Trun smo i tren

Типогликемија

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 19:48
http://www.dodaj.rs/f/h/Ej/4jVJXzO7/citaj-koga-briga-za-grek.jpg

Није сваки дан Бадњи дан, али неки су му налик :-)

Пријатељи — Аутор trunsmoitren @ 22:11

http://www.dodaj.rs/f/3w/o1/38FuY44H/jelenine-rukavice.gif 

http://www.dodaj.rs/f/2W/Wb/1MibKaIl/img6626.jpg 

Неко још увек чека Божић Бату, а мени је он још јуче донео предиван поклон од Божић-Секе, моје Јелене, 

наше златоусте и златопрсте Причалице, 

чије су златне руке исплеле овај предиван поклон за мене.

ХВАЛА, Јелена, на заиста јединственом поклону који неће грејати само моје руке, већ и срце. 


"Крилата прича" или: исцелитељска моћ речи

Есеји — Аутор trunsmoitren @ 13:35

http://www.dodaj.rs/f/2R/y4/YNIMutG/krilata-prica.jpg

 (Цртежи и идејно решење за корице: Маја Д. Недељковић, графичко обликовање: Марко М. Урошевић)

Запожарило свуда у нама и око нас, а воде која би донела спасење - нема па нема. Пламен се разгорева, а ми, изгубљени по шумама својих илузија и морима незадовољства, тражимо кривца уместо да пронађемо извор – јер извори нису пресушили чак ни у пустињи - и настављамо свој огреховљени пут.

Они који имају среће или, боље, они који имају очи да виде и уши да чују, приметиће један путоказ на коме пише „Крилата прича“ и зауставиће се крај њега. Након тога, њихово корачање путевима земаљским биће лакше и лепше, јер ће и њихове ноге, и њихова мисао и њихово срце окрилатити.

„Крилата прича“ је пета објављена књига Јелене Јергић, која је до сада објавила две збирке приповедака („Све у причама бива“ и „Причом да ти кажем“), и две бајке („Језерску принцезу“ и „Бајку о Сејачу“).

Заједничко свим овим књигама јесте човекољубље, а оно произилази из љубави према Створитељу и свим његовим делима, а с обзиром на то да је човек круна Божјег стварања и да је створен по Божјем обличју, то значи да је брига о човеку и његовој души – брига о свему што постоји, јер је све повезано и потребни смо једни другима.

Зато нас књиге Јелене Јергић уче несебичности и мудрости: „Један дом не сме да почива на оном што је „моје“, већ на оном што је „наше“. Да уграђујемо, дакле, а не да зазиђујемо! Више зла може нанети оно што је у нама него оно што нас напада споља. Памтимо зато: домом се може назвати само оно чији смо и ми део и што је део нас“.

Чак и кад останемо без дома, не треба да заборавимо да је он део једне целине за коју смо одговорни, део света створеног „за ход наших ногу и за живот речи“, како би то рекао песник. Зато сова, јунакиња „Крилате приче“, након што је остала без дома који је изгорео у пожару, каже: „Али је ово и даље моја шума, за чију сам будућност и те како одговорна.“

Зато су књиге Јелене Јергић истовремено и књиге о родољубљу, јер је љубав према родној груди сливена са свеукупним доживљајем људи, природе, Бога и живота.

„Крилата прича“ садржи неколико слојева, што значи да је могу читати и на свој начин разумети читаоци различитих узраста и интересовања: деца као причу о животињама, а одрасли као причу о путевима и странпутицама на које ступамо, односно као причу о потрази за истином у овом свету привида. А само је један пут, једна истина и један живот, и једно је име за све то – Исус Христос.

Читате ли „Крилату причу“ очима детета, биће вам, најпре, занимљив приповедач, јер он је Земљин и Сунчев брат, онај који је свуда био, све видео и има потребу да приповеда о томе. Приповедач је ветар.

Он је на почетку представљен као роб пустоловина, онај коме није страна ни вода, ни земља, ни небо. Упознајемо га приликом боравка у воденом царству, из којег израња и бежи на земљу, а након испричане приче, поново ће уронити у морске дубине: „Летео сам по облацима без икаквих стега и обавеза, а изговоре сам тражио, и налазио, у својој незаситој жељи и неутољивој глади за ужицима. Препуштао сам им се на милост и немилост, а оне су ту ватрену приврженост њима и те како зналачки умеле да награде. Из дана у дан односиле су моја крила у све чаробније и неслућеније пустоловине, тако да сам, и не слутећи, постао њихов роб.

Он је сведок великог пожара у шуми, али и нехотични кривац за његово распламсавање.

Ветар прати најпре лисицу и сову, а потом и остатак шумског живља које је остало без дома. Ту су још и: птице, корњаче, јежеви, веверице, срне, јазавци, перад,  змије, жабе, жирафе, зебре, слонови, носорози, мајмуни, кенгури, биволи, медведи, али и лав, краљ животиња, о чијој ће се смрти изненада пронети вест која ће окупити све животиње, а састанку ће председавати сова и лисица.

Човек се помиње као евентуална опасност из угла лисице и других брзоплетих животиња, али и као пријатељ из угла сове.

Све ће се добро завршити, али ће та два немила догађаја, пожар и дезинформација о смрти краља, показати природу свих живих бића, и указаће на неопходност памћења таквих ситуација, како се не би понављале.

„Крилата прича“ је и прича о пријатељству које оплемењује и уноси светлост истине тамо где влада тама и неразумевање.

Ево како сова објашњава настанак ветра, а самим тим и промене које настају у људском друштву, у зависности од наших мисли и жеља: „Према потреби се наместе уста, па из њих излази каткад ледени северац или топли јужњак, те путнички источњак или њему супротни западњак. Он, ветар, нашим је мислима вајан. Стога је то највећа неписана књига-прича, коју сами собом исписујемо и у којој се огледамо: где смо били, где јесмо па и то куда идемо. И премда се чини да је он тај који доноси промене, истина је да смо ми узрок томе.“

То је и прича о понављању неких догађаја-искушења, који служе да би опоменули и освестили  људски род: „Много пута до сада дешавало се нешто слично као ово овде са нама, мада, истина, у мањим размерама, с тим што је тих дешавања било и са добрим и са лошим завршетком.“

Свако од нас треба да нађе своје место у овом свету, да схвати ком јату, тору или царству припада: да ли жели да на зло у овом свету одговори својом питомошћу, незлобивошћу и отвореним срцем, или пак ничеовском „вољом за моћ“. Зато средишње место у „Крилатој причи“ заузима „Повест о Пастиру“: „Постоји предање о томе да ће завладати страшно време, где се неће човек и животиња разазнавати, и у којем ће такви самозвани богови као крдо нападати на све који им се буду противили, отимајући и својатајући туђе. А онда ће, кад земља закука и небо зарида, сићи с планине Пастир, који ће доћи да тражи изгубљену овчицу.“

Упитате ли аутора шта се, заправо, крије у најдубљем слоју ове занимљиве и надасве поучне приче, чућете објашњење које ће вас и изненадити и обрадовати, али ће вам се учинити јединим могућим, иако сами до таквог закључка нисте могли да дођете: „Тајна ове приче крије се у томе што то није басна, нити прича о животињама, попут многих, већ, заправо, о животињама које су служиле за обожавање код незнабожаца и идолопоклоника, односно време пред долазак Христов, након чега  је он дошао да нађе изгубљену овцу.

У неку руку, то је прича о свему ономе што се покушавало, у непознавању Бога, пронаћи у природи, с тим што се предање о доласку Христовом ширило и било је познато многима, што знамо из многих епова или онога што налазимо у појединим религијама, aли нико сем Христа није нашао ништа вредно у овци, то јест у кроткости и послушности, већ су се величале дивље звери. Сем тога, споменух и да је стално лето, придодавши то као култ сунца, и шуму и море као народе. Људи су ту споменути као народ изабрани, као они који преносе мудрост онима који мудрости теже.

Са доласком Спаситељевим, људи су прогледали: „Видели су и разумели да све твари у свету, које су они до тада обожавали као богове, као истину и стварност, нису ништа друго до приче о јединоме, вечноме и живоме Богу.

И ето нас пред кључем ове приче, а то је: одбацивање идолопоклонства, чије очи воде дух и ум, уместо да буде обрнуто.

Антоан де Сент-Егзипери је у „Малом принцу“ ту истину рекао на свој начин: „Очи су слепе, треба тражити срцем“; а Јелена Јергић у „Крилатој причи“ каже: „Не храни се ум стомаком, већ стомак умом јер, где главе нису сите и на месту – без њих се лако остаје.“

Иво Андрић је записао: „На крају, и најбољи писац може у читаоцу да изазове само оне асоцијације које читалац већ носи у себи а није их дотле био свестан, односно да отвори пред читаоцем  само оне видике које је он, читалац, способан да сагледа.“

„Крилата прича“ вођена је лепотом људског духа, срца и ума, а таква лепота нуди нам утеху за све патње и има исцелитељску моћ. Препустите јој се и спознајте себе! То ће бити једна од најпотребнијих и  најдрагоценијих спознаја до које свако од нас може доћи.

Виолета Милићевић    

(Причалица: Све у причама бива)


Кнез - Михајлова и залазак сунца у Београду, 3. 1. 2013.

Моји видео-записи — Аутор trunsmoitren @ 12:34

http://www.dodaj.rs/f/s/VC/2DBz1O23/knez3131.jpg

Кнез-Михајлова 

http://www.dodaj.rs/f/1y/yT/VUxA7r2/zalazak-sunca-3113.gif 

Ватрени плес 

http://www.dodaj.rs/f/3f/KF/3urRCnaN/zalazak31131.jpg 

Поглед са Теразија 

http://www.dodaj.rs/f/24/Mf/2KPfxrEO/zalazak3113f.jpg 


Платон и мост на Ади

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 23:31

http://www.dodaj.rs/f/1U/xC/Ud8UYDH/mostnaadi1.jpg

Календарска нова, 2012. година, беше тек почела. Њен први дан беше свеж, сунчан, без ветра, али његов највећи део ипак проведох у топлини свога дома. Предвече одлучих да прошетам новим мостом, који је свечано отворен дан пре.

Због медијске подршке и нерадних дана, многи дођоше из свих делова града како би се нагледали тог чуда о коме се из месеца у месец писало и причало све више.

Пријала ми је шетња и тај рески ваздух који сам удисала, али ми је нарочито пријао боравак на мосту.

Застајкивала сам често и, попут радозналог туристе који се први пут среће са неком атракцијом, гледала на све стране задржавајући поглед час на Ади и њеној марини, час на новобеоградским солитерима,  потом на куполи Сајма или на аутобилима који би пролазили поред мене и јурили као ветар преко новог моста, или пак на облацима који су се огледали у Ади.

Сви који су имали фото-апарате желели су да овековече прве тренутке проведене на новом мосту, како би и другима показали да су међу првима оверили тај нови заштитни знак српске престонице.

Река аутомобила јурила је мостом, док је река људи шетала оном страном која је предвиђена за пешачење, и свако се радовао што је ту.

http://www.dodaj.rs/f/14/Zv/3yU0yO3c/mostnaadigif.gif 

Стајала сам на средини моста, испред огромног пилона високог 200 м, на чијем је врху светлео плавичасти ореол сачињен од десетак тачкица. Тај малени плави круг личио ми је на главу каквог анђела, а челичне затеге са обе стране пилона асоцирале су ме на привремено спуштена крила тог анђела, увек спремна за лет.

Иако је било много људи около, чинило ми се да смо сами на свету тај високи бетонски стуб и ја, и та плавичаста светлост на подлози све тамнијег првојануарског неба. 

Одједном сам зачула непознат мушки глас: 

- И, шта кажете? – упитао ме старији господин.

Изненађена и његим обраћањем и питањем, као да сам била прекинута у неком интимном чину, тражила сам речи, али је он био бржи:

- Чудо једно, зар не? Право чудо!

Насмејала сам се, истовремено одобравајући и чудећи се.

- Платон је рекао да постоје четири врлине. Знате ли које су...?

Било је то реторско питање, очигледно.

 http://www.dodaj.rs/f/3v/lj/4e4x348m/mostnaadi.jpg

- То су: мудрост... храброст... правичност...али је највећа...умереност, тј. скромност...Да, скромност...А како човек да буде скроман кад стане овде, погледа у висину, види овај пилон од 200 м и каже: Па ово је моје дело! Ја сам раван Богу...?!?...Зар ово није доказ да је раван Богу?

- Није то баш тако, господине – успела сам да изустим...-Ово јесте подвиг, али...

Тражила сам или, боље, пребирала речи како бих му одговорила да је и то „чудо“ ту захваљујући надахнућу које није људима тек тако дато, а он, пошто је рекао своје, као да се тргао и додао:

- Ох, опростите ако сам вам досађивао...Опростите...!

Док се он, уз благи осмех, удаљавао, још једном сам погледала у висину и опростила се од плаве светлосне кугле, а онда лаганим корацима, застајкући и правећи још неколико снимака, кренула ка свом дому.

Облаци се више нису огледали у Ади, румене пруге више нису шарале далеки запад нити је бакрено небо распаљено сијало. Ноћ је падала на Баново брдо, ка коме сам се запутила, а нови мост се, у свој својој раскоши и светлости, горд и елегантан, шепурио над Адом. Огледао се у њој и шеретски намигивао пролазницима. 

Не хаје тај ни за скромност ни за умереност, мој Платоне! Може му се!

http://www.dodaj.rs/f/21/kz/4ukCFSLr/mostnaadi2.jpg

Виолета Милићевић, 2. јануара 2013.  


"Сматрај сваки дан као један цео живот..!"

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 10:34
http://www.dodaj.rs/f/3m/Yi/1pTCw3Tc/smatraj-svaki-dan.jpg

Опклада

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 10:17

http://www.dodaj.rs/f/w/gv/4aaSAddW/za-opkladu.jpg

(Слика са интернета) 

На крају једног поља стајаше Љубав и Самоћа и посматраше млади заљубљени пар.

Самоћа рече Љубави:

- Кладим се да ћу их раставити!

Љубав узврати:

- Сачекај само мало! Дај ми шансу да проверим само једнo код њих, а после тога можеш да идеш код њих колико год хоћеш пута.

Самоћа се сложи са тим. Љубав се приближи заљубљенима, додирну их, погледа их у очи и спази у њима сјај.

Врати се и рече Самоћи:

- Хајде, сада је ред на тебе!

- Не – одговори Самоћа. – Сада ништа не могу да урадим, сада су њихова срца испуњена љубављу. Доћи ћу мало касније.

Прође неко време и Самоћа наврати покрај куће оног заљубљеног пара и виде младог оца и младу мајку са новорођеном бебом. Надала се да ће их до тада напустити љубав и, нестрпљиво ишчекујући, прекорачи преко њиховог прага. Но, погледавши им у очи, она виде само Захвалност.

Окрену се и рече:

- Доћи ћу касније…

Протече још доста времена. Самоћа се појави поново пред њиховим вратима и зачу дечију вриску. Отац се тек вратио са посла уморан, а мајка је успављивала децу. Самоћа се опет понада да ће овог пута моћи да их растави јер, како рече:”Прошло је толико времена, и Љубав и Захвалност би досад већ требало да напусте њихова срца.” Но, погледавши им у очи, она сада спази у њима Поштовање и Разумевање.

- Доћи ћу касније - рече и овог пута, окрену се и оде.

Протече опет много времена. И Самоћа се, по обичају, још једном појави пред домом заљубљених. Примети сада да су им деца већ порасла. Седи отац је нешто објашњавао синовима, а мајка је припремала вечеру у кухињи. Загледавши им се у очи, Самоћа се још једном разочара, видевши овај пут у њима Поверење.

Протече највише времена од тада. И Самоћа још једном сврати у исти дом. Запазила је сада да унучад одлазе од куће, а да крај камина остаје да седи растужена и онемоћала старица. Самоћа је погледа и славодобитно рече:

- То је то, дошао је коначно и мој тренутак!

Хтеде затим да јој погледа у очи и да се увери, но истог трена старица устаде и изађе из куће. Самоћа крену за њом. Ускоро, некада млада девојка а сада стара жена стиже до гробља и седе поред једног гроба. Беше то гроб њеног супруга.

- Изгледа да сам ипак закаснила – рече Самоћа. – Време је довршило оно што је био мој задатак.

Тек тада се Самоћа загледа у расплакане очи старице, и у њима виде први пут УСПОМЕНУ: Успомену на Љубав, Захвалност, Поштовање, Разумевање и Поверење.

(Прича са интернета. Аутор непознат) 


Powered by blog.rs