Trun smo i tren

19 ÐÑ, 2013

Живео живот!

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 11:18
http://imageshack.us/scaled/large/5/ujx7.jpg
(Плакат на улазу у некадашњу робну кућу "Београд") 

Нисам југоносталгичар. Одавно. Часна пионирска! ;-) Не, стварно! Давно су прошла та времена.  Gone with the wind. Но, подсетила сам се шта то беше...:-). Јуче још...

Да ми је до хиперболе, додала бих: „вековима“, јер ми се чини да су векови прошли откако сам живела у Југославији, да су ми се детињство и рана младост одвијали у неком другом свету и веку, да се између њих уденуло још неколико мојих живота (или њихових имитација), у којима сам понекад била само посматрач, а понекад један од главних актера.

Oво време и овај век као да су ту само да бих јасно, на својој кожи, осетила разлику између некад и сад, да бих увидела колико је живот једна разноврсна и сложена, из ко зна колико милијарди различитик слагалица сачињена појава, и да га, ако ни због чега другог, бар због те разноврсности и непредвидљивости, вреди живети.

Иако сам се још на дан отварања изложбе „Живео живот“ затекла испред бивше робне куће „Београд“ у Кнез Михајловој, све до јучерашњег дана нисам тамо ушла како бих видела шта су бројни приређивачи одлучили да понуде посетиоцима и чиме ће све покушати да их врате у неке другачије, много мирније, али и наивније (о, још колико!) године.

Некако сам била убеђена да је изложба тог типа направљена из чисто комерцијалних разлога: како би неко згрнуо велику лову и како би оне који су југоносталгични подсетио да су минула времена, као, увек лепша од онога што сад имамо и живимо, а да би оне који су о тим временима слушали од својих ближњих мало насекирао, пошто им није дато да се тада роде и уживају у свеопштем „благостању“. Но, морам да нагласим, због оних који и данас, кад имају преко четрдесет, педесет и више година, величају то доба не као идилично већ као идеално (а разлике између њих има, је л`да?), да ми је смешна, тужна и грешна та њихова идеализација и заустављеност у времену које нас је коштало домовине, идеала и, да не заборавимо, безбројних жртава, људских и свакојаких.

Након посете тој изложби, на којој сам остала три сата (иако нисам планирала да јој посветим више од тридесетак минута), почели су да се одмотавају разни филмови.

http://imageshack.com/a/img268/5760/edaf.jpg
(Читала сам "Забавник", "Галаксију", "Ревију", понекад "Практичну жену")

Јасно је: о свакој начињеној фотографији (а имам их цирка сто педесет) могла бих да испричам неку причу и да наведем низ сећања и асоцијација, али ћу покушати да их сведем на минимум, па нек се свако сам сети себе из тог периода, или, уколико то није проживео, нека се препусти машти.
 

Дакле, живео живот, и тада и сада! Живео живот који опстаје, упркос свему, који има фазе детињства, младости, зрелости и старости, у свим временима и просторима! Живело све у нама што је још увек способно да разуме, осећа, разликује, обједињује,  памти и верује, све што је имало своју боју, мирис, укус, значај, и што је нераскидиви део нас!

„ У периоду растегнутом од 1950. До 1990. просечан Југословен. У земљи која се протезала од Вардара па до Триглава и граничила се са Б - Р - И - Г- А - М - А, под тробојком и грбом са чест буктиња, устајући на химну „Хеј, Словени“, просечан Југословен је живео живот.

Просечан Југословен понекад је био грађанин покорни, а понекад као самоуправљач, али се осећао као грађанин света. Имао је слику рудара на новчаници, и пасош са којим је могао свуда, мада је најчешће ишао у Трст по фармерке. 

http://imageshack.com/a/img835/9890/mxp3.jpg
http://imageshack.com/a/img542/6199/4lnh.jpg

Обичан човек је устајао у 6.00, прао зубе домаћом пастом, користио “Питралон” лосион, а стан му је мирисао на топло млеко. Возио је новог “фићу”, читао магазин “Старт”, слушао Иву Робића и “Силуете”. Ишао је у Трст да купи оно што није могао у домаћим робним кућама, камповао је без пара са друштвом, радовао се државним празницима…

Просечан Југословен имао је брачну другарицу. Деца су му прво била пионири, а после су пратила италијанску моду, возила веспе и пригрлила рокенрол.

Просечан Југословен пратио је спорт и ватрено навијао за свој тим, а плакао кад „плави“ освоје злато. У биоскопу је гледао партизанске спектакле и светске хитове, а имао је своју Пулу и Фест. 

Просечан Југословен је живео са уверењем да свакога дана у сваком погледу све више напредује."

***

„Живео живот је прва чулна изложба у свету, мултимедијална и интерактивна, конципирана тако да посетиоци могу свим чулима да доживе те четири деценије лепог живота. То је прилика да се седне у возила из тог времена и доживи симулација вожње улицама оновременог Београда, да се многи подсете мириса колоњске воде Пино Силвестре, препознатљивог мириса сваког мушкарца из 70-тих година, или да погледају чувене телевизијске емисије и филмове."

http://imageshack.com/a/img11/8444/hgek.jpg

П.С.

Информација о овој изложби има на разним сајтовима, а на јутјубу и фејсбуку има и видео - записа које су гледаоци могли да погледају у биоскопу у оквиру изложбе, тако да и они који нису посетили изложбу могу да буду део ње и да виде добар део садржаја.
Ти филмчићи, који говоре о разним темама: музици, школству, односу према раду, Дану младости, спорту, храни и многим другим темама везаним за живот просечног Југословена, урађени су врло пажљиво и топло их препоручујем својим читаоцима.


Коментари

  1. Secanja...dozivljaji...al' nikad nisam bila preterano Jugonostalgicna...sad davnih 80-ih,sam shvatila da je sve to bila farsa.Al'jesam dozivela da mi taj crveni pasos otvori lagani put za svet.
    Al' zahvaljujuci tebi,podsetih se,nekih lepih dana moje mladosti.hvala!:)

    Аутор lora1 — 19 ÐÑ 2013, 13:26

  2. Beše to uistinu jedan drugi život i jedan drugi vek. Ja sam jugonostalgična i toga se ne stidim. Hvala ti za ovaj tekst, ja o tome tek sada, od tebe, dobih ovu informaciju.

    Аутор roksana — 19 ÐÑ 2013, 21:26

  3. Сећам се кад је наша разредна дошла у учионицу да пита ко ће да постане млади комуниста. Руку је дигла само једна девојка, која је то морала да уради због татиних амбиција. Али се исто тако сећам како се била изненадила кад се у разреду напречац статистички повећао број Срба (њена је евиденција била другачија). Она је била заљубљена у Тита, чини се.
    Али жив човек све преживи, мртви се у сну заробе.
    Да, живео живот!

    Аутор pricalica — 25 ÐÑ 2013, 23:49

  4. Сви се сетимо, претпостављам, најпре онога што је било лепо, и н само лепо, већ дивно, а што је постојало док је постојала Југославија, драга Лора.
    Признајем, ја сам била прилично југоносталгична деведесетих. Сметало ми је чак и то што су многи одједном почели да се изјашњавају као Срби, а ја сам, забога, била Југословенка!Буђење је код мене било процес, а не нагли шок, ваљда зато што сам тако мало знала о политици и о свету, што сам, попут многих била ушушкана у једну бајковиту причу.
    Недавно сам, у интервјуу једног хрватског редитеља, прочитала реченицу која је много тога рекла: "Југославију су сањали најбољи, а уништили најгори". Знам да су о њој сањали и Шантић, и Андрић, и многи, многи знани и незнани, дивни људи, али је јасно да је сан био превише леп да би уистину могао да се дуго сања.А онда је уследила реалност која је многе оставила без домова, идеала, среће...
    Ах, тај црвени пасош!
    Била сам мала да бих спознала његове дражи, али сам, ако ништа друго, са њим отишла у Град светлости, а то ми је тада било мноооого, мноооого битно.:-)

    Аутор trunsmoitren — 09 ÐÐ 2013, 23:15

  5. Да, све је било другачије, Роксана, па и ми, мада бисмо данас били много другачији и тужнији, вероватно, да баш у том периоду нисмо рођени, да нисмо баш тада били деца и млади људи и да нисмо баш тада ударили темеље ономе што смо сада.
    "Памтим само срећне дане/да бих нашу љубав спасла", што би рекла Габи, а што ми се сада, док пишем овај коментар, врти у глави.

    Аутор trunsmoitren — 09 ÐÐ 2013, 23:19

  6. А ја не могу да заборавим, Причалице, како је мој најбољи друг у средњој школи одбио да постане члан СКОЈ-а. Био је одличан ученик, узоран дечко, скроман, који је све својим радом постигао, који није имао познате и богате родитеље (напротив, растао је са бабом и дедом,остао рано без мајке, а отац је живео са новом породицом), али је очигледно био врло, врло паметан и знао шта се догађа, за разлику од мене и мени сличних. Мени је речено да сам изабрана да постанем друг члан, и није ми падало на памет да се буним, нити познајем икога осим свог поменутог друга који је то учинио. Били смо тако поносни што смо "изабрани"...
    Господе!
    Прохујало са вихором, а ми, ето, претекосмо...:-)

    Аутор trunsmoitren — 09 ÐÐ 2013, 23:26


Додај коментар

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

Powered by blog.rs