Trun smo i tren

15 СÐ, 2013

"Зашто вредна пчелица кидише на цвет?"

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 08:58
http://imageshack.us/a/img89/51/ak94.jpg
(Пчелица на цвету оригана)

Не бирамо ни родитеље, ни време, ни место свог рођења, ни родбину; не бирамо ни куда ћемо се кретати док још не спознамо ко смо (тада смо само играчке у рукама родитеља), али дође време кад постане очигледно да ли смо попут дрвећа које пушта корење дубоко на једном месту или пак попут биљака које неко најпре посади у једну саксију, па их после пресади у другу, па промени стан у коме живи, па их понесе (или не понесе) у други стан, па промени земљу, па их понесе (или не понесе) у другу земљу, и тако у бескрај.

Није то због малог села у коме сам провела првих неколико година детињства, није ни због варошице у провинцији, у којој сам провела своје нежне године, ни због велеграда, у коме првих година нисам успевала да нађем себе.

Ипак је то у природи, карактеру, нечему неодгонетљивом и неизрецивом, запретано негде дубоко у нама, испод густих наслага тајни, покретано сваковрсним немирима и оним што је у крви записано...

Тек, одувек сам желела више: од себе, од света, од живота.

Желела сам да видим свет.

Мора бити да сам то толико силно и дуго желела да ми је, кад је тај механизам једном прорадио, после стално нудио нове градове и земље, као да сам склопила савез са оним у чијим је рукама моћ, и он је одлучио да стално отвара неке нове путеве, на које се крећемо и кад желимо и кад не желимо (ако је уопште могуће не желети, јер ми се чини да је жеља за покретом једна од најјачих у човеку, једнако снажна као и жеља за љубављу, жеља за додиром, за успехом или за поседовањем). Често та жеља постаје насушна потреба, а укорењеност само пусти сан или тек привид.

Јер човеку, очигледно, није дато да се, за живота, смири...

Или смо само крхке биљке које пуштају корење у плиткој земљи, у нечијој пластичној или керамичкој саксији или жардињери, заваравајући себе да је то башта или непрегледна пољана и да смо на сигурном?

Или смо пчелице које, летећи с цвета на свет и из света у свет, загњуре главу у њихово средиште, покушавајући да у себе унесу што више сласти коју ће, с годинама које прођу, покушати да претворе у мед сећања, као што су, летећи, стварале мед доживљаја? 

В.М, 14. септембар 2013.

Коментари

  1. Можда је још рано дати прави одговор. Али, размишљам, ко би га знао ако не ми? А ако не одговоримо, смемо ли оставити то на другоме? И, најпосле, коме је то од важности?
    Љубим те вилософски пожељено! :)))

    Аутор pricalica — 16 СР2013, 13:37

  2. Асоцирао ме је овај текст на разноразна путовања кроз простор, време, сећање, машту. Никад се одлучити које је лепше.

    Аутор Јанакис — 29 СР2013, 15:19

  3. Не морамо да одговарамо, Причалице. Важно је да застанемо, размислимо и, можда, подстакнемо и друге да то учине, па макар и не нашли одговоре.
    Љубим ја свог омиљеног вилозофа. :-)

    Аутор trunsmoitren — 03 ÐÐ 2013, 20:05

  4. Да се надовежем на оно што горе написах, Јанакисе. :-)
    Не морамо ни одлучивати, али лепо је путовати кроз све наведено, и подсетити се свих тих "путовања". :-)

    Аутор trunsmoitren — 03 ÐÐ 2013, 20:07


Додај коментар

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

Powered by blog.rs