Trun smo i tren

Не бирамо ни родитеље, ни време, ни место свог рођења, ни родбину; не бирамо ни куда ћемо се кретати док још не спознамо ко смо (тада смо само играчке у рукама родитеља), али дође време кад постане очигледно да ли смо попут дрвећа које пушта корење дубоко на једном месту или пак попут биљака које неко најпре посади у једну саксију, па их после пресади у другу, па промени стан у коме живи, па их понесе (или не понесе) у други стан, па промени земљу, па их понесе (или не понесе) у другу земљу, и тако у бескрај.

Није то због малог села у коме сам провела првих неколико година детињства, није ни због варошице у провинцији, у којој сам провела своје нежне године, ни због велеграда, у коме првих година нисам успевала да нађем себе.

Ипак је то у природи, карактеру, нечему неодгонетљивом и неизрецивом, запретано негде дубоко у нама, испод густих наслага тајни, покретано сваковрсним немирима и оним што је у крви записано...

Тек, одувек сам желела више: од себе, од света, од живота.

Желела сам да видим свет.

Мора бити да сам то толико силно и дуго желела да ми је, кад је тај механизам једном прорадио, после стално нудио нове градове и земље, као да сам склопила савез са оним у чијим је рукама моћ, и он је одлучио да стално отвара неке нове путеве, на које се крећемо и кад желимо и кад не желимо (ако је уопште могуће не желети, јер ми се чини да је жеља за покретом једна од најјачих у човеку, једнако снажна као и жеља за љубављу, жеља за додиром, за успехом или за поседовањем). Често та жеља постаје насушна потреба, а укорењеност само пусти сан или тек привид.

Јер човеку, очигледно, није дато да се, за живота, смири...

Или смо само крхке биљке које пуштају корење у плиткој земљи, у нечијој пластичној или керамичкој саксији или жардињери, заваравајући себе да је то башта или непрегледна пољана и да смо на сигурном?

Или смо пчелице које, летећи с цвета на свет и из света у свет, загњуре главу у њихово средиште, покушавајући да у себе унесу што више сласти коју ће, с годинама које прођу, покушати да претворе у мед сећања, као што су, летећи, стварале мед доживљаја?