Trun smo i tren

07 ÐÑ, 2013

О писању писама

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 09:29

 

Одавно не пишем писма. Одговарам (не)уредно на мејлове, коментаришем неке постове или статусе, понешто и лајкујем, али писма, ти непроцењиви отисци душе, углавном остају неисписана.

Некада је било другачије.

Пошто сам веома рано почела да се дописујем са далеким, до тада непознатим пријатељима (неке од њих сам, срећом, имала прилике и да видим и додирнем, а неке не), још у трећем разреду основне школе (захваљујући једној објављеној песми у "Тик -таку"), и та ме љубав према писању писама није напуштала ни током студија, а ни много касније (можда све до открића и-мејлова), добро ми је позната благодат писане речи упућене једној јединој особи која на исти начин узвраћа - искреношћу, непосредношћу, преданошћу пријатељству (или љубави), лепотом.

Међутим, електронска ера, а вероватно и чињеница да сам се пре ње толико дописивала са људима из целог света (о, колико је дражи имало чекање писма од Дине из Бејрута, Слађе из некадашњег Иванграда, Ђурђице из Горског Котара, Сандрин из Париза, Жан-Франсиса из Бразавила, Алесандра из Пизе, Магдалене из једног пољског градића, Рите из Вилњуса, Данијеле из Рима...!), све ме је више одвраћала од тога, ма колико то парадоксално било, јер је већина људи тада почела бесомучно да пише и знанима и незнанима...

Ми смо се дописивали јер нас је везивала љубав према даљинама, према језицима, према поезији или књижевности уопште, према различитости, према слободи чији су они били саставни део...

Везивала нас је и потреба да верујемо како негде далеко уистину постоји неко ко нас разуме више (или бар мало другачије) него они који су нам близу или са којима живимо. Тај неко је то из писма у писмо потврђивао, без обзира на то колико се његов живот разликовао од нашег.

Кад сам била раздвојена од својих драгих пријатељица, које су ми улепшавале тада једнолично свакодневицу, такође сам им писала, као и оне мени. Писале смо једне другима чак и кад нас ништа није раздвајало, али кад смо биле свесне да изговорена реч није тако лепа као писана, јер писање извлачи из нас оне најтананије тајне које ће касније, тако шифроване, њихове очи и срце умети да дешифрују.

Никада оно што смо изрицали није имало снагу онога што смо само написали, без обзира да ли је стигло на праву адресу или је остало код пошиљаоца. 

Сад знам: писање писама било је једна од наших страсти, која нам је надокнађивала све оно што нисмо имали, и чију смо садржину, брижљиво засејану по белини папира и уоквирену ковертом, слали својим пријатељима.

Писање писама отварало нам је срца, ширило видике и оплемењивало нас.

Док су други трошили своје време на нека другачија задовољства, ми смо сатима писали и читали, трудећи се да једнако лепим и уредним рукописима испишемо писма, разгледнице, дописнице или само адресе својих пријатеља на понеком пакетићу, и тиме и себи и њима улепшамо дан, и то не само тај у коме ће пошиљка стићи, већ и многе друге у којима ће то поново бити читано, гледано, ношено...

Никада нећу заборавити тренутке радости у којима би ми поштар уручивао гомилицу писама са разних страна. Мислим да нико у мом родном граду није примао толико поште као ја док сам похађала средњу школу. 

Кад сам дошла да студирам, мењала сам адресе, али су ме неки од тих пријатеља налазили, јер се дописивање настављало и опстајало. Било је утеха, радост, нада, неки други живот.

Наравно, постојала су и тада, а сада постоје у много већем броју, неисписана писма.

Раније се дешавало да штошта испишем, али је вероватноћа да то пошаљем била равна нули, јер су ти записи били упућени некоме пред ким ми је застајао дах.

Сад више таквих писама нема. Контрола дисања је на знатно вишем нивоу, а потреба за писањем на знатно мањем, готово занемарљивом. Ипак се окреће.

Истина, постоје неке дивне особе које волим једнаком љубављу као и раније, али којима више не пишем, без обзира што знам да би се обрадовале мојим писмима онолико колико бих се и ја радовала њиховим. Но, пошто нема гласа (или писма), нема ни одјека (одговора), и то је сасвим јасно и очекивано.

Бесмислено је да их убеђујем у супротно, јер оне верују да су ми постале небитне, али се тешим истином да то није тако, и да ће они који ме заиста познају то протумачити на прави начин, без обзира што се не оглашавам и не пишем им писма. То је ваљда зато што верујем да нас они којима је стало до нас морају разумети и без речи. У противном би били налик на остале, којима морамо вазда да се правдамо, објашњавамо, доказујемо...

Но, то што је Оливера Милошева изабрала баш моју песму "Писмо" за стварање једног посебног видео-записа са рајским призорима и божанственом музиком, подсетило ме је на лепоту писања и читања писама.

Такође ме је подсетило да сва писма која нисмо исписали руком остају записана тамо где и ово о коме говори моја давно написана песма: на левој страни груди. Они чија љубав није слепа (а мислим да се од тог слепила ослобађамо с годинама) видеће је, и знаће истину, упркос томе што је невидљива.
  
Оливера Милошева, ХВАЛА.:-)


Коментари

  1. Са претпрошлом годином вратих се помало заборављеном - слању честитки. Много ми се допало подсећање, те га уприличиш и прошле године. Можда се вратим и писмима. Недостаје ми поштар. :)

    Аутор pricalica — 10 ÐÑ 2013, 17:06

  2. То си добро учинила, Причалице. Ја сам се тада делимично припремала за то: купила сам честитке, али ниједну нисам послала. Чак и виртуелне све ређе шаљем.
    Биће да сам баш забраздила.:-(

    Аутор trunsmoitren — 07 ÐÑ 2013, 19:02


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs