Уговор, II (Милош С)
„Полако, господине! Почнимо испочетка! Како се зовете?“
„Како се зовем? Звао сам се Адолф, Адолф Хитлер.“
„Како то мислите: звали сте се?“
„Тако што човек са тим именом више нисам ја.“
„Полако, полако! Хајде поново!..“
„Докле више да причам исту причу, малоумни роботе?! Зови свог надлежног да ти поправи ту спржену матичну плочу у глави! И појави се више, да видим барем са ким разговарам! Да могу макар шамар да ти лупим кад ми поставиш тако глупо питање!“
„Полако, полако! Смирите се! Само још једанпут да чујемо. Целу причу. Ево, попијте ово!“
У празној, светлој соби, по којој се Адолф шеткао, појави се чаша. Он је дохвати, испи течност из ње и поче причу поново:
„Рођен сам у Аустрији. Био сам одличан ђак. Увек сам имао све петице у дневнику. Увек сам био фин. Увек добар. Дете за пример. То је једини део мог живота кога се сећам са осмехом. Мрзео сам што сам морао да одрастем. Волео сам своје родитеље, увек сам желео да им олакшам живот, колико год је то могуће. Са двадесет година сам се осамосталио и уписао студије у Салцбургу. И тад сам схватио колико је свет, са свим људима у њему, одвратан, зао, бесмислен, хладан, и најпре туђ за људе попут мене. Живот је труо. Нисам га таквог више желео, али наравно да ништа нисам могао, због њих...
И онда, једног најобичнијег дана, враћајући се у свој стан пречицом између неких старих зграда, из чиста мира, одвезала ми се пертла на ципели. Док сам је клечећи везивао, осетио сам како се нешто променило у ваздуху. Било ми је много вруће. Осетио сам како ми сваким удахом нешто гребе грло. Нагло се осетио неки мирис сумпора и олова. Укратко, одвратна атмосфера.
Када сам подигао главу, преда мном је стајао Он, велики, црно-црвени, рогати ђаво, и својим стравичним гласом проговорио је: „Адолфе, сад ме добро слушај!“
У секунди сам се ознојио и прогутао највећу кнедлу у свом животу.
„Како знаш ко сам ја? Шта желиш од мене?!, кукавичким гласом сам га питао.
„Твоја душа је бедна, Адолфе. Ти не припадаш овде. Само то изговори и биће тако!“, рекао је он са малим, једва приметним узбуђењем у гласу.
„Шта да кажем? Шта хоћеш?“, питао сам га збуњено.
„Несрећан си овде, а ја могу да ти помогнем. Само изговори да то желиш... Шта желиш, Адолфе?“, рекао је са мало више узбуђења.
„Мрзим овај свет!Ако је горе Рај, сигурно је овде Пакао. Желим да нестанем са овог света, али да будем жив! Да постојим, али да не живим! Да неко други настави да трпи ово мучење. Желим бекство одавде!“, одговорио сам му са сјајем у очима.
„Испуњено!“, вриснуо је он, након чега је пуцнуо прстима и смејао се. Гласно, превише гласно. Толико гласно да сам због бола у глави био принуђен да запушим уши.
Потом је рекао:„Ех, твоја бедна, „савршена“ створења! Ремек-дело јадника је само по себи јадно. Чак су и најсавршеније јединке бедне, скоро као ти!“, након чега се поново смејао и нестао.
Од тада свој живот гледам као у биоскопу. Као трагичан филм са прелепим почетком и фаталним крајем. Ђаво је уништио све у мени. Од оног дечака за пример постао је највећи ратни злочинац свих времена.
„Преварио си ме, ђаволе! Овде ништа није боље. Савест ме не гризе, већ ме је појела, сварила и опет изгризла. Мој живот тек сада нема смисла. Више ни онај осмех, када се сетим родитеља, не постоји на мени. Више нисам онај Адолф. Сад сам нико и ништа!“
„Полако, полако! Како је ђаво само дошао? Јесте ли га ви звали?“
„ Никада нисте чули за Фауста и његово знање, Доријана Греја и његову лепоту?..“
„ Ко су ти људи? Чули смо за њих, али ваше мишљење...“
„Не! Одбијам! Не желим више! Зовите надлежног!“
И тада су се испред мене појавила врата испред којих је стао Он, Бог, и рекао својим божанским гласом:„Сине мој, жао ми је, али тај пут си сам изабрао.“
„ И шта сад? Куда сада идем?“
„Ни у Рај, ни у Пакао, ни у Чистилиште. Живиш између светова, сам.“
„Али...“
„Не, тако пише у уговору. Погледај!“
„ Али, како је Фауст...?“
„Не, погледај!“
И тада видех свој потпис на том папиру. Бог је нестао. Милостив је Бог, али такав потпис не може се обрисати. Никада!
Милош Стјепанић, IV/5
