Trun smo i tren

(Слика са интернета) 

Сретох у родном граду свог гимназијског професора.

Ишао ми је у сусрет и, мада сам помислила да ме неће препознати пошто се нисмо срели петнаестак година, а од тада сам се и-ха-хај променила  (десетак година сам већ плавуша, а то је велика промена у односу на оно смеђокосо и дугокосо чељаде коме је он некада предавао математику), наравно да ме је препознао.

Понекад мрзим свој адолесцентски стид и несигурност, који умеју да се повампире и савладају здраворазумски поглед на свет…Бар ја знам да није могуће заборавити лица својих ученика, како год изгледали после много година...!

Кад ми се сасвим приближио, климнуо је главом и упитао:

 -  Може ли се?

Одговорих, уз осмех:

 -  Може, може...А како сте Ви?

 -  Увек добро, увек добро... – одговори и настави свој пут.

Сетих се туге свих нас, тадашњих другака и осталих којима је његова жена предавала хемију, када смо чули да је изненада преминула, и оног искреног и дубоког саосећања јер су имали кћерчицу. Касно су је добили, јер су се касно и нашли, што је честа прича у нашој струци, а онда је она заувек отишла, а он остао са девојчицом, која је сад велика...

Давно сам заборавила како се вади корење из бројева, шта је синус а шта косинус, које су формуле за израчунавање површине, обима и осталих димензија разних геометријских тела, а остало ми је у сећању само оно што је неопходно за неке животне калкулације: умем да (се) сабирам и одузимам, по потреби или сасвим непотребно, да множим (чак и бројеве, поред неких успеха, неуспеха, могућности, остварења) и да делим (све и свашта, кад имам или желим да имам), а и заграде користим у неким ситуацијама.

Упамтила сам да минус и минус у математици дају плус, мада се у животу то ретко дешава, и упамтила сам да човек увек мора да рачуна на себе (томе ме је научио Мика Антић:„ И увек само себе имамо, и сан пун жеља, недоречен“), а у неким ситуацијама, када је комбинаторика издашна, и на појединце из окружења , јер ипак се у великом мору истих мора наћи и неко другачији, несебичан и добронамеран.

Упамтила сам и да онај ко не уме тако да рачуна, може да рачуна још само на – многобројна непријатна изненађења и репризе разочарења...

Но, најбоље сам упамтила ову, накнадну лекцију, и врло често је понављам, кад ме неко упита како сам.

„Увек добро, увек добро“ , одговорим, и – пустим корак или реч.

Евентуални наставак разговора разоткрио би шта се крије иза те чаробне формуле, која делује на побољшање духовног здравља, у свим смеровима, и умножава одбрамбене механизме, чак и код оних који су изнутра подељени или десетковани.
Уколико до наставка разговора не дође, и ове две речи су довољне.

А Ви, како `те?  

(В. М, 21. 8. 2007)