Trun smo i tren

17 ФÐ, 2014

Уговор

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 21:10
http://www.savjetnica.com/wp-content/uploads/2010/07/potpisivanje-ugovora.jpg

                                                             (Слика са интернета)

„По правној дефиницији, уговор је усаглашавање воља два или више лица. У суштини, ја то и радим са својим клијентима, само што они често нису сасвим свесни на шта пристају. Неки би то назвали заблудом, али нисам ја крив што ме они не схватају озбиљно кад им кажем да ће њихова душа бити моја,“ рече он, прекрстивши ноге.

„Да Вам се представим! Зовем се Милан Жакула, мада ме Ви можда знате под неким другим именом – Господар Пакла, Сотона, Ђаво... То је, наравно, погрешно мишљење. Ја сам само обичан чиновник, при самом дну хијерархије Пакла. Има толико зла на овом свету да нас има довољно да поделимо посао. А да се не лажемо, има и толико грешних душа које треба спровести до њиховог новог дома, да не бих могао сам све то да обавим.“

На господинов запањен израз лица, Милан се насмеја и одмахну главом.

„Не брините, нисте Ви толико лоши, има и горих од Вас. Овде сам из другог разлога. Зар ме се не сећате? Променио сам Вам живот пре тридесет година. Седели сте у оној оронулој кафани, поред главног пута, и опијали се, као и обично. Не, господине, нисам Вас уходио. У очима Вам се видело да једино на дну чаше проналазите спас од живота какав сте за себе исковали. Били сте само пропали архитекта, до гуше у дуговима још од студентских дана. Ако се не варам, било је то недељу дана након што сте изгубили посао. То Ваша жена није знала, зар не? Па, наравно, сиротица, већ се спремала да Вас остави, а то би била кап која прелива чашу. Мада, да сам на њеном месту, отишао бих још оног дана када сте ставили кућу под хипотеку због коцкарских дугова.“

Ужас који виде у очима старијег господина у Милану измами подли кез.

„Ах, сад Вам се враћа! Радио сам као шанкер у то време, и посао је текао савршено. Људи који своју тугу даве у алкохолу увек су расположени да поделе своје муке са особом која им долива ракију. Ви нисте били изузетак. Неколико пажљивих питања касније, и знао сам све о Вашем животу, а то је било довољно да знам да не бисте одбили понуду коју сам имао за Вас. Обећао сам Вам живот какав сте одувек замишљали – успех, новац, признање, жену која Вас воли и прави се да не зна за Вашу љубавницу, децу која неће постати пробисвети... Све то и много више за наизглед ниску цену – Вашу душу. То тада није ни била нека цена, с обзиром да сте већ живели с једном ногом у паклу, али до сад сте се ипак поправили. Испоставило се да сте веома паметна инвестиција.

Елем, Ви сте ме тада погледали као лудака, и смајали сте ми се у лице кад сам Вам рекао ко сам и шта сам, мада Вас то мишљење да нисам нормалан није спречило да прихватите моју понуду. Чак сте ме и назвали пријатељем када сам Вам дао то последње пиће на рачун куће, пиће којим смо закључили уговор. Но, наш уговор није био доброчини, већ теретни, а ја сам своју обавезу према Вама испунио. Добили сте све што сам Вам обећао. Сада је на Вас ред. Умрли сте, господине. Моје саучешће. Сада је време да пођете са мном, Ваша душа припада мени. Нема вајде да се опирете. Кад-тад ћете поћи са мном, а ако то учините сада, биће безболније и за мене и за Вас.“

У шоку и не сасвим свестан шта се догађа, човек устаде и крену за Миланом. На зиду се појавише врата, а сва питања која је сада имао беху угушена болним крицима из таме. Њих двојица прођоше кроз врата препустивши се тами која их прогута.

Ања Стефановић, 4/5

***

Будим се. Не знам који је дан, колико је сати, која је година. За мене је то неважно. Ја сам одувек ту и заувек ћу остати, само мењам облике.

Насупрот свеопштем схватању, немам надљудске моћи. Не пуцнем прстима да створим кафу, кувам је сам. Све радим сам. Чак и у мом послу нема ничег магичног и нереалног. То су само уговори. 

Не живим у језгру земље или где год глупи људи мислили. Моје тренутно пребивалиште је Земун. {та ћеш, нема се пара! Моје тренутно име је Милован, Астарот је одувек звучало исувише отрцано.

Седим у трпезарији и листам списак послова за ову недењу. Двоумим се између посете извесном Дарку или Михајлу. Хм, ипак Михајло. Онај други живи на Алтини, не знам ни где је то. Да је правде на овом грозном свету, ја бих се телепортовао, но ипак се гурам са паорима у седамнаестици. 

Не слуша ме до краја, али већ пристаје. Глупи мали човек. Додуше, то је пречеста особина људи. Не могу ни њега да кривим. И онако обожавам кад ми дају бланко потпис па састављам уговор по жељи. Такви увек испадну најзабавнији.

Михајло је млад дечко. То ме збуњује. Сувише млад да би био толико очајан да посеже за мном. Види се да је неискусан у овоме. Хоће нешто типа: три жеље, брдо пара, девојку и да се факултет сам заврши. Боже, какав кретен! 

„Па добро, дечко, је л' ти ја личим на Милана Тарота?“

Видим да је разочаран. Нудим му неке опције и његов одговор је да, услови га не занимају. У реду, мени рак плућа и саобраћајна несрећа у четрдесетој делују као океј услов.

Идем даље. Дан клизи баш како треба. Људи потписују, не читају уговоре. Лагано. Посетићу после неке свадбе и сахране, тамо увек има потенцијалних клијената. 

Коначно сам код куће. Прија ми овај умор. У последње време и нема превише посла. Људи све више мог посла обављају сами. Још ћу и на бироу да завршим. Седим на прозору и пушим цигарету.

Довољно дуго сам овде, сложићете се да су хиљаде година дуг временски период, да могу да донесем коначан закључак. Мислим да сам схватио. 

Мизерни људски животи су скуп уговора. Кад се родиш, прећутно пристајеш на живот. Онда мало одрастеш, али тад си дете и тад те нико ништа и не пита, и опет прећутно пристајеш на одређен живот. Потписујеш уговор са бедом, јер си лењ да се потрудиш. И на крају, после свега, потписујеш уговор са мном, јер мислиш да ти нема друге.

Све ово не чини да саосећам са вама, људима. Није ми вас чак ни жао. Сами сте криви. Не знам како подносите себе. Па, с обзиром на то какви сте, разумем зашто сте несрећни.


Ана Суботић, 4/5

***

У том 4/5 има врло талентоване деце. Без обзира на друге оцене и из мог предмета и из осталих, неки од њих увек напишу задатак за одличну оцену.

На претходном писменом задатку одлучила сам да једна тема (коју сам одредила специјално за њих, и коју никада до тада нисам давала ниједном одељењу) буде "Уговор".

Нисам дала много сугестија, јер је тема сама по себи врло сугестивна, али сам успут поменула "Шагринску кожу", "Фауста" и "Слику Доријана Греја" (ниједно од наведених дела није у њиховом програму). Неколико ученика је управо ту окосницу о продавању душе непомјанику искористило за изванредне задатке.

За почетак, постављам задатке које су написале две најбоље другарице, Ања и Ана.

Ја сам очарана. А ви?


Коментари

  1. И онда кажу да живот наш није слика и прилика будућег века! Па то се види, како на улици, тако и загледањем у себе. Џаба је непомјанику да се скрива, и људима да се изговарају, кад се све чита, а и лепо овде пише. Девојке - браво! Иначе, кад смо код уговора, овде код нас делили неке кредите на бироу, људи узимали, а да нису уопште читали шта пише ситним словима. А што ситније, оно далеко важније. Тако су потписници дали дозволу неком тамо да може да их шпијунира у чему год, заједно са пријатељима, родбином и другима. Лепа тема и за писање, и за размишљање...

    Аутор pricalica — 21 ФР2014, 01:38

  2. На духовит начин разобличише људске слабости. Посебно ми се допада како младост без пардона, без изговора, без позива на околности и време, сасвим јасно кривца проналази у човеку, у карактеру.

    Аутор Јанакис — 21 ФР2014, 19:23

  3. Да, многи су се, размишљајући најпре реалистички о уговорима,сетили тих ситних слова, Причалице. Они који имају непријатна искуства, тј. којима је нешто искрсло након закључених уговора,после чега нису остварили своја права онако како су желели, већ су или морали да чекају или морали да се одрекну понечега, прогутали су и понеку кнедлу и управо о томе писали. Они други, којима се, срећом, то није десило, размишљали су о неким другим уговорима и пустили машти на вољу. Као што видимо, она их је одвела тамо где је и требало: на пут истине и отрежњења, јер је поента, у овим случајевима, врло очигледна.
    Да, срећом, имало се о чему писати...;-)

    Аутор trunsmoitren — 23 ФР2014, 10:52

  4. И мени се то допало у овим задацима, Јанакисе.
    Критички став је, нарочито данас, врло својствен младости, јер у већини младих тиња или пламти бунтовништво. Нажалост, понекад то није довољно за освешћивање, јер је потребно и делати, тј. обрачунати се са тим брзим и лаким успесима и борити се стрпљиво за светлију будућност - радом, упорношћу, трпљењем, па и инатом, ако затреба.
    Надајмо се да ће сви који овако зрело размишљају успети да избегну склапање оваквих уговора, иако је ово време пуно уговора са ситним словима (о чему малопре ћасках са нашом Причалицом) јер је то врло важно за њихову будућност и живот уопште.:-)

    Аутор trunsmoitren — 23 ФР2014, 11:01


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs