Trun smo i tren

Незаборавно летовање = море + сунце + х (3. deo)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 19:55
 
(Хургада, Ројал палас, Поглед са терасе)
 

Живела сам у заблуди и годинама убеђивала себе да, кад мислим на летовање, мислим само на море и сунце, тј. да су та два састојка довољна за мој савршен одмор. А нису, и никад то нису ни били.

 

У раној младости, море и сунце су били само подлога на којој су се оцртавали моји снови о романтичним доживљајима, занимљивим саговорницима, новим местима и световима, вечној љубави или страственој авантури, изненадним преокретима праћеним заласцима и изласцима сунца и звуцима гитаре. Чезнула сам за добрим друштвом и сматрала да се само тамо негде, где се спајају море и копно, дешавају чудесне ствари које ће ме заувек удаљити од једноличне свакодневице и испунити ми срце радошћу. На море сам, разуме се, ретко ишла.

 

Након тридесете ситуација се променила. Због мојих синуса, бронхија, грла и осталих беспомоћних „радника“ на мојим дисајним путевима, лекари су ме редовно подсећали да постоји море и да би требало да сваке године проборавим на њему неко време. Кад сам схватила да су у праву, дала сам се на посао, тј. море.

 

"Море, сунце и ја, то је добитна комбинација! Море је једино што ми је потребно", говорила сам себи, и морам признати да је у томе било много искрености и истине.

 

Сва светска мора отворила су конкурсе и молила ме да се пријавим за стални радни однос или бар често дружење, али ја, ето, и дан-данас прихватам само привремене ангажмане и увек изнова и изнова потписујем уговоре на одређено време.

 

На почетку је био – Јадран, са својим плажама пуним каменчића и каменчина, са огромним стенама, са ћудљивим временским приликама, Јадран на коме се говорило језиком мога детињства, Јадран уоквирен братством и јединством.

 

Године 2000, испред Плаве шпиље, након искакања из брода, утонула сам дубоко, дубоко...Да не би лепог капетана и мог драгана, сва би ми друга мора и копна остала непозната.

 

После сам открила Средоземно, Црно, Егејско, а на крају и – Црвено море.

 

То су мора на којима је језик мог детињства сличан ударима таласа о обалу: тек се повремено чуо и повремено сам у њему уживала. Звуци других језика имали су своје дражи, као и комуникација са другим туристима, и збир свих тих шумова и звукова стварао је оригиналне и приличн лепе симфоније незаборавних лета.

 

Црно море памтим по соли коју сам могла да стружем са тела и по великим, усковитланим таласима. И  дан-данас се чудим својој храбрости да им идем у сусрет упркос црвеним заставицама које су у Несебару истицали на осматрачницама.

 

Памтим и медузе које су остављале косе трагове на нашој кожи кад год би нас својим телом, као бичем, ошинуле. Тада сам први пут видела медузе.

 

Слике Медитерана и Егејског мора преплићу се у мојој глави, и на површину испливава Бодрум, из кога смо кренули на крстарење и урањали у кристално бистру плавет на местима на којима се, кажу, спајају два мора (да не заборавим чувену Клеопатрину плажу на коју сам кренула из Мармариса).

 

Медитеран ми је поклонио предивну зелену јежеву кућицу, а памтим и слике малих хоботница које би вешти рониоци изронили из мора, ставили у неки надувани базенчић у коме су се до малопре дечица љуљушкала на таласима, а онда их враћали у море.

 

Памтим и дечака који је на обали продавао шкољке: у једној кошарици држао њих, у другој руци лимун и тако продавао пролазнцима свеже плодове, а они их онако из љуштура исвраћали у уста и гутали, правећи задовољан израз лица, док су се мени уста скупљала кад бих само помислила на тај чин.  

 

Црвено море остаје најтоплије и најлепше од свих (топло ме је дочекивало сваког дана, а из њега сам понела неколико драгоцених трофеја: велику белу, спиралну шкољку из које сам извадила тело и данима је чистила; мали, шарени шкољкин оклоп који је остао у мојим рукама након што је рак појео њено месо; преполовљени каламари са Рајског оства; зека од некадашњег корала, Рашин поклон, итд). Једино ми је жао што нисам умела да роним, већ само да посматрам са површине воде тај шарени подводни свет.

 

Дакле, једначина изгледа овако: летовање = море + сунце + х.

 

То „х“, та непознаница коју дуго нисам могла да спознам, заправо је, то ми је сад сасвим јасно, у спрези са оним чиме земља у којој летујем располаже, а што није новијег датума.

 

Х“ = излети. И то је сва мудрост.

 

Није било летовања а да нисам отишла бар на два излета за тих десетак дана. Без отискивања на море и без препешачених километара по непознатим земљама, ниједно море и ниједно сунце не би имали своје благотворно и непролазно, у лековите успомене и незаборав претворено, дејство.

 

Ове године, сасвим неочекивано, схватила сам да желим да видим Египат.

Мајка је најпре одбијала (наслушала се прича о прљавштини, агресивним трговцима, отмицама белог робља и којечему) и рекла да потражим нешто боље. Но, како ме није напуштала жеља за откривањем новог континента, за авантуром која би ипак мало усталасала мој прилично миран живот (а једна колегиница се у мају вратила из Египта и одушевљено ми говорила о свом боравку тамо), упорно сам тражила аранжмане за ту земљу.

 

Схватила сам: није ми било само до мора и сунца. Хтела сам нешто необично, исконско, посебно. Просто сам предосећала да ће ме Египат изненадити, мада нисам била сигурна хоће ли утисци били позитивни или не.

 

Почетком јула, кад сам се активирала, наше проверене агенције су већ продале Египат за цео тај месец и та прву декаду августа („Као да смо Египат давали бесплатно“, рече једна жена из агенције), а ја сам имала временски оквир у који је требало сместити Веркин одмор и мој распуст.

 

И овог лета ишла сам, дакле, са мајком. Навикле смо једна на другу лети и, док је жива, мислим да нећу тражити боље друштво или да, ако се појави још неко неизоставан, нема разлога да нас не буде троје.

 

На дан уплате целог износа сазнала сам да наше путовање не организује агенција у којој сам све уплатила, већ агенција «Тринити», једина којом сам, откако сам туриста, незадовољна.

О њеним пропустима нећу писати опширно, али ћу рећи да смо, изгледа, имале среће јер, како јучерашње новине пишу, више од 170 њихових путника преседело је цео дан на аеродрому у Хургади зато што агенција није платила «Ер Каиру» оно што је требало. То што су нас заборављали кад је требало ићи на излете, што су нам наручивали буђење кад није требало, што «ол инклузив» није био «ол»; што диск са сафарија нисам добила иако сам га платила, што смо могле да останемо без педесетак еврића, мање је битно од немогућности да дођете кући после једног занимљивог летовања, а пешачење из Африке ка Србији и није препоручљива дисциплина, све и да сте маратонци.  

 

Срећом, изабрала сам добар хотел са прилично отменим називом, «Ројал палас». Бирала сам нови део града, Мемшу. Од хотела се за десетак-петнаестак минута се таксијем стиже и до старог дела, Сакале, што значи да сам добро проценила ситуацију, као и увек када сам одлазила у иностранство на летовање. Изгледа да имам посебно чуло за то.

На пријем у хотел чека се и по сат времена, јер рецепционери раде полако. Упозорени смо на то да Египћани никуда не журе, да су стрпљиви, и да би требало да се на то навикнемо, те и сами будемо/постанемо стрпљиви. Лекција бр.1.

Соба је била огромна и прелепа, са погледом на море. Никад лепши поглед ниоткуда нисам имала: испред и десно од терасе - раскошни врт препун палми (а палме начичкане урмама) и живе ограде које су вредне руке градинара обликовале на различите, врло маштовите начине; а лево – поглед на плажу и бродове укотвљене недалеко од ње. Рај надохват руке. Очи пуне раја.

 

Бродови, море, песак, сунце, палме, урме – слика је која, док се гледа и док је се сећам, изгледа вечна и непроменљива.

 

«Најзад, Африка то је од свега најчудније, најпримитивније, најудаљеније: ничег нема више овде од ранијег свакодневног човечјег живота и размишљања.» (Ј. Дучић)

 

Виолета Милићевић 

 


Etna gigante

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 10:05

Etna gigante

Палиндроми су једно од највећих чуда језика, а један од највећих заљубљеника у то чудо код нас јесте Далибор Дрекић.

Уз то, ови стихови су доказ да се палиндроми могу, захваљујући вештини песника и састављача, уклопити и у форму хаику поезије.

Драго ми је што сам имала прилике да и сама гласам за ову песму јер је она врло заслужено освојила прву награду на једном међународном конкурсу.

Иако је аутор, Далибор Дрекић, овенчан и јапанским наградама за хаику поезију, мени је ова некако нарочито мила: кад је хаику, нека је и палиндром!:-)

Дакле, "Etna gigante"" је, после три месеца гласања за најбољи хаику на италијанском  језику, на конкурсу "Cascina Macondo 2012" освојила ПРВУ награду у конкуренцији од преко 1250 хаикуа.

Трун смо и трен вам представља песника и приповедача Далибора Дрекића!

http://palindromija.blogspot.com/ 

 Честитам, Далиборе!


Египат је...(2. део)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 09:26

(Сфинга: приближавање) 

ЕГИПАТ:

Е јер је егзотичан;

Г, јер је Гиза његов драгуљ;

И, јер је Изида неприкосновена;

П, јер има пирмиде и папирус;

А, јер се поноси Александријом, Абу Симбелом и Асуаном, Амоном Ра;

Т, јер је Тутанкамон тајна.

 

Египат је одувек мамио и оне који су жељни авантуре, и оне који су жељни мира, и оне који су жељни знања. А он је  био и остао тајна.

 

Иако постоје бројни материјални докази о духовној надмоћности старих Египћана и о знањима која превазилазе остатак света, чији су резултати, између осталог, и невероватне грађевине и бројна уметничка дела која почивају у престижним европским музејима (првенствено у Француској и Енглеској), мада је много тога, срећом, остало и у земљи порекла, оно што је у Египту највредније и најважније остаје непознаница.

 

Гледамо пирамиде и Сфингу, застаје нам дах од Тутанкамоновог златом уоквиреног погледа, златне маске, накита који нема цену, оружја и оруђа,задивљени смо лепотом и величином храма у Луксору и осталих тебанских красота, плаши нас оно о чему размишљамо док посматрамо мумије и остатке прастарих животиња, али оно што је њихова суштина – остаје нам недоступно и недодирљиво.

 

Јављају се нове претпоставке и теорије, модерни приступи старој цивилизацији, али ова земља, библијски Мисир, из које је Мојсије извео свој народ после четрдесетогодишњег лутања пустињом, земља у којој су своје краткотрајно прибежиште нашли и Богородица и Богочовек и у којој и данас Копти чувају успомену на своје хришћанско порекло и живе у слози са већинским, муслиманским становништвом, остаје привлачна за безбројне туристе из целог света.

 

У Хургаду, кажу становници, највише туриста долази из Русије, а у Шарм ел Шеик, друго најпознатије летовалиште, има више Италијана и западњака.  

Уживах слушајући на сваком кораку руски језик. О, како лепо и меко Египћани говоре руски, да само знаш, а како набадају инглиш...!

 

Извори кажу да су египатску земљу која је плодна, ону која је давала живот онда када се Нил излије, називали црном земљом, црницом, за разлику од пустињске земље, која је названа црвеном.  Црвено и црно – две су боје које су се нашле и на застави ове земље.

 

Иако се симболика боја на египатској застави другачије тумачи («Застава је подељена на три хоризонтална дела, црвене, беле и црне боје. На белој подлози се налази египатски национални симбол: Саладинов орао (златни орао прекривен штитом на којем арапском словима пише име земље).Црвена боја се односи на период пре револуције који је био окарактерисан борбом против окупације Велике Британије. Бела је симбол револуције из 1952. која се завршила без крвопролића, а црна је симбол краја британског колонијализма и монархије. Ове боје су постале традиционалне панарапске боје и налазе се и на заставама Јемена, Сирије и Ирака. Заставе ових земаља се разликују по амблему у свом центру», каже Википедија), мени се чини да те две боје, између којих стоји бела, нису случајно на том месту.

 

Египат је други/другачији континент- црна, тајанствена, дивља, динамична, пуна изненађења Африка.

 

Египат је други/другачији свет (тачније, спада у земље тзв. Трећег света), менталитет, исхрана, ритам...

 

Египат  је друга/другачија клима (суптропска).

Киша и магла су ретке појаве. Сунце, песак, море, небо, гранит - много чешће.

 

Египат  је земља контраста: величанствена и чудесна историја наспрам сиромашне, неизвесне и, чини ми се, тужне садашњости...

 

Египат је сјај фараона и беда потомака.

 

Египат је сунце на небу и топлота на земљи, у земљи, око нас. Мој наклон, Амоне Ра.

 

Египат је Нил, Сфинга, папирус, хијероглифи, пирамиде, камиле, Луксор, Абу Симбел, Асуан, Александрија, Књига мртвих, Амон Ра, Озирис и Изида, Хорус, Анубис, Птах, Тутанкамон, Нефертити, Клеопатра...

 

Египат је више од деведесет посто пустиње, мање од десет посто копна и осамдесет милиона становника.

 

Египат је деведесет посто становника муслиманске вероисповести и десет посто хришћана, Копта.

 

Египат је Црвено море, најраскошније и најтоплије море које видех. Пред полазак на пут, рекох у себи: «Ако треба да је крај, нека буде у црвеном.»

О. Памук ми објасни: »Значење је бојâ да буду пред нама и да их видимо.Ономе који не види, није могуће објаснити што је то црвено.« Видим и не треба ми објашњавати.

 

Египат је песак, прах, запуштеност и немар на све стране; велелепни хотели и рајски вртови наспрам безбројних започетих зградетина и хотела које прекрива прашина и који можда никада неће бити завршени (јер би власници морали да плате велики пораз). Оно што доврше, већ је начето зубом времена, топлим ветровима, засуто песком и прашином. Читав Египат је једно велико градилиште.

И кал (изузев то мало хотела уз море).

 

Египат је сиромаштво. Месечна плата хотелских радника је око 50-60 евра, и од ње треба да исхране бројне породице. Да није бакшиша од туриста, на чију неопходност нам указују водичи, ко зна шта би било...А сви насмејани, дружељубиви, жељни приче (и нарочито белих жена).

 

Египат су камиле. Бај д веј, највећа понуда дата онима са којима бејах (за мене) је- 500 камила. Срећа те ме моји «чувари» воле па ме не дадоше, мада размишљаху;-).

 

Египат је непрестано удварање белој жени и удовољавање туристима

 

Египат је непресушни осмех, трпљење, достојанство у беди.  

 

Било како било, вредело је проћи кроз пустињу, видети фатаморгану, возити се џиповима и посетити бедуинско село; вредело је гледати плес окрећућих дервиша (што је нешто потпуно невероватно и прелепо), уронити у Рајско острво, па макар корали разрезали десно стопало, и пливати по Црвеном мору; вредело је видети Каиро и његов музеј (безбројне драгоцености у музеју, рачунајући и садржај Тутанкамонове гробнице, али и оно што ме је нарочито дирнуло – статуе писара изложене у музеју, лепше од оне најпознатије која почива у Лувру, писара чије ме  живе очи и сада гледају); вредело је возити се Нилом...

 

Вредело је све!

 

Nota bene, човече - путниче:

Египат је на карти твог срца и твоје мисли condizio sine qua non!

 

Виолета Милићевић 


О безмерности и величанствености једне небеске фатаморгане (1. део)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 09:02

 
 

Ко није видео Египат, тај ипак има једно чуло мање. Има један живот људски док се није видео Египат, и други пошто се је видео.

 

Истина, не може бити речи о лепоти Египта, али може о безмерности и величанствености једне небеске фатаморгане.

 

Египат је једна стварност која лежи далеко изван неба и земље.

За Египат не знате ни шта је, ни по чему су повучене његове границе; јер он у нашем духу није оставио ничег стварног ни одређеног за што би се ухватила наша мисао, и на чему би се задржала наша успомена.

 

Стотину година у Египту, то би опет и увек био једино онај први дан, када смо са пустиње мора закорачили у пустињу ове земље,. То је увек тај први дан који није никад замркнуо, али кад се ни обновио“, записао је Јован Дучић у свом „Писму из Египта“. Климам главом у знак одобравања, срећна што видех Египат.

 

Египат је прича коју је тешко испричати.

 

Слике у сећању смењују се брзином светлости, али се речи отимају и беже у дубину папира као оне мале сребрнасте рибе из Црвеног мора које облећу око мојих ногу тако да их видим у свој њиховој лепоти кроз кристално провидно море, а онда, чим се сагнем, побегну од мене. 

 

Такви су и они рачићи или нека друга сићушна црвеноморска створења што се увлаче у песак чим пођем ка њима, на оном делу који је привремено остао сув након што се повукла вода због пуног месеца, те је унутрашњост тих рупа сасвим црна као да је неко убацивао ситно стругане угарке у њих.

 

Отима се и измиче ми та прича, иако ми је Египат великодушно нудио своје морско, копнено и пустињско богатство на сваком кораку.

 

Треба стрпљиво откопавати сећања, онако како археолози откопавају остатке старих цивилизација, чистећи их од наноса времена и порозности, радујући се и кад пронађу и најсићушнији део накита, и кад пронађу остатке гробница и остатке читавих градова.

 

Треба урањати у трошни песак успомена, у море разнородних утисака, подносећи стоички врућ ветар садашњости који тежи да их помеша, разнесе на све стране и изједначи.

 

Треба подићи копрену која прекрива све што је постало прошлост, блиска или далека, и загледати се у сваки делић онога што је постојало. Треба, да бисмо сачували од смрти оно је вредно.

 

Виолета Милићевић 


Powered by blog.rs