Trun smo i tren

Ноћ музеја: Народна банка, Конак кнегиње Љубице, Галерија САНУ

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 19:08

http://img15.imageshack.us/img15/618/img7504i.jpg
Народна банка Србије, Статуа Србије

http://img6.imageshack.us/img6/423/img7509n.jpg 
(Историја новца почиње са шкољкама, шипкама соли, зачинима, израђеним предметима, а завршава се, за сада, електронским новцем, којим људи могу да врше плаћања широм света у реалном времену)

http://img543.imageshack.us/img543/7821/img7513l.jpg

http://img855.imageshack.us/img855/6205/img7512b.jpg 

http://img203.imageshack.us/img203/1494/img7514a.jpg 

http://img20.imageshack.us/img20/8017/img7515g.jpg 

http://img824.imageshack.us/img824/2049/img7517n.jpg 

http://img441.imageshack.us/img441/9139/narodnabankanovcanicavi.jpg 
(Сваки посетилац добија новчаницу са својим ликом, а вредност новчанице, 1884, заправо је година настанка банке)

***

КОНАК КНЕГИЊЕ ЉУБИЦЕ: УМЕТНОСТ ДОБРОГ ИЗГЛЕДА 

http://img16.imageshack.us/img16/9625/img7535v.jpg

http://img4.imageshack.us/img4/4453/img7539u.jpg 

http://img6.imageshack.us/img6/3338/img7540sy.jpg 

http://img21.imageshack.us/img21/2673/img7537d.jpg  

 ***

ГАЛЕРИЈА НАУКЕ И ТЕХНИКЕ САНУ:
Капетани река и мора - Србија и Бока Которска 

http://img543.imageshack.us/img543/9281/img7551c.jpg 

http://img109.imageshack.us/img109/2559/img7553n.jpg 

http://img94.imageshack.us/img94/872/img7552f.jpg 


Ноћ музеја: Етнографски музеј и Музеј кинотеке

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 20:18

http://imageshack.us/a/img194/396/img7466p.jpg 
Етнографски музеј-чудесни свет бајки

http://imageshack.us/a/img694/8407/img7465o.jpg
(Улаз у Чаробни свет бајки)

http://imageshack.us/a/img856/999/img7477q.jpg
(Соба Принцезе на зрну грашка)

http://img835.imageshack.us/img835/4157/img7480mz.jpg 

http://imageshack.us/a/img585/6364/img7481r.jpg 

(Кутак за мале причољупце)

***

ЈУГОСЛОВЕНСКА КИНОТЕКА - МУЗЕЈ

(Почеци фотографије и филма на нашим просторима+ Чаплинов штап, камера браће Лимијер) 

http://imageshack.us/a/img824/9526/img7488d.jpg 

http://imageshack.us/a/img19/587/img7499fk.jpg

http://imageshack.us/a/img819/3452/img7494mv.jpg 

http://imageshack.us/a/img35/7074/img7491w.jpg

http://imageshack.us/a/img29/1552/img7493v.jpg

http://imageshack.us/a/img818/3041/img7498u.jpg

http://imageshack.us/a/img10/3646/img7495m.jpg  


Ноћ музеја: Војни и Природњачки музеј на Калемегдану

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 19:35

http://imageshack.us/a/img833/893/vojnimuzejorkestar.jpg

(Оркестар Гарде Војске Србије)

("Током 19. века војни оркестри су били међу најцењенијим и најбољим оркестрима у земљи и представљали су ретке извођаче који су популаритовали музику и чинили је доступном јавности. Неки од чланова војних орестара били су и пионири српске музике, а међу њима је најпознатији Станислав Бинички") 

http://imageshack.us/a/img843/8663/vojnimuzejulaz.jpg

(Улаз у Војни музеј на Калемегдану) 

 http://imageshack.us/a/img94/2561/vojnimuzejsrpskiratnik.jpg

(Српски ратник из 14. века) 

http://imageshack.us/a/img211/8861/vojnimuzejvitez.jpg
(Оклоп витеза)

http://imageshack.us/a/img708/1104/vojnimuzejoruzje.jpg
(Средњовековно оружје и шлемови)

http://imageshack.us/a/img18/7152/oklopzaruke.jpg

***
http://imageshack.us/a/img836/2412/kalemegdanspektakl.jpg

(Мала фабрика ефеката, испред Стамбол капије)
Игра ватром, овдом,маглом и светлошћу; инсталација од врбовог прућа и гранчица дрвећа лешника -

формирање облика ушћа Саве у Дунав 

*** 

http://img23.imageshack.us/img23/3924/prirodnjackisovenanovci.jpg

(Сребрна тетрадрахма, 5. в.п.н.е: на аверсу глава богиње Атене, на реверсу кукумавка и маслинова гранчица; први евро искован у Атини: на аверсу копија реверса прве тетрадрахме из 5. в. п.н.е) 

http://imageshack.us/a/img854/1060/prirodnjackisove.jpg
(Природњачки музеј на Калемегдану, ноћне птице, кукувија) 

http://imageshack.us/a/img27/6641/prirodnjackiatlas.jpg
(Природњачки музеј: Атлас- највећи ноћни лептир на свету)

Атакусатлас живи у шумама југоисточне Азије, распон крила преко 25 цм, површина око 400цм, право чудо међу лептировима. Поклон-збирка Андраша Галца, инжењера који је годинама живео у Индији)  


Свима, свима...

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 19:00
http://img593.imageshack.us/img593/2718/vaskrs2013cestitkares.jpg

Бољи живот

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 23:44

http://www.dodaj.rs/f/2X/BJ/23bI2p6W/glava-vreme.jpg 

Не знам по који пут РТС репризира серију „ Бољи живот“, али знам да сам и сама бар једном рекла: „ Докле више, аман, људи?!“, и да сам умела и да искључим телевизор, само да не бих поново гледала оно што ми је добро познато.

А опет, кад бих се препустила некој епизоди, схватила бих да истовремено гледам неколико паралелних серија, и то најмање две.

Како? Врло једноставно!

Док гледам ту серију, сећам се и неких важних догађаја из свог живота, јер је серија први пут емитована од 1987-1991. године, а тај период обухвата моје прве године у Београду, у који сам стигла у јесен 1987.

Памтим да сам епизоде од те јесени до следећег лета гледала у Делиградској 22, са Сашком и Миленом, код „кује Видосаве“, након чега су уследиле епизоде у Улици Раде Врањешевић, са тетка-Драгицом и чика Мијом, а потом и са цимеркама, које су се смењивале овим редом: Милинчица, Вики и Д. која је завршавала археологију и говорила ми у поверењу о својим разговорима са ванземаљцима; а потом – епизоде у Студењаку, гледане на малом Сименсовом ТВ-у постављеном у већој соби апартмана  број 666...

Сећам се паралела које сам повлачила, због којих сам се поистовећивала са неким јунацима и проналазила се у неким ситуацијама, и сећам се породичних догађаја, и свог Гиге, и свог Бобе и Саше који су се час стапали у један лик, чак удвостручавали или умножавали, и младалачких лудости и заноса, правих и погрешних корака, својих и туђих...

Тако се преплићу епизоде из мог живота и епизоде ове серије и, као из тродимензионалних слика, из сваке сцене израњају и неке друге сцене.

Вечерас је емитована епизода у којој је Кока почела да живи као подстанар код неизлечивог хипохондра; у којој је Саша зарадио на коцки огромну суму, у којој Јатаганац прави пословне комбинације типа: „Дођеш ми-дођем ти“, али и она у којој је војник Боба изашао у град како би купио жицу ге за гитару, а онда присуствовао крају концерта Нине Андрејевић, у коју је био заљубљен онако како се заљубљујемо кад нас неко, хтео - не хтео, уздрма до темеља, након чега ју је чекао испред Дома културе у коме је наступала, негде у унутрашњости.

Боба је у маслинастозеленој униформи,  која је тада изазивала у обичном становништву посебна осећања, јер је војник био неко ко је подвргнут строгој дисциплини и кога није било стид да носи униформу кад би излазио у град, због чега се много пута дешавало да га неко ко има сина војника части или угости. Остајање у граду дуже него што је било дозвољено подразумевало је строгу казну, често и затворску, а незакопчано дугме на униформи такође је повлачило казну...И све је било по ЈУС-у.

Због сусрета са оним ко је због ње био и у затвору и ко је на разне начине показивао да љубав не зна за године и остале границе, естрадна звезда одлучује да проведе још један дан у неком неважном градићу и да буде члан жирија на такмичењу војних оркестара. Иако удата, и то за једног од оних који ведре и облаче, захваљујући коме јој каријера креће узлазном путањом, иако свесна да су „ давно прошла та времена када је некога волела и кад је живот могла дати за један горди поглед...“, како пева у песми, не заборавља драж љубави коју је осећала, иако је није није узвратила.

И сетих се времена у коме сам била тако млада и веровала да неке границе не постоје, времена у коме су се људи много више поштовали, у коме се знало где је коме место и шта коме приличи; у коме је војник знао своје дужности; у коме су ученици за своје поступке и награђивани и кажњавани, а родитељи су били свесни да је дисциплина важна ставка у формирању нечије личности, иако је то деци понекад било неподношљиво; у коме су људи били срдачнији и увиђавнији; у коме сам често виђала оне који су ми драги, у коме је рат био само мисаона (а не заједничка) именица () у сваком смислу, а не само граматичком), у коме је толико тога било неизвесно, у коме сам сањала о бољем животу, али у коме нисам могла замислити да ће он изгледати овако...

А данас сам прегледала тестове са пријемног у једној београдској школи, и у њима нашла овакве одговоре: да је „азбестни“ – угљени сугласник; да постоји аурист; да песма може бити дескретивна; да је компаратив од „ мек“ – тврђи; да је компаратив од „ врућ“ – топлији, па чак и врућији, а од „ далек“ – далекши; да постоји иструментал, као и инструметал; да је Бранислав Нушић написао приповетку „ Међу својима“, итд...

А сутра ћу сређивати дневник, просеке, пресеке и све што иде уз то...

А живот...?...

“ Ја хоћу живот, бољи живот, да га зграбим попут тигра...Живот није дечја игра...“

( Написано 23. јуна 2009)

Нађох овај запис па се нешто разнежих...Вратио ме је и у 2009, и у деведесете године прошлог века и у - себе, па одлучих да га објавим. Неке репризе су ипак врло инспиративне. 


Чујте и почујте!

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 11:17

http://www.pecat.co.rs/wp-content/uploads/2010/11/oskar-frajzinger.jpg 

Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.

Осим сталних сусрета са старим пријатељем Србином, мој први прави контакт са Србијом био је позив председника Удружења књижевника Србије, који ми је понудио поетски азил, након што је швајцарско удружење одбило да ме прими у своје редове. То је био изванредан потез. Дакле, још постоји земља на свету где се људи подсмевају слици сервираној у свету о њима, земља у којој се људи ангажују за унапред изгубљене ствари и негативце попут мене, не хајући за потенцијалне реакције; дакле, изван Швајцарске још постоји земља која пружа отпор! Било је то довољно неуобичајено да ме нагна да постанем члан Удружења књижевника Србије. Отад, Србија и ја чинимо један необичан пар. Пар везан узајамном фасцинацијом, у којој свако представља у очима оног другог нешто што никад неће бити.

МЕЛАНХОЛИЈА И ПРЕНАТРПАНОСТ

Тако сам се једног дана обрео у Београду. Препешачио сам тај помало сив град, који је сав неодређено мирисао на угаљ и на кухињска испарења. Шетао сам Кнез-Михаиловом, попио кафу у Коларцу. Посматрао сам са тврђаве како протичу Сава и Дунав, и затечен обишао војни музеј где су, на паноима пожутелим од времена, до најситнијих детаља описане епизоде отпора против турског освајача. На крају сам провео неколико сати у невероватном зоо-врту који краси ободе тврђаве.

У очима животиња пронашао сам исту меланхолију присутну у тако лепом и дубоком погледу предивних жена које шетају тротоаром, као богиње небеским подијумом. Меланхолија: то је кључна реч. Она влада свуда, у ваздуху, зидовима, лицима, и покретима људи. Као да нешто сатире град и његове становнике. Нешто што не може издржати једно људско биће, један народ, једна земља. У Београду, као да је цео свет Атлас.

Истражујући дубље, откривао сам узрок те меланхолије. То је осећај оних који посматрају како река тече и како време пролази, и при том остају убеђени да ништа неће изменити њихову судбину, да их нико неће ослободити коби која им се обрушила на рамена. Пролазећи кроз Београд, фрапирани смо зградама које још носе ожиљке рата са НАТО-ом, али нарочито многобројним зградама начетих временом. Овде је све отпор, отпор Американцима, савремености, времену, самом себи.

Да би се тај отпор савладао, простор је невероватно претрпан. Улице, радње, архитектура, саобраћајне осе, све је хаотично, презагушено, ирационално. Овде влада зачуђујућа предиспозиција за сналажење, за бављење свим и свачим. Као да је свему томе циљ да се евентуални освајач изгуби у кривинама лавиринта, у којима би после бескрајног кружења изгубио и жељу за освајањем.

Меланхолија и претрпаност: то су моји најснажнији утисци о овом малом балканском народу док газим по његовом тлу. Његова историја је почела једним поразом који су Срби носили у себи вековима, придајући му сакрални карактер моралне победе, на којој су изградили национални идентитет.

УХРАЊЕНИ РОБ У ЕВРОПСКОМ КАЗАМАТУ

Окрутни векови су довели освајаче са свих страна, са севера, југа, па чак и истока. Турци, Аустријанци, Немци, Енглези и Французи протутњали су овим просторима јурећи у рат на северу или југу. Ти господари рата су само пролазили, несвесни постојања српског народа, сем ако не би засметао. А Срби су то чинили све чешће, да би потврдили своје постојање и приказали се свету као народ: испречили би им се на путу. Временом је то постао доминантни став: Србин затрпава улице, радње, главу, чак себе самог оптерећује собом. Због тога се чини да је све у овој земљи у радовима и у ишчекивању, упркос њеној дугој прошлости и богатој култури. Србин је отпораш, шампион Пирових победа, нарочито над самим собом. У том отпору има извесне узвишености, несаломиве воље да се изазове судбина, иако се зна да је неминовна. Али тај потез је тако племенит, тако леп и узалудан да постаје узвишен.

Волим овај народ јер се опире свету, коби, времену које протиче, самом себи. Волим ту меланхолију у очима људи који, знајући да не могу изаћи као победници из једне неједнаке борбе, истрају у борби, зарад лепоте самог геста, зарад рехабилитације чина слободне воље, племенитости узалудног.

Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.

Србија је одувек у рату са непријатељем који се налази унутар њених зидина и запоседа живот, невидљив и непобедив. Као Зангара у својој тврђави, и Србин се нада најгорем и најбољем што му може доћи споља. Али донекле је свестан да оно што га тишти лежи дубоко у њему самом, и да му не може утећи. Као узвишени осуђеник, посеже за другим затворима, ширим, светлијим, чистијим. Европска унија му један такав затвор представља у лепом светлу, под финансијском подршком Централне европске банке, уређеног тако зато што су Немци пожелели да постану Европљани, да не би били упамћени као потомци нациста. Ако би Србија прихватила ту превару, ако би пристала да прода свој понос будзашто, ступила би у један стерилан, функционалан, шаблонски простор, без оптерећења, у којем би остала анонимна. У њему би стекла статус добро ухрањеног роба, али би сем територије изгубила и историју и корене, а понајвише душу.

Оскар Фрајзингер

http://www.pecat.co.rs/2010/11/oskar-frajcinger-ako-jednog-dana-srbija/

***
Ево и исечка из другог чланка овог чудесног човека, највећег песника и писца међу актуелним политичарима и најбољег политичара међу писцима (ценим ја, В.М):

"Кад империја хоће јаку муслиманску Босну, Европска унија државу босанских Срба на силу одваја од матице и утапа у сарајевски вилајет; а кад империји годи слаба православна Србија, онда та иста Унија албанској покрајини у Србији признаје државност. А притом балканске народе навлачи на мамац ”Европе без граница”! Очигледно, ни у тој Унији логика и доследност не представљају кључне врлине.

А, за то време Нерон са оне стране Атлантика посматра како гори западнохришћански свет! Они малобројни народи који данас одбијају да учествују у тој великој фарси, себи су поштедели једно болно буђење. Својим одбијањем да абдицирају, да своју судбину предају у руке наднационалним органима, па да је после трпе уместо да њом владају, они заузимају авангардну улогу. Они су се определили за тежи пут - пут засебности, независности и суверености. Они одбијају да сами себе издају уласком у неку велику анонимну машину која искључиво служи интересе неколицине привредно-индустријских трастова.

Моја ће симпатија увек ићи малом који се дрзнуо да крене на великог, појединцу који сме да противречи маси, машти која се спрда са стереотипима и потрази за истином која пробија свој путељак кроз лавиринт јавног мњења.

Србија је имала петљу, и зато још увек постоји. Швајцарска је увек истрајала и данас још траје. Ето шта зближава ова два народа на раскрсници... док још има путева који се укрштају изван царских друмова."

***
Остатак чланка (као и још неке занимљивости у вези са његовим животом и радом) налази се овде:  http://www.poetabg.com/htm/clanovi/fraysinger_oskar.html

*** 

Никада нисам западала у малодушност нити говорила како цео свет има лажну представу о Србији, коју белосветски медији сатанизују већ деценијама. Увек сам веровала, и та се вера показала оправданом, лековитом и окрепљујућом, да постоје људи који знају истину и који о томе не ћуте, а притом им - гле чуда!- нико у породици нема српске корене.

Један од оних чији се глас далеко чује јер својим (понекад ексцентричним) понашањем привлачи светске медије, а својом виспреношћу, ученошћу, речитошћу и мудрошћу уме да порази све своје саговорнике, или их задиви ако је у питању конструктиван разговор, без обзира да ли говори на енглеском, немачком, француском или италијанском језику, јесте Оскар Фрајзингер.

Неколико пута ми се догодило да, лутајући каналима, на француском ТВ 5 видим неки прилог о њему, а интернет је пун и текстова са његовим изјавама, и видео - записа поводом разних политичких дешавања.

Наравно, мене посебно радују они прилози који говоре о његовом стваралаштву, јер ми се чини да о њему није обавештен онолики број људи колико то аутор заслужује, а он заслужује много, будући да је подједнако занимљив као  говорник и као писац, о чему год говорио или писао. 

Сви српски родољуби чули су за Арчибалда Рајса и његову љубав према нашој земљи. Ако још има оних који нису чули за Оскара Фрајзингера, који једнако срчано и храбро наставља одбрану Србије где год му се за то укаже прилика, чујте и почујте, Срби, то име, и упамтите га, јер је драгоцено!

Пет Оскарових књига преведено је на српски: "Спирала шаха"(роман), "Крхки светови"(приповетке), "С оне стране мисли"(приповетке), "Маслачак"(роман) и "Живот је кучка"(роман), чији је издавач "Легенда" из Чачка.

За објављивање последње три заслужна је делимично и моја маленкост, али то је најмање вредан разлог због ког треба да их читате. Горенаведени разлози су много битнији јер сви они само потврђују да је реч о изузетном човеку, каквих данас мало има.

Упознајте ову живу легенду бар кроз писану реч и увидећете да, кад имамо овакве људе на својој страни, Србија не може пропасти, шта год њени политичари потписивали и шта год медији писали!:-)


Платон и мост на Ади

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 23:31

http://www.dodaj.rs/f/1U/xC/Ud8UYDH/mostnaadi1.jpg

Календарска нова, 2012. година, беше тек почела. Њен први дан беше свеж, сунчан, без ветра, али његов највећи део ипак проведох у топлини свога дома. Предвече одлучих да прошетам новим мостом, који је свечано отворен дан пре.

Због медијске подршке и нерадних дана, многи дођоше из свих делова града како би се нагледали тог чуда о коме се из месеца у месец писало и причало све више.

Пријала ми је шетња и тај рески ваздух који сам удисала, али ми је нарочито пријао боравак на мосту.

Застајкивала сам често и, попут радозналог туристе који се први пут среће са неком атракцијом, гледала на све стране задржавајући поглед час на Ади и њеној марини, час на новобеоградским солитерима,  потом на куполи Сајма или на аутобилима који би пролазили поред мене и јурили као ветар преко новог моста, или пак на облацима који су се огледали у Ади.

Сви који су имали фото-апарате желели су да овековече прве тренутке проведене на новом мосту, како би и другима показали да су међу првима оверили тај нови заштитни знак српске престонице.

Река аутомобила јурила је мостом, док је река људи шетала оном страном која је предвиђена за пешачење, и свако се радовао што је ту.

http://www.dodaj.rs/f/14/Zv/3yU0yO3c/mostnaadigif.gif 

Стајала сам на средини моста, испред огромног пилона високог 200 м, на чијем је врху светлео плавичасти ореол сачињен од десетак тачкица. Тај малени плави круг личио ми је на главу каквог анђела, а челичне затеге са обе стране пилона асоцирале су ме на привремено спуштена крила тог анђела, увек спремна за лет.

Иако је било много људи около, чинило ми се да смо сами на свету тај високи бетонски стуб и ја, и та плавичаста светлост на подлози све тамнијег првојануарског неба. 

Одједном сам зачула непознат мушки глас: 

- И, шта кажете? – упитао ме старији господин.

Изненађена и његим обраћањем и питањем, као да сам била прекинута у неком интимном чину, тражила сам речи, али је он био бржи:

- Чудо једно, зар не? Право чудо!

Насмејала сам се, истовремено одобравајући и чудећи се.

- Платон је рекао да постоје четири врлине. Знате ли које су...?

Било је то реторско питање, очигледно.

 http://www.dodaj.rs/f/3v/lj/4e4x348m/mostnaadi.jpg

- То су: мудрост... храброст... правичност...али је највећа...умереност, тј. скромност...Да, скромност...А како човек да буде скроман кад стане овде, погледа у висину, види овај пилон од 200 м и каже: Па ово је моје дело! Ја сам раван Богу...?!?...Зар ово није доказ да је раван Богу?

- Није то баш тако, господине – успела сам да изустим...-Ово јесте подвиг, али...

Тражила сам или, боље, пребирала речи како бих му одговорила да је и то „чудо“ ту захваљујући надахнућу које није људима тек тако дато, а он, пошто је рекао своје, као да се тргао и додао:

- Ох, опростите ако сам вам досађивао...Опростите...!

Док се он, уз благи осмех, удаљавао, још једном сам погледала у висину и опростила се од плаве светлосне кугле, а онда лаганим корацима, застајкући и правећи још неколико снимака, кренула ка свом дому.

Облаци се више нису огледали у Ади, румене пруге више нису шарале далеки запад нити је бакрено небо распаљено сијало. Ноћ је падала на Баново брдо, ка коме сам се запутила, а нови мост се, у свој својој раскоши и светлости, горд и елегантан, шепурио над Адом. Огледао се у њој и шеретски намигивао пролазницима. 

Не хаје тај ни за скромност ни за умереност, мој Платоне! Може му се!

http://www.dodaj.rs/f/21/kz/4ukCFSLr/mostnaadi2.jpg

Виолета Милићевић, 2. јануара 2013.  


18/19. 11.

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 23:03

http://www.dodaj.rs/f/3q/Pf/GPFdAC3/sadness22.gif 

Као да је јуче било, а ево, прошло је пет година. 

Лекари су констатовали да је Госпа у Црном дошла по своје следовање рано ујутру. На поду је оставила његово беживотно тело.

Нико ништа није чуо нити видео у тренутку у коме је последњи пут склопио очи.

Рођака ми је опрезно саопштила ту вест. И јесте ме и није изненадила. 

Два дана касније, на Светог Аранђела, земља се вратила земљи, а они који су још увек крв и месо остали су да га спомињу у својим молитвама и причама.

Зато ми сваког 18. новембра вече буде оловно и све ми је теже да га делим са другима.

Довољно је да помислим на то вече пре пет година, када сам окружена драгим пријатељима славила дан свог рођења, певала "Грациас ала вида", и не слутећи да ме је један невидљиви а нежељени гост чекао пред вратима, док се Он спремао за одлазак, па да знам да никада више нећу дочекивати осамнаести новембар са непомућеном радошћу.

"И увек крене д-мол", што би рекао Балашевић...

А деветнаести... Деветнаести, ево, пролази...Његова сенка стапа се са сенима оних којих одавно нема...

Почивај у миру, тата..!


44

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 21:31

http://www.dodaj.rs/f/3I/Lg/2hW7lTCH/zirafe-plesu.jpg 

Нису ме изненадиле, али их нисам дочекала онако како сам дочекивала претходне: са стрепњом, чежњом и са устрепталом надом. Извесност је преузела превагу над неизвесношћу, а у њој нема места за стрепњу. За понеку чежњу и наду још се и нађе место.

Дочекала сам их и испратила као што дочекујем и испраћам свако ново јутро и као да су свакодневни гости.

А нису.

Знала сам, дакле, да ће доћи, a потом и отићи, и нисам се томе противила, али сам се поставила као да нема смисла ни да им се посебно радујем ни да због њих тугујем; поставила сам се као да је то најнормалнија ствар на свету.

А зар није? – постављам себи потпитање.

Судећи по ономе што око себе видим, општеприхваћен је став да су оне нешто непожељно, нешто после чега се не повлаче непромишљени потези, као да су нешто што доноси више горчине него радости.

А зар нису? – чујем опет исти глас.

Чини ми се да им се све мањи број људи радује, као да су оне  нешто наметнуто, у супротности са жељеним, као да ће им баш оне донети нека нова и апсолутно непривлачна, неподношљива правила.

А зар неће? – шапатом ме опет пита онај исти глас.

Није, нису и неће – одговарам и грлим их тако уравнотежене, лепе, зреле, а насмејане.

Оне знају да знам шта су ми донеле а шта однеле, и знају да сам им захвална за све то. Оне знају да им не замерам ништа, јер су ми надокнадиле много тога што су ми њихове претходнице ускратиле, али су ми и најавиле нешто што ће њихове наследнице тек донети.

Хвала Вам, моје 44 радоснице, моје 44 тужбалице, моје 44 верне друге, моје 44 године, за све што сте са собом донеле и за све што односите! 

Било нам је, било нам је лепо...! 

Не жалим, не зовем, не плачем. /Све ће проћи ко с белих јабука кад, /

И вењења златом обухваћен, ја више никад нећу бити млад.“ – певао је Јесењин.

И нека је! И ја сам! Без жаљења и без претензија! Без компромиса!

Младост је прошла и зрелост суверено корача ходницима и собама мога тела. Корача и с времена на време запева, а понекад и заплаче.

Нека корача и нека чини оно што јој је драго и само њој својствено!

Нека достојанствено, свесна и својих предности и својих недостатака, куша воће које на свом путу налази! Нека се њиме храни и слади!

Нека ми буде веран сапутник и сарадник и нека не жали за оним чега нема! Јер је жаљење- умирање.

Нека верује у своју непоновљивост и снагу! Нека верује у лепоту и њене разнородне манифестације!

Нека верује у живот који је пред нама и чијим изненађењима и дражима краја нема!

О, мог живота јесени златна, златом ме својим засипај, и трај...!:-)

В. М, 18.11.2012.


Увек добро

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 23:36

http://www.dodaj.rs/f/41/r7/3VlSmWwW/kisobrani-duganebo.jpg

(Слика са интернета) 

Сретох у родном граду свог гимназијског професора.

Ишао ми је у сусрет и, мада сам помислила да ме неће препознати пошто се нисмо срели петнаестак година, а од тада сам се и-ха-хај променила  (десетак година сам већ плавуша, а то је велика промена у односу на оно смеђокосо и дугокосо чељаде коме је он некада предавао математику), наравно да ме је препознао.

Понекад мрзим свој адолесцентски стид и несигурност, који умеју да се повампире и савладају здраворазумски поглед на светБар ја знам да није могуће заборавити лица својих ученика, како год изгледали после много година...!

Кад ми се сасвим приближио, климнуо је главом и упитао:

 -  Може ли се?

Одговорих, уз осмех:

 -  Може, може...А како сте Ви?

 -  Увек добро, увек добро... – одговори и настави свој пут.

Сетих се туге свих нас, тадашњих другака и осталих којима је његова жена предавала хемију, када смо чули да је изненада преминула, и оног искреног и дубоког саосећања јер су имали кћерчицу. Касно су је добили, јер су се касно и нашли, што је честа прича у нашој струци, а онда је она заувек отишла, а он остао са девојчицом, која је сад велика...

Давно сам заборавила како се вади корење из бројева, шта је синус а шта косинус, које су формуле за израчунавање површине, обима и осталих димензија разних геометријских тела, а остало ми је у сећању само оно што је неопходно за неке животне калкулације: умем да (се) сабирам и одузимам, по потреби или сасвим непотребно, да множим (чак и бројеве, поред неких успеха, неуспеха, могућности, остварења) и да делим (све и свашта, кад имам или желим да имам), а и заграде користим у неким ситуацијама.

Упамтила сам да минус и минус у математици дају плус, мада се у животу то ретко дешава, и упамтила сам да човек увек мора да рачуна на себе (томе ме је научио Мика Антић:„ И увек само себе имамо, и сан пун жеља, недоречен“), а у неким ситуацијама, када је комбинаторика издашна, и на појединце из окружења , јер ипак се у великом мору истих мора наћи и неко другачији, несебичан и добронамеран.

Упамтила сам и да онај ко не уме тако да рачуна, може да рачуна још само на – многобројна непријатна изненађења и репризе разочарења...

Но, најбоље сам упамтила ову, накнадну лекцију, и врло често је понављам, кад ме неко упита како сам.

Увек добро, увек добро“ , одговорим, и – пустим корак или реч.

Евентуални наставак разговора разоткрио би шта се крије иза те чаробне формуле, која делује на побољшање духовног здравља, у свим смеровима, и умножава одбрамбене механизме, чак и код оних који су изнутра подељени или десетковани.
Уколико до наставка разговора не дође, и ове две речи су довољне.

А Ви, како `те?  

(В. М, 21. 8. 2007)


Сајам књига 2012, циљне групе

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 11:24

 Сајам је један велики вашар (што му и име каже). 

Дође ми да запевам ону Ђурину,"Отац и син": "Вашар је био, а на вашару..."
Уместо мене, нека слике певају:

http://www.dodaj.rs/f/2A/46/1llLFuv0/img6156.jpg 

(Лагунин штанд) 

http://www.dodaj.rs/f/2e/hm/34WP9xFJ/img6155.jpg

(Код штанда Завода за уџбенике) 

http://www.dodaj.rs/f/3I/n0/4gJkZ06T/img6162.jpg

(Предивно опремљен "Мали принц" код штанда "Моно и Мањане) 

http://www.dodaj.rs/f/1k/Mk/1OGpVEcy/img6167.jpg

(Штанд "Легенде" из Чачка, Оскаров најновији роман "Живот је кучка") 

Купљено:

http://www.dodaj.rs/f/2N/Dp/2wh1sl2t/img6187.jpg
(За посао)

http://www.dodaj.rs/f/1x/5l/1iihFPvH/img6189.jpg 
(За душу) 

http://www.dodaj.rs/f/4/pg/2FezPAqG/img6190.jpg

(За душу) 


Излож(б)ите се, молим (илити: хомо хомини хомић)

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 15:52
 http://www.dodaj.rs/f/6/4W/2Y6rF7IN/stanje-nacije.jpg 
(Слика са интернета) 

У мојој малој, поносној земљи на брдовитом Балкану отворена је једна изложба. Отворили су је неки много поносни људи. Они се поносе, а мене обузима стид.

 

У име тобожње уметности и уметничке слободе ова изложба вређа пре свега верска, а потом и национална  осећања бројних становника земље у којој је отворена: ово прво зато што су највеће светиње, Бог, Богочовек и Богородица, извргнуте руглу, а ово друго - зато што се изложба догодила у мојој отаџбини и у граду коме припадам више него било ком другом на свету.

 

Волим своју отаџбину и домовину (и те две помало старомодне и све ређе коришћене речи) зато што има традицију, зато што је православна и зато што, како каже Љ. Симовић,"није шака пиринча да је позоба свака врана".

Волим и оне неписане, Божје законе који постоје откако постоји човек и откако нам је Бог дао слободу избора. И ја сам изабрала.

 

У мојој домовини верује се у Бога и у човека, а то подразумева и веру у спајање две раздвојене половине, мушку и женску, које се стапају у љубавном чину како би дале Богу Божје и цару царево.

 

Вера у Бога, наравно, проповеда љубав: љубав према Богу, а то значи и љубав  мушкарца и жене, пре свега супружничку љубав, љубав према деци, пријатељима, човеку уопште, природи.

Љубав према Богу, међутим, искључује истополне бракове, јавно промовисање разврата и парадирања те врсте.

Прави верник, чак и ако не иде редовно у цркву, али осећа присуство Бога свуда, гнуша се истополне љубави и не може је ставити у исти ранг са љубављу према особама супротног пола. Заправо, може, све до тренутка кад тај однос прерасте у сексуални, али после тога – не.

 

Без обзира што хомосексуалне склоности одувек постоје, никада та "популација" није оволико нападала традиционалне, исконске вредности човечанства, и никада јој политика и медији нису у овој мери помагали. Ми, у чијим рукама нису медији, о томе можемо се изјашњавамо ређе и тише.

 

Радост једног хришћанина, муслимана, Јевреја и осталих верника не подразумева медијску промоцију, већ лично задовољство које верујући човек  осећа због сједињења са Богом, због чега не захтева оглашавање на сва звона нити организовање којекаквих парада, jер љубав није парада, нарочито не парада на којој се велича истополна љубав.

 

Актуелни заговорници тзв. демократских вредности (они који, говорећи о слободи, уништавају свет физички, економски и морално) замењују тезе и провоцирају људе који желе да живе онако како су живели њихови преци, бранећи породицу и достојанство. 

 

Зар није један од највећих проблема данашњице то што господари света промовишу власт мањине над већином, примењујући оно познато "завади па владај", тако што омогуће да свуда завлада мањина (коју држе у шаци)? 

Принцип је једноставан: од јабуке се одузме један гриз (пре него што се претвори у залогај), завади се са остатком јабуке и одреди се да тај гриз управља оним већим делом?

Проста рачуница, без обзира што ту нема логике, морала, смисла, зар не?

И то се онда сматра храброшћу и подвигом.

 

Храбро је – зар?- признати да си другачији, макар пропагирао накарадне вредности.

Дођи јуче па да ти поверујем!

 

Храброст је, кажу, признати да си геј или лезбејка.

 

А шта ако ниси храбар, тј. ако ниси геј?

Стиди се и ћути ако ниси модеран и храбар да волиш особу истог пола! Шејм он ју!

 

Шта ћу, онда, на пример ја, која нисам толико храбра па сам стрејт, кукала ми мајка, и не сматрам да је нека храброст признати свету своје хомосексуалне аспирације?!?

 

Ја, ето, мислим, да то није храброст, већ егзибиционизам. Или, можда, и јесте  храброст, али ако то признаш онима које поштујеш, а не тамо неким Америкама, Европи, разним унија(ти)ма и њиховим саветима који ће здушно да те бране од твојих "примитивних" и недемократски настројених сународника, па макар и бомбама или отимањем свете земље.

 

Зар нису једнако храбри кад другима признају истину и они који воле некога ко им по годинама или по социјалном статусу не приличи?

Зар није храбра, на пример, жена која признаје своју љубав према знатно старијем или знатно млађем мушкарцу или према некоме ко је ожењен?

Зар није храброст признати да нема љубави у браку, уколико је тај брак склопљен на брзину или због других? 

Зар није храброст прекинути било коју фарсу?

Зар није једнако храбро рећи да није уметност оно што вређа морал?

Зар није једнако храбро рећи истину у очи онима који бране и намећу другима лаж?Зар није храброст волети искрено и непрорачунато? 

Зар није храброст не возити скупа кола, не облачити фирмирану гардеробу, не заводити никога из чистог хира или због рецке, не обмањивати никога због сопствене добити, и то у свету у коме се све мери скупим колима, фирмираном гардеробом, изиграним осећањима и злоупотребљеним поверењем? 

 

Зар данас није највећа од свих храбрости - живети мирно, часно и поштено, и то од сопственог рада?

 

Нико не брани никоме да у своја четири зида води љубав с ким хоће и како хоће, све у шеснаест - уз кама сутру, фенг шуи, тумачење хороскопа, медитирање, шармирање, са или без шампањца!

Љубав није естрада, већ интимни чин. Све телесно што се дешава између два бића која воде љубав - треба да виде само они и - Бог, и нико више.

Све друго је егзибиционизам, лечење фрустрација и комплекса. Зато и постоји јавни морал, који је успостављен ради очувања људског достојанства. А људско достојанство је лепо. Нешто најлепше у човеку.

 

Лепота је  врхунска вредност и у уметности. Лепота са великим Л.

 

Обожавање Лепоте никоме не ускраћује право да призна како је лепота присутна и у бићима истог пола. 

Елизабет Тејлор, Ава Гарднер, Софија Лорен, Моника Белучи и многе друге познате и непознате жене изазивале су безброј пута у мени дивљење, могла бих рећи и занос.

«Како су Бог, Природа и родитељи били издашни стварајући такву телесну лепоту!», често би ми пролазило кроз главу. »Боже мој, могла бих сатима да гледам та лица или тела, исто као што посматрам море, планину прекривену снегом, житна поља како се таласају, или пак лице, руке или очи мушкарца због којег ми се, како би то Ракић рекао, "сваки живац растресе и надме и осећају надођу ко плима», па «затрепери сва моја снага". Могла бих сатима да горим и да не жалим што ћу изгорети. 

 

Но, опијеност нечијом лепотом није исто што и сексуална жеља за њим, а камоли сам сексуални чин, и ту почиње разлика између мене и оних који бране свим силама ове срамне параде у чији су назив уденули и дивну реч - понос, која би се, да је људско биће, ни крива ни дужна себе постидела.

 

Мој понос је другог кова. Ја се, ето, поносим тиме што сам део већине у Србији, оне већине која је против парада. Део већине, али не део масе, јер маса не мисли својом главом, већ део оне већине која је привржена тлу са којег потиче, његовим коренима и традицији, његовом моралу, и која не тражи друго небо и друго сунце.

То значи да већински део становништва ове земље сматра срамотном и тзв. параду поноса и изложбу тзв. уметнице којој ништа није свето, па ни уметност којом је дошла да и нас просветли.

Ако ћемо право, ни Микеланђело ни Леонардо, чије је опредељење, кажу, било  хомосексуално, нису се подсмевали Богу нити су га представљали као хомића, већ су стварали у његову славу, и остали су упамћени највише по уметничким делима на којима су призори из Библије.

На тим сликама, цртежима и скулптурама нема богохуљења, већ само дивљења Божјем делу – природи, људима, грађевинама.

Зато су они и данас, и увек ће бити – велики уметници, за разлику од «уметника» чији Христос носи штикле и чија је Богородица представљена као блудница.

 

Нека ти уметници стичу слободу у земљама у којима Бога више нема, јер су га сахранили! Ако има таквих земаља, нека тамо излажу јер, како рече Достојевски, «тамо где нема Бога, све је дозвољено», па и оваква уметничка слобода, коју својим присуством не ограничавају нити понижавају српски полицајци.

За такве уметнике и њихове обожаваоце двери Србије су затворене.

Свет им је – гле милине, ширине и слободе!- отворен, и ја им желим срећне путе! Нема љутиш!

 

А ја ћу остати у Србији у којој су пожељне изложбе класичних школа и понеке модерне, изложбе чије поставке не вређају ни човека ни уметност на какву смо навикли – јер уметност и постоји да би у нама будила оно што је најплеменитије и најлепше.

 

Ово је земља у којој дете има два родитеља, и ниједно од њих не ословљава са «родитељу», већ са «мајко» или «оче», или пак, савременије, «тата» и «мама», и тако треба и да остане, па макар цео свет, у име тзв. равноправности полова, избрисао из својих речника те две најчудесније речи за ословљавање бића која су једино способна да природним путем продуже људску врсту.

 

Ово је Србија, драги Срби!

Ово је земља у којој су рођени и којој су мишљу и срцем припадали Свети Сава, кнез Лазар, деспот Стефан Лазаревић, владика Николај, краљ Петар, Никола Тесла, Михајло Пупин, Милутин Миланковић, Мирослав Антић, Десанка Максимовић, Новак Ђоковић...

Ово је земља у којој је рођен и онај који је дозволио да хришћанство смени многобоштво и обожавање идола - цар Константин.

 

У овој земљи нису рођени они чију мисао и стваралаштво заиста ценим и чијој се уметности, генију или лепоти бескрајно дивим: ни Сократ, ни Платон, ни Александар Велики, ни Микеланђело, ни Леонардо, ни Оскар Вајлд, ни Артур Рембо, ни Чајковски, ни Пол Верлен, ни Шекспир, ни Лорка, ни Одн, ни Алмодовар, ни Бој Џорџ, ни Фреди Меркјури, ни Елтон Џон, ни Рики Мартин, ни Киану Ривс, ни Кенан Имирзаглиоглу, ни Сапфо, ни Џоди Фостер, ни Вирџинија Вулф...

 

У овој земљи нису рођени ни Клинтон, ни Обама, ни Вестервеле, ни Меркелова, ни Саркози, ни Ештонова, ни Мејџори, ни ини.

 

Ову земљу волели су К. Јиречек, Ј. В. Гете, А. де Ламартин, браћа Грим, А.С. Пушкин, Л. Ранке, Х. К. Андерсен, В. Иго, М. Горки, С. Бекет, Г. Аполинер, А. Рајс, пуковник Н. Рајевски, Ф. Д`Епере, П. Хандке, О. Фрајзингер...

 

Ово је земља која је одувек кућа на путу и као таква, бременита недаћама.

 

И ја је волим. Свим срцем. Такву каква јесте.

 

Волим је јер трпи и оно што мора и оно што не мора; и оне који је воле и оне који је не воле; и оне који је псују и оне који је величају; и оне који би да оду а никад неће отићи и оне који би да у њој оставе кости; и оне који је унапређују и оне који је уназађују; и оне који је куну и оне који је благосиљају; и оне који је бране и оне који је нападају; и оне који се воле и оне који се мрзе; и оне који је уништавају и оне који је спасавају; и оне који је насељавају и оне који је расељавају; и оне који су другима вуци, и оне који су другима људи, и оне који су другима – други.

 

Избор постоји, у сваком случају.

Без обзира да ли сматрате да је хомо хомини лупус или је хомо хомини – хомо (једна наша пословица управо тако гласи - да је човек човеку човек, за разлику од оригиналне, латинске, која каже да је човек човеку вук), једно је извесно: хомо хомини хомић нон ест.


Дозволите да вам се обратим :-)

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 11:08

путник 

( Слика са интернета) 

Блог је, званично, дневник који пишемо на интернету. Пошто је 21. век – век интернета, а интернет подразумева сталну комуникацију са светом, то је измишљен и блог како би свако ко има или бар жели нешто да каже (свима)  то и рекао.

Ја сам, међутим, блог замислила мало другачије – као виртуелни простор у који смештам оно што сама стварам или оно што су створили други, а део је мог начина мишљења, вољења, једном речју – света.

Дневнике сам писала у средњој школи и током студија, као и писма, и за тим више немам потребу, али нека мешавина тзв. читалачких дневника (где је избор из онога што смо прочитали и што нам се допало) и повремених сопствених записа – сасвим је прихватљива.

Нешто слично сам већ поседовала, и то много година, на сајту Леонардо, али је једног дана све нетрагом нестало па сам одлучила да нађем неки нови домен који ће постати мој виртуелни дом.

Највише захваљујући Причалици, тј. њеном избору (пошто је њен блог на овом домену, а ја њен блог обожавам), по принципу: „Ако је добро њој - биће сигурно добро и мени“, створих „Трун смо и трен“.

Истина, планирала сам да мој званични потпис буде моје пуно име и презиме, из простог разлога што стојим иза свега што овде поставим, али пошто се нисам баш најбоље снашла док сам укуцавала тражене ми податке – у потпису је остало „трунсмоитрен“, што ће, ако Бог да и срећа јуначка, бити назив збирке песама коју ћу једног лепог дана објавити, пошто сам до сада објавила само једну, 2005. године, а од тада сам написала много песама.

Као и сваки блог, и „Трун смо и трен“ има различите категорије. Већину сам пренела са бившег „Трга чуда“, а додаваћу и нове. 

Моја концепција блога састоји се у објављивању линкова ка музици коју волим, ка сликама које су ми занимљиве и у објављивању текстова које сматрам квалитетним и важним за сентиментално васпитање свакога од нас (мислим првенствено на туђе текстове). 

Но, мислим да ће највећи број објављених постова садржати ауторске текстове, моје, из простог разлога што је ово моја виртуелна кућица и окућница, моја ливада, моја земља и моје небо, и што је свет издаваштва свет који ми се не мили превише, тако да је блог Богом дан да се на њему нађе и оно што можда никада неће стићи до материјализације у виду штампане књиге.

За ове две недеље, колико блог постоји, поставила сам највише постова који се односе на Египат. То је зато што сам ту земљу посетила овог лета и што желим да испричам своју причу о њој (повремено се ослањајући и на друге изворе који се уклапају у оно што видех и осетих), како бих након тога испричала неке друге приче о местима и земљама које сам посетила (пошто има тога поприлично), а ујутру, у цик зоре, крећем на ново путовање – ка Златном граду, Берлинском зиду и још неким занимљивим местима, па ће бити још материјала.

Данас објавих десети наставак, а испланирала сам још шест које још нисам потпуно уобличила. Ваљда те приче чекају своје зрење. Нарочито ми се отима прича о једном писару, која је прилично захтевна, али се надам да ћу је ускоро уобличити. 

Зато данас додајем још неколико постова, пошто пет-шест дана неће бити нових садржаја, тако да путници намерници, уколико им се допадну коцкице мозаика који састављам и који чини мој свет, могу да се зауставе и предахну на овом месту, да  заиграју, запевају или путују са мном, како се коме свиди.:-) 

Остајте ми добро и здраво!


Powered by blog.rs