Trun smo i tren

Родимо се и том приликом добијемо име и презиме.

Све друго у животу морамо задобити, а то значи - освојити, градећи и потврђујући свој идентитет.

И име и презиме нас одређује. Једно је изабрано наизглед случајно, а друго је израз  наше припадности прецима и прошлости.

Ја сам Ви.

Истину говорећи, у мојој крштеници записано је име од седам слова. Међутим, захваљујући спонтаној игри речи, насталој приликом писања одговора на једно занимљиво писмо, схватила сам да ни изостављањем преосталих пет слова моје име не губи ништа, већ да остаје без сувишних украса, лепо у својој обнаженој суштини.

Онима којима би то изгледало неубедљиво, могу поставити само једно питање : Зар треба испити цело море да бисмо схватили да је његова вода слана?

Мој матерњи језик је толико моћан да комбинацијом само ова два слова може означити и једну особу и мноштво, у зависности од тога да ли је на почетку мало или велико слово.

Ако употребим велико слово и кажем: ја сам Ви, то би требало да значи да сам јединствено биће, непоновљиво, самосвојно, властито, једно и једино. Зато ћу себе понекад тако именовати у овој причи, кад осетим да сам једно.

Употребим ли мало слово, постајем ви, мноштво малих целина или неки део целине, збир туђих особина, навика, жеља, искустава, збир неких других људи у којима се проналазим и који се проналазе у мени, неких којима се обраћам и који ме слушају или гледају чак и онда када физички нисам присутна у њиховом окружењу.

Где живим?

Тамо где ми је омогућено да крочим ногом или мишљу, а тај простор може бити бескрајан. Ипак, посебно сам привржена једној тачки на кугли земаљској, оној на којој сам рођена, са које потичем, иако то не значи да ми је остатак света стран, далек и непознат. Напротив!

Зар је важно да ли се тај исечак бескраја зове Србија, Пиринеји, Тихи океан или пак Месец или Марс?

Зато ћу неке географске одреднице називати онако како их називају  моји савременици, а неке онако како су их називали, или их још увек називају, они који су живели пре нас.

Зато бих и могла мирне душе да кажем да живим свуда и да је свет мој дом, моја тамница и моје слободно и бескрајно пространство.

Када живим?

Сада, и јуче и сутра, у једном исечку времена у коме сам свесна свог постојања и у коме су и нека друга бића исте врсте свесна или несвесна мог присуства. Ипак, чини ми се, више него икада, да живим Сада, осећајући у сваком тренутку било живота у својим венама.

Зар је важно да ли је време у коме живим или о коме говорим у конвенционално успостављеном систему знакова названом језик именовано старим или средњим веком, ренесансом, бароком или модерним добом?

На основу неких научних достигнућа која помињем, време о коме говорим личи на модерно доба које нуди многе техничке погодности. То чиним из практичних разлога, мада често осећам да је у њему присутно само моје тело, а да мој дух живи у временима која су давно прошла и која су по својој суштини била много напреднија и узвишенија од садашњег, иако их сматрамо примитивнијим.   

Сви који су икада живели, живе у садашњости, прошлости или будућности у односу на неку другу временску категорију, и сасвим је неважно како  је тај исечак назван. Зато бих могла сасвим прецизно и претенциозно да кажем да живим у свим временима.

Неке људе именоваћу онако како би желели да се зову, неке онако како су их други ословљавали или пак онако како се мени чинило да се зову.

Шта год да кажем, истина је  и сведочанство (али исто тако и илузија) о неком времену и простору и ономе што их испуњава.

И да могу да бирам, волела бих да  потврда мог идентитета обухвати двоструко «ви», и са малим и са великим почетним словом. Они би створили једно Ми, заједничког носиоца свега што нас чини живим и што говори да су нам исти корени, “јер сви смо из исте породице - Човечанства”.      

Тако би све о чему говорим могло да буде опис заједничког искуства и у талогу сваког слова могла би да се открије суштина свих наших стремљења и остварења, заснована на непрестаном лутању, на својеврсној одисеји у времену и простору.

Виолета Милићевић, "Скоро универзална (ауто)биографија" 

*** 

(«Скоро универзална (ауто)биографија»  један је од радних наслова за роман започет 2002. године, онај који чека тачку на своју садржину и светлост дана.

Ово је уводно поглавље. Остало је – ћутање, што би рекао Хамлет.:-))