Trun smo i tren

14 ÐÐ, 2013

Ни снегови ни шаш

Трг чуда — Аутор trunsmoitren @ 10:56

http://www.dodaj.rs/f/2s/UB/1zX5WhqW/ni-snegovi-ni-sas.jpg 

Све то прекрије, ипак, прашина,

и то је тако од давнина:

 и златни дворци, и куће од прућа,

и шарене лаже од папира,

и храст столетни покрај реке

у коме птице су гнезда свиле,

и коњи врани у планини,

и усред мора далеке барке,

све је то само одсјај варке

што нaм се трајно понекад чини.

 

Све то прекрије, ипак, прашина,

и све обгрли страсно тишина:

нечујно тече понорница,

без гласа трепере јабланови,

уморне ћуте казаљке сата,

без струне занеми виолина,

утихне и шкрипа улазних врата.

Само тишине чује се јека

во вјеки вјeков, од памтивека.

 

Све то прекрије, ипак, прашина,

од земног кала до рајских висина:

и незасите и сите свега,

и скромни јелек и одоре царске,

и раскош душе и срца празна,

и адску тмину и сунца зраке.

Све то обгрли, ипак, тишина,

и све је само одсјај варке.

 

На крају остане само празнина,

једни исход свега чег има,

и усред ње сићушно биће

ког стигне награда или казна.

Све то прекрије, ипак, прашина,

во вјеки вјеков, од давнина.
 
 
Виолета Милићевић 
 
(Из "Трга чуда")

Коментари

  1. И опет сви се много паште,
    робовски служе прохтеве таште...

    Аутор pricalica — 16 ÐÐ 2013, 11:57

  2. Ovo je poruka! Ja se stresoh od praznog u meni. Al' cuh!
    I zapaticu.

    I sve jednom pokrice prasina.

    Hvala!

    Аутор lora1 — 16 ÐÐ 2013, 14:03

  3. I juce i sutra vise ne vrede...
    Nad svakom recju se moze covek duboko zamisliti... Inspirativno... :)

    Аутор ivanairislj — 16 ÐÐ 2013, 23:04

  4. Није ово лако ни спознати ни прихватити. Па се запитах колики је тек 'земљотрес' потребно преживети да би се у стихове преточило.

    Аутор Јанакис — 17 ÐÐ 2013, 11:11

  5. Vi, sve prolazi i nestaje, samo se naša dela pamte I kada nas jednom ne bude, samo će ona pričati priču o nama, ili zauvek ostati nema.

    Divni stihovi, one koja je spoznala suštinu bitisanja.

    Аутор roksana — 17 ÐÐ 2013, 11:39

  6. Нажалост, Причалице, човек је слаб и често је роб своје таштине. А "таштина, све је таштина"...:-(

    Аутор trunsmoitren — 18 ÐÐ 2013, 21:03

  7. То што знамо истину и што је наш крај известан никако не значи, Лора, да због тога треба да тугујемо. Има начина да се та прашина и тишина победи, али то полази за руком само изузетнима.
    Хвала теби.:-)

    Аутор trunsmoitren — 18 ÐÐ 2013, 21:07

  8. Сви се ми замислимо над тим ситуацијама. Ја своју замишљеност, ето, претворих у стихове, а сигурна сам да је и свако од вас који сте овде оставили коментаре исту проблематику (само на други начин) преточио у реч.
    Хвала, Иванаирисљ, за оно "инспиративно". :-)

    Аутор trunsmoitren — 18 ÐÐ 2013, 21:09

  9. Ех...!
    Преживесмо силне земљотресе те врсте, Јанакисе, а то је најважније - да смо их преживели. Сад их се само сећамо, макар кроз песму.:-)

    Аутор trunsmoitren — 18 ÐÐ 2013, 21:10

  10. Рекох и сама то у коментару који је био одговор на Лорин коментар, али не рекох то на тако леп начин, Роксана.
    Твоја прва реченица садржи апсолутну истину.
    Хвала ти.

    Аутор trunsmoitren — 18 ÐÐ 2013, 21:13

  11. Nema na cemu...zaista jeste inspirativno. Vracam se na ove stihove svaki dan... Nije to samo pitanje prolaznosti...Lepo kaze Roxana - "Divni stihovi, one koja je spoznala suštinu bitisanja." I posle svih zemljotresa umece je naci snagu u sebi! I to je inspirativno. Svako dobro! :)

    Аутор ivanairislj — 18 ÐÐ 2013, 21:49

  12. И опет - хвала. :-)
    Добро ти се добрим вратило, Иванаирисљ!

    Аутор trunsmoitren — 21 ÐÐ 2013, 10:30


Додај коментар

Powered by blog.rs