Trun smo i tren

(Каиро, музеј) 

Кад год се срећем са нечим новим, за шта знам да је значајно и велико, волим да сазнам што више о његовом настанку, али и о настанку његовог имена.

Оно латинско „Omen - nomen[1]“ увек ме подстакне на разна истраживања.

Занимало ме је откуд египатској престоници то име, да ли оно има везе са Каиросом[2], грчким богом срећног тренутка, или са нечим другим.

Навијала сам свим силама за тог младог бога који хода на врховима прстију и никуда не жури, а све престиже, и који има на ногама крила, како би летео са ветром.

Питала сам се колико је пута прошао поред мене, и колико пута сам пружала руке ка његовом несташном чуперку на челу, понекад успевајући да га бар додирнем, ако не и шчепам, а понекад ништа од тога: тужна, гледах му само леђа и голу главу, јер од срећног тренутка, кад прође поред нас, остане само љуштура чија нас празнина погађа.

У „Кармини бурани“ налази се можда најлепша химна Каиросу као срећном тренутку: "Verum est quod legitur, fronte capillata, sed plerumque sequitur occasio calvata“ (Истина је оно што кажу: Срећа има чуперак на челу, али када прође поред нас, постаје ћелава.“

То је јасна алузија на чињеницу да, у часу када се срећни тренутак приближи, можемо да га зграбимо за чуперак косе који му се налази на челу, али у тренутку кад се удаљи – он покаже своју голу главу, што значи да је губитак неминован, тј. да се срећа не може задржати“.

Каиро је, међутим, добио име по планети Марс, како тврди етимологија. Легенда каже да је та планета била у зениту у тренутку када је генерал Jawhar ту почео да подиже град, 969. године, у име  калифа фатимида, који су градом владали од 973. до његовог пада 1171. године. Пошто је Марс (арапски: Al- Qahira) планета која управља ратовима, име би, према томе, значило: ратнички, ратоборни, онај који припада Марсу.

Можда је тиме била одређена судбина овог града у свим временима: да много и често ратује и да, чак и кад у њему званично завлада мир, његови становници, потомци славних фараона, буду принуђени да живе на ивици сиромаштва, да се стално боре за голи опстанак, док странци профитирају од њихове муке и блага које им је остало од давнина.   

„Каиро, иако највећа престоница у Африци, сасвим је споредна ствар у Египту. Чаробни град на Нилу, између две жуте пустиње, Либијске, и Арабијске, то је звоно живота у једном пределу смрти...//

Овде је сусрет Истока и Запада, значи онај апсурдум  који увек у нашој памети и пред нашим очима направи збрку какву ништа друго није у стању направити.

Постоји половина Каира са познaтим муслиманским компонентама: џамијама, безистанима, текијама, чесмама, небројеним широким гробљима...Али постоји и европска половина Каира која се састоји од енглеских компонената: клубова, тениса, дансинга, вискија, викенда, и затим презирања свакога ко није Енглез. Додајте још и да овде живи двадесетина разних других народа, и толико исто раса, са свима нијансама њихове епидерме...

Каиро данашњи није стога град као други градови, него једно случајно људско насеље. Стари Каиро, у коме је некада живео и умро филозоф јеврејски Маимонид, и у који је чак и Наполеон ушао, налази се, запуштен и безначајан, на истој обали Нила, неколико километара удаљен, где још Грци и Копти имају своје цркве и нарочито своја гробља...“

У Каиро смо из Хургаде кренули у 2.00 ујутру, неколико сати након што нам је агенција понудила излете. Рекоше нам да се путује шест-седам сати у једном правцу.

Тада сам први пут видела пустињу, кроз коју смо пролазили сатима пре него што смо угледали јутарњим сунцем окупану египатску престоницу. Разређено растиње, налик на мало жбуње, искрсавало је и нестајало из нашег видокруга. (слика ветрењача)

Велико изненађење усред пустиње биле су ми и ветрењаче, оне које производе струју. Стотине хектара пустињске површине прекривено је ветрењачама које машу својим белим дугачким рукама, разбијајући монотонију пустињског предела. То је један контраст више у овој земљи контраста - спој тековина новог доба, и  старог, вишемиленијумског наслеђа: модерне, витке ветрењаче налик су на пушке уперене у небо и забодене у бескрајна таласаста пространства пустињског песка.

Видели смо успут још неколико приморских градова и њихових плажа; много довршених, а још више недовршених кућа (јер Египат је, као што већ рекох у једном од претходних записа, једно велико градилиште), а сви виђени призори су ме уверавали да је Хургада дефинитивно била најбољи избор.

Због високих температура, туристички аутобуси су климатизовани а клима појачана максимално, што свакако утиче и на здравствено стање појединих путника. Неудобан, а крцат аутобус, клима и непријатни мириси (за које смо најпре мислили да су последица ознојених ногу изувеног младића, а после смо се уверили да нису) били су наша стварност на путу ка Каиру. Но, били смо убеђени да све то треба издржати јер ће оно што ћемо видети бити вредно претрпљених мука: музеј, аутентична мануфактура парфема, вожња Нилом, пирамиде...

Ибн Халдун, арапски средњовековни филозоф, историчар и социолог, који је умро у овом граду, рекао је:“ Оно што човек може да замисли обично превазилази оно што види, будући да машта превазилази стварност, осим када је у питању Каиро, где човек види оно што не може да замисли.“

Истина је, у Каиру сам видела оно што нисам могла да замислим.

Оно што се налази у Националном музеју превазишло је сва моја очекивања - обасјало ми је очи својим сјајем и лепотом, а оно што сам видела као свакодневницу тог града, такође је превазишло моја очекивања, бацивши тамну сенку на моју веру у бољу будућност света, нарочито земаља Трећег света, а то значи и тамну сенку на веру у човека као круну Божјег стварања.

Човек- како то гордо и истовремено понижено звучи!

30. 8.2012.

[1] Име је знамење.

[2] Каирос (grč. καιρός, Kairós) је најмлађи Зевсов син, бог срећнога тренутка. Представљен је као младић који на глави има само један чуперак косе.

Кад се нађе у нашој близини, постоје три могућности: 1) да га и не приметимо ; 2) да га приметимо, а не учинимо ништа ; 3) у тренутку у коме пролази пружимо руку да га ухватимо за чуперак, што значи да ћемо зграбити прилику, тј. срећу.