Trun smo i tren

31 ÐÐ, 2013

Чујте и почујте!

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 11:17

http://www.pecat.co.rs/wp-content/uploads/2010/11/oskar-frajzinger.jpg 

Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.

Осим сталних сусрета са старим пријатељем Србином, мој први прави контакт са Србијом био је позив председника Удружења књижевника Србије, који ми је понудио поетски азил, након што је швајцарско удружење одбило да ме прими у своје редове. То је био изванредан потез. Дакле, још постоји земља на свету где се људи подсмевају слици сервираној у свету о њима, земља у којој се људи ангажују за унапред изгубљене ствари и негативце попут мене, не хајући за потенцијалне реакције; дакле, изван Швајцарске још постоји земља која пружа отпор! Било је то довољно неуобичајено да ме нагна да постанем члан Удружења књижевника Србије. Отад, Србија и ја чинимо један необичан пар. Пар везан узајамном фасцинацијом, у којој свако представља у очима оног другог нешто што никад неће бити.

МЕЛАНХОЛИЈА И ПРЕНАТРПАНОСТ

Тако сам се једног дана обрео у Београду. Препешачио сам тај помало сив град, који је сав неодређено мирисао на угаљ и на кухињска испарења. Шетао сам Кнез-Михаиловом, попио кафу у Коларцу. Посматрао сам са тврђаве како протичу Сава и Дунав, и затечен обишао војни музеј где су, на паноима пожутелим од времена, до најситнијих детаља описане епизоде отпора против турског освајача. На крају сам провео неколико сати у невероватном зоо-врту који краси ободе тврђаве.

У очима животиња пронашао сам исту меланхолију присутну у тако лепом и дубоком погледу предивних жена које шетају тротоаром, као богиње небеским подијумом. Меланхолија: то је кључна реч. Она влада свуда, у ваздуху, зидовима, лицима, и покретима људи. Као да нешто сатире град и његове становнике. Нешто што не може издржати једно људско биће, један народ, једна земља. У Београду, као да је цео свет Атлас.

Истражујући дубље, откривао сам узрок те меланхолије. То је осећај оних који посматрају како река тече и како време пролази, и при том остају убеђени да ништа неће изменити њихову судбину, да их нико неће ослободити коби која им се обрушила на рамена. Пролазећи кроз Београд, фрапирани смо зградама које још носе ожиљке рата са НАТО-ом, али нарочито многобројним зградама начетих временом. Овде је све отпор, отпор Американцима, савремености, времену, самом себи.

Да би се тај отпор савладао, простор је невероватно претрпан. Улице, радње, архитектура, саобраћајне осе, све је хаотично, презагушено, ирационално. Овде влада зачуђујућа предиспозиција за сналажење, за бављење свим и свачим. Као да је свему томе циљ да се евентуални освајач изгуби у кривинама лавиринта, у којима би после бескрајног кружења изгубио и жељу за освајањем.

Меланхолија и претрпаност: то су моји најснажнији утисци о овом малом балканском народу док газим по његовом тлу. Његова историја је почела једним поразом који су Срби носили у себи вековима, придајући му сакрални карактер моралне победе, на којој су изградили национални идентитет.

УХРАЊЕНИ РОБ У ЕВРОПСКОМ КАЗАМАТУ

Окрутни векови су довели освајаче са свих страна, са севера, југа, па чак и истока. Турци, Аустријанци, Немци, Енглези и Французи протутњали су овим просторима јурећи у рат на северу или југу. Ти господари рата су само пролазили, несвесни постојања српског народа, сем ако не би засметао. А Срби су то чинили све чешће, да би потврдили своје постојање и приказали се свету као народ: испречили би им се на путу. Временом је то постао доминантни став: Србин затрпава улице, радње, главу, чак себе самог оптерећује собом. Због тога се чини да је све у овој земљи у радовима и у ишчекивању, упркос њеној дугој прошлости и богатој култури. Србин је отпораш, шампион Пирових победа, нарочито над самим собом. У том отпору има извесне узвишености, несаломиве воље да се изазове судбина, иако се зна да је неминовна. Али тај потез је тако племенит, тако леп и узалудан да постаје узвишен.

Волим овај народ јер се опире свету, коби, времену које протиче, самом себи. Волим ту меланхолију у очима људи који, знајући да не могу изаћи као победници из једне неједнаке борбе, истрају у борби, зарад лепоте самог геста, зарад рехабилитације чина слободне воље, племенитости узалудног.

Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.

Србија је одувек у рату са непријатељем који се налази унутар њених зидина и запоседа живот, невидљив и непобедив. Као Зангара у својој тврђави, и Србин се нада најгорем и најбољем што му може доћи споља. Али донекле је свестан да оно што га тишти лежи дубоко у њему самом, и да му не може утећи. Као узвишени осуђеник, посеже за другим затворима, ширим, светлијим, чистијим. Европска унија му један такав затвор представља у лепом светлу, под финансијском подршком Централне европске банке, уређеног тако зато што су Немци пожелели да постану Европљани, да не би били упамћени као потомци нациста. Ако би Србија прихватила ту превару, ако би пристала да прода свој понос будзашто, ступила би у један стерилан, функционалан, шаблонски простор, без оптерећења, у којем би остала анонимна. У њему би стекла статус добро ухрањеног роба, али би сем територије изгубила и историју и корене, а понајвише душу.

Оскар Фрајзингер

http://www.pecat.co.rs/2010/11/oskar-frajcinger-ako-jednog-dana-srbija/

***
Ево и исечка из другог чланка овог чудесног човека, највећег песника и писца међу актуелним политичарима и најбољег политичара међу писцима (ценим ја, В.М):

"Кад империја хоће јаку муслиманску Босну, Европска унија државу босанских Срба на силу одваја од матице и утапа у сарајевски вилајет; а кад империји годи слаба православна Србија, онда та иста Унија албанској покрајини у Србији признаје државност. А притом балканске народе навлачи на мамац ”Европе без граница”! Очигледно, ни у тој Унији логика и доследност не представљају кључне врлине.

А, за то време Нерон са оне стране Атлантика посматра како гори западнохришћански свет! Они малобројни народи који данас одбијају да учествују у тој великој фарси, себи су поштедели једно болно буђење. Својим одбијањем да абдицирају, да своју судбину предају у руке наднационалним органима, па да је после трпе уместо да њом владају, они заузимају авангардну улогу. Они су се определили за тежи пут - пут засебности, независности и суверености. Они одбијају да сами себе издају уласком у неку велику анонимну машину која искључиво служи интересе неколицине привредно-индустријских трастова.

Моја ће симпатија увек ићи малом који се дрзнуо да крене на великог, појединцу који сме да противречи маси, машти која се спрда са стереотипима и потрази за истином која пробија свој путељак кроз лавиринт јавног мњења.

Србија је имала петљу, и зато још увек постоји. Швајцарска је увек истрајала и данас још траје. Ето шта зближава ова два народа на раскрсници... док још има путева који се укрштају изван царских друмова."

***
Остатак чланка (као и још неке занимљивости у вези са његовим животом и радом) налази се овде:  http://www.poetabg.com/htm/clanovi/fraysinger_oskar.html

*** 

Никада нисам западала у малодушност нити говорила како цео свет има лажну представу о Србији, коју белосветски медији сатанизују већ деценијама. Увек сам веровала, и та се вера показала оправданом, лековитом и окрепљујућом, да постоје људи који знају истину и који о томе не ћуте, а притом им - гле чуда!- нико у породици нема српске корене.

Један од оних чији се глас далеко чује јер својим (понекад ексцентричним) понашањем привлачи светске медије, а својом виспреношћу, ученошћу, речитошћу и мудрошћу уме да порази све своје саговорнике, или их задиви ако је у питању конструктиван разговор, без обзира да ли говори на енглеском, немачком, француском или италијанском језику, јесте Оскар Фрајзингер.

Неколико пута ми се догодило да, лутајући каналима, на француском ТВ 5 видим неки прилог о њему, а интернет је пун и текстова са његовим изјавама, и видео - записа поводом разних политичких дешавања.

Наравно, мене посебно радују они прилози који говоре о његовом стваралаштву, јер ми се чини да о њему није обавештен онолики број људи колико то аутор заслужује, а он заслужује много, будући да је подједнако занимљив као  говорник и као писац, о чему год говорио или писао. 

Сви српски родољуби чули су за Арчибалда Рајса и његову љубав према нашој земљи. Ако још има оних који нису чули за Оскара Фрајзингера, који једнако срчано и храбро наставља одбрану Србије где год му се за то укаже прилика, чујте и почујте, Срби, то име, и упамтите га, јер је драгоцено!

Пет Оскарових књига преведено је на српски: "Спирала шаха"(роман), "Крхки светови"(приповетке), "С оне стране мисли"(приповетке), "Маслачак"(роман) и "Живот је кучка"(роман), чији је издавач "Легенда" из Чачка.

За објављивање последње три заслужна је делимично и моја маленкост, али то је најмање вредан разлог због ког треба да их читате. Горенаведени разлози су много битнији јер сви они само потврђују да је реч о изузетном човеку, каквих данас мало има.

Упознајте ову живу легенду бар кроз писану реч и увидећете да, кад имамо овакве људе на својој страни, Србија не може пропасти, шта год њени политичари потписивали и шта год медији писали!:-)


Коментари

  1. Човек који на својој кожи осећа наше страдање, јер је и сам доживео непријатности од истих нам противника. А нико никоме на кружној земљи не може зло чинити а да њиме не буде дотакнут. Пример тога да се зло враћа као бумеранг доносе нам страни новинари, који сведоче о оболелим Албанцима, који полудеше после погрома и завршише на психијатрији. Другима, пак, оболеше деца. Стари Албанци, шифтари, знали су то, па су и покушавали да утичу на омладину. Али ова беше што преварена, што туђа, из других земаља. Но, у свему томе, пита се један момак: за чије бабе здравље је имала Америка да долази овде, ако не због својих интереса, ма какви они били, а како онда ми да их немамо па се олако одричемо себе самих?

    Аутор pricalica — 31 ÐÐ 2013, 15:40

  2. Потпуно си ме избацила из равнотеже са овим Фрајзингеровим речима.
    С правом си га упоредила са Рајсом.
    Оно што мене фасцинира, је његова спремност да зарад става, уверења, истине сноси све последице. Поносно стане иза речи, упркос систему који жели да га утиша.

    Аутор Јанакис — 31 ÐÐ 2013, 20:25

  3. Posle ovih odlomaka o Srbiji i Srbima ne mogu da se otmem utisku da nas je Frajzinger odlicno procitao.
    "Моја ће симпатија увек ићи малом који се дрзнуо да крене на великог, појединцу који сме да противречи маси, машти која се спрда са стереотипима и потрази за истином која пробија свој путељак кроз лавиринт јавног мњења."
    Hvala sto si podelila s nama sve ovo.Neke si upoznala, a neke podsetila na ovog, po svemu ,coveka vrednog paznje i postovanja.

    Аутор ivanairislj — 31 ÐÐ 2013, 23:00

  4. За чије бабе здравље не знамо, али је јасно да нема много здравих међу онима који су смислили и реализовали ту идеју, Причалице.
    Не могу а да не поставим овде линк ка твом посту о још једном великом човеку, Пјеру Анрију Бринелу, који води исту битку.
    Коментари испод тог поста такође су злата вредни:
    http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/nepoznata-istorija-srba.../2013/03/25/srbi-niste-sami

    Аутор trunsmoitren — 01 ÐÐ 2013, 18:31

  5. Ово је само делић приче о једном савременом витезу и свестраном човеку који има визију и циљ, а уз то је и свестрана личност.
    Замисли колико је то у данашњем свету чудно, Јанакисе: да је неко политичар коме народ верује, а да је поштен човек који живи од свог рада и да, без обзира што поседује невероватне таленте, још није довољно цењен као стваралац, и то само зато што политика затвара многа врата правдољубивим писцима.
    Силно се обрадујем кад откријем да је добио још неког поштоваоца. Зрно по зрно...:-)

    Аутор trunsmoitren — 01 ÐÐ 2013, 18:50

  6. Понекад помишљам да нас је помало и идеализовао, Иванаирисљ, или нам је дао задатак.
    Волим овај спој поезије, филозофије и фактографије, којим су исписани сви Оскарови текстови.
    Чини ми се да је он отелотворење Платонове визије државе, тј. идеје да државама треба да управљају песници.
    Притом, Платон није мислио на песнике као занесењаке, сметењаке, замлате и све слично (јер се данас често то поистовећује са песницима), већ на људе код који су здрав разум и осећајност у равнотежи и који јасно увиђају разлиу између користи за појединце и користи за друштво, тј. између сопствене користољубивости и пожртвованости за више циљеве.

    Аутор trunsmoitren — 01 ÐÐ 2013, 18:58

  7. O svakako nam je dao zadatak! I to tezak!
    Spoj stilova koje Oskar koristi je fantastican.
    Platon je znao sta govori.
    Na zalost, danas , biti pesnik, ili biti ucen9u bilo kom smislu) znaci biti lud. Tako se , na moj uzas, i deca danas vaspitavaju. Zaboravljene su sve duhovne vrednosti. Nadam se samo da ce biti bolje.

    Аутор ivanairislj — 01 ÐÐ 2013, 22:47


Додај коментар

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

Powered by blog.rs