Ни снегови ни шаш
Све то прекрије, ипак, прашина,
и то је тако од давнина:
и златни дворци, и куће од прућа,
и шарене лаже од папира,
и храст столетни покрај реке
у коме птице су гнезда свиле,
и коњи врани у планини,
и усред мора далеке барке,
све је то само одсјај варке
што нaм се трајно понекад чини.
Све то прекрије, ипак, прашина,
и све обгрли страсно тишина:
нечујно тече понорница,
без гласа трепере јабланови,
уморне ћуте казаљке сата,
без струне занеми виолина,
утихне и шкрипа улазних врата.
Само тишине чује се јека
во вјеки вјeков, од памтивека.
Све то прекрије, ипак, прашина,
од земног кала до рајских висина:
и незасите и сите свега,
и скромни јелек и одоре царске,
и раскош душе и срца празна,
и адску тмину и сунца зраке.
Све то обгрли, ипак, тишина,
и све је само одсјај варке.
На крају остане само празнина,
једни исход свега чег има,
и усред ње сићушно биће
ког стигне награда или казна.
Све то прекрије, ипак, прашина,
И опет сви се много паште,
робовски служе прохтеве таште...
Аутор pricalica — 16 ÐÐ 2013, 11:57
Ovo je poruka! Ja se stresoh od praznog u meni. Al' cuh!
I zapaticu.
I sve jednom pokrice prasina.
Hvala!
Аутор lora1 — 16 ÐÐ 2013, 14:03
I juce i sutra vise ne vrede...
Nad svakom recju se moze covek duboko zamisliti... Inspirativno... :)
Аутор ivanairislj — 16 ÐÐ 2013, 23:04
Није ово лако ни спознати ни прихватити. Па се запитах колики је тек 'земљотрес' потребно преживети да би се у стихове преточило.
Аутор Јанакис — 17 ÐÐ 2013, 11:11
Vi, sve prolazi i nestaje, samo se naša dela pamte I kada nas jednom ne bude, samo će ona pričati priču o nama, ili zauvek ostati nema.
Divni stihovi, one koja je spoznala suštinu bitisanja.
Аутор roksana — 17 ÐÐ 2013, 11:39
Нажалост, Причалице, човек је слаб и често је роб своје таштине. А "таштина, све је таштина"...:-(
Аутор trunsmoitren — 18 ÐÐ 2013, 21:03
То што знамо истину и што је наш крај известан никако не значи, Лора, да због тога треба да тугујемо. Има начина да се та прашина и тишина победи, али то полази за руком само изузетнима.
Хвала теби.:-)
Аутор trunsmoitren — 18 ÐÐ 2013, 21:07
Сви се ми замислимо над тим ситуацијама. Ја своју замишљеност, ето, претворих у стихове, а сигурна сам да је и свако од вас који сте овде оставили коментаре исту проблематику (само на други начин) преточио у реч.
Хвала, Иванаирисљ, за оно "инспиративно". :-)
Аутор trunsmoitren — 18 ÐÐ 2013, 21:09
Ех...!
Преживесмо силне земљотресе те врсте, Јанакисе, а то је најважније - да смо их преживели. Сад их се само сећамо, макар кроз песму.:-)
Аутор trunsmoitren — 18 ÐÐ 2013, 21:10
Рекох и сама то у коментару који је био одговор на Лорин коментар, али не рекох то на тако леп начин, Роксана.
Твоја прва реченица садржи апсолутну истину.
Хвала ти.
Аутор trunsmoitren — 18 ÐÐ 2013, 21:13
Nema na cemu...zaista jeste inspirativno. Vracam se na ove stihove svaki dan... Nije to samo pitanje prolaznosti...Lepo kaze Roxana - "Divni stihovi, one koja je spoznala suštinu bitisanja." I posle svih zemljotresa umece je naci snagu u sebi! I to je inspirativno. Svako dobro! :)
Аутор ivanairislj — 18 ÐÐ 2013, 21:49
И опет - хвала. :-)
Добро ти се добрим вратило, Иванаирисљ!
Аутор trunsmoitren — 21 ÐÐ 2013, 10:30