Trun smo i tren

Kрик - Б. Црнчевић

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 21:27
http://www.dodaj.rs/f/1i/Z6/1qiZPrdO/krik-crncevic2res.jpg

Мегдан деле два јунака силна: дели-Цонга и дели-Новаче

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 11:33

http://www.dodaj.rs/f/3S/Qr/2SALLaut/novak-as.jpg

Мили Боже, чуда великога,

кад cе шћаше у Мелбурну граду,

на Земљиној јужној полулопти,

кад се шћаше Земља да окрене,

да се врти од сад наопако!

Све због једне жуте лопте мале

што се туче лопатом по пољу,

од спортиста – светских великана!

 

Намери се јунак на јунака,

Дели-Роже од Швајцарске стране

на нашега Типсаревић Јанка.

Гонише се летњи дан до подне

усред зиме 2008.

по тениском пољу великоме.

Гонише се пет сетова целих,

у свакоме по дванајест гејма,

у петоме још и више беше.

 

Лопту туче Роже Федереру,

где удара ту трава не расте!

Враћа Јанко колко има снаге,

неку врати а неку батали!

Лопту туче Типсаревић Јанко,

где удара ни судија не зна

а камоли јадни Федереру!

Трче оба по целом мегдану

кано да ће једва останути,

својој деци образ сачувати. 

Гонише се летњи дан до подне

да ниједан победио није!

Дојадило вили Приморкињи

те намигну двапут Федереру,

не били се мегдан окончао!

 

Аој, вило, нигде те не било!

Што превери српску веру тврду,

католичку загризе јабуку,

католичку јали протестантску!?

Дабогда ти у грлу запало!

 

Него Роже јунак од мегдана,

и сам рече Типсаревић Јанку

да је штета што нијесу оба

на трон славе једнако попети –

јер је тако устројено било.

Оста мегдан да се овај памти,

Од сад, засад, сутра и довека!

 

Него вила Федерера клела,

заклињала Светим Антонијем,

и шиптарском матером Терезом:

„Са Србима не замећи кавге,

јер ти више помоћи не могу.

Срби су ти лоптице јунаци

каквих нигде у Јевропи није

А камоли у земљи кенгура!“.

 

То Рожеу врло жао било,

не могаше срцу одолети,

нити срцу нити доларима,

те на мегдан опет изилази,

ником другом него Ђоковићу,

млађаноме српскоме јунаку,

кој’ од себе гради комендију

не би ли се забавила раја

која гледа како се он спрда

са Надалом или Шараповом.

 

Како Роже на мегдан изађе

Новаче му потеже рекета,

растури га у три сета равно.

Није вила ни макла се била

А Федерер пропануо славно.

 

То се прочу кроз сва четир’ царства

да Новаку више премца нема.

Закукаше светске главешине,

од бизниса велики мудраци.

Ето њима јада изненада,

де Новаку противника нема.

 

Но им вила опет добра била!

Показа им црног Арапина,

Из Ле Мана францускога града.

Силан јунак на овоме свету,

Вилфрид Цонга од оца из Конга!

Разбио је Едија Мареја

и великог Надал Рафаела,

који прсте у дупе завуче

пре него ће лоптицу да туче.

Лукави га Саркози послао,

не бил’ Србу мог’о наудити!

 

Мегдан бију Цонга и Новаче

у недељу кад им време није,

у недељу на Светога Саву,

у Мелбурну насред стадиона,

где се сјати сто хиљада душа,

многи Срби и многи Французи.

Сви у дреку, сваки за својега!

 

Залуд вика повелика беше,

не могаше Цонга одолети

Ђоковићу – планинском соколу!

Озноји се црни Арапине,

ударајућ’ и здесна и слева

и свакакву лопту више главе.

Ал’ Ђоковић на све одговара,

кад у ћоше а када у мрежу!

 

Време мало затим потрајало,

борише се три-четири сата,

Оста Новак јунак од мегдана! 

Стаде цика широм стадиона.

Радује се и старо и младо

Што је Србин најбољи на свету.

Још се више по Србији слави!

 

Светог Саву Србљи прослављају,

и уз њега Ђоковић Новака!

***

Пре четири године и ова је умотворина непознатог песника красила мој блог. 
Видевши да данас Новак и Цонга опет изађоше на мегдан,
одлучих да и ову песму ставим на увид онима и који је до сада нису прочитали,
да се подсетимо славнијех времена и призовемо нова, ништа мање славна.

Излож(б)ите се, молим (илити: хомо хомини хомић)

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 15:52
 http://www.dodaj.rs/f/6/4W/2Y6rF7IN/stanje-nacije.jpg 
(Слика са интернета) 

У мојој малој, поносној земљи на брдовитом Балкану отворена је једна изложба. Отворили су је неки много поносни људи. Они се поносе, а мене обузима стид.

 

У име тобожње уметности и уметничке слободе ова изложба вређа пре свега верска, а потом и национална  осећања бројних становника земље у којој је отворена: ово прво зато што су највеће светиње, Бог, Богочовек и Богородица, извргнуте руглу, а ово друго - зато што се изложба догодила у мојој отаџбини и у граду коме припадам више него било ком другом на свету.

 

Волим своју отаџбину и домовину (и те две помало старомодне и све ређе коришћене речи) зато што има традицију, зато што је православна и зато што, како каже Љ. Симовић,"није шака пиринча да је позоба свака врана".

Волим и оне неписане, Божје законе који постоје откако постоји човек и откако нам је Бог дао слободу избора. И ја сам изабрала.

 

У мојој домовини верује се у Бога и у човека, а то подразумева и веру у спајање две раздвојене половине, мушку и женску, које се стапају у љубавном чину како би дале Богу Божје и цару царево.

 

Вера у Бога, наравно, проповеда љубав: љубав према Богу, а то значи и љубав  мушкарца и жене, пре свега супружничку љубав, љубав према деци, пријатељима, човеку уопште, природи.

Љубав према Богу, међутим, искључује истополне бракове, јавно промовисање разврата и парадирања те врсте.

Прави верник, чак и ако не иде редовно у цркву, али осећа присуство Бога свуда, гнуша се истополне љубави и не може је ставити у исти ранг са љубављу према особама супротног пола. Заправо, може, све до тренутка кад тај однос прерасте у сексуални, али после тога – не.

 

Без обзира што хомосексуалне склоности одувек постоје, никада та "популација" није оволико нападала традиционалне, исконске вредности човечанства, и никада јој политика и медији нису у овој мери помагали. Ми, у чијим рукама нису медији, о томе можемо се изјашњавамо ређе и тише.

 

Радост једног хришћанина, муслимана, Јевреја и осталих верника не подразумева медијску промоцију, већ лично задовољство које верујући човек  осећа због сједињења са Богом, због чега не захтева оглашавање на сва звона нити организовање којекаквих парада, jер љубав није парада, нарочито не парада на којој се велича истополна љубав.

 

Актуелни заговорници тзв. демократских вредности (они који, говорећи о слободи, уништавају свет физички, економски и морално) замењују тезе и провоцирају људе који желе да живе онако како су живели њихови преци, бранећи породицу и достојанство. 

 

Зар није један од највећих проблема данашњице то што господари света промовишу власт мањине над већином, примењујући оно познато "завади па владај", тако што омогуће да свуда завлада мањина (коју држе у шаци)? 

Принцип је једноставан: од јабуке се одузме један гриз (пре него што се претвори у залогај), завади се са остатком јабуке и одреди се да тај гриз управља оним већим делом?

Проста рачуница, без обзира што ту нема логике, морала, смисла, зар не?

И то се онда сматра храброшћу и подвигом.

 

Храбро је – зар?- признати да си другачији, макар пропагирао накарадне вредности.

Дођи јуче па да ти поверујем!

 

Храброст је, кажу, признати да си геј или лезбејка.

 

А шта ако ниси храбар, тј. ако ниси геј?

Стиди се и ћути ако ниси модеран и храбар да волиш особу истог пола! Шејм он ју!

 

Шта ћу, онда, на пример ја, која нисам толико храбра па сам стрејт, кукала ми мајка, и не сматрам да је нека храброст признати свету своје хомосексуалне аспирације?!?

 

Ја, ето, мислим, да то није храброст, већ егзибиционизам. Или, можда, и јесте  храброст, али ако то признаш онима које поштујеш, а не тамо неким Америкама, Европи, разним унија(ти)ма и њиховим саветима који ће здушно да те бране од твојих "примитивних" и недемократски настројених сународника, па макар и бомбама или отимањем свете земље.

 

Зар нису једнако храбри кад другима признају истину и они који воле некога ко им по годинама или по социјалном статусу не приличи?

Зар није храбра, на пример, жена која признаје своју љубав према знатно старијем или знатно млађем мушкарцу или према некоме ко је ожењен?

Зар није храброст признати да нема љубави у браку, уколико је тај брак склопљен на брзину или због других? 

Зар није храброст прекинути било коју фарсу?

Зар није једнако храбро рећи да није уметност оно што вређа морал?

Зар није једнако храбро рећи истину у очи онима који бране и намећу другима лаж?Зар није храброст волети искрено и непрорачунато? 

Зар није храброст не возити скупа кола, не облачити фирмирану гардеробу, не заводити никога из чистог хира или због рецке, не обмањивати никога због сопствене добити, и то у свету у коме се све мери скупим колима, фирмираном гардеробом, изиграним осећањима и злоупотребљеним поверењем? 

 

Зар данас није највећа од свих храбрости - живети мирно, часно и поштено, и то од сопственог рада?

 

Нико не брани никоме да у своја четири зида води љубав с ким хоће и како хоће, све у шеснаест - уз кама сутру, фенг шуи, тумачење хороскопа, медитирање, шармирање, са или без шампањца!

Љубав није естрада, већ интимни чин. Све телесно што се дешава између два бића која воде љубав - треба да виде само они и - Бог, и нико више.

Све друго је егзибиционизам, лечење фрустрација и комплекса. Зато и постоји јавни морал, који је успостављен ради очувања људског достојанства. А људско достојанство је лепо. Нешто најлепше у човеку.

 

Лепота је  врхунска вредност и у уметности. Лепота са великим Л.

 

Обожавање Лепоте никоме не ускраћује право да призна како је лепота присутна и у бићима истог пола. 

Елизабет Тејлор, Ава Гарднер, Софија Лорен, Моника Белучи и многе друге познате и непознате жене изазивале су безброј пута у мени дивљење, могла бих рећи и занос.

«Како су Бог, Природа и родитељи били издашни стварајући такву телесну лепоту!», често би ми пролазило кроз главу. »Боже мој, могла бих сатима да гледам та лица или тела, исто као што посматрам море, планину прекривену снегом, житна поља како се таласају, или пак лице, руке или очи мушкарца због којег ми се, како би то Ракић рекао, "сваки живац растресе и надме и осећају надођу ко плима», па «затрепери сва моја снага". Могла бих сатима да горим и да не жалим што ћу изгорети. 

 

Но, опијеност нечијом лепотом није исто што и сексуална жеља за њим, а камоли сам сексуални чин, и ту почиње разлика између мене и оних који бране свим силама ове срамне параде у чији су назив уденули и дивну реч - понос, која би се, да је људско биће, ни крива ни дужна себе постидела.

 

Мој понос је другог кова. Ја се, ето, поносим тиме што сам део већине у Србији, оне већине која је против парада. Део већине, али не део масе, јер маса не мисли својом главом, већ део оне већине која је привржена тлу са којег потиче, његовим коренима и традицији, његовом моралу, и која не тражи друго небо и друго сунце.

То значи да већински део становништва ове земље сматра срамотном и тзв. параду поноса и изложбу тзв. уметнице којој ништа није свето, па ни уметност којом је дошла да и нас просветли.

Ако ћемо право, ни Микеланђело ни Леонардо, чије је опредељење, кажу, било  хомосексуално, нису се подсмевали Богу нити су га представљали као хомића, већ су стварали у његову славу, и остали су упамћени највише по уметничким делима на којима су призори из Библије.

На тим сликама, цртежима и скулптурама нема богохуљења, већ само дивљења Божјем делу – природи, људима, грађевинама.

Зато су они и данас, и увек ће бити – велики уметници, за разлику од «уметника» чији Христос носи штикле и чија је Богородица представљена као блудница.

 

Нека ти уметници стичу слободу у земљама у којима Бога више нема, јер су га сахранили! Ако има таквих земаља, нека тамо излажу јер, како рече Достојевски, «тамо где нема Бога, све је дозвољено», па и оваква уметничка слобода, коју својим присуством не ограничавају нити понижавају српски полицајци.

За такве уметнике и њихове обожаваоце двери Србије су затворене.

Свет им је – гле милине, ширине и слободе!- отворен, и ја им желим срећне путе! Нема љутиш!

 

А ја ћу остати у Србији у којој су пожељне изложбе класичних школа и понеке модерне, изложбе чије поставке не вређају ни човека ни уметност на какву смо навикли – јер уметност и постоји да би у нама будила оно што је најплеменитије и најлепше.

 

Ово је земља у којој дете има два родитеља, и ниједно од њих не ословљава са «родитељу», већ са «мајко» или «оче», или пак, савременије, «тата» и «мама», и тако треба и да остане, па макар цео свет, у име тзв. равноправности полова, избрисао из својих речника те две најчудесније речи за ословљавање бића која су једино способна да природним путем продуже људску врсту.

 

Ово је Србија, драги Срби!

Ово је земља у којој су рођени и којој су мишљу и срцем припадали Свети Сава, кнез Лазар, деспот Стефан Лазаревић, владика Николај, краљ Петар, Никола Тесла, Михајло Пупин, Милутин Миланковић, Мирослав Антић, Десанка Максимовић, Новак Ђоковић...

Ово је земља у којој је рођен и онај који је дозволио да хришћанство смени многобоштво и обожавање идола - цар Константин.

 

У овој земљи нису рођени они чију мисао и стваралаштво заиста ценим и чијој се уметности, генију или лепоти бескрајно дивим: ни Сократ, ни Платон, ни Александар Велики, ни Микеланђело, ни Леонардо, ни Оскар Вајлд, ни Артур Рембо, ни Чајковски, ни Пол Верлен, ни Шекспир, ни Лорка, ни Одн, ни Алмодовар, ни Бој Џорџ, ни Фреди Меркјури, ни Елтон Џон, ни Рики Мартин, ни Киану Ривс, ни Кенан Имирзаглиоглу, ни Сапфо, ни Џоди Фостер, ни Вирџинија Вулф...

 

У овој земљи нису рођени ни Клинтон, ни Обама, ни Вестервеле, ни Меркелова, ни Саркози, ни Ештонова, ни Мејџори, ни ини.

 

Ову земљу волели су К. Јиречек, Ј. В. Гете, А. де Ламартин, браћа Грим, А.С. Пушкин, Л. Ранке, Х. К. Андерсен, В. Иго, М. Горки, С. Бекет, Г. Аполинер, А. Рајс, пуковник Н. Рајевски, Ф. Д`Епере, П. Хандке, О. Фрајзингер...

 

Ово је земља која је одувек кућа на путу и као таква, бременита недаћама.

 

И ја је волим. Свим срцем. Такву каква јесте.

 

Волим је јер трпи и оно што мора и оно што не мора; и оне који је воле и оне који је не воле; и оне који је псују и оне који је величају; и оне који би да оду а никад неће отићи и оне који би да у њој оставе кости; и оне који је унапређују и оне који је уназађују; и оне који је куну и оне који је благосиљају; и оне који је бране и оне који је нападају; и оне који се воле и оне који се мрзе; и оне који је уништавају и оне који је спасавају; и оне који је насељавају и оне који је расељавају; и оне који су другима вуци, и оне који су другима људи, и оне који су другима – други.

 

Избор постоји, у сваком случају.

Без обзира да ли сматрате да је хомо хомини лупус или је хомо хомини – хомо (једна наша пословица управо тако гласи - да је човек човеку човек, за разлику од оригиналне, латинске, која каже да је човек човеку вук), једно је извесно: хомо хомини хомић нон ест.


Мили Боже, чуда великога!:-)))

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 21:10

stopala-uspavana.jpg 

(Слика са интернета) 

Мили Боже, чуда великога!

Или грми ил се земља тресе

ил` удара море о брегове?

Нити грми, нит се земља тресе,

нит удара море о брегове,

већ то трамвај иде Немањином.

 

Како иде, весела му мајка-

по три троле у даљину скаче,

по три у даљ, по две у ширину,

а по једну сад горе сад доле.

На станици свакој битка славна

ко ће први ући у трамваје.

 

А кад човек у тај трамвај уђе,

на улазу кондуктер- девојка:

на глави јој капа умазана,

испод капе косa нечешљанa.

Блуза масна, руке неопране,

те издаје карте натенане.

По две карте на минут издаје,

сваки други минут се одмара.

 

Да је коме стати па гледати,

имао би зашто да се чуди:

места има за шездесет људи

а унутра три стотине душа.

Измеша се и старо и младо,

изукршта и ноге и руке.

Џепароши раде на све стране,

под клупама ситна деца седе,

на клупама по петоро људи

а остали на ноге лагане.

Једно другом газе на жуљеве,

испод ребра лактове гурају.

 

Ту се један јунак задесио

десном ногом на левој платформи

(лева му се још по задњој вуче).

Други гурну ноге кроз пенџере,

трећи јунак и ноге и руке.

Једном само глава у трамвају-

тело му се по ваздуху клати,

а четврти све је надмашио -

зубима се за мигавац држи.

 

У трамвају цика, плач и вика.

Сви путници очи избечили,

мислиш: судњи дан им одзвонио.

 

У трамвају, стари људи памте,

беху некад шипке за држање,

али сада од силнијех шипки

само једна здрава останула -

држи шипку сто педесет људи.

 

Трамвај шкрипи, трза, цима,тресе,

па настаје звека и звоњава.

То путници губе равнотежу,

јуначким се главам сударају.

 

А кад стигне последња станица,

тужно ти је очим погледати :

кад излазе људи из трамваја,

неком нема на ципели ђона,

једном фали лева ногавица,

а другоме и оба рукава;

један уђе у новом оделу,

а изађе у гаће купаће. 

Остала му од целог одела

два-три конца танка, дуга,бела.

 

И то тако бива сваког дана,

све до мрака, а од јутра рана.


Аутор непознат
Давне 2007. године, када сам на "Тргу чуда" почела да објављујем "Чуда језика"; ово је било прво: песма створена у духу народне књижевности, у десетерцу и са епским елементима. Ни тада, као ни сада, нисам знала име аутора који је, судећи по свему, у жељи да песма буде што аутентичнија, можда и желео да остане анониман.

Било како било, песма није изгубила на актуелности од дана кад је настала до данашњих дана, и судећи по свему - увек ће бити актуелна. 


Сатови за математичаре

Осмех у речи и слици — Аутор trunsmoitren @ 17:17
sat-za-elitne-matematica.jpg
http://www.dodaj.rs/f/2a/10h/3tc5tPZf/sat-matematika-devetke.jpg
(Слике са интернета) 

Време које се скаменило (илити: пирамиде) (11. део)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 22:53

http://www.dodaj.rs/f/3S/uM/2AzO3kw5/giza-piramida-res.jpg 

Постале су да би биле место починка великих фараона, и остале су ту да би, као њихова постојбина, сведочиле о снази, прецизности и несагледивој лепоти људског ума, али и о вештини људских руку и истрајности у раду.

У њима су наталожени вера, нада и оданост египатског народа свом владару и врховном божанству; зној фелаха и генијалност пројектаната; камен довучен на волшебан начин из египатских планина и исклесан као да су древни Египћани имали снагу дивова  и механизацију савременију од оне коју сматрамо најсавременијом.

Пирамиде – споменици и уметничка дела, опипљиве а несагледиве, трошне а неуништиве, подсећање и тајна, вечита су инспирација и неизбрисива успомена свих којих су икада ишта о њима чули и, нарочито, оних који су их видели. Зато је неко и рекао да се човек боји времена, а време древних пирамида.

Као и сваки просечан туриста, била сам на платоу у Гизи, до кога сам стигла пратећи Шарм ел Ахрам[1] .

Од стотинак пирамида које су некада постојале на седамдесетак км од Каира до пустиње остале су четири: Кеопсова (највећа), Кефренова ( Кеопсов син) и Микеринова.

http://www.dodaj.rs/f/3Z/98/42yhdown/gizasfinga3res.jpg 

Над њима бди Сфинга која и данас својим каменим погледом улива страх и изазива  дивљење.

Сусрет са Сфингом посебна је светковина. Приђемо ли јој, осетимо се сићушним и немоћним јер она својим лављим телом од 73, 5 м апсолутно господари тим простором, чувајући гробни сан фараона.

Неки научници сматрају да је је антропоморфни део њеног тела, глава, заправо глава фараона Кефрена, а други да је то кип Амона Ра са кобром на врху главе. Тело лава симболизује снагу фараона.

Сфингин нос је окрњен. Има оних који тврде да су га окрњили Наполеонови војници који су вежбали гађање, а има и других који сматрају да је то резултат температурних разлика, смене топлоте и хладноће, услед чега долази до скупљања или ширења кречњака.

Иако је за Кеопса чуо готово сваки иоле образован човек, чињеница је да се о његовом животу и изгледу мало тога зна.

У каирском музеју чува се његова једина статуета висока целих седам центиметара, и то је све о великом фараону коме је посвећена највећа пирамида, дугачка и широка по 230 м и висока 146. Када се ти бројеви помноже са милион, добија се магични број који означава раздаљину Земље од Сунца, оличеног у Амону Ра.

Ово камено здање тешко је 6,5 милиона тона и начињено од 2, 3 милиона камених блокова између који се не може ставити ни лист папира.

Немачки научници су 1993. пронашли четврту просторију у пирамиди, али до данас није није из ње ништа изнео, иако није немогуће да се тамо налази Кеопсова мумија и његово благо.

http://www.dodaj.rs/f/1L/Kc/1HRzJy5g/giza-piramideres.jpg 

Кажу да је Наполеон проценио да би од камења уклесаног у ове три пирамиде могао да се сагради три метра висок зид око Француске.

Кад смо већ код Наполеоновог царства, ред је да кажемо да је управо ова, Кеопсова пирамида, била највећа грађевина на свету до изградње Ајфелове куле, 1889. године, а од 1931. године њену “владавину” је потиснуo Емпајер Стејт Билдинг у Сједињеним Државама. Сада је и он малi у односу на неке огромне зграде од челика, гвожђа и новца.

Научници тврде да је у време грађења пирамида Нил протицао близу платоа Гизе,и да је због тога било лакше довожење материјала из Горњег Египта, али ми никако није јасно какви су морали бити ти бродови и какви су били ти људи који су утоваривали и истоваривали онолике громаде камена, и након тога их постављали на ову величанствену грађевину.

Пирамиде је градило преко 100 хиљада људи, а унутар њих налазе се бројни лавиринти како би спречили пљачкаше да лако дођу до блага. Иначе су углавном грађене од пешчаника који се могао наћи у оближњим мајданима.

Бројне су приче о проклетству египатских фараона:Улаз у Микеринову пирамиду откривен је 1922.године. Постоји легенда да је Микерин бацио проклетство да ће првих двадесет и двоје који уђу у пирамиду умрети страшном смрћу. Сам Дејвидсон, научник који је открио улаз у пирамиду, умро је у болници у страшним мукама, а у том тренутку је нестало струје у целом Каиру.“

Ове пирамиде некада су биле обложене алабастером, захваљујући коме су ноћу светлеле и виделе се издалека. Захваљујући том сјају биле су једно од три места која су космонаути могли да виде из свемирских пространстава (поред Кинеског зида и Свете Горе, иако Света Гора нема струју) .

Но, то више није случај. И владари и обични људи скидали су алабастер са врха пирамида како би га ставили на џамије или приватне куће (кажу да је алабастером прекривена и највећа џамија у Каиру, џамија Мухамеда Алија, копија цариградске Аја Софије.

http://www.dodaj.rs/f/h/8K/2oVjRhR3/giza-brod.jpg  

Поред Кеопсове пирамиде видели смо и велико удубљење у коме је некада био огроман сунчани брод који се и данас може видети у засебном делу за који се улаз плаћа, као и улаз у ту пирмиду.

Уместо тога изабрала сам да уђем у пирамиду чије је стражаре било лако потплатити - свако је дао по неколико фунти и могао је чак и да слика онај бљештави мермер унутра.

Улазили смо чучећи, милећи и бауљајући, а тако је једино могло и да се изађе. Не би ме изненадило да је неко том приликом добио и упалу мишића.

Надала сам се да ћу унутра видети неки саркофаг, цртеж или неколико хијероглифа, али ништа од тога - само глатка испрљана белина камена и изненађена лица туриста који је гледају и осврћу се око себе, сликају се и једва чекају да изађу напоље, на тропску врелину и сунце.

http://www.dodaj.rs/f/18/qo/2bx16Tnq/giza-unutrasnjost-pirami.jpg 

(Унутрашњост пирамиде) 

Неки тврде да ваздух у пирамидама има чудесно дејство, да подмлађује и има посебну енергију, те да управо због тога многи долазе на то место. Но, ја нисам приметила да ме је тај боравак подмладио, али је сигурно да ми је пружио једно несвакидашње искуство и мирис вечности – устајали, згуснут, тежак, онај од кога се може изгубити (или бар отежати) дах.

Помишљам на то како је поред тих истих пирамида некада прошла и Света Породица када је из северног дела пустиње левог крака Нила, прешла на десну обалу реке, о чему сведоче отац и син Драган и Стефан Дамјановић, први хришћани из Европе у истраживачком ходочашћу на целом библијском путу Свете Породице (http://svedok.rs.mali-isus-rukom-zadrzao-planinu), а како сада пролазе хорде туриста којима је циљ да фотографијама овековече присуство на том месту, не зато што би желели да ту векују, већ зато што су се ту дешавала чуда, и што су призори који се и данас могу видети – подсетник на некадашњих седам светских чуда старог света, или пак зато што су туда прошле и свете стопе.

Помишљам на то колико сам далеко од Победника, Калемегдана, Авалског торња и осталих чудеса Београда и Србије, а како постоји нешто што видим, мислим и осећам и на том месту – тајном овијена Лепота, свест о важности свих путева на којима смо били и свих сазнања која смо стекли и повезаност времена прошлих и тренутка садашњег, чији сам и ја делић.

Виолета Милићевић 

[1] Пут којим се иде до пирамида.


Ружа и лептир

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 21:55
http://www.dodaj.rs/f/3M/E/3RmmRSmJ/leptir-res.jpg

Powered by blog.rs