Trun smo i tren

Старац и просјакиња

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 09:32
http://www.dodaj.rs/f/42/Ts/2VSyGsmZ/zabavljaci-i-prosjaci-80.jpg

Главна улица тог велеграда омеђена је са обе стране продајним објектима свих врста: продавницама крцатим маркираном гардеробом, одећом, обућом, парфемима, покућством;  продавницама са немаркираним производима исте врсте;  локалима са храном и пићем, продавницама хране, накита, технике …Укратко, целом њеном дужином  смењују се продавнице снабдевене робом од игле до локомотиве.

Местимично се на улици могу видети просјаци различитих профила, углавном обогаљени: неко без руке или без ноге, наркомани, садашњи или бивши, са добро одржаваним псима или без њих, или пак они необогаљени а даровити, они који својом свирком, песмом или неким акробатским вештинама од пролазника траже новац.

Насред улице лежи, скоро склупчана у положај фетуса, девојка. Чини се да нема више од двадесет година. Но, има је: ноге су јој пуначке, а и образи јој се, ако се човек добро  загледа, румене.

На неколико метра од ње уочавам декицу који носи шешир и има на себи „пар“ одела, како се то говори у мом родном крају.

Креће се врло, врло споро. Потом застаје. Откопчава капут, сасвим полако, дрхтавим рукама. Потом прави још корак-два. Са напором, јер му руке непрестано дрхте, вади нешто из џепа.

Запрепашћено га посматрам питајући се да ли је могуће да ће учинити то што претпостављам.

Девојка се не помера.

Очигледно је: то у дедициним рукама јесте новчаник. Читаву вечност траје процес његовог отварања. Руке дрхте. Питам се да ли ће испасти ситнина док дедица покушава да отвори новчаник. Но, ништа не испада и не звецка.

Дедица прилази кутији која стоји испред девојке и са муком се савија како би убацио новац.

Ослушкујем пажљиво. Не чује се ништа. Очигледно је убацио папирну новчаницу.

Потпуно је погурен. Прави још неколико корака тако погурен. Тешко се исправља, врло тешко, полако враћајући новчаник у џеп.

Ускоро,  усправан, наставља свој пут, спорим, врло спорим, старачким кораком. Не окреће се. Његов пут води само напред.

Декица који изгледа као да има бар осамдесет година, сув као гранчица, наставља, усправан, свој пут.

Девојка, готово девојчица, не померивши се ни за милиметар, можда чак и не отворивши очи, наставља да лежи склупчана.

Треба ми мало времена да померим ноге и да поглед, који је пратио декицу, вратим на супротну страну, тамо куда сам пошла. Треба ми времена да дођем себи и, уместо да само  констатујем шта сам видела, искристалишем свој став о виђеном.

Уместо става, постављам себи (или неком невидљивом саговорнику) разна питања.

Да ли је та девојчица-девојка заиста неспособна да заради макар за хлеб насушни? Шта је навело тог декицу да баш њој удели милостињу, кад је толико убогих, правих или лажних (чак професионалних) просјака на улицама овог велеграда? Да ли се сажалио на младост, заборавивши на своју немоћ и одрекавши се неке мале радости коју стари људи себи могу и треба да приуште? Да ли тај новац више треба њој, тако једрој и пуној снаге, или њему, који се једва креће и из кога снага нестаје? Да ли је њена беспомоћност толико велика да није могла бар да му каже хвала и да за тренутак прекине непомичност тела и духа?

„Мора да је нека млада Румунка“, каже моја мајка. „ Много их је дошло последњих година, откако су примљени у ЕУ“.

Гледам је у чуду.

„…А можда деда једноставно има пара“, додаје она.

Све је могуће, знам, али исто тако знам да је ово призор који се ретко виђа, да сам још једном видела како изгледа несебичност и колико човек може бити осетљив на туђу несрећу.

В. М.  


Powered by blog.rs