Trun smo i tren

 

Неки од бисера који су нашли место у књизи др Душанкe Стевовић-Гојгић, специјалисткињe опште медицине:

 

- Муж ми је угинуо! Није, већ фигуративно. Био је данас код кардиолога. Радили су му 'акаге и кагебе' (ЕКГ), кореографију (коронарографију) и кажу да је добро, а он само што је жив.

* 

- Цијели дан повраћам неко зеленило. Каква ми је столица? Па, дрвена, тапецирана.

 *

- Ја не знам јесте ли ви ватрогасци или 'хитњаци', али свакако дођите у шуму код Певца, овдје гори неко ђубре од човјека.

 *

- Чекам вас (мисли на Хитну помоћ, оп.а.) код факултета за стоку. Ако не дођете, жалићу се Министарству за критику!

 *

- Налазим се на лицу мјеста као посматрач. Неки су се момци напушили, тројица губе свијест, а овај један се баш добро држи.

 *

- Сви у кући смо некако 'вирусави'. Већ двадесет дана траје тај напад, а мени још нашли културу у мокраћи!

 *

- Каква ми је столица? Сумњива! Мало иде нормално, а мало симболично.

 *

- Моје је дијете угризао миш. Колико има година? Напунио је 30 прије пар дана. За што га је угризао? Па зато што га је хватао. Аааа, ви питате гдје га је угризао? У Шведској, он тамо живи. А за који дио тијела? Па за прст! Зато што га је хтио избацити ван, а тамо је сад хладно. Миш се није дао лако, неће ни он на зиму.

 *

- Знам да то није ваш фактор (фах, оп.а.), али гдје се возе пилићи када им падају главе?

 *

- Ја сам једна бака и зовем за мог брата. Ја сам му главна за љекаре, све знам кога треба звати. Него, боли га доњи дио желуца, бојим се да није нешто гинеколошки?

 *

- Ја имам вагину пекторис, а сад ме боли желудац. Гдје ме боли? Па овдје, у Миријеву.

 *

- Добро вече! Да причам? Јесте ли ви сад прави човјек или сте онај банкомат од аутомата?

 

Почео је 57. Сајам књига, празник за све оне којима је књига светиња.

Они који се запуте на Сајам сигурно већ имају своје разлоге и фаворите, било да је реч о многорекламираним књигама, било о онима о којима се, из оправданих или неоправданих разлога, није много говорило.

Са посебним задовољством препоручујем вам књиге Оскара Фрајзингера, које можете купити на штанду издавачке куће „Легенда“ из Чачка.

Има много разлога због којих бих свакоме препоручила Оскарова дела.

Оскар Фрајзингер, швајцарски писац (романописац, приповедач и песник), политичар и професор, и званично је члан српског Удружења књижевника.
Његових пет књига преведено је на наш језик: прве две, „Спиралу шаха“ и „Крхке светове“, превео је са немачког Златко Красни; трећу, „С оне стране мисли“(која је пре две године промовисана на нашем Сајму), превеле смо са француског Христина Ђурић и ја; четврту, „Маслачак“, превеле смо са француског Данијела Милошевић и ја; и пету, „Живот је кучка“, са француског је превела Данијела Милошевић, а ја сам била лектор и рецензент.    

С обзиром на то да сам имала прилике да се упознам са саджином четири Оскарова дела у оригиналу, и да сам била међу онима који су српским читаоцима покушали да пренесу део лепоте и духовног блага овог изузетног писца и човека, с поносом изговарам и пишем ово име, у нади да ће се једног дана орити у нашој овог земљи и да ће овај изванредан писац и у нашој земљи имати много нових читалаца.

Господин Ван Клиф, четрдесетогодишњи комерцијалиста у банци, узоран супруг и отац двоје деце, приликом рутинске посете лекару сазнаје да му је, због рака који је метастазирао, остала још једна година живота, и одлучује да постане одметник, оставивши иза себе миран и сређен, досадом и навикама испуњен живот.

Тог тренутка пред нашим очима почиње да се одвија прави road movie.

Мењајући изглед, идентитет, градове, сценарије и улоге, обишавши велики део САД-а и вешто уклањајући трагове својих преступа и авантура, поистовећиваће се са ликовима из омиљених филмова у жељи да се освети животу који му је одувек наметао своја правила, и тиме победи и судбину и смрт: „Смрт ме је чекала, свакако, али неће она одлучивати о томе где ће ме наћи. Ја ћу одредити начин, место и тренутак.“

Уредан и предвидљив тип, какав је био, уступа место потпуној мистерији која се, попут фантома, појављује у Тексасу, Каролини, Флориди, Пенсилванији, Охају, Индијани, Илиноису, Ајови, Небраски, Јути, Невади, Калифорнији, у свету који је изгубио сваку меру, гледајући људе огрезле у грех, понижавање и стицање материјалних задовољстава, и постајући један од њих.

Предуго осуђени да вегетирају у сенци, назадовољени и снажни нагони испливаће из најмрачнијег кутка његовог мозга и светиће се једноличном животу обичног и до тада пасивног грађанина.

Но, баш када помисли да је успео, живот ће му показати другачије лице.Тај живот – кучка извући ће кеца из рукава и неће престати да га изненађује, као што ни Оскар Фрајзингер не престаје да изненађује своје верне читаоце, нудећи им несвакидашњу, провокативну причу пуну преокрета, узбуђења и авантура, зачињену фином иронијом, сарказмом, вештим вербалним досеткама и анегдотама, филмским кадровима, музиком Т. Вејтса, Б. Дилана и Дорса,  али надасве маштовитом и непрекидном борбом против апсурда, борбом у којој тријумфује воља за животом и живот сам.

Ако сте икада помислили да је живот неправедан према вама и пожелели да се против њега борите бесмислом и апсурдом, не пропустите да прочитате ову књигу Оскара Фрајзингера!

Изненадићете се и, сасвим сигурно, променити мишљење о њему – не о Фрајзингеру, јер он остаје на висинама које је освојио и својим већ објављеним књигама – већ о животу, и заволећете га оном љубављу која је неуништива и непобедива!

Виолета Милићевић  

Забава се завршила и кренули смо ка излазу. Тамо су нас, испред џипова, чекали возачи.

Наш возач је био једнако брз, луд и расположен као и кад смо кренули у авантуру. Смејали смо се и певушили док смо јездили кроз пустињу, а наш џип скакутао с дине на дину.

Кад смо већ били близу града, одједном се зауставио. Возач је изашао из возила и отворио задња врата, изговоривши, уз широк осмех, само:„The stars“.

Остали су били збуњени и питали се зашто нас избацује напоље, али мени је одмах било јасно - Мали принц је био његов пријатељ. 

Имали смо нешто заједничко! Знао је да је тај призор – звезде над пустињом, нешто што се не заборавља.

Док су моји сапутници збуњено и, рекла бих, тек тако гледали око себе, упркос чињеници да је призор – изнад нас небо осуто милијардама звезда – прапораца који се смеју, испред нас светла града која надвисује, као најсјајнији лампион или највећа улична светиљка, пун месец, а испод нас само топли пустињски песак -  питала сам се  да ли је овца појела ружу.

Умиљати смех који сам само ја чула био је најбољи одговор.

„Гледаћеш ноћу звезде. Моја је исувише мала да бих ти показао где се налази. Боље је овако. Моја звезда биће за тебе једна од звезда. Волећеш дакле да гледаш све звезде... Све ће оне бити твоји пријатељи. А затим, поклонићу ти нешто...

Он се опет насмеја.

- Ах, мали мој, како волим твој осмех!

- Управо то ће бити мој поклон... Биће то као с водом...

- Шта хоћеш да кажеш?

- За све људе звезде не значе исто. За једне, који путују, звезде су водичи. За друге, оне су само мале светиљке. За учењаке, оне су проблеми. За мог пословног човека оне су биле злато. Али све те звезде тамо ћуте. А ти, ти ћеш имати звезде какве нико нема...

- Шта хоћеш да кажеш?

- Кад будеш гледао небо, ноћу, пошто ћу ја становати на једној од њих, пошто ћу се ја смејати на једној од њих, то ће за тебе бити као да се све звезде смеју. Ти ћеш имати звезде које знају да се смеју!

Он се и даље смејао.

- А када се утешиш (човек се увек утеши), биће ти мило што си се са мном упознао. Остаћеш ми увек пријатељ. Пожелећеш да се смејеш са мном. Отворићеш понекад прозор, онако, из задовољства... И твоји пријатељи биће изненађени кад те виде да се смејеш гледајући у небо. А ти ћеш им тада рећи: »Да, звезде ме увек засмејавају!« А они ће помислити да си луд. Ала сам ти подвалио..!

Он се и даље смејао.

- То ће бити као да сам ти дао, уместо звезда, шаку прапораца који умеју да се смеју.

...

- Биће лепо, знаш. И ја ћу гледати звезде. Све звезде ће бити бунари са зарђалим чекрком. Све ће ми звезде сипати да пијем...

Ја сам ћутао.

- То ће бити веома забавно! Ти ћеш имати пет стотина милиона звончића, а ја ћу имати пет стотина милиона извора...

 (Слика са интернета) 

Понекад кажем себи: »Наравно да није! Мали принц затвара сваке ноћи своју ружу под стаклено звоно, и добро пази на своју овцу...« Тада сам срећан. И све звезде се смеју умиљато.

Понекад опет кажем себи: »Каткада је човек расејан и то је довољно! Једно вече заборавио је стаклено звоно, или се можда једне ноћи овца искрала нечујно...« Тада се сви звончићи претварају у сузе!...

Велика је то тајна. За вас, који исто тако волите малог принца, као и за мене, није нимало свеједно да ли је негде, богзна где, једна овца коју не познајемо, појела или није, једну ружу...

Погледајте небо! Запитајте се: Да ли је овца појела ружу или није? И видећете како се све мења...

И ниједна одрасла особа неће никада разумети да то има толико значаја!“

Са терасе хотела нисам могла да видим толике звезде. Окруживао ме је вештачки, пригушени сјај светала распоређених по раскошној, егзотичној башти „Ројал паласа“, као и оскудна светла која су означавала границу између мора и копна.

Белина бродова усидрених недалеко од плаже дискретно је давала свој допринос топлој египатској ноћи, док су се гроздови румених урми лагано и достојанствено њихали на благом поветарцу, једнако недоступни као и звезде, чији је умиљати, питоми смех те ноћи био раскошни рам за моје снове.

Виолета Милићевић   

2012-10-21

 

Бедуинско село остало је за нама, али не и све што му је припадало. Наиме, при одласку нам се придружио и пас које је живео у том селу. Пратио нас је дуго, дуго, све до једног бунара који је, наравно, био без воде, али је мене фасцинирало то што он уопште постоји у пустињи.

Прочитала сам негде да бедуини сматрају пса нечистом животињом, те да се чак може догодити да умре од глади, пошто не желе да то мало хране што имају деле са бићем које сматрају носиоцем зла.

Каква неправда према животињи коју ми, Европљани, сматрамо оличењем верности и која се, ето, и тамо, хиљадама километара далеко од наших домова, понаша као пријатељ и љубазни домаћин који испраћа госте!

Да сам га видела пре тзв. ручка, бар би се најео хлеба, а овако смо се растали размењујући само тужне погледе.

Остао је да лежи недалеко од бунара, као да је ту била граница преко које се не сме прећи.

Гледајући у том правцу, обухвативши погледом и њега и бунар, мислила сам на свог пријатеља Малог принца:

„Увек сам волео пустињу. Човек седне на неку пешчану дину. Не види ништа. Не чује ништа. Па ипак нешто светлуца у тишини…

-Оно што краси пустињу - рече Мали принц - то је што се у њој негде скрива бунар.

Изненада схватих ово тајанствено светлуцање песка. Кад сам био мали становао сам у једној старој кући, за коју се причало да је у њој закопано благо. Наравно, нико га никад није нашао, а можда га чак није ни тражио, али је њиме била зачарана цела кућа. Моја кућа је дубоко у себи скривала једну тајну…

-Да - рекох Малом принцу - било да је у питању кућа, звезде или пустиња, оно што чини њихову лепоту невидљиво је!“[1]

 

Поглед ми се зауставио на стени испред нас. На њој је била сасвим видљива и упечатљива, уклесана у камен глава алигатора чије је отворено око будно пратило пролазнике.

Падало је вече на пустињу. Након краће шетње стигли смо у један ограђени простор. Са његове десне стране пружале су се огромне планине, испред којих се налазила импровизована бина, а недалеко од ње - у полукруг постављене клупе и столови. Опрали смо руке (љубазни домаћини су нам поливали), а онда смо прилазили импровизованом ресторану, где је  свако је узимао шта је хтео.

 

Пиринач, салата, пилетина, поврће, воће, сокови и вода – то је био садржај наше вечере у којој смо, усред пустиње, уживали слушајући музику и посматрајући плес трбушне плесачице и окрећућег дервиша.

Неколико вечери пре тога први пут сам видела окрећућег дервиша - плесао је у „Гаражи“, сали за забавне садржаје при хотелу, где су се приказивали скечеви, играло се и певало или само пило, по потреби.

Остала сам без даха. Сетила сам се да сам, проучавајући својевремено грађу о дервишима мевлевијског реда, реда коме је припадао и Селимовићев Ахмед Нурудин, читала о суфи дервишима и њиховом плесу, само што тада нисам могла ни да замислим да тај плес изгледа онако како је изгледао на тој малој позорници у Хургади, претвореној у чудесни светлећи покретни празник.

Дервишов плес трајао је петнаестак минута, а он се све то време окретао, непрестано држећи и вртећи у рукама разне предмете: кругове или покретне делове светлеће, слојевите хаљине, које је скидао један по један са себе не престајући да се врти.

„Суфи понекад игра, али док игра, у његовом центру остаје апсолутно непокретан – центар циклона.

Плес је циклон, цело његово тело је у покрету, флуидно је, динамично, али у центру свест пребива у тишини, неузнемирена и прибрана. Споља се може само научити вежба. 

Споља се не може никада открити шта се дешава у плесачу. А права прича је унутра.“ [2]

Иако је и овај, „пустињски“ дервиш био добар, никако се није могао упоредити са претходним, "нашим", како сам звала онога кога смо гледали у хотелу, или, ако би се морало, то би било као поређење чигре и лопте коју је неко завртео.

Док је плесао, пустиња је све више тонула у мрак, а његов плес осветљавали су само рефлектори.

Део забаве биле су и наргиле. На сваки сто је донета по једна, а водич је сваком путнику дао по један у целофан увијен пластични писак, како би свако увлачио дим кроз свој. Пошто никада раније то нисам пробала, удахнула сам неколико пута и, за дивно чудо, тај воћни мирис и укус ми се допао. Освежио ме је. Чак сам се носила мишљу да купим једну наргилицу за успомену, али схвативши да не припадам том свету и да не бих имала с ким да уживам у тој врсти порока – одустала сам.

У мраку више нисам могла да разлучим врх планине, на коме сам само ја видела огромног, уклесаног мушкарца како седи испред дугокосе девојке чије су руке пуне поклона, те ћаскају. Тој каменој "композицији" дадох тајни назив „Младенци“..

Узалуд сам убеђивала мајку да је то то. Један фина госпођа ми је, да ли из куртоазије или зато што је имала исти поглед на свет као ја, рекла да и она види исто, и да свуда по Египту постоје у камену уклесани дивови, што откривени што неоткривени, налик на оне у Луксору.

Лепо је, романтично и неизбежно размишљати о тајанственим грађевинама, догађајима и могућностима усред пустиње, док топли песак упорно голица стопала...и машту...

Виолета Милићевић 

 

 

Лактом притискам кваку и наслањам се на врата да их отворим. Улазим пазећи да ми гомила фасцикли не испадне из руку. Палим светло и уздишем. Стан је празан, као и сваке вечери. Сама сам. 

Док се пресвлачим и спремам вечеру, размишљам о послу који морам да обавим. Све папире из фасцикли треба преконтролисати и прекуцати.

„Могла бих да почнем вечерас. И онако немам шта боље да радим“, говорим себи, али ме празан папир и оловка на радном столу убеђују у супротно.

„Одлучила сам. Морам то да завршим данас.“

Телефон звони и моје срце поскаче. „Невена Јовић крај телефона“, јављам се.

На моје разочарање, то је само нека туристичка агенција и говорим им да не желим да учествујем ни у каквој промоцији.

Напокон седам за сто и бленем у празан папир. Већ осећам сузе у грлу. Не знам како да почнем. Пишем:„Драги мама и тата“, а затим прецртавам. Не обраћам се само њима. Дугујем извињење и пријатељима.

“Жао ми је. Не знам како да искажем колико ми је жао. Жао ми је што вас нисам више посећивала за време студија. Жао ми је што вам се нисам јављала. Жао ми је што нисам била ту за вас када сам вам била потребна. Жао ми је што сам дозволила да постанемо странци.

Знам да је и вама постало тешко да вам говорим да немам времена за вас. Схватам зашто зовете само када знате да сам на послу и остављате кратку поруку на секретарици. Схватам зашто ме више не зовете да дођем кући за празнике. Мука вам је да вас стално одбијам, а и мени је мука. Нисте ви криви за наш садашњи однос, ја сам. Прекасно сам схватила да није све у каријери, да су ми приоритети били погрешни. Кажу да човек мора нешто да изгуби да би схватио колико му је то значило и у праву су. Узимала сам наш однос здраво за готово. Сад схватам колико сам погрешила...“

Моје сузе падају на папир, а рука ми толико дрхти да испуштам оловку. Не могу да наставим. Цепам папир и одлазим да се умијем. Немам снаге да завршим.

Изнурена одлазим у кревет.

Сутра. Сутра је нови дан. Сутра ће бити боље. Бићу јача и завршићу писмо. 

Ања Стефановић 3/5

***

,,Ти си луд! Сада све схватам. Како си могао?!? Да ли знаш шта си учинио?''

Два сата раније

Доктор Милан и ја већ дуже време радимо на тајном задатку у научним лабораторијама. Поред тога што смо колеге, он ми је и најбољи пријатељ и зато сам њега одабрала за ово истраживање.

Вируси. Када си окружен њима, понекад помислиш да си и сам заражен. Нас двоје покушавамо да искоренимо веома опасан вирус који прети да уништи човечанство. Једном смо били веома близу, али смо на крају доживели неуспех. Тестирањем смо установили да се вирус преноси ваздухом и да заражени није свестан. То је све! Шта ћемо да радимо?

Два сата касније

Све је магловито. Не видим ништа пред собом. Трљам очи, али не помаже. У последње време то се често дешава. Треба само да попијем бакин чај и све ће бити у реду.

,,Катарина, остави тај чај и сместа у лабораторију! Вирус је заразио десет људи из ординације'', виче надзорник истраживања.

Трчим. Где је Милан? Како је могао да дозволи тако нешто? Улазим сама у собу и затичем га како пресипа волоник у вирус. Тако ће га само проширити. Он је тај. Он је покренуо овај вирус. Али, зашто? Да би, као зликовац из филмова, владао светом?

,,Ти си луд! Сада све схватам. Како си могао?!? Да ли знаш шта си учинио?''

,,Ти то не би схватила. Намерно сам те заразио да ми не би сметала'', мирно ми одговара.

У лабораторији све посуде почињу да пуцају, а вирус да се излива из њих. Паничим. Апарати експлодирају и Милан због испарења пада у несвест. Мени није ништа. Како?

Кроз главу ми пролазе догађаји од пре неколико дана. Па да! Све се уклапа. Ја јесам заражена, али сам пронашла лек. Бакин чај са специјалним биљем!

Дан касније

Милан је ухапшен, а ја сам херој. Али није моја заслуга. Бакина је. Ја сам само као полудела поливала чајем људе и себе.

Све је у реду. Схватила сам на време.

Катарина Младеновић,3/5

***

Понедељак подне, понедељак три сата, понедељак увече.
Уторак. Уторак пола седам, уторак два ујутру.
Среда, среда увече. Ово је брзо прошло.
Четвртак. Четвртак пет сати, четвртак пет и петнаест, четвртак седам сати, четвртак увече.
Петак! Петак! Петак! Напокон!

Као и сваког петка, излазим са друштвом. Ове недеље одлазимо у оближњи кафић на живу свирку.

Атмосфера је одлична. Сви смо расположени и туре се врте. Сви у елементу, не обраћамо пажњу ни на шта. Савршена прилика за конобара да нас „одради“.
Стиже рачун. Девет хиљада! У том тренутку ми се то и није чинило као нешто ненормално, док није зафалило пара. Нико није хтео да дода преостали износ, јер су сви вероватно схватили да нас је конобар „клепио по ушима“. Нико осим мене.
Ја сам била расположена као и сваки пут, и нисам ни размишљала о томе.
Да се разумемо, није то било због алкохола, јер сам ја пила само сокиће, него ме је понело друштво, музика, мада ко зна можда ми је неко бућнуо нешто у чашу.
И тако дам ја тих неколико хиљада ресто, онако великодушно, па нек иде живот! Кад оно сви другови љути хоће кафић да развале. Ја реко':„Ма дајте, људи, нема везе! Сад сам ја вас частила, други пут ћете ви. Опуштено.“ 

Куку! Кад су ми рекли да су сви платили своје пиће и да нас је конобар заврнуо, мало је фалило да се претурим. Тек тад сам схватила о чему се ради. 
Па ја сад схватам да сам дала неком тамо средње образованом дечкићу паре на поклон!Јао, а да је барем био неки „баја“ па да ме запамти! Овако немам никакве користи од своје великодушности.

Сад схватам да нећу имати паре да купим себи онај савршен џемпер! Сад схватам да нећу имати паре за нову маскару! Сад схватам, нећу имати паре за хлеб! Сад схватам, нећу имати да једем! 
Сад схватам, моја деца неће имати шта да једу! Добро, ајде, сад сам се мало занела. Зауставићемо се код џемпера. 
Како год било, ја сад схватам да сам испала будала.

Понедељак. Уторак. Среда. Четвртак. Петак! Петак! Петак!

Ипак ћу остати код куће.

Ана Порчић,3/3

***

Три занимљива приступа теми "Сад схватам". :-)

(Слика са интернета) 

Живео једном један краљ и имао пријатеља који је говорио да је све што се дешава – добро.

Краљ се често расправљао са њим, тврдећи да није у праву. И пођу њих двојица једном у лов, а пријатељ, приликом

подешавања оружја из којег ће се пуцати, начини неки пропуст тако да краљ, приликом паљбе, остаде без палца.

Након тога, краљ му приђе и упита га:

- Да ли је и ово добро?

А пријатељ му одговори:

- Да.

Краљ се наљути и баци га у тамницу.

Прође неко време, а краљ поново оде у лов са својом пратњом, али их нападоше канибали. И поједоше све осим краља.

Канибали нису јели људе са дефектом (а краљ није имао палац), и пустише га.

Краљ оде да посети пријатеља, баци пред њега свој лук, клече и поче да моли за опроштај. А пријатељ му рече:

- Јеси ли се сад уверио да је све добро што се дешава?

- Како? – упита краљ. - Та послао сам те у затвор!

На то му пријатељ узврати:

- Да ниси то учинио, сад би и мене - као човека у твојој пратњи, појели канибали, а овако је све испало добро!

Ало, буди се! Ајде, устани! Ајде, само мало! Отвори очи, пробуди се! Види, нешто се дешава!

Почиње нова модна сезона: лишће облачи браон мантилиће; облаци се фарбају у другу, тамнију боју; путеви добијају нове модне детаље које им дрвеће певајући наноси; цвеће шиша оштећене крајеве и мења фризуру.

Нове боје су сада у тренду: браон, сива, маслинасто зелена, окер...

Панталоне су замениле шорцеве и сукњице, дуксеви и џемпери мајчице и топиће. Патике полако мењају сандале. Све чешће нам друштво праве кишобрани, ређе лепезе. Ових дана највише се грлимо са ешарпама и шаловима. Нешто се дешава. Све се мења...

Ајде, можеш ти то! Тргни се, касније ћеш спавати и наспавати се! Ајде! Отвори очи, види, нешто се дешава!

Нови трендови су сада заступљени, друге ствари су сада "ин": сунце се раније буди и иде на одмор; облаци се чешће зноје, више тренирају; дрвеће активније игра и пева; лишће мења средину; трава и цвеће се чешће купају. Сви нешто раде, нешто се дешава!

Више се не спава до подне. Базени више нису актуелни, као ни изласци до ситних сати. Почео је нови тренд - школа!

И зато: смени шорцеве панталонама, сандале патикама, топиће дуксевима! Почни да носиш кишобран да ти се не поквари фризура! Промени навике, уозбиљи се!

Пробуди се, нешто се дешава!

Марија Јовановић, 3/3

Живиш, а спаваш. Ако тако наставиш, преспаваћеш младост, преспаваћеш живот.

За тебе је сваки дан исти, а када би загребао само мало дубље, само мало испод површине и ближе суштини, схватио би да нису ни слични..Дани су сунчани, сиви, понекад црни. Теби је свеједно. Важно ти је шта ће други да кажу, ураде, мисле.

Ствари се дешавају, велике и мале. Нисам ни сигурна да ли се ствари могу поделити на велике и мале. Све су на свој начин велике и важне за некога.

Време пролази, а тебе нико не чека, имају и паметнија посла. Са или без твоје дозволе коса ће ти оседети. А шта си у међувремену радио? Седео на клупи. Казаљке неће чекати да ти сазриш. Нећеш наћи пријатеље на компјутеру и нико се неће борити и залагати за тебе заувек.

Немој тако да ме гледаш! Ти псећи, тужни погледи не пале код мене. Само ти говорим оно што јесте, баш онако како мора бити, свидело ти се то или не.

Мораш да пазиш на себе! Људи гину на најразличитије начине - неки у саобраћајним несрећама, а неки емотивно одумиру. Смрт је најкреативнија жена на свету.

Среди се док још има времена и наде! Смеј се и уживај! Буди паметан! Научи како да функционишеш сам, јер ни мене неће бити вечно!

Срећно, пријатељу!

Ана Суботић, 3/5

Пробуди се, нешто се дешава! Осврни се око себе и погледај све ове људе!... Живот пролази…Искористи га и проживи га најбоље што можеш!

Доктор ми предаје лист, да потпишем да ли желим операцију или не. Гледам га, али мисли ми лете. Враћам се мислима у свој живот у претеклих годину дана, у дан када сазнајем да ће ми се живот променити, да ће се променити и живот мојих вољених, да ништа неће бити као пре...

Пијем јутарњу кафу и разгледам тек уређену башту. Затим излазим на трем испред куће и узимам новине и пошту. Разгледам и узимам једно писмо на ком је моје име.
Писмо из Ирака...
Срећан што је мој јединац нашао времена да ми пише, отварам и читам.
Сузе крећу низ лице. Као да ми је неко пробоо срце. Осећам хладноћу, трне ми тело, падам на под и не устајем.
Њега нема...

Будим се у болници, а око мене лекари, сестре и жена, моја Магдалена.
,, Господине, имали сте срчани...Молимо Вас да се не нервирате и да мирујете. Примите наше искрено саучешће.''
Оставља картон на дно кревета и излазе сви из собе. Остајемо само жена и ја. Не могу да је погледам у очи.
"Ја сам крив за све.''
"Не, ниси...Његова је жеља била да иде у Ирак, ми смо је испоштовали. Не криви себе.''
Покушавам да устанем из кревета, али ме она враћа.
Од лекова сам малаксао и тонем у сан. 

Не могу да се помирим са смрћу сина јединца. Само родитељи знају колика је то туга, колики је то терет сваким даном се будити са надом да ће се појавити на недељном ручку, да ћемо отићи на голф, да ћемо заједно гледати филмове, поправљати наш Олд тимер, смејати се, уживати, причати...
Мог сина нема...
Не могу тај притисак да поднесем...
Покушавам себи да одузмем живот.
Бацам се с моста. Река је ледена. Срце ми стаје. Тонем... Нема ме.

Ипак ме има, у болници сам поново. Стари рибар ме је спасао. Око мене исти призор као и пре пола године. Лекари, сестре, али жене овај пут нема.
"Господине, жао ми је што морам то овако да Вам саопштим, али Ваша жена није могла да се носи и са вашим губитком, није сазнала да смо успели да Вас спасемо и изгубила је разум и сад се налази на психијатрији. Надамо се да ће јој бити боље за који месец. И још једна вест... Остали сте непокретни.''
Тајац. Ништа више не чујем, не видим, не осећам. Почињем полако да губим разум.
Више не схватам зашто сам покушао да одузмем себи живот. Зашто нисам мислимо на своју Магдалену? 

Опет сам доживео срчани, и опет сам у болници... За све крив... На све гледам песимистички, на живот, на људе, на свет...
Чини ми се да не могу више, да слабим, да нестајем.
Не могу више да се борим. Гасим се...
Схватам да не желим да своје дане проводим у болници, да желим да вратим свој живот у нормалу. Не знам како.
Доктор ми нуди операцију, али не може да гарантује да ћу преживети. То сам и желео пре шест месеци, да одузмем себи живот, али више не! Желим да све ово прође, да се није ни десило или да заборавим на све.
Жена улази у собу. Сва ван себе. Плаче...
"Зашто све што је лепо у мом животу Бог да ми узме? Молим те, преклињем те, не дај да останем сама. Једва смо се изборили са смрћу сина, не могу још и са твојом да се борим. Буди јак... Заједно ћемо се борити. Још само мало... Волим те! ''
Грло ми је суво. Не могу ништа да јој кажем. Зашто? Па ја њу волим... И тада схватам да још није време да одем. ,, Волим те '' ће бити моје последње речи, али не сада, и не овде. Још дуго ћемо живети. Потребан сам јој.
Пробуди се, човече. Нешто се дешава око тебе...
Твој живот не стаје, он се наставља. Мења се... Неће се више дешавати ништа лоше јер ти то нећеш дозволити... Мисли ми се враћају и узимам лист од доктора. Потписујем... Желим ову операцију...Желим да ми најзад нешто крене на боље, желим да живим, желим да сам заувек са својом Магдаленом...

***

Једна тема, једна од мени омиљених које већ десетак година дајем разним генерацијама и увек добијем нове, занимљиве приступе, и овога пута је била инспиративна и донела много петица мојим ученицима.

Ево три занимљива и лепа приступа!

 

„Обавезно иди на сафари!“, рекла ми је Биља, коју сам неколико пута звала како бих од ње добила потребне информације о must see у Египту. „Не пропусти вожњу квадовима!“, додала је, убеђујући ме да слободно седнем у то чудно возило звано квад и сама га возим, без обзира на мој страх од вожње, који је у међувремену нарастао као брдо.

На сафари се, иначе, иде џиповима чији возачи у договорено време чекају путнике испред хотела.

Чим смо напустили град и угледали пустињу, авантура је почела.

Наш возач је возио онако како нико од нас није ни замишљао да се може возити. Истина, сви су возачи брзо возили, јер им је познато колико то утиче на адреналин авантуре гладних туриста, али онај наш – није што је наш, али је стварно тако ;-))) - био је сасвим посебан. „Тек ћете се ви чудити!“ – што би рекао Лаза.

Састали смо се на месту које су водичи унапред уговорили са нашим возачима, негде усред пустиње, и ту су нам возачи, водичи и њихови помоћници везали мараме на арапски начин. Речено је да цело лице мора да нам буде покривено (наочаре ће штитити очи, наравно) како бисмо избегли да нам песак улази у очи или се лепи за лице. 

Са тог места смо могли да видимо фатаморгану (која, нажалост, није тако уочљива на мојим снимцима, али ко има машту – нека јој пусти на вољу). Илузија је била толико савршена да бих и сама, да нисам била окружена толиким људима, сигурно пошла ка тој непостојећој води, чврсто убеђујући себе, упркос разуму и ономе што знам о појави фатаморгане усред пустиње, да ћу моћи је додирнем и оперем прстиће у њој.

Ту нам је Тања, наш водич, испричала причу о Мухамеду и његовој мајци која се такође нашла у пустињи и чије је чедо било жедно па је мајчинска љубав учинила чудо - да једна фатаморгана ипак не буде само то, већ да се претвори у извор...

Тања, иначе наша жена удата за Египћанина, по сваку цену је желела на нагласи колико је поштовање мајке важно у исламу, и колика је моћ мајчинске љубави.

Авантура је настављена. Наш возач је возио као Шумахер, а ми смо све у шеснаест поскакивали са својих седишта и повремено, кад би нам дао знак или кад бисмо проценили да је за то време, подизали бисмо руке окрећући дланове ка крову џипа, како бисмо спречили ударац главом о кров, или га бар амортизовали.

Са цд-а је одјекивала врло брза и ритмична музика, а рефрен у коме се бесомучно понављало „оли, оли“ орио се у комбију.

Моја мајка, седећи на месту сувозача, повремено нас је, запрепашћена и озбиљно забринута за свој живот, као и за животе свих сапутника, засмејавала својим спонтаним кометарима. Два млада пара Црногораца и Црногорки и ја, убеђени да смо у добрим рукама, ниједног тренутка нисмо бринула за своје животе, без обзира што је возач достизао неке невероватне брзине а онда се изненада заустављао на врху стене или дине како би видео наше реакције и чуо крике, а онда настављао да се тако игра и, рекла бих, ужива у нашем узбуђењу.

Замислите да се у року од тридесетак минута неколико пута нађете на литици на коју се ауто попне, застане на средини па са ње брзо сиђе, па се опет брзо попне на другу, па ту застане тек да помислите да ће се сад претурити, па сиђе, и тако стално, док се за вама диже облак прашине и не видите ништа осим песка и камења!

Наш возач, осим што нас је лудо возио, засмејавао, давао ритам и певушио, указивао би нам на призоре које смо, у незнању, могли да пропустимо.

Нећу заборавити тренутак кад ми је, усред вожње, затражио апарат како би сликао оно што је претходно показао свима, а пошто сам ја седела у ћошку ваљда је  помислио да нисам то могла да видим - главу лава у стени. Срећом, мом будном оку тај „детаљ“ није промакао, па нисам остала ускраћена за фотографије.

Следећа „станица“ била нам је огромна пешчана дина, са чијег је врха требало да се спустимо у  подножје, где су били паркирани џипови. Ту сам се горко кајала што нисам упамтила Биљин савет да ни случајно не пођем на сафари без патика и чарапа.

Песак је био врео толико да ми се чинило да ће ми остати опекотине на свим местима на којима ми додирне кожу. Да зло буде веће, имала сам црвене сандалице са каишићима око чланака који су остали на свом месту и након што се део испод стопала изврнуо и одвојио од ногу, због чега су ми стопала додиривала тај паклено врели песак, те сам брзином светлости, да се не бих саплела о каишиће, морала и њих да се отарасим, и са сандалама у руци, тако боса, претрчим пола дине готово лебдећи на том ужареном песку, на тој бодљикавој ватри, након чега је уследио аплауз.

Свему томе претходило је једно Веркино неславно урањање у песак, оног тренутка кад се прекинуо ланац руку, па је била разапета између напред и назад (јер су „паметни“ водичи смислили да се цела група држи за руке приликом силаска, што није било идеално решење, с обзиром на то да су млади појурили из све снаге и брзине, а старији то нису могли да испрате, па је дошло до незгода, али мислим да је она најгоре прошла јер није одмах ни схватила шта се догодило, а песак је био немилосрдно врео).

   

Силазак је снимао и камерман, али када сам, после силних перипетија, дошла до тог цд-а, на њему се није видео тај величанствени зарон, из простог разлога што смо за камермана сви били ситни, као мрави, а није на време уочио тај спектакл. Ми, који смо тамо били, свакако га нећемо заборавити, без обзира што га камера није овековечила. 

Виолета Милићевић