Trun smo i tren

28 ÐÐ, 2013

Живот је несхватљиво чудо, 1.

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 21:24

http://img441.imageshack.us/img441/9075/otisciruku.jpg 

Видим неку светлост. Први пут удишем ваздух. Чудан је то осећај.

Јао! Неко ме је ударио по позадини. Зашто ме купају? Шта ми се ово дешава?!

И даље ништа не видим како треба. Изгледа да сам се родио...

          Повијају ме у плаву бенкицу, има неку паткицу на себи. Долазимо до неког чудног места, за које ће се на крају испоставити да је мој дом. Дочекује ме нека фина тета са речима: „Добро дошао, лепото теткина!“

          Шести месец мог постојања. Још увек ме боли глава, јер ме је отац, носећи ме на кркачама, ударио о лустер пре неколико дана. Без икаквог разлога су ме ставили у неки кавез и дали нешто кисело да једем, смејући се мојим гримасама.

За мене је мистерија зашто ми не прија та храна, али настављам да је једем. Још увек постоји много ствари које не разумем, али то је сада неважно јер не знам где је мој омиљени аутић.

            Још мало па ће мој пети рођендан. Нисам видео деду неколико дана. Кажу ми да је отпутовао негде.

Зашто мама толико плаче, и да ли то има везе са деком? Кажу ми да деке више нема, али ја не схватам шта значи „умрети“. Смрт је за мене и даље више него чудновата појава.

            Кренуо сам у школу и уживам у свим чарима школовања: прва љубав, другарства и најлепше године детињства. Изгледа да почињем малкице да схватам какав је живот чудо.

Лето је. Пре неколико месеци сам напунио седамнаест година. По повратку са базена дочекује ме тата са речима: „Умро је дека Сава“. То ме много погађа.     

Тешко подносим следећих неколико дана. Падам у неку врсту депресије и размишљам доста о животу. Питам себе зашто је морало овако да буде. Нисмо се ни поздравили како треба. Више ми живот не личи на неко чудо.

            Дан 05. 05. 2013. године. Породична прослава мог осамнаестог рођендана. Мама устаје и обраћа се присутнима. Говори о томе како се поноси што је моја мајка и како се нада да ћу остати онакав какав сам досад био. Почиње да плаче. Никад је у животу нисам видео тако срећну и уплакану у исто време. Да није можда она схватила то несхватљиво чудо звано живот?

            Колико год живот некада био сив и тмуран, никада од њега не треба одустати. Са својих осамнаест година нисам ни загребао површину истине о том несхватљивом чуду и, ма колико оно деловало нејасно и велико, ја ћу покушати да га схватим, јер мислим да би то требало да буде циљ сваког човека.

Немања Личинић, 3/5

...

   Пукла ми је чарапа.Немам времена да се вратим како бих се пресвукла. Шта ћу да радим? Смири се, Катарина!

            Улазим у своја половна кола и окрећем кључ. Мисли ми се роје и стомак ми се грчи.

            ,,Убиће те трема једног дана“, говорим себи, али то само повећава моју напетост. Дланови ми се зноје.

            Размишљам само о разговору за посао који почиње за мање од десет минута. Каква сам ја то одговорна жена кад не могу да стигнем на време?

            Тихо псујем себи у браду када схватам да сам прешла раскрсницу док је на семафору било црвено.

Телефон ми звони у торби већ неко време и знам да ме зове мама. Вероватно жели да провери да ли сам стигла. Јутрос нико није полио воду за мном и нисам чула ниједно „срећно“, и сада се осећам лоше зато што не подижем слушалицу.

         ,,Можеш ти то“, бодрим себе.

Пружам руку ка торби како бих извадила телефон, али у том тренутку из споредне улице неочекивано излази камион. Окрећем волан на другу страну, али брзина мог кретања је велика и губим контролу. Главом ударам у плафон аутомобила и свесна сам да се преврћем.

Прекид.

 

Не видим своје тело. Можда зато што га нема. Лебдим у углу неке непознате собе. Просторија је бела и хладна: прозор, неколико полица, кревет и у угловима апарати.

,,О, Боже, па ја сам у болници!“

Бука која допире из ходника постепено се приближава. Врата собе се нагло отварају и у њу упадају доктори. Вуку покретан кревет са непомичним телом. Та девојка, мени сада тако далека, то сам ја.

,,Црна Катарина, на шта то личиш?“

Нервирам се. Посматрам како моје тело пребацују на уски кревет. Свако тачно зна шта ради: једна млада жена укључује апарате, доктор ми проверава пулс...

Покушавам да их дозовем, да им скренем пажњу, али безуспешно.

,,Мртва сам! Оставите ме на миру и идите“, очајно вичем.

,,Ниси мртва.“ Погледом прелазим преко седокосог човека. Обучен је у бело и лебди у углу собе као и ја. И даље нас нико не примећује.

,,Ко си ти?“, питам.

,,Што се не бориш?“

,,Мртва сам, човече! Зар не видиш? Чему труд?“

Ћути. Тако сам и мислила. И он зна колико је мој живот био промашен. Изгубила сам живот журећи на посао до кога ми није стало, немам ни кучета ни мачета, никада нисам била заљубљена, ништа... Нула.

Чујем докторе који вичу, дрмају ме, али апарат показује равну линију.

,,Збогом“, шапућем.

Старац удара дланом о длан и осећам како ми неко завирује у главу.

Слике ми искачу пред очима. Да ли је ово Рај? Није. Моја улица.

Стојим пред капијом и гледам у своје двориште. Осећам мирис трешања и свеже покошене траве.

Мама сади цвеће док бака износи колач са вишњама. Отац и брат се расправљају о фудбалу и смеју се. Мачке се играју на трави.

Покушавам да уђем у двориште, али не успевам. Капија је закључана.

Мама прилази и укључује радио. Звук песме ,,Бацила је све низ реку“ шири се двориштем.

Значи, ово је збогом. Сузе ми квасе образе. Не желим крај. Не желим, не желим, не желим.

Прекид.

 

,,Жива је!“

Отварам очи. Лежим на болничком кревету. Преда мном искачу непозната лица. Доктори. Сви желе да виде ,,чудо“, тако кажу.

Сваки део мог тела вришти од бола. Неко ми нежно стеже руку и моје очи су у потрази за том особом.

,,Ја сам, Душан, твој доктор.“

Мушкарац најлепшим очију на свету приближава главу мени. Коса му је разбарушена, образи црвени. Његов мирис погађа ме као пљусак.

Сад схватам. Он је тај. Разлог свега. Једноставно знам. Можда би неко помислио да сам збуњена, али нисам. Ум ми је бистар. Као да сам цео живот живела због овог момента.

,,Шта се догодило?“, пита ме.

Груди ми се надимају и отварам уста како бих проговорила.

,,Чудо“, шапућем, ,,чудо“.

Катарина Младеновић, 3/5

***

У последње време све чешће слушам о кризи средњих година, кризи опаснијој , вероватно, и од пубертета. Мушкарци се жале на своје седе и на то како више не играју фудбал тако добро као раније, а жене се жале на безброј ствари (зато се ваљда и зову жене), почевши од килограма, преко бора, па све до жалости за кратким сукњама које више не могу да носе.

Такве приче чујем свуда па морам да се запитам да ли ћу и ја имати таквих проблема, да ли ћу осећати „жал’ за младост“ или ћу прихватити сваку годину као прилику да будем боља и паметнија.

Сада ми се чини да нећу, али живот је чудо, никада не знате шта вам се може десити и колико ћете се променити. Живот је као кактусов цвет, нит’ мирише, нит’ је леп, али зато стално убада. Доноси нам нова познанства, успехе, радости, а онда кад најмање очекујемо, зада нам ударац.

Када сам била мала, мислила сам да ћу цео живот бити окружена истим људима, да ћу живети у истој кући и радовати се трешњама у пролеће. Мислила сам да ћу се увек дружити са истим људима, смејати се истим филмовима и волети исте ствари.

Ја сам, у ствари, велики роб навике, који воли сигурност и једноставност. На моју велику жалост, ствари нису онакве каквим сам их замишљала у детињству.

Другови су се променили, неки драги људи су заувек отпутовали, а неки копне пред мојим очима.

Јунаци наших детињства, они који су нам испуњавали све жеље, нису више исти. Морамо их позвати два пута да би нас чули. Руке су им храпаве, нежност је остала једино у очима.

Питам се како људи живе кад их напусте сви они који су их очували, кад их виђају једино на фотографијама или, ако су срећни, у сну.

Јасно је да сваки период у животу доноси нешто своје, али толико желим да се ништа не промени. Волела бих да увек имам оволико година, да ми се радују исте очи кад дођем из школе и да трешње из мог дворишта заувек буду једнако слатке. Мора ли ово несхватљиво чудо толико брзо да прође?

Од оних сам који мисле да животу треба узети што више, али и знати када је доста јер, како кажу велики глумци: „каријера се не гради на одиграним улогама колико на одбијеним“.

Треба волети, маштати, веровати, давати, али и схватити да на неке ствари једноставно не можемо утицати, јер наш живот је као књига која се сама пише, а ми смо ликови романа које не разумеју најбоље шта аутор жели да каже.

Марија Вукашиновић, 3/4


Коментари

  1. Колико вилозофије на једном месту! :)
    Потрага за смислом живота (Немања) несумњиво доводи до новог буђења (Катарина) које би требало да од роба навика (Марија) направи послушника љубави. :)

    Аутор pricalica — 29 ÐÐ 2013, 18:59

  2. Кад ти то повежеш, Причалице, све постаје јасно као дан.
    А да има вилозофије, има!:-)

    Аутор trunsmoitren — 29 ÐÐ 2013, 21:27


Додај коментар

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

Powered by blog.rs