Trun smo i tren

О безмерности и величанствености једне небеске фатаморгане (1. део)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 09:02

 
 

Ко није видео Египат, тај ипак има једно чуло мање. Има један живот људски док се није видео Египат, и други пошто се је видео.

 

Истина, не може бити речи о лепоти Египта, али може о безмерности и величанствености једне небеске фатаморгане.

 

Египат је једна стварност која лежи далеко изван неба и земље.

За Египат не знате ни шта је, ни по чему су повучене његове границе; јер он у нашем духу није оставио ничег стварног ни одређеног за што би се ухватила наша мисао, и на чему би се задржала наша успомена.

 

Стотину година у Египту, то би опет и увек био једино онај први дан, када смо са пустиње мора закорачили у пустињу ове земље,. То је увек тај први дан који није никад замркнуо, али кад се ни обновио“, записао је Јован Дучић у свом „Писму из Египта“. Климам главом у знак одобравања, срећна што видех Египат.

 

Египат је прича коју је тешко испричати.

 

Слике у сећању смењују се брзином светлости, али се речи отимају и беже у дубину папира као оне мале сребрнасте рибе из Црвеног мора које облећу око мојих ногу тако да их видим у свој њиховој лепоти кроз кристално провидно море, а онда, чим се сагнем, побегну од мене. 

 

Такви су и они рачићи или нека друга сићушна црвеноморска створења што се увлаче у песак чим пођем ка њима, на оном делу који је привремено остао сув након што се повукла вода због пуног месеца, те је унутрашњост тих рупа сасвим црна као да је неко убацивао ситно стругане угарке у њих.

 

Отима се и измиче ми та прича, иако ми је Египат великодушно нудио своје морско, копнено и пустињско богатство на сваком кораку.

 

Треба стрпљиво откопавати сећања, онако како археолози откопавају остатке старих цивилизација, чистећи их од наноса времена и порозности, радујући се и кад пронађу и најсићушнији део накита, и кад пронађу остатке гробница и остатке читавих градова.

 

Треба урањати у трошни песак успомена, у море разнородних утисака, подносећи стоички врућ ветар садашњости који тежи да их помеша, разнесе на све стране и изједначи.

 

Треба подићи копрену која прекрива све што је постало прошлост, блиска или далека, и загледати се у сваки делић онога што је постојало. Треба, да бисмо сачували од смрти оно је вредно.

 

Виолета Милићевић 


Leonard Cohen: Here it is

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 17:23

Трун смо и трен

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 14:38

 http://www.dodaj.rs/f/2M/kr/1rAmlkli/trunsmoitrenram-res.jpg

Трун смо и трен, уздах и сен

бескраја ког чине звук и твар,

ал сваки тај трун и сваки трен

неком је казна, а неком дар.

 

Казна је оном што прижељкује

сред несреће туђе своју срећу,

што ће за себе тражити увек

од две исте ствари ону већу.

 

Кратког су даха све радости

које се привидом опијају,

које од опсена и лажног сјаја

не виде сунца која  сијају

 

у нечијем оку, одразу верном

пречисте  душе племените.

Тек кад се чисте душе сретну-

постану светлошћу бремените.

 

И тада сваки, баш сваки трун

постане радости и сјаја пун.

И тада сваки, баш сваки трен

постане трајан, јединствен

 

јер трун постане злата грумен,

и трен постане дужи од века.

Трун смо и трен, уздах и сен,

божији  дах у телу човека.

 

Виолета Милићевић 


Честитамо!

Генерална — Аутор trunsmoitren @ 14:32
Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.

Powered by blog.rs