Trun smo i tren

Насмешите се, молим

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 19:48

http://www.dodaj.rs/f/46/OU/1lcxMtls/autoportret.jpg 

Седећи у удобној фотељи, Лана је размишљала о свакодневним стварима. Покушавала је да одговори на питања која су се нагомилавала, као што су: шта правити за ручак, колико је напољу степени, шта обући...

Тишину је парала тиха музика са радија. Мирис тек испечених колача испунио је собу. Тај слаткасти мирис отворио је кутију пуну лепих успомена из детињства.

Убрзо, Ланино лице је украсио осмех. Испунила ју је радост, за њу давно заборављено осећање.

Схватила је да је постала само део слагалице коју чини хладан и сив град. Покушала је да се сети шта јој је последњи пут измамило осмех. Тај тренутак је био тако давно да је готово постао део прошлости, заборава.

Одлучила је да „пробуди“ људе, желећи да их подсети какву лепоту осмех носи. Изашавши из стана, удахнула је мирис свежег јутра. Упутила се ка продавници играчака. Журећи, случајно је ударила жену која је испустила све папире.

Лана је почела да се извињава и скупља папире са којима се ветар играо. Изненађена Ланином добротом, као и извињењем које није очекивала, жена је тихо изустила: „Хвала“ и насмејана кренула даљље.

Пожурила је желећи да претрчи улицу док се није упалило црвено светло на семафору, кад ју је зауставио снажан мирис ружа. Окренула се и угледала погрбљеног, старог човека како продаје цвеће. Од хладноће је једва изговарао: “Руже! Само педесет динара!“

Лани је изгледало као да разговара сам са собом, пошто људи нису обраћали пажњу на њега. Сви су као негде журили. Желећи да купи неколико ружа, дала је деки новчаницу у толиком износу да је он само жалосно одговорио: „Али ја немам да вам вратим кусур!“

Лана се само насмејала и рекла му да задржи све. Дека није могао да верује шта му се управо десило. Од среће је почео да игра, а осмех није могао да сакрије.

На путу до продавнице помогла је једној баки да пређе улицу, као и једној жени са колицима за бебу да уђе у аутобус. Заузврат је добила осмех, који је и представљао њен циљ.

Напокон, купивши играчке, ушла је у дом за незбринуту децу. Радост, песма, смех је само део чаролије која је испунила простор.

Последњи зраци сунца давно су красили небо. Задовољна, Лана је почела да размишља како је мало потребно да човек буде срећан, само што се људи не труде довољно, како човек својим делима може да улепша неком дан, и без гласа поручи:“Насмешите се, молим!“

Склопила је очи и утонула у сан.

Зорана Вучићевић, 4/1

***

 Свете, зашто си тужан? Где је нестаo тај непроцењиви осмех са твога лица? Куда су отишли сви лепи тренци који испуњавају твоју душу? Чему тај мрки и зао поглед? Шта је то што те мучи и што је заробило твоје мисли па ти ниједног тренутка не допушта да мирно размишљаш и машташ?

Све је било другачије. Ти ниси био овакав. Сети се оних трнеутака када си се смејао са мном. Била сам мала и волела сам да сањарим. Тада си ме охрабривао и давао ми идеје. Причао си ми само о лепим стварим и догађајима и нкикада ме ниси критиковао нити допуштао да ме други повреде. Тада сам у теби видела ризницу доброте, неискварености и среће. Радовала сам се сваком новом тренутку.

Али данас као да је све то нестало. Твој израз лица ми више не одаје жељу за неким новим открићима и дечјим играма. Постао си превише озбиљан и мрачан.

Никада раније ниси причао о обавезама које ми сада задајеш. Сада ми причаш о одговорности, учењу и сазревању, а некада нам је најважнија била успаванка за лаку ноћ и дуга играња са луткицама.

Не бежим ја од тога и не одбијам да извршим обавезе. Схватам да одрастам и да сада треба да  имам нека нова интересовања, али не схватам зашто си ти морао да постанеш тужан.

С годинама си се удаљавао од мене. Не желим да те изгубим и заувек заборавимо све те тренутке среће које смо заједно проживели. Желим да ти покажем да у мени још увек има љубави коју сам спремна да ти пружим.

Смеј се са мном када постигнем неки успех! Осмех је бесплатан, не боли нити може да смета другима.

Нека те радују ситнице! Буди задовољан оним што имаш, јер је то највеће богатство! Схвати да сце оно што прође не може да се врати. Морађ улепшати садашљицу како би имао бољу будућност и лепу прошлост. Знам да тежиш највишим циљевима, а тамође знам да оваквим понашањем нећеш успети да их оствариш.

Промени се! Поново крени са мном! Заједно  ћемо све обавезе лакше завршити, а онда ћемо, као и пре, наћи времена да одлутамо у земљу снова. Пружи ми безбедност и допусти ми да заувек останем мала девојчица која сањари и којој је осмех најважнија ствар у животу!

Гордана Аксентијевић, 4/3

***

Ово су два задатка које сам већ објављивала (на Тргу), али пошто је Трг нестао, и они су отишли с њим. Но, пошто наша потреба за осмехом никада неће нестати, одлучих да поново објавим ова два рада, за чије сам објављивање прошле године добила дозволу од тадашњих матуранткиња, а садашњих студенткиња, Зоране и Гордане.
Овакве текстове треба често читати јер су покретачки и подсећају нас на неке заборављене навике и лепоте. 


Сад схватам (Ивана Ђ)

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 12:10

 http://www.dodaj.rs/f/2G/GK/1agmBQOS/fly-over-anrew-ross.jpg

(Foto: Fly over, Andrew Ross) 

Петак, 14.00. Сат откуцава тика – така.

Чудно, али не осећам да време пролази. Заправо, не осећам ништа. Ништа и не видим, нити чујем.

Ах, ево га! Враћа ми се вид, а за њим и слух.

Као да гледам кроз замагљене наочаре, а чујем као да сам дубоко под морем. Шта ли се то дешава са мном?

Ах, ево једног познатог лица! Ево моје маме!

Њено лепо лице прекриле су сузе и рашчупана коса: “Како сада да живим без свог малог анђела?“

Ма шта она то булазни!?!

Покушавам да је дозовем, али безуспешно.

Пролазим до свог тате, али и он се прави да ме не види.

“Тата, шта је мами? Је л` неко умро, не дај боже?“

Стварно почињу да ме нервирају својим игнорисањем! Знам да сам погрешила што сам пала годину али, Боже мој, исправићу то.

Ено и баке из Шведске, и тетке и тече!

Човече, пет година их нисам видела, а они решили да се окупе на гробљу!

Не схватам због чега сви плачу, а још више не схватам због чега само ја не плачем.

Осврћем се око себе и, коначно, имам шта и да видим! Па оно се ја излежавам у ковчегу!

Увек сам била шашаво дете, али сада није ни место ни време за шалу. Требало би да устанем, али не могу да контролишем своје тело.

Затварају ковчег и спуштају га у земљу. Јецаји најближих сада су још јачи и жалоснији. 

Одједном ми сину слика пред очима! Па где баш трактор да ме прегази!?!

Мама ми је увек говорила:“Сине, гледај куда идеш! Немој да летиш као мува без главе!“, ал` није вредело. Кад је човек трапав, он је трапав.

На сахрани је само моја фамилија. Нема ни пријатеља ни дечка, Предрага.

Пре него што сам отишла на њиву да окопавам кромпир, била сам с Пеђом. Стварно га много волим.

Ево, људи крећу на онај ручак, за моју душу, тако нешто...

Прилазим мајци и грлим је, али џаба кад ја више не постојим. Сад сам само некаква сенка, ваздух, шта год...

Моје очи траже Предрага, али узалуд. Он није дошао.

Тих месец дана, које сам морала да проведем гледајући своје најближе како пате, бејаху за мене права агонија.

Не знам зашто ми је Бог дао ову способност да видим шта се дешава у мом некадашњем окружењу, иако ја више тамо не припадам.

Посетила сам и Пеђу, своју највећу љубав.

Како сам била глупа! Мислила сам да смо једно другоме све на свету, али сада схватам да сам у тој вези само ја волела. Њега није погодило то што мене више нема. Штавише, има и нову девојку.

Е, лепа моја, кад будеш умрла, видећеш да је и тебе лагао! Да нисам само обичан дух, и да имам душу, сад би ме заболела.

Сад схватам да он није био вредан љубави, пажње и свих оних година које сам му поклонила. Нажалост, касно сам схватила.

Ивана Ђурић, 3/5 
*** 
Један од текстова који изазивају спонтани смех, праћен неверицом и ишчекивањем, али и подстичу да се замислимо о оностраном.

Свако од нас је бар једном у животу размишљао о свом одласку на ону обалу, као и о онима који остају  с ове стране, али Иванин приступ је пун обрта и занимљивих ситуација.

Ми, који смо имали прилике да читамо (или слушамо) овај одговор на тему, заиста смо уживали и признали да је сасвим посебан.


Сад схватам

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 15:56

http://www.dodaj.rs/f/1p/12O/3bRMpzQR/sam-covek-kraj-reke.jpg 

Лактом притискам кваку и наслањам се на врата да их отворим. Улазим пазећи да ми гомила фасцикли не испадне из руку. Палим светло и уздишем. Стан је празан, као и сваке вечери. Сама сам. 

Док се пресвлачим и спремам вечеру, размишљам о послу који морам да обавим. Све папире из фасцикли треба преконтролисати и прекуцати.

„Могла бих да почнем вечерас. И онако немам шта боље да радим“, говорим себи, али ме празан папир и оловка на радном столу убеђују у супротно.

„Одлучила сам. Морам то да завршим данас.“

Телефон звони и моје срце поскаче. „Невена Јовић крај телефона“, јављам се.

На моје разочарање, то је само нека туристичка агенција и говорим им да не желим да учествујем ни у каквој промоцији.

Напокон седам за сто и бленем у празан папир. Већ осећам сузе у грлу. Не знам како да почнем. Пишем:„Драги мама и тата“, а затим прецртавам. Не обраћам се само њима. Дугујем извињење и пријатељима.

Жао ми је. Не знам како да искажем колико ми је жао. Жао ми је што вас нисам више посећивала за време студија. Жао ми је што вам се нисам јављала. Жао ми је што нисам била ту за вас када сам вам била потребна. Жао ми је што сам дозволила да постанемо странци.

Знам да је и вама постало тешко да вам говорим да немам времена за вас. Схватам зашто зовете само када знате да сам на послу и остављате кратку поруку на секретарици. Схватам зашто ме више не зовете да дођем кући за празнике. Мука вам је да вас стално одбијам, а и мени је мука. Нисте ви криви за наш садашњи однос, ја сам. Прекасно сам схватила да није све у каријери, да су ми приоритети били погрешни. Кажу да човек мора нешто да изгуби да би схватио колико му је то значило и у праву су. Узимала сам наш однос здраво за готово. Сад схватам колико сам погрешила...“

Моје сузе падају на папир, а рука ми толико дрхти да испуштам оловку. Не могу да наставим. Цепам папир и одлазим да се умијем. Немам снаге да завршим.

Изнурена одлазим у кревет.

Сутра. Сутра је нови дан. Сутра ће бити боље. Бићу јача и завршићу писмо. 

Ања Стефановић 3/5

***

,,Ти си луд! Сада све схватам. Како си могао?!? Да ли знаш шта си учинио?''

Два сата раније

Доктор Милан и ја већ дуже време радимо на тајном задатку у научним лабораторијама. Поред тога што смо колеге, он ми је и најбољи пријатељ и зато сам њега одабрала за ово истраживање.

Вируси. Када си окружен њима, понекад помислиш да си и сам заражен. Нас двоје покушавамо да искоренимо веома опасан вирус који прети да уништи човечанство. Једном смо били веома близу, али смо на крају доживели неуспех. Тестирањем смо установили да се вирус преноси ваздухом и да заражени није свестан. То је све! Шта ћемо да радимо?

Два сата касније

Све је магловито. Не видим ништа пред собом. Трљам очи, али не помаже. У последње време то се често дешава. Треба само да попијем бакин чај и све ће бити у реду.

,,Катарина, остави тај чај и сместа у лабораторију! Вирус је заразио десет људи из ординације'', виче надзорник истраживања.

Трчим. Где је Милан? Како је могао да дозволи тако нешто? Улазим сама у собу и затичем га како пресипа волоник у вирус. Тако ће га само проширити. Он је тај. Он је покренуо овај вирус. Али, зашто? Да би, као зликовац из филмова, владао светом?

,,Ти си луд! Сада све схватам. Како си могао?!? Да ли знаш шта си учинио?''

,,Ти то не би схватила. Намерно сам те заразио да ми не би сметала'', мирно ми одговара.

У лабораторији све посуде почињу да пуцају, а вирус да се излива из њих. Паничим. Апарати експлодирају и Милан због испарења пада у несвест. Мени није ништа. Како?

Кроз главу ми пролазе догађаји од пре неколико дана. Па да! Све се уклапа. Ја јесам заражена, али сам пронашла лек. Бакин чај са специјалним биљем!

Дан касније

Милан је ухапшен, а ја сам херој. Али није моја заслуга. Бакина је. Ја сам само као полудела поливала чајем људе и себе.

Све је у реду. Схватила сам на време.

Катарина Младеновић,3/5

***

Понедељак подне, понедељак три сата, понедељак увече.
Уторак
. Уторак пола седам, уторак два ујутру.
Среда
, среда увече. Ово је брзо прошло.
Четвртак
. Четвртак пет сати, четвртак пет и петнаест, четвртак седам сати, четвртак увече.
Петак! Петак! Петак! Напокон!

Као и сваког петка, излазим са друштвом. Ове недеље одлазимо у оближњи кафић на живу свирку.

Атмосфера је одлична. Сви смо расположени и туре се врте. Сви у елементу, не обраћамо пажњу ни на шта. Савршена прилика за конобара да нас „одради“.
Стиже рачун. Девет хиљада! У том тренутку ми се то и није чинило као нешто ненормално, док није зафалило пара. Нико није хтео да дода преостали износ, јер су сви вероватно схватили да нас је конобар „клепио по ушима“. Нико осим мене.
Ја сам била расположена као и сваки пут, и нисам ни размишљала о томе.
Да се разумемо, није то било због алкохола, јер сам ја пила само сокиће, него ме је понело друштво, музика, мада ко зна можда ми је неко бућнуо нешто у чашу.
И тако дам ја тих неколико хиљада ресто, онако великодушно, па нек иде живот! Кад оно сви другови љути хоће кафић да развале. Ја реко':„Ма дајте, људи, нема везе! Сад сам ја вас частила, други пут ћете ви. Опуштено.“ 

Куку! Кад су ми рекли да су сви платили своје пиће и да нас је конобар заврнуо, мало је фалило да се претурим. Тек тад сам схватила о чему се ради. 
Па ја сад схватам да сам дала неком тамо средње образованом дечкићу паре на поклон!
Јао, а да је барем био неки „баја“ па да ме запамти! Овако немам никакве користи од своје великодушности.

Сад схватам да нећу имати паре да купим себи онај савршен џемпер! Сад схватам да нећу имати паре за нову маскару! Сад схватам, нећу имати паре за хлеб! Сад схватам, нећу имати да једем! 
Сад схватам, моја деца неће имати шта да једу! Добро, ајде
, сад сам се мало занела. Зауставићемо се код џемпера. 
Како год било, ја сад схватам да сам испала будала.

Понедељак. Уторак. Среда. Четвртак. Петак! Петак! Петак!

Ипак ћу остати код куће.

Ана Порчић,3/3

***

Три занимљива приступа теми "Сад схватам". :-)


Пробуди се, нешто се дешава (октобар 2012)

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 01:10

http://www.dodaj.rs/f/2i/LF/4iC7MfSS/zivot-zove.gif

Ало, буди се! Ајде, устани! Ајде, само мало! Отвори очи, пробуди се! Види, нешто се дешава!

Почиње нова модна сезона: лишће облачи браон мантилиће; облаци се фарбају у другу, тамнију боју; путеви добијају нове модне детаље које им дрвеће певајући наноси; цвеће шиша оштећене крајеве и мења фризуру.

Нове боје су сада у тренду: браон, сива, маслинасто зелена, окер...

Панталоне су замениле шорцеве и сукњице, дуксеви и џемпери мајчице и топиће. Патике полако мењају сандале. Све чешће нам друштво праве кишобрани, ређе лепезе. Ових дана највише се грлимо са ешарпама и шаловима. Нешто се дешава. Све се мења...

Ајде, можеш ти то! Тргни се, касније ћеш спавати и наспавати се! Ајде! Отвори очи, види, нешто се дешава!

Нови трендови су сада заступљени, друге ствари су сада "ин": сунце се раније буди и иде на одмор; облаци се чешће зноје, више тренирају; дрвеће активније игра и пева; лишће мења средину; трава и цвеће се чешће купају. Сви нешто раде, нешто се дешава!

Више се не спава до подне. Базени више нису актуелни, као ни изласци до ситних сати. Почео је нови тренд - школа!

И зато: смени шорцеве панталонама, сандале патикама, топиће дуксевима! Почни да носиш кишобран да ти се не поквари фризура! Промени навике, уозбиљи се!

Пробуди се, нешто се дешава!

Марија Јовановић, 3/3

***

Живиш, а спаваш. Ако тако наставиш, преспаваћеш младост, преспаваћеш живот.

За тебе је сваки дан исти, а када би загребао само мало дубље, само мало испод површине и ближе суштини, схватио би да нису ни слични..Дани су сунчани, сиви, понекад црни. Теби је свеједно. Важно ти је шта ће други да кажу, ураде, мисле.

Ствари се дешавају, велике и мале. Нисам ни сигурна да ли се ствари могу поделити на велике и мале. Све су на свој начин велике и важне за некога.

Време пролази, а тебе нико не чека, имају и паметнија посла. Са или без твоје дозволе коса ће ти оседети. А шта си у међувремену радио? Седео на клупи. Казаљке неће чекати да ти сазриш. Нећеш наћи пријатеље на компјутеру и нико се неће борити и залагати за тебе заувек.

Немој тако да ме гледаш! Ти псећи, тужни погледи не пале код мене. Само ти говорим оно што јесте, баш онако како мора бити, свидело ти се то или не.

Мораш да пазиш на себе! Људи гину на најразличитије начине - неки у саобраћајним несрећама, а неки емотивно одумиру. Смрт је најкреативнија жена на свету.

Среди се док још има времена и наде! Смеј се и уживај! Буди паметан! Научи како да функционишеш сам, јер ни мене неће бити вечно!

Срећно, пријатељу!

Ана Суботић, 3/5

***

Пробуди се, нешто се дешава! Осврни се око себе и погледај све ове људе!... Живот пролази…Искористи га и проживи га најбоље што можеш!

* * *
Доктор ми предаје лист, да потпишем да ли желим операцију или не. Гледам га, али мисли ми лете. Враћам се мислима у свој живот у претеклих годину дана, у дан када сазнајем да ће ми се живот променити, да ће се променити и живот мојих вољених, да ништа неће бити као пре...
* Годину дана раније *

Пијем јутарњу кафу и разгледам тек уређену башту. Затим излазим на трем испред куће и узимам новине и пошту. Разгледам и узимам једно писмо на ком је моје име.
Писмо из Ирака...
Срећан што је мој јединац нашао времена да ми пише, отварам и читам.
Сузе крећу низ лице. Као да ми је неко пробоо срце. Осећам хладноћу, трне ми тело, падам на под и не устајем.
Њега нема...

* * *

Будим се у болници, а око мене лекари, сестре и жена, моја Магдалена.
,, Господине, имали сте срчани...Молимо Вас да се не нервирате и да мирујете. Примите наше искрено саучешће.''
Оставља картон на дно кревета и излазе сви из собе. Остајемо само жена и ја. Не могу да је погледам у очи.
"Ја сам крив за све.''
"Не, ниси...Његова је жеља била да иде у Ирак, ми смо је испоштовали. Не криви себе.''
Покушавам да устанем из кревета, али ме она враћа.
Од лекова сам малаксао и тонем у сан. 

* Пре шест месеци *

Не могу да се помирим са смрћу сина јединца. Само родитељи знају колика је то туга, колики је то терет сваким даном се будити са надом да ће се појавити на недељном ручку, да ћемо отићи на голф, да ћемо заједно гледати филмове, поправљати наш Олд тимер, смејати се, уживати, причати...
Мог сина нема...
Не могу тај притисак да поднесем...
Покушавам себи да одузмем живот.
Бацам се с моста. Река је ледена. Срце ми стаје. Тонем... Нема ме.

* * *

Ипак ме има, у болници сам поново. Стари рибар ме је спасао. Око мене исти призор као и пре пола године. Лекари, сестре, али жене овај пут нема.
"Господине, жао ми је што морам то овако да Вам саопштим, али Ваша жена није могла да се носи и са вашим губитком, није сазнала да смо успели да Вас спасемо и изгубила је разум и сад се налази на психијатрији. Надамо се да ће јој бити боље за који месец. И још једна вест... Остали сте непокретни.''
Тајац. Ништа више не чујем, не видим, не осећам. Почињем полако да губим разум.
Више не схватам зашто сам покушао да одузмем себи живот. Зашто нисам мислимо на своју Магдалену? 

* Пре три дана *
 
Опет сам доживео срчани, и опет сам у болници... За све крив... На све гледам песимистички, на живот, на људе, на свет...
Чини ми се да не могу више, да слабим, да нестајем.
Не могу више да се борим. Гасим се...
Схватам да не желим да своје дане проводим у болници, да желим да вратим свој живот у нормалу. Не знам како.
Доктор ми нуди операцију, али не може да гарантује да ћу преживети. То сам и желео пре шест месеци, да одузмем себи живот, али више не! Желим да све ово прође, да се није ни десило или да заборавим на све.
Жена улази у собу. Сва ван себе. Плаче...
"Зашто све што је лепо у мом животу Бог да ми узме? Молим те, преклињем те, не дај да останем сама. Једва смо се изборили са смрћу сина, не могу још и са твојом да се борим. Буди јак... Заједно ћемо се борити. Још само мало... Волим те! ''
Грло ми је суво. Не могу ништа да јој кажем. Зашто? Па ја њу волим... И тада схватам да још није време да одем. ,, Волим те '' ће бити моје последње речи, али не сада, и не овде. Још дуго ћемо живети. Потребан сам јој.
Пробуди се, човече. Нешто се дешава око тебе...
Твој живот не стаје, он се наставља. Мења се... Неће се више дешавати ништа лоше јер ти то нећеш дозволити...
* * *
Мисли ми се враћају и узимам лист од доктора. Потписујем... Желим ову операцију...Желим да ми најзад нешто крене на боље, желим да живим, желим да сам заувек са својом Магдаленом...
Недељковић Јована, 3/5

***

Једна тема, једна од мени омиљених које већ десетак година дајем разним генерацијама и увек добијем нове, занимљиве приступе, и овога пута је била инспиративна и донела много петица мојим ученицима.

Ево три занимљива и лепа приступа!


Powered by blog.rs