Trun smo i tren

08 ÐÐ, 2013

Прича једне свеће, I

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 20:11

http://www.dodaj.rs/f/12/rH/3oA0PYeB/sveca-koja-gori.jpg 

(Слика са интернета) 

„Пепе, дођи овамо!“

„Нисам ја Пепе, ја сам Петар!“, јогунасто узврати дечак.

„Знам, соколе, ја то теби тепам“, нежно одговори деда. „Хоћу да ти дам нешто.“

„Шта то?“, радознало упита дечак.

„Једну свећу.“

„А шта ће ми?“

„Хоћу да је узмеш и да упамтиш добро шта ћу ти рећи. Узми је, али је немој користити! Ма колико мрачно било, немој је палити! Само оног тренутка када твој пут постане превише стрм, мрачан и безизлазан, ти је упали.“
Дечак га је гледао широм отворених очију и, иако није разумео дедине речи, оне су се дубоко урезале у његову главицу.
Године и године су прошле од тог чудног разговора. Наш Пепе је порастао, оженио се и за месец дана очекивао рођење првог детета.

Можда ово није идилично, али стварност се сурово поиграла са нашим јунаком. Тог магловитог поподнева је пожелео да се није ни вратио кући.

Откључавши врата, стропоштао се, онако обувен, на кревет и бесциљно зурио у слику преко пута. У руци је држао полуотворени папир, уредно пресавијен на пола. Од свих речи које је прочитао, њему су се по глави мотале: решење, технолошки вишак, хвала на доприносу, колектив, управни одбор.

Од шока није ни приметио да му супруга није код куће. Непријатну тишину је прекинула звоњава телефона.

„Љубави, ја сам. Само да ти се јавим да сам у болници. Немој ништа да бринеш! Доктор је рекао да...“

Испустио је слушалицу. Шта му се у том тренутку мотало по глави, само он је знао. Да ли од немоћи, да ли од умора, чврсто је зажмурио.

Учинило му се да чује неки глас. Отворио је очи, али никог није било. Поново је зажмурио и, овога пута јасније, чуо је глас који шапуће: „Сети се, упали!“

Глас је био толико познат, толико близак...

„Деда!“, повика наглас и као опарен скочи с кревета. Иако је у том тренутку имао  да обави важније ствари, он се, не размишљајући, инстинктивно спусти у подрум и извуче свећу.

Дрхтећи је извукао упаљач из џепа фармерки и, готово хистерично, упалио свећу.
Очи су му грозничаво колутале. Није разумео ништа. Тада је приметио нешто чудно. Свећа уопште није сагоревала. Како, зашто, није знао, али се восак није ни загревао, а камоли топио.

Трепнуо је и, на своје изненађење, лагано се осмехнуо. Разумео је.

Полако је подигао поглед и прошапутао:“Хвала!“

Кратким покретом руке угасио је свећу, одложио је и, са осмејком, изашао напоље.

Зашто свећа није сагоревала, никада није разумео. Оно што је он разумео било је много важније. То што је схватио те вечери у подруму постало је његов мото. Свима га је говорио. И мени га је рекао: „Огањ живота ће те прогутати само ако му то дозволиш. Упамти: нема огња који се не може угасити, и нема искре која се не може разбуктати.“

Када би га питали где је то чуо, са осмејком би говорио: „Испричала ми једна свећа“.

Стефан Сикимић, 4/3, 2011/2012.

***

Шибице! Где су? Не, боље узми упаљач, лакше ћеш створити пламен. Неће па неће! Не вреди, било је влаге ових дана. Чекај, чекај, ево! Успело је, свећа гори! Погледај тај мали пламен који несигурно трепери! Неће се угасити, неће! Само да се навикне на своје окружење, ништа више.

Дечак је. Честитам, мама! Порођај је био тежак, али успели сте. Плаче, навикава се. Први пут удише ваздух, гледа те чудне људе око себе. Неће мама помоћи, ово морам сам.

Гледај, више не трепери, није се угасио! Пламен је стабилан. Додуше, мали је, али то није битно. Св док гори, добро је. Е, то је живот!

Дечак спава. Миран је. На сигурном је. Има већ месец дана како је код куће, у свом топлом дому, са родитељима. И тек понекад пламен затрепери, постане немиран. Треба му нешто. Жедан је, гладан је, можда хоће да се игра. Мама је ту да помогне, да врати стабилност пламену.

И тако, из сата у сат, пламен  је све већи, Стубови свеће се смањују. Восак се топи. Пламен нестаје.

Не, није нестао. Не види се. Треба узети нож и исећи део свеће који заклања пламен, улепшати свећу.

Младић има нову фризуру, своје прво свечано одело, и сада је спреман да започне свој први дан на послу. Настају  нови проблеми, али сада нема маме.

Младић мора сам да се потруди и да заустави треперење пламена свеће, да врати стабилност пламену. Он то може, исто као и онда давно, давно, кад је дошао на свет, кад је први пут удахнуо ваздух  и осетио чари живота. Пламен је стабилан.
И све тако у круг. Свећа и даље гори, пламен је стабилан па је немиран, потребно је исећи део свеће који заклања пламен.

Она гори, живот иде даље, али једног дана пламен ће се угасити, ветар ће однети све њене тајне и остаће само восак.

Марија Ђурић, 4/2, 2011/2012.

***

Гледам у свећу. Црвена је, а на њој је фигурица пчеле. Свећа је запаљена. Док гледам у пламен, размишљам о начину на који се пламен извија у ваздух, као спретна балерина на сцени: час је усправан, час иде на једну, час на другу страну
У тренутку када помислим да ће се свећа угасити, пламен као да поново оживи, постајући све већи и заноснији.

Свећа може да буде леп украс, али може да буде много више од тога. У временима када струја није постојала, свећа је била једини извор светлости у мраку. Људи су, захваљујући том разиграном пламену, могли да читају књиге, да пишу, да се крећу кроз мирне ходнике или да само седе и рзмишљају.

Данас се свеће најчешће пале у лепим и свечаним тренуцима, на романтичној вечери или у току празника.

За рођендан се на торту стављају свећице и онда дете прво замисли жељу, дуне у свећицу и тек тад се осећа да је годину дана старије.

Та игра коју пламен изводи изгледа тако невино и лепо, али може да буде опасна. Може да опече, а може чак из тог пламена да се роди велика ватра, да настане пожар и направи велику штету.

Живот се може посматрати као једна свећа која гори. Свећа брзо изгори, док живот траје много дуже. Ипак, живот је сувише кратак, иако је то нешто најдуже што човек уради – живи. Што је виши пламен и што се више увија, то је живот узбудљивији и лепши; што је пламен слабији, живот је досаднији и као да у том животу не постоји нада.

Тај пламен за мене представља наду, коју налазим у тешким тренуцима. Подсећа ме својим лелујањем на то да у животу могу наићи и на успоне и на падове, али да не смем да очајавам, већ морам да наставим да живим, као што и пламен наставља да гори.

Само ми је жао што пламен мора једном да се угаси. Ветар ће јаче дунути или ће неко просути воду. Чак и ако се то не деси, свећа ће се истопити и пламен ће се сам угасити.

Волела бих да људи буду као свећице које сам једном ставила на рођенданску торту. Те свећице су биле посебне: нису могле да се угасе, без обзира колико пута дували у њих. Биле су непоколебљиве, баш као што желим да свако од нас буде.

Ксенија Живковић, 4/1, 2011/2012.

***
Ови писмени задаци су својевремено били објављени на "Тргу чуда",али сматрам да, пошто Трга више нема, они заслужују да буду стављени на увид и старим и новим читаоцима, јер сам уживала у свакој реченици младих аутора који су сада вредни студенти економије. Радо се сећам и њих и њихових писмених радова, а ово је, надам се, најбољи начин да то и докажем.

Коментари

  1. Savršeno!
    Svaka priča je jedno čudo, kao što je i sveća nade čudo, nikada se ne gasi.

    Аутор nena58 — 08 ÐÐ 2013, 20:48

  2. Свака је посебна на свој начин, као што си и сама закључила, Нено58.
    Зато их радо читам и поносим се што су их написали моји ученици.
    Ова тема је, иначе, била врло инспиративна (као и оно што јој је претходило, јер сам донела свећу и упалила је, те је свећа горела све време док су деца писала), тако да ћу на исту ниску нанизати још неколико бисера.:-)

    Аутор trunsmoitren — 09 ÐÐ 2013, 10:33

  3. Сећам их се још како. Али прошло је дана отада, и ево: те приче новом светлошћу гору.

    Аутор pricalica — 09 ÐÐ 2013, 22:05

  4. Знала сам да их ти нећеш заборавити, Причалице.:-)
    А светлост је увек - светлост.:-). То јој је у природи.;-)

    Аутор trunsmoitren — 09 ÐÐ 2013, 22:13


Додај коментар

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

Powered by blog.rs