Trun smo i tren

 

 

 

Београд, 21. век, 2015. година, аутобус 53

 

Први разговор угодни младих "лингвиста":

Из звучника допире глас спикера који саопштава на којој се станици аутобус зауставио:

- Вазнесењска црква.

- КАКВА црква? - готово згрануто упита свог познаника младић од двадесетак година.

- Вазнесењска - одговори овај.

- Колико је некоме морало да буде досадно да да то име цркви! - додаде млади "лингвиста" и "хришћанин", те наставише, задивљени овим закључком, да се смеју том називу.                          ***

 

Други разговор угодни младих "лингвиста"

 

Гледајући, очигледно, неку рекламу (или налепницу) у аутобусу, један од поменутих актера чита слово по слово:

- B - R - I - C- K... Брате, шта беше значи B - R - I - C - K? - упита свог "брата"?

- Хм... Не знам... Не могу да се сетим...

- Ни ја... Ал` има онај бенд " Brick in hands" - констатује добар познавалац музичке сцене. - Знам да је хендс канта, али не могу да се сетим шта је брик.

- ...?...

- Рисајкл брик - рече први, смејући се и показујући на омању импровизовану канту у  бусу, баци "петака", саговорнику и, видевши да је аутобус стигао до Мостара, изађе из буса.

(Забележено негде у фебруару 2015)

То се подразумевало - како једва чекам да ми допадне шака роман о Андрићевој дипломатској мисији у нацистичкој Немачкој, али нисам га купила на Сајму, на коме ми је било битно да се докопам Диклићевог "Београда - вечитог града", књиге Тамаре Огњевић о благу Србије, и нове верзије своје "Русије". Но, кад сам се први пут ове године спустила са Брда у центар града, знала сам да се нећу вратити без "Каиновог ожиљка". Иако би се могло очекивати да испишем неку врсту рецензије или критичког осврта на прочитано, одлучих да само пренесем неке цитате, који ће и сами рећи много о садржини овог занимљивог романа. 

***

„Две стотине и двадесет метара.

Толико је дуга стаза пред њим.

Чини му се да је то најдужа стаза коју је у животу морао да пређе.

То није она кривудава вишеградска стаза, гајтан и конац који шара брда над градом. То није неправилан и излокан, танак земљани пут, где је свему што се роди и никне суђено да се врати у туробно босанско ништавило. То није та оштра стаза коју је у тренуцима безнађа знао да простре преда се као молитвени ћилим, и која увире у бели друм или нестаје поред воде.

Не, ова стаза води кроз Ново канцеларство Рајха у Берлину, од предворја у коме стоји и оклева, кроз дугачку мермерну одају , па све до огромне фирерове радне собе, где ће бити обављена церемонија предаје акредитива. Он стрепи пред том стазом, слутећи оно што се налази на њеном крају. То није јасан осећај, већ нешто магловито и недокучиво, благи грч негд у дубини утробе, нејасна потреба да се одагна зла коб која га још није задесила али је слути на сваком кораку. ..

Стоји тако на овом месту где му се видик крати и правац колеба, сув и чемеран, гоподин Иво Андрић, изванредни посланик и опуномоћени министар посланства Краљевине Југославије у Берлину, у тамноплавом фраку извесеном златним шарама. Преко рамена му је пелерина, за појасом носи мач, на глави тророги шешир, са белим нојевим перјем и кокардом у бојама државне заставе.Руке у отменим белим рукавицама.Груди, које дијагонално пресеца свечана лента, красе одличја његове земље и земље домаћина – Орден великог крста и Орден немачког орла. Израђен према упутствима самог Фирера.

Суморно поподне 19. априла 1939. За пријем код великог вође и канцелара немачког Рајха спрема се од раног јутра.“ (стр. 11-12)

***

"Да ли је само игра судбине то што се поново срећу овде, у Берлину? Или је неко удесио да Ненад буде постављен као аташе за штампу баш у посланству које је њему додељено? Намерно или ненамерно, свеједно је…

Нешто га стално враћа Милици. Нешто што у њему гори  од тренутка када су се упознали на премијери Отела у Народном позоришту у Београду.

Представио му је заједнички пријатељ, позоришни редитељ Бранко Гавела.

Хвалио њене „модерне, париске костиме“.

Везивало их је завичајно порекло, јер она је била потомак трговачке породице из Босанског Шамца, везивала их је и љубав према уметности – она је била први школовани сценограф у Југославији, и у Београду је ангажована још од раних тридесетих. У високим круговима престоничке елите нашироко и надугачко се причало о њеним надахнутим креацијама.

Њихово пријатељство, ипак, није помутио њен брак са Ненадом, са којим га је такође везивало завичајно порекло. А уз завичајно порекло, и Млада Босна, јер је младожењин отац био тај који је сарајевским атентаторима набављао оружје, због чега га је Аустроугарска осудила на смрт и погубила .

Андрић никада није прешао границу коју је зацртао негде у својој подсвести.

Да. Била су ту писма.

И да. Било је ту страсти. И љубави. И речи…Много речи.  Неизговорених. Ненаписаних.

Речи које се гомилају негде у њему. Попут крви из неке унутршње ране. Речи које га боле. Речи које га гуше. И речи које никако не излазе напоље, не напуштају га, као непослушни подстанари. "(61)

***

"Само што је именован на ову тешку и опасну дужност, човек који га је поставио , председник владе и министар спољних послова, Милан Стојадиновић, у Београду је смењен.

Очекивао је да ће, као његов човек – а  његовим човеком је и пре најновијег именовања не без основа био сматран – и он бити повучен.

То се, међутим, до дана данашњег, није десило."

***

"Тако се посланик Андрић повремено осећао као онај Ћамилов Џем султан, ког је домовина одбацила, добронамерни га сажаљевају, а непријатељи ликују над његовом бесмисленом судбином.

А повремено као сам Ћамил који је умислио да је оно што није. Опуномоћени посланик и изванредни представник!"

***

"Био је он у Немачкој и пре овога именовања. На Ускрс 1932. Посетио је Франкфурт, а затим и Вајмар, завичај и родно место Гетеа, коме се неизмерно дивио. Чак је, инспирисан тим ходочашћем, написао једну песму. А Милошу је послао поштанску карту: Ево ме у Вајмару на хаџилуку.

Сада када размишља о том догађају и том кратком излету, схвата  како су Хитлер и његови нацисти супротност свему лепом, хуманом и великом што је оличавао један Гете."

***

„Иван, то вам је увредљив и подругљив термин којим се овде, не само у Берлину него и у целој Немачкој , називају Словени. Било да су Пољаци, Руси, Словаци или, ако баш хоћете…Срби и Хрвати.“

„Југословени?“

„За нацисте нема разлике. Сви смо ми за њих дивљаци, друмски разбојници и сецикесе, потомци прљавих варвара који су дошли ко зна одакле. Кад потамане Јевреје, кренуће да се обрачунају са нама. Бз обзира на Хитлерове лажне хвалоспеве о добросуседству и миру. (98)

***

"Историја нема осећај за мале ствари, мале догађаје и мале људе.

Историја је филм монтиран од крупних кадрова.  Књига написана великим словима. Гласна, готово заглушујућа симфонија људске несавршености, монументална као Вагнерове опере.

У будућим историјским уџбеницима писаће се о Фиреровим делима и неделима, али не и о лудачком сјају у његовим очима. Писаће историчари о поразима и победама, распредаће теорије и приче о томе како је почео рат, и биће ту места само за крупне речи којима ће бити описивани крупни догађаји.

Али оно што је наизглед небитно, опори укус у устима, који осећа  југословенски посланик  сада, када је схватио да је његова берлинска мисија унапред одређена на пропаст, лице оне Јеврејке у стану који је аријанизовала Јунити Митфорд, деца што се на улици играју концентрационог логора, корачнице што допиру са јавног разгласа, поносни немачки књижевник који машта о томе да маршира кроз спаљену земљу… све то биће грађа за неку другу врсту књига и хроника."(268-269)

***

Након што су се куцнули, а стасити Нишлија се прекрстио и наздравио за „мир и просперитет двеју држава“, уприличен је ручак чија га је суморна атмосфера подсетила на босанску сахрану човека који није био довољно млад да се за њим тугује и плаче, ни довољно стар да се каже како му је дошло време.

Управо таква је била југословенска држава. Прерано остарела  за свега нешто више од две деценије, истрошена још пре него што је настала – болесна од разочарања оних који су је сањали. Средовечан младић и незрео старац.  Створена након велике ратне несреће, да удоми „троимени народ“ и удовољи амбицији једног човека за влашћу над државом  већом него што су му могућности  а мањом него што му је сујета.

Метак испаљен на Александра, у Марсеју, путовао је споро, и ево га сад, како се зарива у срце земље за коју је мислио  да ће бити нешто више од балканског Франкештајновог чудовишта.

Након што се та тужна процесија завршила, коначно су могли да напусте Белведере и крену ка хотелу „Империјал“, где су сви били смештени, а где је Цветковића и Цинцар-Марковића чекао још један састанка са Хитлером, иза затворених врата.

На степеницама, испред улаза у дворац, Андрића је сустигао Боси, румунски амбасадор.

„Усудићу се да кажем, уважени колега…“, поче Румун. „Ви сте прошли много боље од нас.“

„Заиста тако мислите?“, упита Андрић.

„ Да. Румунију су буквално распарчали.“

Андрић застаде, скину наочари, обриса их марамицом, па врати назад.

„Знате…“, рече. „Није могуће бити само мало убијен.“(280 – 281)

Дана 30.05.2014. године,

у Првој економској школи у Београду,

сачињен је

Уговор о споразумном растанку између двадесет и четири ученика одељења 4/3.

Марко Божовић, блажен међу својим женама, важи и за једног од најбољих ученика тог одељења. Све зна и увек има урађен домаћи и лекције спремљене на време. У слободно време воли да пева.

Весна Васић, једна разиграна и витка девојка са веома специфичном бојом гласа, није увредљиве природе. Увек је насмејана и врло лако може некоме да улепша дан.

Мина Војиновић, веома смирено биће. Смирено и успорено. Увек изгледа као да је све у реду и да је ништа не нервира. Ужива у неком свом свету.

Валентина Ђорђевић, најнижи ученик у одељењу. Ко би рекао да из тако мале особе може да се чује тако далеко! Веома је грлата и импулсивна, уме да забави остале својим реакцијама. Много је добра и превише заљубљена. Цео живот је прате неке несрећне и несуђене љубави.

Биљана Јовановић, такође важи за једног од најбољих ученика у одељењу. Зна увек да појасни и поједностави све. Веома је успавана, па јој се деси понекад и за време часа да залута у свет снова или да закасни на исте.

Рајка Ковачевић, стрпљива је и увек спремна да помогне колико год може. Права је вредница и добрица. Увек има све урађено и спремно на време. И она спада у ону групу најбољих.

Милан Крајачић, дон Милан. На први поглед ћутљив и повучен, али када се неко упусти у причу са њим, схвати да је он тотална супротност. Залуђен аутомобилима и техником, тежи ка томе да постане прави господин.

Немања Курћубић, дечко који седи мирно у својој клупи, слуша музику, не чује и не види шта се све дешава око њега. А кад скине слушалице, постаје помало нервозан и лако се може десити да плане или поломи хемијску!

Ђурђа Марјановић, весела девојка, увек спремна на шалу и забаву. Вредно тренира, али деси се и да да себи мало одушка, или мало више. Успешно оставља цигарете. Живи здрав живот.

Тамара Марковић, веома ситна и мирна ученица. Има дара за прављење фризура. Главни је фризер у разреду. Муку мучи са математиком, али бар зна да је, ако пропадне као економиста, чека блистава каријера у свету кикица.

Ана Мартиновић, спада у групу најбољих, а оно што је најбоље код ње је то да може да једе колико хоће, а да се не угоји. Све девојке јој завиде на томе, неке више, неке мање. Ужива у свом свету хаус музике.

Милица Мијатовић, наша Хурем. Веома је занимљива и отворена, увек спремна да препричава свима своје доживљаје. Када јој дођу жуте минуте, узме коректор и одмах све прође. Са њом никада не може бити досадно.

Јована Милосављевић, увек пажљива и вредна. Једна од најбољих, како у школи, тако и у сређивању. Ретко јој се може десити да дође несређена, а и када се нађе у таквој ситуацији, два-три потеза и једно „умивање“, и све је на месту. У слободно време обожава да се слика.

Теодора Милошевић, ученица која је најмање времена провела са осталима. Ту је била на почетку и, ево сад, на крају. Веома је фина, тиха и мирна. Увек је спремна да помогне.

Александра Младеновић, познатија као Беба, наша будућа прва председница Србије. Увек је на неким дијетама, али и без њих одлично изгледа. Главни модни детаљ јој је мобилни. Нигде не иде без њега!

Драгана Николић, прави је весељак. Ако она не зна неку песму, то значи да та песма није хит, као да не постоји. Веома је драга, занимљива и добра. Када причате са њом, осећате се као да разговарате са неком дамом. Има префињени глас.

Катарина Никшић, весела је и увек спремна за шалу и забаву, али кад се изнервира није баш тако слатка. Највећи непријатељ јој је промаја.

Стефан Петричевић, веома духовит и занимљив, увек има спремне нове шале и штосове, али опет не би требало да му се замерате, тада није баш толико занимљив. Сналажљив је, увек нађе начин да се извуче. Омиљени предмет му је немачки.

Ирена Павловић, добар познавалац језика. Увек има спреман коментар на сваку реченицу.

Ана Порчић, најпричљивија особа у одељењу сигурно! Када лупка длановима, значи да је све у најбољем реду! Одлична је домаћица, нема јој равне. Ради све по принципу: кратко и јасно, па тако, када се учи нешто, она је увек ту да то скрати и поједностави. Много је весела, понекад и превише.

Милица Радојичић, последња у низу најбољих. Не зна шта ће са силним удварачима и својом витком линијом. Вредна је, радна и пажљива.

Јелена Реповић, велика је спавалица. Зато и седи у ћошку у ком је нико не може ометати. Болешљиве је природе. Иначе је искрена, занимљива и опуштена.

Никола Церовић, веома је фин и добар, иако не жели то да показује. Обожава да забавља професоре и остале, поготово за време часа, тада је најпричљивији. Пише лепе саставе, прави је романтик.

Након четири године смеха, забаве, љубави, прослава, свађа и учења, сложили су се да би најбоље било да се споразумно растану. Схватили су да је време да свако крене својим путем - да се унапређује, усавршава, напредује и бори.

Сведоци су сви професори који су им предавали и биће саслушани до краја маја. А главни судија, који ће прегледати уговор и дати свој суд, јесте њихова разредна Виолета Милићевић.

Рочиште се заказује за прву недељу јуна, када ће се видети да ли су сви спремни на овај корак.

Закључење уговора заказано је за 07.06.2014. године, у Београду, у хотелу Хајат.

Марија Јовановић, 4/3, 2013/14.

***

Ово је био један од најоригиналнијих одговора не тему коју сам први пут дала управо генерацији од које сам се опростила у јуну текуће године.
Марија ме је дирнула јер је успела да, за два школска часа, поред оригиналне идеје, унесе у задатак и мини-портрете својих другова и другарица из школских клупа.
Сви поменути ученици уписали су жељене факултете, а скоро сви су на буџету, што је велика радост за бившу разредну.
Сад имам нову генерацију малих "банкара", али се радо сећам оних које је Марија објединила и овековечила у овом саставу. Срећом, знам где су и шта, сходно са обавезама на факултету, раде, а ускоро ће неки од њих, надам се, доћи да ми се похвале како су положили прве колоквијуме, па прве испите, итд... Има ту много оних којима ће се поносити и школа, и разредна, и родитељи...Ово је један од очигледних доказа! :-)

Недавно открих ове сличице на Фејсбуку, на страни Ђовака Њоковића. Занимљив је начин на који неки духовити и креативни људи виде нашу стварност.
Пошто слике говоре више од речи, нема потребе да дајем додатна објашњења. :-)

Не, нисам могла да га не приметим. Иако сам му била окренута леђима, нешто ме је натерало да се окренем.

Лежао је на бетонској стази у парку. Његово тело, и даље у пуној снази, као да је направило мост на бетону, додирујући га само стопалима и челом.Час ми је личио на гимнастичара који се труди да остане у заузетом положају што дуже, јер је своју виртуозност толико развио да га заправо највише опушта оно што друге, недовољно веште, умара, а час је подсећао на човека на самртничкој постељи, човека који се грчевито опире неминовности тако што држи главу високо, не дозвољавајући ни њој ни удовима да клону. Иако нема снаге ни да се покрене и макар покретом каже још нешто, и тај став већ јасно указује на његово непокоравање било коме и било чему.

Пришла сам му сасвим близу и видела то снажно, чврсто тело,  истовремено и младо и зрело, као и његов непоколебљив став и неутаживу жудњу за животом.

Није се заваравао, нити покушавао да буде оно што није. Његов пад, физички пад на бетон, био је неопозив и није се доводио у сумњу, као ни последице. Повратка није било.

Но, такође се није доводило у сумњу ни то да за њега пораз не постоји и да ће умрети усправан, без обзира на парадоксалност положаја у коме се нашао. Можда није рођен као херој, али је временом научио да је кукавичлук сам по себи пораз и срамота, и да се само хероји памте. Зато и не зна шта је стрепња и шта је неизвесност.

Небитно је да ли ће га у реку смрти однети први вихор или ће га, без имало жаљења, а можда и нехотице, згазити нечије ноге, недостојне да га и додирну, а камоли пониште живот који му је дат.  

Онако стамен, свечан, као војник на паради, он, лист - херој, заклињао се на верност животу и тиме одавао последњу почаст и њему и својој изгинулој браћи - свом увелом лишћу које је јесен откинула са дрвећа, покушавајући да покаже своју моћ или тек обест.

За неколико месеци, а можда и раније, и сва њена моћ нетрагом ће нестати. Истопиће је зимски снегови и ветрови, доказујући да нам се за све што учинимо враћа истом мером.

Наклоних се дубоко и помиловах, последњи пут, погледом тај отелотворени пркос, ту стамену одбрану највећег дара који нам је дат - живота, и још једног моралног победника над смрћу… А вечни живот припада само усправнима…

Виолета Милићевић, 10. новембар 2014.

*

Кавељ и Авељ.

* 

Содома и Годома.

*

Пао ми је интуитет. 

*

Он је неизимитирив. 

*

Некад ћу да га прегледам сваки пут.

* 

- Ања је отишла у Швајцарску.

- Ја сам мислила да она иде у Женеву.

*

Ја у суштини све знам, само треба да научим. 

*

Сунце мораш да пишеш великим словом, то је планета.

* 

Ана: Елем, он је отишао у школу.

Јелена: Је л` ме зезаш да се зове Елем? 

 * 

Ми отишли, и Марија и ја остале.

*

Живот му је испуњен празнином.

*

Кад изгубиш памћење – инсомнија.

*

Служба генитива је акузатив.

*

То је као коцка, само троугао.

* 

Зашто бацаш Вучеве ствари?

* 

И онда се једна свиња окозила...

*

- Извини ми се!

- Извините! 

- Шта ти мени „извините“?! Марш напоље!

 * 

- Довиђења, професорка!

- Ма немој! 

 *

Забележила Јелена Михајловић, 4/5

*

Оно по чему се ђачко доба највише памти јесу бисери, ђачки и професорски.

Срећом, у неким одељењима постоје "секретари" који сакупљају те бисере, тј.  вредно  их бележе. Ово су неки од њих, које сам прошле године изабрала за ђачке новине.

Philadelphia, Museum of art

 

 

Angee, France

 

 

Seoul, South Corea

Chile

 

Нађох ове слике на различитим сајтовима на којима се приказује тзв. улична уметност (Street art, stairs). 

Раније сам била очарана тродимензионалним сликама на улици ( мада то не значи да не волим и мурале и сваку другу реализацију људске креативности), али слике степеница, нарочито кад их много има, а треба их све прећи, заслужују посебан осврт. Сасвим је извесно да ће нам живе боје убрзати кораке и да ћемо ту раздаљину лакше прећи уколико пред нама није само сивило.

Још кад помислимо на (кратко)трајност, свакодневну угроженост удружену са зубом времена, њихова судбина делује још трагичније, иако служе својој сврси, тј. људима, због чега и постоје. 

Замишљам како корачам њима, а моји "кораци ко лаки облаци", да се послужим туђим стихом, прескачу многе степенике, иако бих свакако желела да се задржим на њима, како бих се што више нагледала лепоте које су очи пуне....

Улица је запуштена, прашњава и нема. Са њене десне стране тече ћутљива Сава. Време стоји. Куће такође стоички и ћутке подносе своју усамљеност и трошност. Само паркирани аутомобили сведоче да се унутар зидова трошних кућа, које оивичавају улицу, одвијају нечији животи.

Какав парадокс када се узме у обзир да свака кућа у тој улици има своју причу, своје знамените станаре и власнике, вредност о којој велелепне виле могу само да сањају!

На њеном углу је зграда Првог београдског певачког друштва (најстарије музичке установе у Србији, основане 1853. године, чији су чланови певали и на царским и краљевским венчањима, код Обреновића, Карађорђевића, Петровића - Његоша), на Косанчићевом венцу 32.

"У знак захвалности хору који је певао на њеном венчању с краљем Александром, Драга Обреновић даровала је Друштву сат из 18. века који више не броји сате и минуте, али зато откуцава тактове на пробама хора.

Осим домаћих династија, и многе стране владарске породице одлучиле су да угосте ово певачко друштво. Чланови хора певали су пред највећим владарима Европе - руским царем Николајем II, аустроугарским Фрањом Јосифом, бугарским Фердинандом, немачким кајзером Вилхелмом.

У просторијама Друштва на Косанчићевом венцу налазе се многе фотографије, али и предмети који су обележили нашу историју. Стеван Мокрањац био је члан и композитор овог друштва и сви оригинали његових дела овде се чувају као светиња. "(Политикин забавник)

У истој згради налазе се и Музеј патријаршије и њена библиотека. Деле их само степенице.

На левој страни, профилом окренут према Сави - споменик Мики Аласу; преко пута споменика - родна кућа овог великана, на броју 22, кућа у којој је живео и из које су његово тело на рукама изнели и однели до гробља његови пријатељи рибари.

Ту је, на броју 18, и тајанствена "Кућа с педигреом", како ју је назвала некадашња власница, госпођа Ана, која је, када је горела Народна библиотека, заједно са својим мужем, у кофама носила воду како би гасила ватру. То је најстарија кућа у улици, кућа без кључа, са резом на вратима. Причало се да је ту у турско време био харем, што многи побијају, јер је кућа била на српској, а не на турској територији, али није тајна ни да је Карађорђев војвода, Миленко Стојковић, имао свој харем (истина, не у Београду), тако да свако може да пусти машти на вољу и верује или не верује у ове приче.

Остаци Народне библиотеке налазе се на броју 12 - 16. Они су прекрили остатке некадашње раскошне виле једног римског патриција, виле о којој ретки историчари уметности, попут Тамаре Огњевић, тако живописно приповедају и данас, описујући њене водоскоке, поплочане одаје и атмосферу.

Преко пута, на броју 19 - Дом сликара (данас продајна галерија и скуп атељеа), у коме су стварали Оља Ивањицки, Зуко Џумхур, Момо Капор и многи други, и у коју су долазили бројни амбасадори, дипломате, уметници из целог света.

"У најмању руку, „чудну” атмосферу ове зграде забележио је и Момо Капор, у сећањима на времена кад је тамо посећивао свог професора сликања: „Читав тај крај с џомбастом калдрмом и зградама с почетка века са чијих се зидова љуштио малтер, старинске капије од кованог гвожђа, бршљан који се пео све до димњака и попрсје Косанчић Ивана у ниши на кући покрај степеница што су водиле доле на реку, деловали су на мене потпуно зачарано. Кућа број 19 била је пуна таме и промаје. У њој су живели београдски сликари. Срицао сам њихова имена у полутами дугог ходника провлачећи се кроз шуму прашњавих скулптура изливених у гипсу и џиновских платна прислоњених уза зид. Неки од станара имали су таблице на својим вратима, док су други своја имена исписивали уљем и дебелом четком, као увеличани потпис на слици. Неки су само залепили цедуљицу, један је исписао чак и стихове из Дантеовог „Пакла”(„Ви који улазите, оставите сваку наду...”), неку су имали крављу клепетушу а други звекире.”

У годинама између два светска рата у овој згради била је Државна штампарија чија се главна зграда налазила у Поп-Лукиној улици број 14. По завршетку Другог „великог” рата, Бранко Шотра успео је да издејствује да се зграда поклони Удружењу ликовних уметника Србије." "Међу становницима ове куће било је и песника и писаца, теоретичара уметности, колекционара и спортиста, али и лепотица, заводника и мангупа. Сви су живели као једна породица, а њихови атељеи личили су на отворене студије у које се свраћало у свако време и без најаве. Туда су пролазили и амбасадори, дипломате, књижевници и глумци, а атељеи су се по потреби претварали у шах клубове или позоришта. Колико је чудан био живот у овој кући, толико се чудно и напуштао. Никога не би изненадило ако би комшија отпутовао без повратка а да се не јави никоме, јер у овој згради верују да се живот напушта вољом судбине."(Милица Петровић, "Политикин Забавник")

Кућа Арсенија Његована (из које поменути није изашао 23 године, јер је волео лепе куће исто колико и лепе жене), Пекићевог јунака, налази се на броју 17.

Кућа трговца Трајковића налази се на броју 13. Испред ње је била биста Косанчић Ивана, по којој је цела улица добила име. Биста је давно однесена на рестаурацију и - није тешко погодити!- није враћена до данас.

На Косанчићевом венцу 7 је кућа у којој су "живели" јунаци Селенићевих "Пријатеља". На слици та кућа можда и не оставља неки нарочит утисак. Међутим, кад станете испред ових врата, подиђе вас нека језа. Још кад чујете причу о њеном настанку и кад помислите на оно што се десило у Мајском преврату, прича о њеној уклетости постаје тако вероватна...!

"Ту кућу је, према предању, подигао Милић, човек задужен за најпрљавије послове за свога господара Милоша Обреновића. Прича каже да је међу тим пословима било и убиство Карађорђа.

Колегиница, с којом сам ишла у шетњу, показала ми је и улицу у којој су снимани "Отписани".

Дакле, свака стопа је - историја и уметност, а запуштеност улице и препуштеност себи - право је лице нашег односа према непролазним вредностима.  

В. М.

Много пута сам рекла да је Београд једини град на свету у коме могу и желим да живим. На тај став су ме навеле године живљења у њему, све оно што ми је он дао и што сам ја, захваљујући њему, постала и дала другима.

Сваки нови дан, било где проведен, само увећава моју љубав према том вечном граду, једном од најчешће рушених  на свету, али  и једном од оних који се увек изнова рађаo из свог пепела.

Кад га је, пре више од шест векова, деспот Стефан посветио Богородици, знао је колико тај град вреди.

Зато, ваљда, они који имају очи за лепоту, поред ових свима видљивих, виде и оне слојеве његовог постојања који су одавно невидљиви очима људи без духовног вида, слојеве од којих више ни прах није остао.

Недавно сам открила да историчарка уметности, Тамара Огњевић, организује тематске шетње по Београду и открива „шетачима“ и радозналцима многе његове тајне.

У оквиру прве шетње, посвећене Немањићима, била је организована и  и посета Народном музеју и изложби о тој владарској породици. Тада сам одлучила да идем у све шетње које ће Тамара организовати. 

Тако сам стигла до „Двора владарке сломљеног срца“, тј. до Конака кнегиње Љубице.

Група се окупила испред Саборне цркве, на чијем улазу, на вечној стражи, почивају посмртни остаци два српска великана, (про) светитеља српске писмености, Вука и Доситеја.

У њој, осим несвакидашње лепоте, фресака, иконостаса и раскоши за коју је  узор била црква у Сремским Карловцима, почивају и велики књаз Милош, и његов син, кнез Михајло, на чијем је гробу једини стајаћи споменик у православној цркви, онај који је његова удовица, Јулија Хуњади Обреновић, поставила, желећи да њен вољени, представљен као витез, буде ближи Богу.

У Саборној цркви се данас чувају мошти: светог и праведног кнеза Стефана Штиљановића, део моштију Светог кнеза Лазара и честице моштију Светог Јована Шангајског.

Било је чудесно и замишљати како, управо на том месту, пред очима Турака, на малој српској територији (јер је преко Саве била аустроугарска, а  у комшилуку турска територија) ниче зграда Саборне цркве, коју је пројектовао Франц Јанке, мешајући елементе класицизма и касног барока, а потом су је осликавала и позлаћеним иконостасом је украсила два Димитрија (Аврамовић и Петровић). 

Тај неписмени, али веома домишљат књаз, знао је оно на чему многи савремени психолози и „тренери“ духа (како је тај термин, "тренер", брзо завладао областима са којима тренинзи немају никакве везе) зарађују велики новац: да човек може све што заиста жели и у шта улаже сву своју енергију.

Тако се Милош, ондашњи трговац, и оженио, узевши жену (потоњу кнегињу Љубицу) из веома познате и добростојеће куће, а тако је остварио и све друго што је његов ум могао да замисли.

Била је потребна велика вештина и много новца да набави циглу, која се тада у Србији није правила, како би подигао цркву чији је звоник био највидљивија тачка свакоме ко се приближавао Београду, и он је у томе успео; незаустављива је била његова жеља да Србе позове на саборност у тако тешким временима, и они су, видевши добру вољу свог књаза, данима стајали у редовима како би дали сребрнину од које ће се, кад дође време, излити звона за ту цркву. „Није било Београђанина који није донео бар минђушу, кашику, било шта сребрно, како би знао да је и сам дао допринос тој светињи која ће окупљати Србе и у коме ће се, како ће време показати, крунисати први српски краљ после Немањића.“

Како је тек невероватно замислити звук њених звона, кад су саливена и постављена тамо где им је место, високо и недоступно, "устук свакоје злости", звук који се разлегао засигурно и преко Саве!

Кнез Милош је мудро груписао неколико битних објеката на тако малом месту, како би спојио свој приватни са државничким животом и држао на оку Турке, а ослушкивао с пристаништа Саву и оно што се прича на њеној другој обали (осим Саборне цркве, ту су и најстарија српска кафана, „?“, Конак кнегиње Љубице, зграда школе у којој је Вук подучавао ученике, а и прво читалиште које је отворио управо у згради кафане коју је Књаз поклонио хаџи Томи хећиму.

Тај део града је био центар друштвеног, културног и пословног (трговачког) живота. Сама варош се заправо завршавала код данашњег Трга републике.

Занимљива ми је била и информација да су три улице које се надовезују једна на другу добиле имена по великим српским јунацима Косанчић Ивану, Топлици Милану и Милошу Обилићу (Топличин, Косанчићев и Обилићев венац).

Готово свака кућа ту има своју причу, и готово свака коцкица калдрме памти кораке љубитеља уметности широм света који су долазили у атељее великих српских и светских уметника, попут Оље Ивањицки, како би купили слике на месту на коме настају, или их барем видели.

Но, оно што ме је највише дирнуло свакако је - место на коме се до 6. априла 1941. године налазила српска Народна библиотека.

...

В. М.

 

 

                                                                             (Слике са интернета)

Креирање овог феноменалног боди пејнтинга трајало је читаве четири недеље.

Аутор је бивши светски шампион у боди пејнтингу, 35-годишњи Јоханес Стотер.

На први поглед, оно што видимо на овој фотографији је тропски папагај. Међутим, тек добро око уз мало напора може да уочи да је у ствари у питању жена коју је је Стотер тако добро осликао да илузију представе папагаја чини изузетно верном на први поглед.

Стотеру, који тренутно живи у Италији, било је потребно четири недеље да осмисли и оствари цео пројекат, а за само сликање по телу ове атрактивне младе жене било му је потребно четири сата. Следећи сат му је био потребан како би је правилно позиционирао и тиме добио ову савршену фотографију.

Њена лева нога представља реп, а повијена лева рука преко главе кљун папагаја, док њена десна нога и рука представљају папагајева крила.

- Нимало није било једноставно одрадити читав овај посао, објаснити моделу како да заузме позицију и да учинимо што вернијом слику птице. Колико је било њој тешко да држи једну исту позу дуго времена, исто толико је и мени било компликовано да ухватим што вернији моменат фото камером. Коначно, врло сам срећан оним што смо постигли. Чак и доста мојих пријатеља који знају чиме се бавим није успело да на први поглед препозна да на овој фотографији није прави папагај. Када су и спазили како треба, били су запањени - испричао је Стотер.

(Из пристиглог мејла. Текст и слика са интернета)

Главна улица тог велеграда омеђена је са обе стране продајним објектима свих врста: продавницама крцатим маркираном гардеробом, одећом, обућом, парфемима, покућством;  продавницама са немаркираним производима исте врсте;  локалима са храном и пићем, продавницама хране, накита, технике …Укратко, целом њеном дужином  смењују се продавнице снабдевене робом од игле до локомотиве.

Местимично се на улици могу видети просјаци различитих профила, углавном обогаљени: неко без руке или без ноге, наркомани, садашњи или бивши, са добро одржаваним псима или без њих, или пак они необогаљени а даровити, они који својом свирком, песмом или неким акробатским вештинама од пролазника траже новац.

Насред улице лежи, скоро склупчана у положај фетуса, девојка. Чини се да нема више од двадесет година. Но, има је: ноге су јој пуначке, а и образи јој се, ако се човек добро  загледа, румене.

На неколико метра од ње уочавам декицу који носи шешир и има на себи „пар“ одела, како се то говори у мом родном крају.

Креће се врло, врло споро. Потом застаје. Откопчава капут, сасвим полако, дрхтавим рукама. Потом прави још корак-два. Са напором, јер му руке непрестано дрхте, вади нешто из џепа.

Запрепашћено га посматрам питајући се да ли је могуће да ће учинити то што претпостављам.

Девојка се не помера.

Очигледно је: то у дедициним рукама јесте новчаник. Читаву вечност траје процес његовог отварања. Руке дрхте. Питам се да ли ће испасти ситнина док дедица покушава да отвори новчаник. Но, ништа не испада и не звецка.

Дедица прилази кутији која стоји испред девојке и са муком се савија како би убацио новац.

Ослушкујем пажљиво. Не чује се ништа. Очигледно је убацио папирну новчаницу.

Потпуно је погурен. Прави још неколико корака тако погурен. Тешко се исправља, врло тешко, полако враћајући новчаник у џеп.

Ускоро,  усправан, наставља свој пут, спорим, врло спорим, старачким кораком. Не окреће се. Његов пут води само напред.

Декица који изгледа као да има бар осамдесет година, сув као гранчица, наставља, усправан, свој пут.

Девојка, готово девојчица, не померивши се ни за милиметар, можда чак и не отворивши очи, наставља да лежи склупчана.

Треба ми мало времена да померим ноге и да поглед, који је пратио декицу, вратим на супротну страну, тамо куда сам пошла. Треба ми времена да дођем себи и, уместо да само  констатујем шта сам видела, искристалишем свој став о виђеном.

Уместо става, постављам себи (или неком невидљивом саговорнику) разна питања.

Да ли је та девојчица-девојка заиста неспособна да заради макар за хлеб насушни? Шта је навело тог декицу да баш њој удели милостињу, кад је толико убогих, правих или лажних (чак професионалних) просјака на улицама овог велеграда? Да ли се сажалио на младост, заборавивши на своју немоћ и одрекавши се неке мале радости коју стари људи себи могу и треба да приуште? Да ли тај новац више треба њој, тако једрој и пуној снаге, или њему, који се једва креће и из кога снага нестаје? Да ли је њена беспомоћност толико велика да није могла бар да му каже хвала и да за тренутак прекине непомичност тела и духа?

„Мора да је нека млада Румунка“, каже моја мајка. „ Много их је дошло последњих година, откако су примљени у ЕУ“.

Гледам је у чуду.

„…А можда деда једноставно има пара“, додаје она.

Све је могуће, знам, али исто тако знам да је ово призор који се ретко виђа, да сам још једном видела како изгледа несебичност и колико човек може бити осетљив на туђу несрећу.

В. М.