Trun smo i tren

Да је могло дуже, трајало би

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 10:10

http://www.dodaj.rs/f/w/IL/usQ6Kds/kisa320.gif 

Да је могло дуже, трајало би, зна се, 
јер све траје само док љубави има:
када сејач семе из свог срца баци, 
нема земље која радо га не прима.

И плод потом сазри: купају га кише, 
сунце своју милост на њега излива.
Дође време сласти, време бербе потом, 
и време кад сејач у плоду ужива.

Потом смирај дође, сокови пресуше, 
и сласти нестане у свакоме плоду, 
и трајање свако приближи се крају, 
а сви који дођу неминовно оду.

Удес нам је такав. Неминовно то је:
све што се посеје, мора се и жњети.
Клијање и зрење – љубави су знамен, 
а кад тога нема – време нам је мрети.

Чему жеља болна да се траје вечно
када само смрти још чујемо гласе, 
када срце плаче, болно, неутешно?
Да је могло дуже, трајало би, зна се.

Виолета Милићевић
(16. 11. 2007) 

18/19. 11.

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 23:03

http://www.dodaj.rs/f/3q/Pf/GPFdAC3/sadness22.gif 

Као да је јуче било, а ево, прошло је пет година. 

Лекари су констатовали да је Госпа у Црном дошла по своје следовање рано ујутру. На поду је оставила његово беживотно тело.

Нико ништа није чуо нити видео у тренутку у коме је последњи пут склопио очи.

Рођака ми је опрезно саопштила ту вест. И јесте ме и није изненадила. 

Два дана касније, на Светог Аранђела, земља се вратила земљи, а они који су још увек крв и месо остали су да га спомињу у својим молитвама и причама.

Зато ми сваког 18. новембра вече буде оловно и све ми је теже да га делим са другима.

Довољно је да помислим на то вече пре пет година, када сам окружена драгим пријатељима славила дан свог рођења, певала "Грациас ала вида", и не слутећи да ме је један невидљиви а нежељени гост чекао пред вратима, док се Он спремао за одлазак, па да знам да никада више нећу дочекивати осамнаести новембар са непомућеном радошћу.

"И увек крене д-мол", што би рекао Балашевић...

А деветнаести... Деветнаести, ево, пролази...Његова сенка стапа се са сенима оних којих одавно нема...

Почивај у миру, тата..!


44

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 21:31

http://www.dodaj.rs/f/3I/Lg/2hW7lTCH/zirafe-plesu.jpg 

Нису ме изненадиле, али их нисам дочекала онако како сам дочекивала претходне: са стрепњом, чежњом и са устрепталом надом. Извесност је преузела превагу над неизвесношћу, а у њој нема места за стрепњу. За понеку чежњу и наду још се и нађе место.

Дочекала сам их и испратила као што дочекујем и испраћам свако ново јутро и као да су свакодневни гости.

А нису.

Знала сам, дакле, да ће доћи, a потом и отићи, и нисам се томе противила, али сам се поставила као да нема смисла ни да им се посебно радујем ни да због њих тугујем; поставила сам се као да је то најнормалнија ствар на свету.

А зар није? – постављам себи потпитање.

Судећи по ономе што око себе видим, општеприхваћен је став да су оне нешто непожељно, нешто после чега се не повлаче непромишљени потези, као да су нешто што доноси више горчине него радости.

А зар нису? – чујем опет исти глас.

Чини ми се да им се све мањи број људи радује, као да су оне  нешто наметнуто, у супротности са жељеним, као да ће им баш оне донети нека нова и апсолутно непривлачна, неподношљива правила.

А зар неће? – шапатом ме опет пита онај исти глас.

Није, нису и неће – одговарам и грлим их тако уравнотежене, лепе, зреле, а насмејане.

Оне знају да знам шта су ми донеле а шта однеле, и знају да сам им захвална за све то. Оне знају да им не замерам ништа, јер су ми надокнадиле много тога што су ми њихове претходнице ускратиле, али су ми и најавиле нешто што ће њихове наследнице тек донети.

Хвала Вам, моје 44 радоснице, моје 44 тужбалице, моје 44 верне друге, моје 44 године, за све што сте са собом донеле и за све што односите! 

Било нам је, било нам је лепо...! 

Не жалим, не зовем, не плачем. /Све ће проћи ко с белих јабука кад, /

И вењења златом обухваћен, ја више никад нећу бити млад.“ – певао је Јесењин.

И нека је! И ја сам! Без жаљења и без претензија! Без компромиса!

Младост је прошла и зрелост суверено корача ходницима и собама мога тела. Корача и с времена на време запева, а понекад и заплаче.

Нека корача и нека чини оно што јој је драго и само њој својствено!

Нека достојанствено, свесна и својих предности и својих недостатака, куша воће које на свом путу налази! Нека се њиме храни и слади!

Нека ми буде веран сапутник и сарадник и нека не жали за оним чега нема! Јер је жаљење- умирање.

Нека верује у своју непоновљивост и снагу! Нека верује у лепоту и њене разнородне манифестације!

Нека верује у живот који је пред нама и чијим изненађењима и дражима краја нема!

О, мог живота јесени златна, златом ме својим засипај, и трај...!:-)

В. М, 18.11.2012.


Младост је стање духа

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 21:14

http://www.dodaj.rs/f/T/lB/19sCFvrN/kisa-kisobran-cvet.jpg 

Младост није период живота. Она представља стање ума. Младост не чине само румени образи, црвене усне и гипка колена, већ и контрола воље, квалитет имагинације, живост емоција; младост је свежина у дубоким изворима живота.

Младост подразумева превласт храбрости над стидљивошћу, превласт жеље за авантуром над љубави према доколици.

Све ове особине чешће се срећу код човека од 50 година него код младића од 20.

Нико не остари само нижући календарске године. Људи старе тако што напуштају своје идеале.

Године вам стварају боре на кожи, али неповерење у себе, страх и очај - то су те дуге, дуге године које сагињу главу и враћају ваш дух у прах и пепео.

Млад си колико и твоја вера, стар колико и твоја сумња; млад колико и твоје самопоуздање, стар колико и твој страх; млад си колико и твоја нада, стар колико и твој очај.

У самом средишту твог срца постоји једна бежична станица. У оној мери у којој она прима поруке о лепоти, нади, радости, храбрости, величини и снази, од неког мушкарца или жене и од бесконачног Бога, толико си и ти млад.

Када све жице падну и само средиште твог срца прекрију снег песимизма и лед цинизма, онда си заиста остарио и нека се Бог смилује твојој души.

Џо Вилер

(Са сајта Знакови поред пута)


Gracias a la vida - Violeta Parra

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 13:00

Једна од најлепших икада написаних химни животу:
 
Хвала животу који ми је толико тога дао: 
дао ми је два ока да, када их отворим,
савршено разликујем црно од белог,
и на високом небу
његове звездане кулисе,
и усред мноштва да видим
човека кога волим.
 
Хвала животу који ми је толико тога дао:
дао ми је слух да чујем потпуно јасно,
да слушам ноћу и дању
зрикавце и канаринце,
чекиће, турбине, олује
и тужно завијање паса,
и нежни глас свог вољеног.
 
Хвала животу који ми је толико тога дао:
дао ми је звук и писмо,
речи којима исказујем оно што мислим:
мајка, пријатељ, брат и светло
које осветљава пут душе
онога кога волим.
 
Хвала животу који ми је толико тога дао: 
дао ми је да ходам на својим уморним ногама 
којима сам корачала
кроз градове и блато,
плаже и пустиње, планине и равнице
твоју кућу, твоју улицу 
и врт.
 
Хвала животу који ми је толико тога дао: 
куцање срца у мојим грудима
док гледам плодове људског ума,
док увиђам разлику
између добра и зла,
док гледам дубину твојих сјајних очију. 
 
Хвала животу који ми је толико тога дао:
дао ми је смех и плач 
тако да разликујем радост и бол,
два састојка
од којих је сачињена моја песма,
и ваша песма, која је иста,
и песма свих, која је и моја песма. 

Хвала животу који ми је толико тога дао. 
 
Виолета Пара 
(Превод: В. Милићевић) 
*
П.С.
И хвала Алесандру што ми је пре шест година открио ову песму, која је заузела посебно место у мом животу.  

Старац Пајсије о одговорности

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 12:57
http://www.dodaj.rs/f/28/z6/KAfWfDM/o-odgovornosti2.jpg

Далеко ти лепа кућа, илити: Добро дошао!;-)

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 12:30

http://www.dodaj.rs/f/S/RM/3coZRXRV/v-kus-putnik.jpg 

(Слика: Владимир Куш) 

Сократ је седео испред капија Атине, кад му приђе један човек и рече: “Размишљам да се преселим у Атину. Да ли би, молим те, могао да ми кажеш како се ту живи?”

Сократ одговори: “Радо ћу ти рећи, али молим те, реци ти прво мени како ти је било у граду где си раније живео?”

Човек сместа одговори: “Било је ужасно. Људи су били спремни да ти забију нож у леђа и да те опљачкају до голе коже. Не остављам тамо ниједног пријатеља, већ само непријатеље”.

Сократ се намршти и тужно рече: “Па, боље иди даље, јер ћеш исте ствари наћи и овде у Атини".

Мало касније наиђе други човек, па застаде крај Сократа и упита: “Размишљам да се преселим у Атину. Можеш ли да ми кажеш како се ту живи?”

Сократ опет одговори: “Радо ћу ти рећи, али молим те, реци ти прво мени како ти је било у граду где си раније живео?”

Човек се осмехну и рече: “У граду одакле долазим сви људи раде заједно и међусобно се помажу. Доброта је свуда, и свуда поступају према људима са највећим поштовањем”.

“Добро дошао у Атину!”, осмехну се Сократ. “Овде ћеш наћи то исто”.

(Прича са интернета: http://www.facebook.com/pages/Alfabet-Postojanja/180741138642692)


Иди, иди, несанице

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 08:30

"Кафана је моја судбина...":-)

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 09:38

http://www.dodaj.rs/f/2T/EA/2m9UniI/moja-kafanacom.jpg

«Кафана није састајалиште поднапитих људи раскалашног понашања. Ту се не окупљају само бадаваџије и боеми. Госте кафане чини читав низ људи најразноврснијег расположења и понашања. То су људи различитог образовања, професија, преокупација и интересовања, различитих вероисповести и политичких убедења, различитих погледа на свет и на живот.» (Миодраг Миле Богдановић)

***

Баш некако у време кад је кока–кола победила сок од малине, а „биг мек“ пљескавицу, почеле су да нестају аутентичне балканске кафане. Не треба, међутим, заборавити да је кафана једна од битнијих српских институција са дугом и занимљивом историјом.

Приповеда се да је Београд прву кафану добио пре Беча и Париза.

Кафана је на Балкан стигла као саставни део културног пртљага муслиманског света. Прве кафане настају у Меки током 15. века, а већ око 1522. године, према тврдњама др Видоја Голубовића, Турци у једној згради на Дорћолу отварају кафану.

У почетку се у кафанама служила само кафа и не зна се сигурно како су ондашње кафане изгледале. Отваране су у главним улицама, поред дућана и ханова, а претпоставља се да се нису много разликовале од трошних и нахерених околних кућа.

До кафане се успињало расклиматаним дрвеним степеницама. Није било столова и столица, постојали су миндерлуци покривени ћилимима.

Простор у кафани био је такав да човек просечне висине није могао да се усправи, наводи путописац Кепер, описујући дорћолску кафану "Црни орао", из средине 18. века.

Постојао је обичај да гост који већ седи у кафани, кад примети да у кафану улази неко познат викне „Џаба“. То је значило да обавезно части госта који улази у кафану.

Свако другачије понашање сматрано је крајње неувиђавним и непристојним.

Кафана је била стециште свакаквог света. Била је „универзитет за један пени“, али и прихватилиште за бескућнике, боеме, уметнике, интелектуалце, студенте, сецикесе, проститутке ...

Мада је кафана дуго била забрањена зона за узорне жене, састави део понуде многих кафана биле су плесачице. Њихов задатак био је да буде либидо посетилаца и подгревају атмосферу. Кафана је била нека врста слободне територије на којој је много тога било дозвољено. Не чуди зато што су госте увесељавали и многи млади момци слободнијег понашања.

Хроничари су забележили и покушаје борбе с проституцијом.

Кнез Милош се борио на свој начин против блуда. Издао је наредбу да се „те несрећнице даве бацањем у Саву“. Иста судбина била је намењена и подводачима. Овакви поступци ипак нису обесхрабрили практиканте најстаријег заната на свету.

Кафане су биле и својеврсна радна соба многих писаца, у њима су одржаване седнице Народне скупштине, уређиване новине, осниване политичке партије

"Кафана је литература која не лаже", писао је, изгледа с пуним оправдањем, Станислав Винавер.

Најзаслужније за буђење ноћног живота, који је у 18. и 19. веку углавном био непозната одредница - биле су кафане. У Београду је средином 19. века издата наредба да се грађанство може задржавати у кафанама до 23 сата. Власници су били дужни да свако вече упале фењер пред кафаном у 22 сата.

Старе београдске кафане су својим духом ушле и у мит; попут „Дарданела“, кафане срушене 1902. године. На рушевинама ове кафане изграђен је Народни музеј у Београду. „Дарданели“ су били култно место боема, глумаца, књижевника.Ту су редовно свраћали Ђура Јакшић, Брансилав Нушић, Стеван Сремац и његови ђаци.

Приповеда се да је Сремца посебно нервирало што његови ђаци из гимназије долазе у кафану, па је једном од ђака рекао:”Слушај, Јовановићу, мораћемо или ја или ти да променимо локал!”

Београдске кафане су попримиле европски изглед после ослобођења од Турака. У њима су се одржавали и балови, концерти, позоришне представе.

Прва пројекција филма у Београду 1896. године била је у кафани.

Временом је, услед продора кафића и ноћних клубова, стара српска кафана изгубила свој значај и шарм. Телевизија је заменила “огњиште” и постала место окупљања.

У кафићима се данас више једе и пије, склапају се пословни договори, а све мање се дружи.

Пророчки стога звуче рећи Станислава Винавера, написане пре Другог светског рата:

Улица још није убила кафану. Тај ће дан доћи. Све ће постати једна горостасна кафана, са шеталиштима, терасама, музикама, споменицима, басенима мириса, железницама, станицама за јело, кинематографским платнима усред цвећа, венаца и дрвећа, огласима и литературама, које висе изнад кућа, …и човеком, који себе више не тражи сам, јер је свугде — свугде..."

(Текст са интернета)

***

Долазе нам гости – пријатељи из Улма, у узвратну званичну и пријатељску посету.

Време је да им узвратимо за гостопримство и упознавање њиховог лепог града тако што ћемо им показати чиме ми располажемо.

Осим оног званичног дела, у коме ћемо им представити природне, културне и архитектонске лепоте престонице, ред је да их упознамо и са једном важном „институцијом“ у нашој култури – кафаном.

Наравно, Скадарлија се подразумева, како би колико-толико стекли увид у боемски живот, али биће ту још понешто.

Због тога сам се информисала о некадашњем значају ове „институције“. Сад је она сведена на иће и пиће, углавном (као што се каже у завршници овог чланка), и на уживање у староградској музици (и не само староградској), али је лепо знати како је све почело и чему је служило, јер тек тада одлазак у кафану уистину добија смисао.


Песме и људи

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 11:16

http://www.dodaj.rs/f/2E/nq/4yiaed6t/dont-wait.jpg 

(Слика са интернета)

 

Има песама

које чекају

само на нас –

да их напишемо,

погледом обујмимо

или прочитамо;

руку да им,

као пријатељу,

пружимо;

да их пољубимо у образ

и спонтано,

онако људски,

упитамо

како су,

да ли им је тешко,

боли ли их шта

и можемо ли да учинимо

ишта

једни за друге.

 

Има људи

који чекају

да их песме пронађу

и загрле јако,

онако како људи

не би умели

никада,

тек стихом нежним,

звуком ил` римом,

и ланцима среће их окују

у неописиву усамљеност сред гомиле.

 

То су људи

са душама чистим

попут најчистије хартије,

они који знају 

да су топла срца

најлепше оловке.

Они живе за песму. 

 

Има песама и има људи.

 

Виолета Милићевић


Швабе и библиотека из снова

Улм — Аутор trunsmoitren @ 09:01
http://www.dodaj.rs/f/u/Fw/3QsDMNj8/bgdulm-prijem-skupstina.jpg

ШВАБЕ

Једна од активности предвиђених за домаћине и госте приликом нашег боравка у Улму био је и пријем у градској скупштини. Тамо нас је дочекала градоначелница, гђа Мајер-Дел.

Обратила нам се и говорила о дивној иницијативи која је потекла из тог града да се  државе и градови кроз које протиче Дунав повежу у културном, економском и сваком другом погледу.

Гост на том пријему био је и потпредседник Светског удружења подунавских Шваба. Тада смо сазнали да људи који живе у тој немачкој покрајини, Баден Виртенбергу, називају себе подунавским Швабама и поносе се тиме. 

У нашем народу постоји предрасуда да је то погрдан назив за Немце, а овај податак говори сасвим супротно, као и беспрекорно понашање наших домаћина.

Част нам је што смо упознале праве Швабе, вредне, дисциплиноване, срдачне, достојанствене и  гостољубиве, које су нам показале да су им гости светиња, а напредак у сваком смислу – циљ и смисао живота.

Осим тога, показали су нам да умеју да се шале на сопствени рачун, откривши нам  да међу њиховим сународницима круже бројни вицеви о њима као о тврдицама, што је нама, као њиховим гостима, деловало потпуно неосновано и незамисливо, али је било још један разлог за смех и добро расположење, јер показује да су Швабе, ни криве ни дужне, у вицевима прошле као наши Пироћанци и свету много познатији Шкотланђани.

http://www.dodaj.rs/f/2X/ox/1Vd0rILA/bgdulm-viblingen.jpg 

 БИБЛИОТЕКА ИЗ СНОВА 

Приликом одласка на један брежуљак, одакле се пружао диван поглед на град, директор Грос и господин Пфајл су нам, уперивши прст ка једном удаљеном здању, рекли да је то зграда виблингенског манастира у коме се налази чувена библиотека.

Признала сам да сам, тражећи податке о Улму и околини, видела на интернету како изгледа та библиотека, и додала да лепшу никад нисам видела.

Наши домаћини су за трен ока, без речи, донели одлуку о обиласку тог велелепног здања и ускоро смо, возећи се аутом, угледали, ни мање ни више него - путоказ ка Виблингену.

То је превазишло сва моја (наша) очекивања, и осетила сам се као неко чије се жеље испуњавају чим их изговори.

У двориште манастира ушли смо неометано, али су, нажалост, врата библиотеке била закључана.

Када смо погледали информације написане на великој табли испред улаза, схватили смо да ће врата библиотеке бити отворена за посетиоце од средине априла, а ми смо имали на располагању само последње дане марта.
Наши домаћини били су веома тужни због тога, а ја сам, схвативши да је виша сила у питању, додала (иако знам да ће следећи пут тамо ићи неко други):„Следећи пут! Видећемо библиотеку следећи пут!“, што је вратило осмехе на наша лица, те смо се насмејани упутили ка центру града, тј. ка школи, где смо се састали са ученицима и разменили утиске о протеклом дану.  

Виолета Милићевић 


Тајна, В.М.

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 08:56

http://www.dodaj.rs/f/1W/Q9/n5wTyfp/tajnavogue2.jpg


Тајна љубав - дуо Модерато

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 08:24

Одвежите се, полећемо!

Улм — Аутор trunsmoitren @ 08:58
http://www.dodaj.rs/f/16/E/2uWQ61h/ulm-labudovi-slajd.gif 
 
http://www.dodaj.rs/f/1B/UN/2NSm5xDi/ulm-labudovi-hajde-poved.jpg
http://www.dodaj.rs/f/2T/lw/1stPe3mP/ulm-labudovi-odvezite-se.jpg 

Сад схватам (Ивана Ђ)

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 12:10

 http://www.dodaj.rs/f/2G/GK/1agmBQOS/fly-over-anrew-ross.jpg

(Foto: Fly over, Andrew Ross) 

Петак, 14.00. Сат откуцава тика – така.

Чудно, али не осећам да време пролази. Заправо, не осећам ништа. Ништа и не видим, нити чујем.

Ах, ево га! Враћа ми се вид, а за њим и слух.

Као да гледам кроз замагљене наочаре, а чујем као да сам дубоко под морем. Шта ли се то дешава са мном?

Ах, ево једног познатог лица! Ево моје маме!

Њено лепо лице прекриле су сузе и рашчупана коса: “Како сада да живим без свог малог анђела?“

Ма шта она то булазни!?!

Покушавам да је дозовем, али безуспешно.

Пролазим до свог тате, али и он се прави да ме не види.

“Тата, шта је мами? Је л` неко умро, не дај боже?“

Стварно почињу да ме нервирају својим игнорисањем! Знам да сам погрешила што сам пала годину али, Боже мој, исправићу то.

Ено и баке из Шведске, и тетке и тече!

Човече, пет година их нисам видела, а они решили да се окупе на гробљу!

Не схватам због чега сви плачу, а још више не схватам због чега само ја не плачем.

Осврћем се око себе и, коначно, имам шта и да видим! Па оно се ја излежавам у ковчегу!

Увек сам била шашаво дете, али сада није ни место ни време за шалу. Требало би да устанем, али не могу да контролишем своје тело.

Затварају ковчег и спуштају га у земљу. Јецаји најближих сада су још јачи и жалоснији. 

Одједном ми сину слика пред очима! Па где баш трактор да ме прегази!?!

Мама ми је увек говорила:“Сине, гледај куда идеш! Немој да летиш као мува без главе!“, ал` није вредело. Кад је човек трапав, он је трапав.

На сахрани је само моја фамилија. Нема ни пријатеља ни дечка, Предрага.

Пре него што сам отишла на њиву да окопавам кромпир, била сам с Пеђом. Стварно га много волим.

Ево, људи крећу на онај ручак, за моју душу, тако нешто...

Прилазим мајци и грлим је, али џаба кад ја више не постојим. Сад сам само некаква сенка, ваздух, шта год...

Моје очи траже Предрага, али узалуд. Он није дошао.

Тих месец дана, које сам морала да проведем гледајући своје најближе како пате, бејаху за мене права агонија.

Не знам зашто ми је Бог дао ову способност да видим шта се дешава у мом некадашњем окружењу, иако ја више тамо не припадам.

Посетила сам и Пеђу, своју највећу љубав.

Како сам била глупа! Мислила сам да смо једно другоме све на свету, али сада схватам да сам у тој вези само ја волела. Њега није погодило то што мене више нема. Штавише, има и нову девојку.

Е, лепа моја, кад будеш умрла, видећеш да је и тебе лагао! Да нисам само обичан дух, и да имам душу, сад би ме заболела.

Сад схватам да он није био вредан љубави, пажње и свих оних година које сам му поклонила. Нажалост, касно сам схватила.

Ивана Ђурић, 3/5 
*** 
Један од текстова који изазивају спонтани смех, праћен неверицом и ишчекивањем, али и подстичу да се замислимо о оностраном.

Свако од нас је бар једном у животу размишљао о свом одласку на ону обалу, као и о онима који остају  с ове стране, али Иванин приступ је пун обрта и занимљивих ситуација.

Ми, који смо имали прилике да читамо (или слушамо) овај одговор на тему, заиста смо уживали и признали да је сасвим посебан.


Powered by blog.rs