"Зашто вредна пчелица кидише на цвет?"

Не бирамо ни родитеље, ни време, ни место свог рођења, ни родбину; не бирамо ни куда ћемо се кретати док још не спознамо ко смо (тада смо само играчке у рукама родитеља), али дође време кад постане очигледно да ли смо попут дрвећа које пушта корење дубоко на једном месту или пак попут биљака које неко најпре посади у једну саксију, па их после пресади у другу, па промени стан у коме живи, па их понесе (или не понесе) у други стан, па промени земљу, па их понесе (или не понесе) у другу земљу, и тако у бескрај.
Није то због малог села у коме сам провела првих неколико година детињства, није ни због варошице у провинцији, у којој сам провела своје нежне године, ни због велеграда, у коме првих година нисам успевала да нађем себе.
Ипак је то у природи,
карактеру, нечему неодгонетљивом и неизрецивом, запретано негде дубоко у
нама, испод густих наслага тајни, покретано сваковрсним немирима и оним
што је у крви записано...
Тек, одувек сам желела више: од себе, од света, од живота.
Желела сам да видим свет.
Мора бити да сам то толико силно и дуго желела да ми је, кад је тај механизам једном прорадио, после стално нудио нове градове и земље, као да сам склопила савез са оним у чијим је рукама моћ, и он је одлучио да стално отвара неке нове путеве, на које се крећемо и кад желимо и кад не желимо (ако је уопште могуће не желети, јер ми се чини да је жеља за покретом једна од најјачих у човеку, једнако снажна као и жеља за љубављу, жеља за додиром, за успехом или за поседовањем). Често та жеља постаје насушна потреба, а укорењеност само пусти сан или тек привид.
Јер човеку, очигледно, није дато да се, за живота, смири...
Или смо само крхке биљке које пуштају корење у плиткој земљи, у нечијој пластичној или керамичкој саксији или жардињери, заваравајући себе да је то башта или непрегледна пољана и да смо на сигурном?
Или смо пчелице које, летећи с цвета на свет и из света у свет, загњуре главу у њихово средиште, покушавајући да у себе унесу што више сласти коју ће, с годинама које прођу, покушати да претворе у мед сећања, као што су, летећи, стварале мед доживљаја?
В.М, 14. септембар 2013.
Можда је још рано дати прави одговор. Али, размишљам, ко би га знао ако не ми? А ако не одговоримо, смемо ли оставити то на другоме? И, најпосле, коме је то од важности?
Љубим те вилософски пожељено! :)))
Аутор pricalica — 16 СР2013, 13:37
Асоцирао ме је овај текст на разноразна путовања кроз простор, време, сећање, машту. Никад се одлучити које је лепше.
Аутор Јанакис — 29 СР2013, 15:19
Не морамо да одговарамо, Причалице. Важно је да застанемо, размислимо и, можда, подстакнемо и друге да то учине, па макар и не нашли одговоре.
Љубим ја свог омиљеног вилозофа. :-)
Аутор trunsmoitren — 03 ÐÐ 2013, 20:05
Да се надовежем на оно што горе написах, Јанакисе. :-)
Не морамо ни одлучивати, али лепо је путовати кроз све наведено, и подсетити се свих тих "путовања". :-)
Аутор trunsmoitren — 03 ÐÐ 2013, 20:07