Trun smo i tren

Места која волимо

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 13:58

http://www.dodaj.rs/f/o/sr/1MGXRzEL/mesta-lalic2.jpg 


Боје калеидоскопа

Есеји — Аутор trunsmoitren @ 19:08

http://www.dodaj.rs/f/1B/2g/4hfeWUh6/boje-kaleidoskopa-andrej.jpg

 Кад сте професор књижевности и кад вам неко каже да је објавио првенац, а ви притом знате да се остварио у некој другој струци (економији), и знате да је ово време такво да у њему има више писаца него читалаца, није вам свеједно, нарочито уколико се често срећете у истом колективу. Зато сам читање романа своје колегинице, професорке економске групе предмета, одлагала све до недавне промоције. Стрепела сам.

Андреа ме никада није запиткивала да ли сам роман прочитала и шта мислим о њему. Мудро је чекала јер је одавно научила да све дође на своје, да добре књиге нађу пут до оних који чезну за њима. Она је своје урадила, учинила све да би роман угледао светлост дана, и то је највише што је могла да уради и за себе и за друге, а на нама је да ли ћемо себи приуштити то задовољство – да упознамо један нови свет, свет њеног књижевног дела, у коме ћемо открити трагику и лепоту једног младог бића чији је лет прекинут, али које успева, захваљујући чврстим и неприкосновеним вредностима стицаним у породици и блиском окружењу, у Далматинској Загори, да све преброди и, оснажено, настави живот, далеко од завичаја.

Роман „Боје калеидоскопа“, Андрејане Дворнић, занимљив је и по својој композицији и по садржини. Он садржи четири целине: „Сећања“, „Круг“, „Лавиринт“ и „Излаз“, с тим што се између „Круга" и „Лавиринта“ налази песма „Егзодус1995“.

И заиста, тај догађај, та олуја, што је и названични назив за протеривање Срба са њихових вековних огњишта у Крајини, стоји усред ове књиге као граничник, као бљесак после којег завлада тама и после којег се чини да је свитање само сан.

Читајући овај роман, исплакала сам море суза. То је зато што је свака реченица умивена сузом аутора и обасјана осмехом: сузом због изгубљеног топлог породичног гнезда које је потојало и које је срушено због туђе обести, и осмехом који је знак победе живота над свим недаћама.

Роман почиње реалистично, описом малог Места, што је назив места у коме живи јунакиња. Већ прва реченица наговeштава да је Место наизглед обично. Оно личи на остале кршевите крајинске пределе, пределе Далматинске Загоре, али ће опис живота у њему бити обојен најразличитијим бојама и прожет најразличитијим осећањима.
Помислићете најпре како је пред вама роман који, попут многих, говори о судбини једне просечне породице (мада у овом делу можемо пратити судбину великог броја породица, захваљујући пажљиво изабраној грађи), али убрзо ћете схватити да је пред вама породица чији су корени веома јаки, а карактери неуништиви и чврсти као камен на коме су поникли.

Сећања на детињство обојена су светлим бојама, најраскошнијим, које се преливају и стварају чудесне и очаравајуће слике, као и мали калеидоскоп који је јунакиња овог романа нашла на тавану, а који је у Далматинску Загору, у Место, доспео из Америке, као поклон очевог несрећног стрица Николе, рудара који је у Америци и умро:

Дрвена справа делује попут левка. Кад боље погледам, ужа на почетку па се шири при дну. Ситна слова, напола видљива, што од прашине, што од година, урезана по средини. Успем прочитати, приносећи светлости слова: „Како гледаш, тако видиш.“
“Шта ли је то значило?“, питала сам се.
Прислоним око на стаклену површину и приказаше ми се боје у дубини справе. Схватим да се доњи део може окретати и да се тиме мењају боје, размењују и мешају се, затворене и ограничене простором. Задиви ме то чудо боја и упитам се шта би се десило да разбијем справу. Боје би се сигурно расуле и изгубиле своју лепоту. Да, то је та лепота трајања запечаћена у времену и простору, као и живот
.“

Шта следи кад се оствари највећа јеврејска клетва „Дабогда имао па немао“ и како и где наћи снагу за нови почетак?

Младост је осенчена ратом: изгнанством са огњишта, прилагођавањем брзом животу у Велеграду, пријатељствима која трају, породичном слогом и вредностима које човеку дају снагу да издржи све и опстане, упркос свему.

Ане трага за сопственим идентитетом, али покушава и да схвати постојање и  суштину различитости у свету. У томе јој помаже Мићко, сеоски мудрац налик на античке мудраце и пророке, са којим често разговара.

Различитости се морају помирити и прихватити, а ако је то немогуће – човек се мора издићи изнад свега.

Овај роман је чежња за складом, који иначе постоји у природи, али не и у људском друштву у коме одувек и заувек постоји рат (ауторка користи за њега метафору немирна киша).

Уместо склада, ту је туга у Велеграду, сиромаштво, навикавање након напуштања Места. Ту је и мешање ијекавице и екавице (Пажња! Ауторка овог романа и ту је доследна: у дијалозима користи ијекавицу, а у приповедању екавицу). Уметничка истина у потпуности је усклађена са стварношћу.

У Велеград су многи избегли да би сачували живу главу, али судбина Старе, жене чија је ћерка, као велики стручњак, лекар, отишла у Америку, говори о трагици оних људи који су остали сами јер су њихови најмилији својом вољом, а опет у потрази за бољим животом, напустили родну земљу, отишли главом без обзира, и окренули леђа свима, па и родитељима. Туга има хиљаду лица.

Година 1995 - затворене границе према Србији и према Босни. Људи у Крајини одсечени од света. Егзодус: „Туку по њима немилице и без престанка. У приколицама јаучу жене, старци и нејака деца. Нека се усудише и извезоше тракторе, а десетак им година. Уместо игре, допао их рат. Претвори их у велике људе малих година. У рукама завежљаји, нешто сиротиње покупљене с руке. Напушта српски народ своја стољетна огњишта...“

Живот се наставио, уклопио у вреву Велеграда. Боје калеидоскопа поново су оживеле...

А онда опет – мрак. Бомбардовање, 1999.

Многим речима не погодиш прави смисао док их не доживиш, била то сопствена бол или заједничка трагедија. А кад се потврди значење изговорених и понекад прећутаних речи, останем запрепашћена колико се ствари врте у круг, без обзира на време и људе, па чак и векове.“  

“Помири се, суочи и опрости!“

Кад прочитате ову књигу, схватићете колико сте још осетљиви и колико је људска несрећа у стању да вас дирне и помери с места, како саосећате са онима који страдају. И волећете више себе због своје рањивости, јер само рањив човек може да саосећа и да зна вредност живота.

Кад прочитате ову књигу, добићете још једну потврду о духовној снази човека који је остао човек у правом смислу те речи, и биће вам драго што сте открили још једну драгоцену књигу и драгоценог аутора.

Схватићете да је човек најпротивуречније биће на планети јер, како је то говорила моја посестрима Слађана, човек је тврђи од челика и мекши од памука.

У рукама имамо све боје живота, све боје калеидоскопа, како то каже Андрејана Дворнић, посвећујући роман својој мајци:

Кроз стакло каледоскопа видећете у дубини боје, онако како желите да их видите, јасно или мутно.
Многе ћете видети онако како вам се прикажу саме, а многе између њих ће се прелити, утопити једна у другу и измаћи вашем погледу.
Исто тако, доживет` ћете људе и проживети свој живот кроз различите боје калеидоскопа.
А кад се он разбије, боје се распу, распрше и нестају негде далеко у свемиру
.“

Да, то је лепота трајања, запечаћена у простору и времену, као и живот.“

Ова књига, писана срцем, без патетике, говори о победи духа над материјом, о снази обичног човека који се нашао у ковитлацу историје и - опстао, упркос свему.

Виолета Милићевић, 1. мај 2013. 

***

Данас се навршава 18. година од „Бљеска“ (после којег је, у августу, уследила „Олуја“), у коме су са својих вековних огњишта из Крајине отеране бројне српске породице.
Настављају се прогон, погром и страдање српског народа. И неслога, њихова верна  пратиља.

Као да се некадашње „Само слога Србина спасава“ преиначило у „Само страдање Србина спасава“... Остаје нам нада да ће једном ипак доћи до срећног преокрета и времена у коме ће српско страдање престати.


Прича о једној причи - Васко Попа

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 16:59
http://www.dodaj.rs/f/2I/SH/1SUJz57o/prica-o-jednoj-prici3.jpg

Powered by blog.rs