Trun smo i tren

12 ÐÐ, 2014

На путу ка двору владарке сломљеног срца

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 22:37
http://www.dodaj.rs/f/30/Cc/4fajDzlG/kale.jpg

Много пута сам рекла да је Београд једини град на свету у коме могу и желим да живим. На тај став су ме навеле године живљења у њему, све оно што ми је он дао и што сам ја, захваљујући њему, постала и дала другима.

Сваки нови дан, било где проведен, само увећава моју љубав према том вечном граду, једном од најчешће рушених  на свету, али  и једном од оних који се увек изнова рађаo из свог пепела.

Кад га је, пре више од шест векова, деспот Стефан посветио Богородици, знао је колико тај град вреди.

Зато, ваљда, они који имају очи за лепоту, поред ових свима видљивих, виде и оне слојеве његовог постојања који су одавно невидљиви очима људи без духовног вида, слојеве од којих више ни прах није остао.

Недавно сам открила да историчарка уметности, Тамара Огњевић, организује тематске шетње по Београду и открива „шетачима“ и радозналцима многе његове тајне.

У оквиру прве шетње, посвећене Немањићима, била је организована и  и посета Народном музеју и изложби о тој владарској породици. Тада сам одлучила да идем у све шетње које ће Тамара организовати. 

Тако сам стигла до „Двора владарке сломљеног срца“, тј. до Конака кнегиње Љубице.

Група се окупила испред Саборне цркве, на чијем улазу, на вечној стражи, почивају посмртни остаци два српска великана, (про) светитеља српске писмености, Вука и Доситеја.

У њој, осим несвакидашње лепоте, фресака, иконостаса и раскоши за коју је  узор била црква у Сремским Карловцима, почивају и велики књаз Милош, и његов син, кнез Михајло, на чијем је гробу једини стајаћи споменик у православној цркви, онај који је његова удовица, Јулија Хуњади Обреновић, поставила, желећи да њен вољени, представљен као витез, буде ближи Богу.

У Саборној цркви се данас чувају мошти: светог и праведног кнеза Стефана Штиљановића, део моштију Светог кнеза Лазара и честице моштију Светог Јована Шангајског.

http://www.dodaj.rs/f/3n/TU/4YugT69I/saborna-800x600.jpg

Било је чудесно и замишљати како, управо на том месту, пред очима Турака, на малој српској територији (јер је преко Саве била аустроугарска, а  у комшилуку турска територија) ниче зграда Саборне цркве, коју је пројектовао Франц Јанке, мешајући елементе класицизма и касног барока, а потом су је осликавала и позлаћеним иконостасом је украсила два Димитрија (Аврамовић и Петровић). 

Тај неписмени, али веома домишљат књаз, знао је оно на чему многи савремени психолози и „тренери“ духа (како је тај термин, "тренер", брзо завладао областима са којима тренинзи немају никакве везе) зарађују велики новац: да човек може све што заиста жели и у шта улаже сву своју енергију.

Тако се Милош, ондашњи трговац, и оженио, узевши жену (потоњу кнегињу Љубицу) из веома познате и добростојеће куће, а тако је остварио и све друго што је његов ум могао да замисли.

Била је потребна велика вештина и много новца да набави циглу, која се тада у Србији није правила, како би подигао цркву чији је звоник био највидљивија тачка свакоме ко се приближавао Београду, и он је у томе успео; незаустављива је била његова жеља да Србе позове на саборност у тако тешким временима, и они су, видевши добру вољу свог књаза, данима стајали у редовима како би дали сребрнину од које ће се, кад дође време, излити звона за ту цркву. „Није било Београђанина који није донео бар минђушу, кашику, било шта сребрно, како би знао да је и сам дао допринос тој светињи која ће окупљати Србе и у коме ће се, како ће време показати, крунисати први српски краљ после Немањића.

Како је тек невероватно замислити звук њених звона, кад су саливена и постављена тамо где им је место, високо и недоступно, "устук свакоје злости", звук који се разлегао засигурно и преко Саве!

Кнез Милош је мудро груписао неколико битних објеката на тако малом месту, како би спојио свој приватни са државничким животом и држао на оку Турке, а ослушкивао с пристаништа Саву и оно што се прича на њеној другој обали (осим Саборне цркве, ту су и најстарија српска кафана, „?“, Конак кнегиње Љубице, зграда школе у којој је Вук подучавао ученике, а и прво читалиште које је отворио управо у згради кафане коју је Књаз поклонио хаџи Томи хећиму.

Тај део града је био центар друштвеног, културног и пословног (трговачког) живота. Сама варош се заправо завршавала код данашњег Трга републике.

Занимљива ми је била и информација да су три улице које се надовезују једна на другу добиле имена по великим српским јунацима Косанчић Ивану, Топлици Милану и Милошу Обилићу (Топличин, Косанчићев и Обилићев венац).

Готово свака кућа ту има своју причу, и готово свака коцкица калдрме памти кораке љубитеља уметности широм света који су долазили у атељее великих српских и светских уметника, попут Оље Ивањицки, како би купили слике на месту на коме настају, или их барем видели.

Но, оно што ме је највише дирнуло свакако је - место на коме се до 6. априла 1941. године налазила српска Народна библиотека.

...

В. М.


Коментари

  1. Дивота! И треба најпре упознати своје, јер ако знаш одакле си, ако се и изгубиш, лакше се вратиш. Пре извесног времена сам гледала једну емисију документарно историјског садржаја, у којој је речено да су се двоје болесне деце излечили на гробу кнегиње Љубице. Она је много жалила за кумом.

    Аутор pricalica — 15 ÐÐ 2014, 08:15

  2. То је, признајем, Причалице, за мене новост, али није новост да вера може све.
    Да, била је то невероватна жена, оличење Српства оног времена. Једино што није смела себи да дозволи је - љубомора, а нарочито покушај убиства Милошеве љубавнице, због чега је пала у мужевљеву немилост, али је и то стоички подносила.
    Зато ју је Тамара Огњевић, очигледно(а ускоро ћу поставити прилог и о њеном Конаку) назвала Владарком Сломљеног срца.
    Да, треба упознати своје, управо из разлога које наводиш.А кад упознаш, не можеш да се не враћаш, где год био. :-)

    Аутор trunsmoitren — 15 ÐÐ 2014, 13:31


Додај коментар

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

Powered by blog.rs