Trun smo i tren

Оно што краси пустињу...(15)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 19:31

http://www.dodaj.rs/f/1v/Tk/36vFAhp0/beduinsko-selo-pas.jpg 

Бедуинско село остало је за нама, али не и све што му је припадало. Наиме, при одласку нам се придружио и пас које је живео у том селу. Пратио нас је дуго, дуго, све до једног бунара који је, наравно, био без воде, али је мене фасцинирало то што он уопште постоји у пустињи.

Прочитала сам негде да бедуини сматрају пса нечистом животињом, те да се чак може догодити да умре од глади, пошто не желе да то мало хране што имају деле са бићем које сматрају носиоцем зла.

Каква неправда према животињи коју ми, Европљани, сматрамо оличењем верности и која се, ето, и тамо, хиљадама километара далеко од наших домова, понаша као пријатељ и љубазни домаћин који испраћа госте!

Да сам га видела пре тзв. ручка, бар би се најео хлеба, а овако смо се растали размењујући само тужне погледе.

Остао је да лежи недалеко од бунара, као да је ту била граница преко које се не сме прећи.

http://www.dodaj.rs/f/k/Je/4OEgs0C/beduinsko-selo-bunar.jpg

Гледајући у том правцу, обухвативши погледом и њега и бунар, мислила сам на свог пријатеља Малог принца:

Увек сам волео пустињу. Човек седне на неку пешчану дину. Не види ништа. Не чује ништа. Па ипак нешто светлуца у тишини…

-Оно што краси пустињу - рече Мали принц - то је што се у њој негде скрива бунар.

Изненада схватих ово тајанствено светлуцање песка. Кад сам био мали становао сам у једној старој кући, за коју се причало да је у њој закопано благо. Наравно, нико га никад није нашао, а можда га чак није ни тражио, али је њиме била зачарана цела кућа. Моја кућа је дубоко у себи скривала једну тајну…

-Да - рекох Малом принцу - било да је у питању кућа, звезде или пустиња, оно што чини њихову лепоту невидљиво је![1]

http://www.dodaj.rs/f/2d/E2/42FyW6mG/beduinsko-selo-aligator.jpg 

Поглед ми се зауставио на стени испред нас. На њој је била сасвим видљива и упечатљива, уклесана у камен глава алигатора чије је отворено око будно пратило пролазнике.

Падало је вече на пустињу. Након краће шетње стигли смо у један ограђени простор. Са његове десне стране пружале су се огромне планине, испред којих се налазила импровизована бина, а недалеко од ње - у полукруг постављене клупе и столови. Опрали смо руке (љубазни домаћини су нам поливали), а онда смо прилазили импровизованом ресторану, где је  свако је узимао шта је хтео.

http://www.dodaj.rs/f/5/k5/23g0GNKk/beduinsko-selo-vecera-de.jpg

http://www.dodaj.rs/f/2f/O6/1ih5Y8Qi/beduinsko-selovecera.jpg 

Пиринач, салата, пилетина, поврће, воће, сокови и вода – то је био садржај наше вечере у којој смо, усред пустиње, уживали слушајући музику и посматрајући плес трбушне плесачице и окрећућег дервиша.

Неколико вечери пре тога први пут сам видела окрећућег дервиша - плесао је у „Гаражи“, сали за забавне садржаје при хотелу, где су се приказивали скечеви, играло се и певало или само пило, по потреби.

Остала сам без даха. Сетила сам се да сам, проучавајући својевремено грађу о дервишима мевлевијског реда, реда коме је припадао и Селимовићев Ахмед Нурудин, читала о суфи дервишима и њиховом плесу, само што тада нисам могла ни да замислим да тај плес изгледа онако како је изгледао на тој малој позорници у Хургади, претвореној у чудесни светлећи покретни празник.

Дервишов плес трајао је петнаестак минута, а он се све то време окретао, непрестано држећи и вртећи у рукама разне предмете: кругове или покретне делове светлеће, слојевите хаљине, које је скидао један по један са себе не престајући да се врти.

http://www.dodaj.rs/f/2B/Q2/1EPkgL8E/beduinsko-selo-dervis.jpg

„Суфи понекад игра, али док игра, у његовом центру остаје апсолутно непокретан – центар циклона.

Плес је циклон, цело његово тело је у покрету, флуидно је, динамично, али у центру свест пребива у тишини, неузнемирена и прибрана. Споља се може само научити вежба. 

Споља се не може никада открити шта се дешава у плесачу. А права прича је унутра.“ [2]

Иако је и овај, „пустињски“ дервиш био добар, никако се није могао упоредити са претходним, "нашим", како сам звала онога кога смо гледали у хотелу, или, ако би се морало, то би било као поређење чигре и лопте коју је неко завртео.

Док је плесао, пустиња је све више тонула у мрак, а његов плес осветљавали су само рефлектори.

Део забаве биле су и наргиле. На сваки сто је донета по једна, а водич је сваком путнику дао по један у целофан увијен пластични писак, како би свако увлачио дим кроз свој. Пошто никада раније то нисам пробала, удахнула сам неколико пута и, за дивно чудо, тај воћни мирис и укус ми се допао. Освежио ме је. Чак сам се носила мишљу да купим једну наргилицу за успомену, али схвативши да не припадам том свету и да не бих имала с ким да уживам у тој врсти порока – одустала сам.

http://www.dodaj.rs/f/1h/TG/31fzdWxU/safari-mladenci-i-ples.jpg

У мраку више нисам могла да разлучим врх планине, на коме сам само ја видела огромног, уклесаног мушкарца како седи испред дугокосе девојке чије су руке пуне поклона, те ћаскају. Тој каменој "композицији" дадох тајни назив „Младенци“..

Узалуд сам убеђивала мајку да је то то. Један фина госпођа ми је, да ли из куртоазије или зато што је имала исти поглед на свет као ја, рекла да и она види исто, и да свуда по Египту постоје у камену уклесани дивови, што откривени што неоткривени, налик на оне у Луксору.

Лепо је, романтично и неизбежно размишљати о тајанственим грађевинама, догађајима и могућностима усред пустиње, док топли песак упорно голица стопала...и машту...

Виолета Милићевић 

http://www.dodaj.rs/f/2q/FD/4t9N36JG/mladenci33.jpg 


[1] Антоан де Сент-Егзипери, Мали принц

[2] Ошо, Савршен учитељ 


Будите радосни!

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 18:36
http://www.dodaj.rs/f/45/je/9tjl8bI/budite-radosni1.jpg

Сад схватам

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 15:56

http://www.dodaj.rs/f/1p/12O/3bRMpzQR/sam-covek-kraj-reke.jpg 

Лактом притискам кваку и наслањам се на врата да их отворим. Улазим пазећи да ми гомила фасцикли не испадне из руку. Палим светло и уздишем. Стан је празан, као и сваке вечери. Сама сам. 

Док се пресвлачим и спремам вечеру, размишљам о послу који морам да обавим. Све папире из фасцикли треба преконтролисати и прекуцати.

„Могла бих да почнем вечерас. И онако немам шта боље да радим“, говорим себи, али ме празан папир и оловка на радном столу убеђују у супротно.

„Одлучила сам. Морам то да завршим данас.“

Телефон звони и моје срце поскаче. „Невена Јовић крај телефона“, јављам се.

На моје разочарање, то је само нека туристичка агенција и говорим им да не желим да учествујем ни у каквој промоцији.

Напокон седам за сто и бленем у празан папир. Већ осећам сузе у грлу. Не знам како да почнем. Пишем:„Драги мама и тата“, а затим прецртавам. Не обраћам се само њима. Дугујем извињење и пријатељима.

Жао ми је. Не знам како да искажем колико ми је жао. Жао ми је што вас нисам више посећивала за време студија. Жао ми је што вам се нисам јављала. Жао ми је што нисам била ту за вас када сам вам била потребна. Жао ми је што сам дозволила да постанемо странци.

Знам да је и вама постало тешко да вам говорим да немам времена за вас. Схватам зашто зовете само када знате да сам на послу и остављате кратку поруку на секретарици. Схватам зашто ме више не зовете да дођем кући за празнике. Мука вам је да вас стално одбијам, а и мени је мука. Нисте ви криви за наш садашњи однос, ја сам. Прекасно сам схватила да није све у каријери, да су ми приоритети били погрешни. Кажу да човек мора нешто да изгуби да би схватио колико му је то значило и у праву су. Узимала сам наш однос здраво за готово. Сад схватам колико сам погрешила...“

Моје сузе падају на папир, а рука ми толико дрхти да испуштам оловку. Не могу да наставим. Цепам папир и одлазим да се умијем. Немам снаге да завршим.

Изнурена одлазим у кревет.

Сутра. Сутра је нови дан. Сутра ће бити боље. Бићу јача и завршићу писмо. 

Ања Стефановић 3/5

***

,,Ти си луд! Сада све схватам. Како си могао?!? Да ли знаш шта си учинио?''

Два сата раније

Доктор Милан и ја већ дуже време радимо на тајном задатку у научним лабораторијама. Поред тога што смо колеге, он ми је и најбољи пријатељ и зато сам њега одабрала за ово истраживање.

Вируси. Када си окружен њима, понекад помислиш да си и сам заражен. Нас двоје покушавамо да искоренимо веома опасан вирус који прети да уништи човечанство. Једном смо били веома близу, али смо на крају доживели неуспех. Тестирањем смо установили да се вирус преноси ваздухом и да заражени није свестан. То је све! Шта ћемо да радимо?

Два сата касније

Све је магловито. Не видим ништа пред собом. Трљам очи, али не помаже. У последње време то се често дешава. Треба само да попијем бакин чај и све ће бити у реду.

,,Катарина, остави тај чај и сместа у лабораторију! Вирус је заразио десет људи из ординације'', виче надзорник истраживања.

Трчим. Где је Милан? Како је могао да дозволи тако нешто? Улазим сама у собу и затичем га како пресипа волоник у вирус. Тако ће га само проширити. Он је тај. Он је покренуо овај вирус. Али, зашто? Да би, као зликовац из филмова, владао светом?

,,Ти си луд! Сада све схватам. Како си могао?!? Да ли знаш шта си учинио?''

,,Ти то не би схватила. Намерно сам те заразио да ми не би сметала'', мирно ми одговара.

У лабораторији све посуде почињу да пуцају, а вирус да се излива из њих. Паничим. Апарати експлодирају и Милан због испарења пада у несвест. Мени није ништа. Како?

Кроз главу ми пролазе догађаји од пре неколико дана. Па да! Све се уклапа. Ја јесам заражена, али сам пронашла лек. Бакин чај са специјалним биљем!

Дан касније

Милан је ухапшен, а ја сам херој. Али није моја заслуга. Бакина је. Ја сам само као полудела поливала чајем људе и себе.

Све је у реду. Схватила сам на време.

Катарина Младеновић,3/5

***

Понедељак подне, понедељак три сата, понедељак увече.
Уторак
. Уторак пола седам, уторак два ујутру.
Среда
, среда увече. Ово је брзо прошло.
Четвртак
. Четвртак пет сати, четвртак пет и петнаест, четвртак седам сати, четвртак увече.
Петак! Петак! Петак! Напокон!

Као и сваког петка, излазим са друштвом. Ове недеље одлазимо у оближњи кафић на живу свирку.

Атмосфера је одлична. Сви смо расположени и туре се врте. Сви у елементу, не обраћамо пажњу ни на шта. Савршена прилика за конобара да нас „одради“.
Стиже рачун. Девет хиљада! У том тренутку ми се то и није чинило као нешто ненормално, док није зафалило пара. Нико није хтео да дода преостали износ, јер су сви вероватно схватили да нас је конобар „клепио по ушима“. Нико осим мене.
Ја сам била расположена као и сваки пут, и нисам ни размишљала о томе.
Да се разумемо, није то било због алкохола, јер сам ја пила само сокиће, него ме је понело друштво, музика, мада ко зна можда ми је неко бућнуо нешто у чашу.
И тако дам ја тих неколико хиљада ресто, онако великодушно, па нек иде живот! Кад оно сви другови љути хоће кафић да развале. Ја реко':„Ма дајте, људи, нема везе! Сад сам ја вас частила, други пут ћете ви. Опуштено.“ 

Куку! Кад су ми рекли да су сви платили своје пиће и да нас је конобар заврнуо, мало је фалило да се претурим. Тек тад сам схватила о чему се ради. 
Па ја сад схватам да сам дала неком тамо средње образованом дечкићу паре на поклон!
Јао, а да је барем био неки „баја“ па да ме запамти! Овако немам никакве користи од своје великодушности.

Сад схватам да нећу имати паре да купим себи онај савршен џемпер! Сад схватам да нећу имати паре за нову маскару! Сад схватам, нећу имати паре за хлеб! Сад схватам, нећу имати да једем! 
Сад схватам, моја деца неће имати шта да једу! Добро, ајде
, сад сам се мало занела. Зауставићемо се код џемпера. 
Како год било, ја сад схватам да сам испала будала.

Понедељак. Уторак. Среда. Четвртак. Петак! Петак! Петак!

Ипак ћу остати код куће.

Ана Порчић,3/3

***

Три занимљива приступа теми "Сад схватам". :-)


Пробуди се, нешто се дешава - Д. Трифуновић

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 20:22
http://www.dodaj.rs/f/M/n2/127P7jzp/probudi-se4.jpg 

Добро је

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 21:08

http://www.dodaj.rs/f/2D/Kg/1qja2O36/putnik-u-svemiru2.jpg

(Слика са интернета) 

Живео једном један краљ и имао пријатеља који је говорио да је све што се дешава – добро.

Краљ се често расправљао са њим, тврдећи да није у праву. И пођу њих двојица једном у лов, а пријатељ, приликом

подешавања оружја из којег ће се пуцати, начини неки пропуст тако да краљ, приликом паљбе, остаде без палца.

Након тога, краљ му приђе и упита га:

- Да ли је и ово добро?

А пријатељ му одговори:

- Да.

Краљ се наљути и баци га у тамницу.

Прође неко време, а краљ поново оде у лов са својом пратњом, али их нападоше канибали. И поједоше све осим краља.

Канибали нису јели људе са дефектом (а краљ није имао палац), и пустише га.

Краљ оде да посети пријатеља, баци пред њега свој лук, клече и поче да моли за опроштај. А пријатељ му рече:

- Јеси ли се сад уверио да је све добро што се дешава?

- Како? – упита краљ. - Та послао сам те у затвор!

На то му пријатељ узврати:

- Да ниси то учинио, сад би и мене - као човека у твојој пратњи, појели канибали, а овако је све испало добро!

(Прича са интернета)

Ти ми се јављаш

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 13:33

Пробуди се, нешто се дешава (октобар 2012)

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 01:10

http://www.dodaj.rs/f/2i/LF/4iC7MfSS/zivot-zove.gif

Ало, буди се! Ајде, устани! Ајде, само мало! Отвори очи, пробуди се! Види, нешто се дешава!

Почиње нова модна сезона: лишће облачи браон мантилиће; облаци се фарбају у другу, тамнију боју; путеви добијају нове модне детаље које им дрвеће певајући наноси; цвеће шиша оштећене крајеве и мења фризуру.

Нове боје су сада у тренду: браон, сива, маслинасто зелена, окер...

Панталоне су замениле шорцеве и сукњице, дуксеви и џемпери мајчице и топиће. Патике полако мењају сандале. Све чешће нам друштво праве кишобрани, ређе лепезе. Ових дана највише се грлимо са ешарпама и шаловима. Нешто се дешава. Све се мења...

Ајде, можеш ти то! Тргни се, касније ћеш спавати и наспавати се! Ајде! Отвори очи, види, нешто се дешава!

Нови трендови су сада заступљени, друге ствари су сада "ин": сунце се раније буди и иде на одмор; облаци се чешће зноје, више тренирају; дрвеће активније игра и пева; лишће мења средину; трава и цвеће се чешће купају. Сви нешто раде, нешто се дешава!

Више се не спава до подне. Базени више нису актуелни, као ни изласци до ситних сати. Почео је нови тренд - школа!

И зато: смени шорцеве панталонама, сандале патикама, топиће дуксевима! Почни да носиш кишобран да ти се не поквари фризура! Промени навике, уозбиљи се!

Пробуди се, нешто се дешава!

Марија Јовановић, 3/3

***

Живиш, а спаваш. Ако тако наставиш, преспаваћеш младост, преспаваћеш живот.

За тебе је сваки дан исти, а када би загребао само мало дубље, само мало испод површине и ближе суштини, схватио би да нису ни слични..Дани су сунчани, сиви, понекад црни. Теби је свеједно. Важно ти је шта ће други да кажу, ураде, мисле.

Ствари се дешавају, велике и мале. Нисам ни сигурна да ли се ствари могу поделити на велике и мале. Све су на свој начин велике и важне за некога.

Време пролази, а тебе нико не чека, имају и паметнија посла. Са или без твоје дозволе коса ће ти оседети. А шта си у међувремену радио? Седео на клупи. Казаљке неће чекати да ти сазриш. Нећеш наћи пријатеље на компјутеру и нико се неће борити и залагати за тебе заувек.

Немој тако да ме гледаш! Ти псећи, тужни погледи не пале код мене. Само ти говорим оно што јесте, баш онако како мора бити, свидело ти се то или не.

Мораш да пазиш на себе! Људи гину на најразличитије начине - неки у саобраћајним несрећама, а неки емотивно одумиру. Смрт је најкреативнија жена на свету.

Среди се док још има времена и наде! Смеј се и уживај! Буди паметан! Научи како да функционишеш сам, јер ни мене неће бити вечно!

Срећно, пријатељу!

Ана Суботић, 3/5

***

Пробуди се, нешто се дешава! Осврни се око себе и погледај све ове људе!... Живот пролази…Искористи га и проживи га најбоље што можеш!

* * *
Доктор ми предаје лист, да потпишем да ли желим операцију или не. Гледам га, али мисли ми лете. Враћам се мислима у свој живот у претеклих годину дана, у дан када сазнајем да ће ми се живот променити, да ће се променити и живот мојих вољених, да ништа неће бити као пре...
* Годину дана раније *

Пијем јутарњу кафу и разгледам тек уређену башту. Затим излазим на трем испред куће и узимам новине и пошту. Разгледам и узимам једно писмо на ком је моје име.
Писмо из Ирака...
Срећан што је мој јединац нашао времена да ми пише, отварам и читам.
Сузе крећу низ лице. Као да ми је неко пробоо срце. Осећам хладноћу, трне ми тело, падам на под и не устајем.
Њега нема...

* * *

Будим се у болници, а око мене лекари, сестре и жена, моја Магдалена.
,, Господине, имали сте срчани...Молимо Вас да се не нервирате и да мирујете. Примите наше искрено саучешће.''
Оставља картон на дно кревета и излазе сви из собе. Остајемо само жена и ја. Не могу да је погледам у очи.
"Ја сам крив за све.''
"Не, ниси...Његова је жеља била да иде у Ирак, ми смо је испоштовали. Не криви себе.''
Покушавам да устанем из кревета, али ме она враћа.
Од лекова сам малаксао и тонем у сан. 

* Пре шест месеци *

Не могу да се помирим са смрћу сина јединца. Само родитељи знају колика је то туга, колики је то терет сваким даном се будити са надом да ће се појавити на недељном ручку, да ћемо отићи на голф, да ћемо заједно гледати филмове, поправљати наш Олд тимер, смејати се, уживати, причати...
Мог сина нема...
Не могу тај притисак да поднесем...
Покушавам себи да одузмем живот.
Бацам се с моста. Река је ледена. Срце ми стаје. Тонем... Нема ме.

* * *

Ипак ме има, у болници сам поново. Стари рибар ме је спасао. Око мене исти призор као и пре пола године. Лекари, сестре, али жене овај пут нема.
"Господине, жао ми је што морам то овако да Вам саопштим, али Ваша жена није могла да се носи и са вашим губитком, није сазнала да смо успели да Вас спасемо и изгубила је разум и сад се налази на психијатрији. Надамо се да ће јој бити боље за који месец. И још једна вест... Остали сте непокретни.''
Тајац. Ништа више не чујем, не видим, не осећам. Почињем полако да губим разум.
Више не схватам зашто сам покушао да одузмем себи живот. Зашто нисам мислимо на своју Магдалену? 

* Пре три дана *
 
Опет сам доживео срчани, и опет сам у болници... За све крив... На све гледам песимистички, на живот, на људе, на свет...
Чини ми се да не могу више, да слабим, да нестајем.
Не могу више да се борим. Гасим се...
Схватам да не желим да своје дане проводим у болници, да желим да вратим свој живот у нормалу. Не знам како.
Доктор ми нуди операцију, али не може да гарантује да ћу преживети. То сам и желео пре шест месеци, да одузмем себи живот, али више не! Желим да све ово прође, да се није ни десило или да заборавим на све.
Жена улази у собу. Сва ван себе. Плаче...
"Зашто све што је лепо у мом животу Бог да ми узме? Молим те, преклињем те, не дај да останем сама. Једва смо се изборили са смрћу сина, не могу још и са твојом да се борим. Буди јак... Заједно ћемо се борити. Још само мало... Волим те! ''
Грло ми је суво. Не могу ништа да јој кажем. Зашто? Па ја њу волим... И тада схватам да још није време да одем. ,, Волим те '' ће бити моје последње речи, али не сада, и не овде. Још дуго ћемо живети. Потребан сам јој.
Пробуди се, човече. Нешто се дешава око тебе...
Твој живот не стаје, он се наставља. Мења се... Неће се више дешавати ништа лоше јер ти то нећеш дозволити...
* * *
Мисли ми се враћају и узимам лист од доктора. Потписујем... Желим ову операцију...Желим да ми најзад нешто крене на боље, желим да живим, желим да сам заувек са својом Магдаленом...
Недељковић Јована, 3/5

***

Једна тема, једна од мени омиљених које већ десетак година дајем разним генерацијама и увек добијем нове, занимљиве приступе, и овога пута је била инспиративна и донела много петица мојим ученицима.

Ево три занимљива и лепа приступа!


Речи - Зорица Аћимовић

Пријатељи — Аутор trunsmoitren @ 16:23
http://www.dodaj.rs/f/2z/13n/4xyNkyaU/reci-zoricar.jpg

Сафари: посета бедуинском селу - камиле, квадови и мали врт (13)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 13:18
 
Џипови су се зауставили на улазу у мало бедуинско село.

Водич нам је дао сендвиче (на страну што у таквом амбијенту нико не сања о неком богатом ручку, али то што смо добили а што се звало ручком, било је безобразно мало: кифла намазана танушним слојем маргарина и џема), а један дечачић нас је послужио топлим чајем из плеханих шољица, старих и улубљених, са којих се боја скинула на многим местима. Чај из његових вредних, малених руку био је, наравно,врло укусан, без обзира на сумњиву чистоћу лончића чији је задатак био да изигравају шоље.

http://www.dodaj.rs/f/3i/Tw/1TrZEQal/safari-soljice.jpg
Иза шатора су нас чекале камиле, седећи на песку, са коленим изљуштеним од толиког седања и устајања. Њихови власници су држали повоце и, након што бисмо сели у седло, подизали су руке, на шта би камиле почеле да устају. Тај је део најстрашнији. Док је камила устајала на ноге лагане, храбри јахач на њој (звани ја) питао се хоће ли направити двоструки салто (мортале) напред, назад или са стране, а вероватноћа за све ове спонтане „акробације“ била је подједнака.  

Срећом, чврсто сам се држала у седлу и све је добро прошло. Чак сам успела и да направим (овај) снимак који показује да ништа нисам измислила;-). Понеки врисак иде у рок службе, тј. јахања, и сматра се предвидљивом и нормалном реакцијом.

Након узбудљивог круга на камили, уследила је посета "кухињи"; тј. женама које су спремале храну. Ту нам је водич објаснио да у бедуинском селу свако има своје задужење и да су те две жене задужене за оброке. Оклагијом су развлачиле тесто као за повећу тортиљу коју би пекле на плотни, онако како су то чиниле и наше баке. Потом је свако од нас узео део тортиље и оставио бакшиш.

Женама су се виделе само црне као гар очи, и руке. Све друго је било прекривено. По очима се видело да су младе.

И деца су имала на себи дуге хаљине, што није само ствар обичаја, већ је и практично решење, с обзиром на јако сунце.

http://www.dodaj.rs/f/g/cs/7YlkSYJ/safari-beduinka.jpg 

Уследила је вожња кроз пустињу. Нисам се усудила да возим први „кабрио“ који нам је дат, али је Раша, мој друг који је на летовање дошао са женицом, био врло љубазан па ме је возио један круг.

Возила су поскакивала по неравном терену, прашина се дизала небу под облаке, понеко је и претицао друге, мада се већина трудила да остане на оном месту на коме се задесила у старту.

http://www.dodaj.rs/f/1j/IQ/3KCJz5AB/safari-kvadovi.jpg 

 

Кад су дошли квадови на ред, и одлазак дубље у пустињу, одважила сам се и узела волан у руке. То је била авантура по мојој мери! Победила сам све своје страхове!
Команда је била једноставна: кочнице су биле тамо где се и иначе налазе, а брзина се повећавала и смањивала притиском палца десне руке. Возила су се на оној температури брзо грејала, али су издржала двадесетак минута без стајања, након чега смо, далеко од почетне позиције, сви стали да се мало охладе пре него што смо се окренули и кренули назад.

То је био призор! Са свих страна около планинчине, у средини три колоне возила, изнад нас ужарена лопта чији врели сјај бије право у очи, а испод - само песак и камење! Дође ми да плагирам Ћосића и да кажем: За мном су горели песак и пут;-). Душу дало за писање писменог задатка на чувену тему „Зрно песка из профила“!

Једино што ми се није допало је чињеница да је мотор био толико врућ те је пара која је из њега излазила непрестано пекла наша стопала.

Жао ми је што нисам понела апарат, јер су нам рекли да оставимо све ствари у селу, код оних у којима није било авантуристичког духа, иначе бих сигурно направила и сама неку слику са позиције возача, слику која би дочарала и тај део авантуре.

http://www.dodaj.rs/f/41/5i/4cnzdOcc/safariruke.jpg 

Након вожње, руке су ми биле црне као да сам радила у ауто-механичарској радњи, али сам била презадовољна. Иако је возило све време, у зависности од брзине, поскакивало сад више- сад мање по таласастом песковитом пустињском пространству, то је заиста био незабораван доживљај.


(Ово није мој видео-запис, али приказује како изгледа вожња квадовима)

Десно од паркинга за квадове налазио се мали зоолошки врт. У њему смо видели ноја, неколико врста змија и гуштера и велику корњачу коју су многи хранили зеленом салатом.

Лепо је видети их иза стакла, али без тог стакла нешто не бих волела да се срећемо.;-)

Виолета Милићевић 

http://www.dodaj.rs/f/1i/pe/cszHFbB/safari-zoo2-.jpg

http://www.dodaj.rs/f/27/YS/HTwYPrr/safari-zoo1.jpg

http://www.dodaj.rs/f/2S/Xw/1Nr1NAYw/safari-zoo3.jpg 


Сафари: џипови, фатаморгана и ужарена дина (12)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 00:44

 http://www.dodaj.rs/f/2m/8S/2dvNSI4t/safari-dzipovi.jpg

Обавезно иди на сафари!“, рекла ми је Биља, коју сам неколико пута звала како бих од ње добила потребне информације о must see у Египту. „Не пропусти вожњу квадовима!“, додала је, убеђујући ме да слободно седнем у то чудно возило звано квад и сама га возим, без обзира на мој страх од вожње, који је у међувремену нарастао као брдо.

На сафари се, иначе, иде џиповима чији возачи у договорено време чекају путнике испред хотела.

Чим смо напустили град и угледали пустињу, авантура је почела.

Наш возач је возио онако како нико од нас није ни замишљао да се може возити. Истина, сви су возачи брзо возили, јер им је познато колико то утиче на адреналин авантуре гладних туриста, али онај наш – није што је наш, али је стварно тако ;-))) - био је сасвим посебан. „Тек ћете се ви чудити!“ – што би рекао Лаза.

Састали смо се на месту које су водичи унапред уговорили са нашим возачима, негде усред пустиње, и ту су нам возачи, водичи и њихови помоћници везали мараме на арапски начин. Речено је да цело лице мора да нам буде покривено (наочаре ће штитити очи, наравно) како бисмо избегли да нам песак улази у очи или се лепи за лице. 

Fatamorgana

Са тог места смо могли да видимо фатаморгану (која, нажалост, није тако уочљива на мојим снимцима, али ко има машту – нека јој пусти на вољу). Илузија је била толико савршена да бих и сама, да нисам била окружена толиким људима, сигурно пошла ка тој непостојећој води, чврсто убеђујући себе, упркос разуму и ономе што знам о појави фатаморгане усред пустиње, да ћу моћи је додирнем и оперем прстиће у њој.

Ту нам је Тања, наш водич, испричала причу о Мухамеду и његовој мајци која се такође нашла у пустињи и чије је чедо било жедно па је мајчинска љубав учинила чудо - да једна фатаморгана ипак не буде само то, већ да се претвори у извор...

Тања, иначе наша жена удата за Египћанина, по сваку цену је желела на нагласи колико је поштовање мајке важно у исламу, и колика је моћ мајчинске љубави.

Mama suvozac

Авантура је настављена. Наш возач је возио као Шумахер, а ми смо све у шеснаест поскакивали са својих седишта и повремено, кад би нам дао знак или кад бисмо проценили да је за то време, подизали бисмо руке окрећући дланове ка крову џипа, како бисмо спречили ударац главом о кров, или га бар амортизовали.

Са цд-а је одјекивала врло брза и ритмична музика, а рефрен у коме се бесомучно понављало „оли, оли“ орио се у комбију.

Моја мајка, седећи на месту сувозача, повремено нас је, запрепашћена и озбиљно забринута за свој живот, као и за животе свих сапутника, засмејавала својим спонтаним кометарима. Два млада пара Црногораца и Црногорки и ја, убеђени да смо у добрим рукама, ниједног тренутка нисмо бринула за своје животе, без обзира што је возач достизао неке невероватне брзине а онда се изненада заустављао на врху стене или дине како би видео наше реакције и чуо крике, а онда настављао да се тако игра и, рекла бих, ужива у нашем узбуђењу.

Замислите да се у року од тридесетак минута неколико пута нађете на литици на коју се ауто попне, застане на средини па са ње брзо сиђе, па се опет брзо попне на другу, па ту застане тек да помислите да ће се сад претурити, па сиђе, и тако стално, док се за вама диже облак прашине и не видите ништа осим песка и камења!

Lavlja glava u kamenu

Наш возач, осим што нас је лудо возио, засмејавао, давао ритам и певушио, указивао би нам на призоре које смо, у незнању, могли да пропустимо.

Нећу заборавити тренутак кад ми је, усред вожње, затражио апарат како би сликао оно што је претходно показао свима, а пошто сам ја седела у ћошку ваљда је  помислио да нисам то могла да видим - главу лава у стени. Срећом, мом будном оку тај „детаљ“ није промакао, па нисам остала ускраћена за фотографије.

Следећа „станица“ била нам је огромна пешчана дина, са чијег је врха требало да се спустимо у  подножје, где су били паркирани џипови. Ту сам се горко кајала што нисам упамтила Биљин савет да ни случајно не пођем на сафари без патика и чарапа.

Песак је био врео толико да ми се чинило да ће ми остати опекотине на свим местима на којима ми додирне кожу. Да зло буде веће, имала сам црвене сандалице са каишићима око чланака који су остали на свом месту и након што се део испод стопала изврнуо и одвојио од ногу, због чега су ми стопала додиривала тај паклено врели песак, те сам брзином светлости, да се не бих саплела о каишиће, морала и њих да се отарасим, и са сандалама у руци, тако боса, претрчим пола дине готово лебдећи на том ужареном песку, на тој бодљикавој ватри, након чега је уследио аплауз.

Свему томе претходило је једно Веркино неславно урањање у песак, оног тренутка кад се прекинуо ланац руку, па је била разапета између напред и назад (јер су „паметни“ водичи смислили да се цела група држи за руке приликом силаска, што није било идеално решење, с обзиром на то да су млади појурили из све снаге и брзине, а старији то нису могли да испрате, па је дошло до незгода, али мислим да је она најгоре прошла јер није одмах ни схватила шта се догодило, а песак је био немилосрдно врео).

   Na vreloj dini

Силазак је снимао и камерман, али када сам, после силних перипетија, дошла до тог цд-а, на њему се није видео тај величанствени зарон, из простог разлога што смо за камермана сви били ситни, као мрави, а није на време уочио тај спектакл. Ми, који смо тамо били, свакако га нећемо заборавити, без обзира што га камера није овековечила. 

Виолета Милићевић 


Љубави која долазиш, љубави која одлазиш...

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 16:08

Quei giorni perduti a rincorrere il vento

a chiederci un bacio e volerne altri cento

un giorno qualunque li ricorderai

amore che fuggi da me tornerai

un giorno qualunque ti ricorderai

amore che fuggi da me tornerai

e tu che con gli occhi di un altro colore

mi dici le stesse parole d'amore

fra un mese fra un anno scordate le avrai

amore che vieni da me fuggirai

fra un mese fra un anno scordate le avrai

amore che vieni da me fuggirai

venuto dal sole o da spiagge gelate

perduto in novembre o col vento d'estate

io t' ho amato sempre , non t' ho amato mai

amore che vieni , amore che vai

io t' ho amato sempre , non t' ho amato mai

amore che vieni , amore che vai.

Fabrizio De Andre

*** 

 Тих дана прохујалих са вихором,

У тражењу пољупца и жељи за стотинама њих,

Једног дана сетићеш се.

Љубави која бежиш од мене, вратићеш ми се.

И ти која ми, са очима друге боје,

говориш исте речи љубави,

за један месец, за годину заборавићеш их.

Љубави која долазиш, од мене ћеш побећи.

Дошла са сунца или залеђених плажа,

изгубљена у новембру или летњем поветарцу,

увек сам те волео, никад те волео нисам,

љубави која долазиш, љубави која одлазиш...

Умор

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 22:43
http://www.dodaj.rs/f/1K/121/3YhArr2o/umorvmdt5.jpg
(Хвала мом дивном пријатељу Хогару што је још 2006. осликао мој романтични "Умор")

Код кројача

Пријатељи — Аутор trunsmoitren @ 20:19

 http://www.dodaj.rs/f/T/Ht/35H33Mf0/ukrstenice.jpg

Добар дан! Да ли је ово кројачница љубавних прича?
Наравно. Добродошли! - уз осмех на лицу  одговори кројач Љупри подижући поглед са електронског  сокоћала за шивење.

Желела бих једну страствену љубавну причицу, причу за сваки дан, за увек.

Желите нешто модерно, провокативно, свечано? Имамо дивних прозирних материјала, провидних прича, модела који у потпуности разоткривају истину.
Нешто лелујаво или припијено?

Не, ја бих нешто посебно, заводљиво, романтично, али да буде за сваку прилику и стварно. Мало да скрива, више да открива, нешто што прошлост може да покрива.

Изнад колена, испод колена, испод сваког нивоа?

Па не знам, важно је да оставља без даха, да плени. Да се издваја као прва од свих наредних прича, а да не открива да је последња након свих промашених.

Смем ли препоручити ову са дубоким "V" изрезом? Ову дугачку која ће се сасвим сигурно још дуго вући за вама?

Не, то је већ виђено, а ја бих невиђено. Не желим белу, свечану... Имате ли неку кежуал варијанту?

Разгледајте! Љубавне приче израђујемо типски, у конфекцијским бројевима. Мада додајемо шљокице, епитете, кратимо, продужавамо, подвијамо, увијамо, струкирамо по жељи и потреби.

Желим да буде скројена само за мене. Уникатна. Да истиче моју - личност.

Како сте само дивни, божанствени, истанчаног укуса! Знате шта желите. Ту смо за вас. Само... То ће, бојим се, скупо да вас кошта.

Не питам за цену.

Онда ћу морати да вам узмем меру.

Тако сте лепи.
Хвала.

Будите мирни! Таааааако. Сада ћу можда морати мало да вас убодем.

Јаоj, ово голица..!

Ништа ви не брините, свршиће ово мајстор Љупри очас посла.
Готово.

Желите ли да вам пришијем још нешто, за крај?

Аутор: Јанакис 

http://pogledizugla.blogspot.com/2012/10/kod-krojaca.html#ixzz28vCRwBbF


120-годишњица рођења И. Андрића

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 21:55

http://www.dodaj.rs/f/3s/7s/39T40YDw/ivoandric-2012-gugl.jpg 

Србија је ове године обележила два јубилеја – 100 година од објављивања Андрићевог првог књижевног рада (у часопису “Босанска вила”) и 50 година откако је добио Нобелову награду, а данас и 120 година од његовог рођења. 

" Док год има мрака, има и сванућа!"

" Сви прави животи су лепи и тешки."

" Све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи потпуно исправити, али и никад не смемо престати да их исправљамо."

" Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напред,

али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућим и подношљивим."

Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава."

"Та жена се је звала Непомућена Радост Живота,

али то је у језику којим је моја душа говорила била једна једина звонка ријеч. 

С том женом сам урекао састанак, усред града, у по бијела дана.

Ја сам дошао. Она није дошла.

Чекао сам је. Чекао сам је најприје стрпљиво и весело, а онда све немирније и теже.

Сати су пролазили, а ја сам као уклет шетао на углу гдје ме је рочила невјерна жена.

Моје чекање је прелазило у очај.Заклињао сам се да ћу отићи не окренувши се, али сам се са угла враћао:

само још једном! И шетао сам поновно.

Стало ми се привиђати. Жена која је долазила имала је њен ход. Друга је ималa њену хаљину. У треће сам видио њен накит на врату.

Али ње, ње није било.

То је страшна жена. Ја мислим да она ужива у туђим мукама и да стотинама људи заказује у исти сат састанке

и да је на стотину углова чекају, носећи мучне сате као жеравицу у утроби;

она стоји, негдје на крају града, иза прозора,

и спокојна лица укочено проматра поља која се мраче. "


Школа

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 12:35

http://www.dodaj.rs/f/2F/ea/27zit9oA/skola-kako-je-vidimo.jpg

(Slika sa interneta) 

"Сви знамо шта је то школа и шта се у школи ради. Ту се учи, стиче знање потребно за живот, решавају тешки и озбиљни задаци, савладавају разне науке и вештине: од науке о језику до физичке културе. То је, дакле, веома важна и озбиљна установа. Очекивали бисмо, стoга, да тако важна и озбиљна установа има и важно озбиљно па чак и строго име. Али – ништа од тога!

Изненадићете се кад сазнате шта, у ствари, значи реч школа, или боље рећи, шта је некада значила.

Вероватно сте већ чули да школа није наша реч. У наш језик преузета је из латинског (стари Римљани говорили су схола) са значењем „ училиште“, које и данас та реч има.

Но, пре тога стари Римљани преузели су је од Грка, а у грчком језику реч схоле, у почетку, кад је настала није значила „училиште“ већ нешто сасвим друго;чак, могло би се рећи, и супротно од онога што данас значи.

Схоле је у старом грчком језику значило – „ доколица“, „беспослица одмор“, „забава“!

Питаћете се, сигурно, како то. Зашто су стари и мудри Грци своја училишта сматрали беспослицом, доколицом и забавом?

Ево како је то било.

У почетку, школа у Грчкој није била оно што ће касније постати – у тој земљи и другде по свету: установа за образовање омладине.

То је испрва било место где су се окупљала докона деца робовласника да заједнички проведу време у игри и забави. Отуда онда и назив „ доколица“, „забава“.

Школа је, дакле, у почетку била – забавиште. Касније се ту почело озбиљније радити и учити.

Нарочита пажња посвећивала се телесном вежбању – гимнастици. И управо по томе што су се ђаци у старим грчким схолама бавили гимнастиком, једна врста школе, која и данас постоји, добила је назив - гимназија. Гимназија је, дакле, „школа гимнастике“, мада се у наше време ученици најмање баве гимнастиком.

Гимназија је потекла од речи гимнос, што значи – „го“, „наг“, „неодевен“.Стари Грци, наиме, изводили су телесне вежбе голи без одеће. Према томе је онда и настала гимнастика, што је у слободније преводу значило „ голишање“.

Тако су, ето, од „ доколице“ и „ голишања“ настале две озбиљне речи и две у животу свакога човека веома важне ствари: школа и гимнастика."


Powered by blog.rs