Trun smo i tren

Нисам југоносталгичар. Одавно. Часна пионирска! ;-) Не, стварно! Давно су прошла та времена.  Gone with the wind. Но, подсетила сам се шта то беше...:-). Јуче још...

Да ми је до хиперболе, додала бих: „вековима“, јер ми се чини да су векови прошли откако сам живела у Југославији, да су ми се детињство и рана младост одвијали у неком другом свету и веку, да се између њих уденуло још неколико мојих живота (или њихових имитација), у којима сам понекад била само посматрач, а понекад један од главних актера.

Oво време и овај век као да су ту само да бих јасно, на својој кожи, осетила разлику између некад и сад, да бих увидела колико је живот једна разноврсна и сложена, из ко зна колико милијарди различитик слагалица сачињена појава, и да га, ако ни због чега другог, бар због те разноврсности и непредвидљивости, вреди живети.

Иако сам се још на дан отварања изложбе „Живео живот“ затекла испред бивше робне куће „Београд“ у Кнез Михајловој, све до јучерашњег дана нисам тамо ушла како бих видела шта су бројни приређивачи одлучили да понуде посетиоцима и чиме ће све покушати да их врате у неке другачије, много мирније, али и наивније (о, још колико!) године.

Некако сам била убеђена да је изложба тог типа направљена из чисто комерцијалних разлога: како би неко згрнуо велику лову и како би оне који су југоносталгични подсетио да су минула времена, као, увек лепша од онога што сад имамо и живимо, а да би оне који су о тим временима слушали од својих ближњих мало насекирао, пошто им није дато да се тада роде и уживају у свеопштем „благостању“. Но, морам да нагласим, због оних који и данас, кад имају преко четрдесет, педесет и више година, величају то доба не као идилично већ као идеално (а разлике између њих има, је л`да?), да ми је смешна, тужна и грешна та њихова идеализација и заустављеност у времену које нас је коштало домовине, идеала и, да не заборавимо, безбројних жртава, људских и свакојаких.

Након посете тој изложби, на којој сам остала три сата (иако нисам планирала да јој посветим више од тридесетак минута), почели су да се одмотавају разни филмови.

Дакле, живео живот, и тада и сада! Живео живот који опстаје, упркос свему, који има фазе детињства, младости, зрелости и старости, у свим временима и просторима! Живело све у нама што је још увек способно да разуме, осећа, разликује, обједињује,  памти и верује, све што је имало своју боју, мирис, укус, значај, и што је нераскидиви део нас!

„ У периоду растегнутом од 1950. До 1990. просечан Југословен. У земљи која се протезала од Вардара па до Триглава и граничила се са Б - Р - И - Г- А - М - А, под тробојком и грбом са чест буктиња, устајући на химну „Хеј, Словени“, просечан Југословен је живео живот.

Просечан Југословен понекад је био грађанин покорни, а понекад као самоуправљач, али се осећао као грађанин света. Имао је слику рудара на новчаници, и пасош са којим је могао свуда, мада је најчешће ишао у Трст по фармерке. 

Обичан човек је устајао у 6.00, прао зубе домаћом пастом, користио “Питралон” лосион, а стан му је мирисао на топло млеко. Возио је новог “фићу”, читао магазин “Старт”, слушао Иву Робића и “Силуете”. Ишао је у Трст да купи оно што није могао у домаћим робним кућама, камповао је без пара са друштвом, радовао се државним празницима…

Просечан Југословен имао је брачну другарицу. Деца су му прво била пионири, а после су пратила италијанску моду, возила веспе и пригрлила рокенрол.

Просечан Југословен пратио је спорт и ватрено навијао за свој тим, а плакао кад „плави“ освоје злато. У биоскопу је гледао партизанске спектакле и светске хитове, а имао је своју Пулу и Фест. 

Просечан Југословен је живео са уверењем да свакога дана у сваком погледу све више напредује."

***

„Живео живот је прва чулна изложба у свету, мултимедијална и интерактивна, конципирана тако да посетиоци могу свим чулима да доживе те четири деценије лепог живота. То је прилика да се седне у возила из тог времена и доживи симулација вожње улицама оновременог Београда, да се многи подсете мириса колоњске воде Пино Силвестре, препознатљивог мириса сваког мушкарца из 70-тих година, или да погледају чувене телевизијске емисије и филмове."

П.С.

Информација о овој изложби има на разним сајтовима, а на јутјубу и фејсбуку има и видео - записа које су гледаоци могли да погледају у биоскопу у оквиру изложбе, тако да и они који нису посетили изложбу могу да буду део ње и да виде добар део садржаја.
Ти филмчићи, који говоре о разним темама: музици, школству, односу према раду, Дану младости, спорту, храни и многим другим темама везаним за живот просечног Југословена, урађени су врло пажљиво и топло их препоручујем својим читаоцима.