Trun smo i tren

Испод овог видео-записа написано је ко је ко, а у наслову је саопштено како смо живели моји крзнени цимери и ја пре две године.

Леа, прелепа шарена зечица коју сам купила почетком 2010. године, у марту је добила мужа, Јоцу, а у августу је стигла и прва принова - Лулу.

Средином септембра добили смо још пет другара које је Леа наставила да доји у кавезу, док је Јоца морао да их гледа кроз решетке (разлози за физичко раздвајање супружника јесу биолошко-сексуалне природе;-)), дружећи се са прворођеним сином.

Недуго затим, Лулу је отишао у Панчево, где је живела жена која је тражила мужа за једну своју лепотицу, те је он, онако снажан (како и не би био кад је био јединче, а Леа јела за петоро док га је носила), одмах направио девет малих лављих глава (мајка је припадала тој врсти зечева, те су сви "повукли" на мајку).

Једна од принова угинула је после двадесетак дана (шарена, која је личила на мајку), двојица су поклоњена након три месеца проведена са мајком и браћом (Пепе и Бели), а преостале две ћерке (Аска и Мели) живеле су са родитељима док је то било могуће - Аска до овог пролећа, када је угинула, пошто је имала неко ретко обољење налик на епилепсију, а Мели је умрла овог септембра, на порођају, што сам схватила након што сам угледала две бебине ножице које су вириле испод њеног репа (нисам ни знала да је трудна, пошто се то десило док сам била на летовању, кад су о њој други водили рачуна и нису је сачували од Робија, који је овде доспео као поклон мојих братанаца)

Моји цимери и ја се и даље лепо дружимо и волимо, и памтимо ово идилично време ухваћено камером.

Леа је сада сама у великом кавезу, пошто се Јоца шлогирао, те је у другој соби;главица му је остала окренута на десну страну, као и један део тела, али је покретан.

Роби није у кавезу. Слободно се креће по кући, али често облеће око Леиног кавеза и радо ту обедује. Док је Јоца био здрав, њих двојица су сваког дана имали бар по један обрачун, претходно одигравши игрицу "Ухвати ме ако можеш", пошто је Јоца искакао из кавеза како би се обрачунао са оним који се набацивао његовој жени,након чега би се изазивач победнички враћао у кавез, а изазвани, изморен, остајао да лежи поред или побегавши у кухињу на кратко, како би се окрепио после битке.

Заједнички живот, било са људима, било са животињама, подразумева много толеранције, али и љубави и обостраног задовољства и подсећа нас да "ниједан човек није острво, сам за себе целина".

Различити су начини на који свако од нас прихвата оне који се нађу на његовом путу, али и њихово прихватање и њихово одбацивање највише говоре о нама самима и нашим тренутним или трајним потребама. 

БЕЗРАЗЛОЖНИ СТРАХ 

Стигли смо у школу „Фридрих Лист“ петнаестак минута пре предвиђеног термина. Ту су нас дочекали љубазни домаћини: директор, господин Грос, и професори Анке В, Маркус П. и Матијас Н.

Ученици школе-домаћина седели су на столицама на левој половини хола, док је десна половина била празна и одређена за нас и наше ученике.

Погледала сам и госте и домаћине и скоро су ми сви (осим директора и професора) деловали помало збуњено и стидљиво. Иако је већина већ била разменила мејл-адресе и понеки мејл, нико никоме није прилазио. Стрепела сам да ће им, можда, бити потребно много времена да се опусте и зближе.

Након срдачног и сугестивног поздравног говора господина Гроса, и након што је рекао да се  гости и домаћини упознају и послуже припремљеним специјалитетима, ученици су устали и пришли једни другима.

Пријатељски стисак руке избрисао је у трену и мој страх и њихову трему.

На лицима свих присутних били су широки осмеси и радост што су стекли нове пријатеље. Од тог тренутка све је ишло онако како се само пожелети може јер је језик пријатељства овим младим људима, очигледно, био добро познат.

Тих пет дана дружили су се као да се познају целог живота, и било је велико задовољство посматрати како заједно раде, како се лепо друже и смеју.

НЕ МОЖЕ НАМ НИКО НИШТА

Наши домаћини одвели су нас прве вечери у оближњи ресторан у коме су се служили национални специјалитети.

Назив тог ресторана био је „Brezel“, што у преводу значи „переца“, а переца је омиљени доручак или ужина и понос становника овог дела Немачке.

У то сам се уверила у Музеју хлеба, који постоји у Улму, где сам видела „Њено Величанство“ перецу са круном на глави. перецу на новчићима, на везеним шустиклама, на кристалним чашама, на бокалима, на порцеланском посуђу, итд.

Ресторан одише швапским миром, садржи етно мотиве, беспрекорно је чист, а људи и атмосфера у њему су веома пријатни.

Када је дошао конобар да наручимо јело, нас три смо на матерњем језику гласно размишљале. Насмејао се и упитао нас да ли долазимо из Србије, што смо, уз широк осмех, одмах и потврдиле.

Како нам је потом рекао, проживео је неколико година у Аустралији, а годину дана је  радио у ресторану чији је власник био Србин, и где је добио и српско име – Бане (а зове се Бен). Тамо су га научили да на српском пева једну нашу песму.

Наравно, биле смо нестрпљиве да сазнамо о којој је песми реч, а он нам је, очигледно знајући какав ће ефекат (читај: урнебесни смех) изазвати, готово без страног нагласка и без грешке, на сав глас запевао:„Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине! Могу само да нас мрзе они што нас не воле...“ 

Има ли потребе да кажем да је вечера била изврсна, као и све друго што су нам сервирали наши домаћини?!? 

Предлог мојих претпостављених био је изненадан, а моја одлука брза.

Неколико тренутака сам се двоумила и питала хоћу ли бити на висини задатка и хоћу ли умети да се снађем у околностима које су свима нама непознаница, а које су, по свој прилици, основа за један нови почетак, а онда сам рекла ДА, иако не спадам у оне који предају стручне, економске предмете и не говорим енглески језик, што је пожељно.

Храбре је, и овога пута, као што се често дешава, пратила срећа која се хиљадила и које ћу се често и радо сећати.

Реч је о пројекту «Партнерство на делу», о размени идеја, програма, ученика и професора. Испоставило се, бар у нашем случају, да је то била размена  најпозитивнијих могућих искустава везаних за професију, али и ставова о разним животним питањима. Никада ми Немачка није била ближа нити жеља за учењем немачког језика снажнија него тек минулог марта.

Улм нас је очарао, као и људи које смо упознали и који ниједан тренутак нашег боравка у том граду нису препустили случају.

***

Радовала сам се одласку у Улм јер сам открила три важна елемента која нас спајају, а то су: Дунав, врабац и ушће. 

Дунав, једна од рајских река, протиче кроз оба града, и повезује нас својим дугим током.

Врабац је симбол оба града, само што се према том симболу становници Улма односе много пажљивије него ми, пошто постоје бројне статуе врабаца у најразличитијим бојама и од најразличитијих материјала, где год се кретали по Улму. Права је чаролија обилазити град и откривати једну по једну статуу тог летећег весељака који нас обрадује где год да га затекнемо.

Најпознатији се налази на катедрали са највишим торњем на свету, на улмском Минстеру, јер је, како легенда каже, баш врабац показао градитељима како да изграде ову велелепну катедралу.

Ушће Саве у Дунав такође постоји у Улму, али на слици. Насликано је 1717. године као мурал на Лепој кући (Das schöne Haus) која се налази на крају Рибарског насеља, неколико метара од дунавског кеја.

Испод те слике живих боја, поред које смо се сви сликали, налази се једна велика реплика шајке којом су становници Улма пловили (нарочито током турског рата,1664-1718) ка нашем ушћу и ка Војводини, где су живели до краја Другог светског рата, након чега су се вратили у своју постојбину.

Потомци тих људи и данас негују љубав ка привременој постојбини својих предака и поносе се и једном и другом домовином, а многи од њих говоре и српски.

Како да се човек, после свега наведеног, не осећа у том далеком граду као код своје куће, и не пожели да свима са којима ступи у контакт говори о чарима Улма и о љубазности његових становника!

А о Кривом торњу (Месарској кули), Рибарској четврти, Кривој кући (која је ушла у Гинисову књигу рекорда), Градској кући, Спомен-обележју Албрехту Лудвигу Берблингеру, легендарном „улмском кројачу“, и о другим знаменитостима такође се може много тога написати. Но, о томе – неки други пут!

Виолета Милићевић

Бејах на величанственој музичкој прослави Дана Русије, у Сава центру, на концерту хора руске армије "Александров" и Кустуричиног "No smoking orchestra".
Тај концерт је требало да се одржи у јуну, онда када је Дан Русије, али је из техничких разлога одложен и одржан 26. октобра увече.
Уживала сам у свакој секунди концерта, било да је певао (и свирао) "Александров", било Куста и његов фантастични оркестар.
Све је било лепо, али је свирање Д. Спаравала, виртуоза на виолини, са виолином на рамену, са виолином подигнутом изнад главе или пак на Кустиној ципели (без гледања у жице) - било нешто сасвим посебно.
Када се помену и Кустине најаве типа: "Човек који је новцу рекао не", уз објашњење да је одбио понуду "Cirque du soleil-a" од три милиончета еврића, јасно је да је и шоу програм био на висини.

Сава центар је био пун, како и доликује овој свечаности, и не знам шта је лепше звучало: "Тамо далеко", "Очи чарние", "Каљинка", одломак из Кустине опере или песме његовог бенда, али одлучих да поставим бар овај видео-запис који ће пренети делић атмосфере (у нади да ово није једини концерт ових мајстора свог заната, уметника, љубитеља и извођача предивних композиција).

(Слика са интернета) 

Сретох у родном граду свог гимназијског професора.

Ишао ми је у сусрет и, мада сам помислила да ме неће препознати пошто се нисмо срели петнаестак година, а од тада сам се и-ха-хај променила  (десетак година сам већ плавуша, а то је велика промена у односу на оно смеђокосо и дугокосо чељаде коме је он некада предавао математику), наравно да ме је препознао.

Понекад мрзим свој адолесцентски стид и несигурност, који умеју да се повампире и савладају здраворазумски поглед на свет…Бар ја знам да није могуће заборавити лица својих ученика, како год изгледали после много година...!

Кад ми се сасвим приближио, климнуо је главом и упитао:

 -  Може ли се?

Одговорих, уз осмех:

 -  Може, може...А како сте Ви?

 -  Увек добро, увек добро... – одговори и настави свој пут.

Сетих се туге свих нас, тадашњих другака и осталих којима је његова жена предавала хемију, када смо чули да је изненада преминула, и оног искреног и дубоког саосећања јер су имали кћерчицу. Касно су је добили, јер су се касно и нашли, што је честа прича у нашој струци, а онда је она заувек отишла, а он остао са девојчицом, која је сад велика...

Давно сам заборавила како се вади корење из бројева, шта је синус а шта косинус, које су формуле за израчунавање површине, обима и осталих димензија разних геометријских тела, а остало ми је у сећању само оно што је неопходно за неке животне калкулације: умем да (се) сабирам и одузимам, по потреби или сасвим непотребно, да множим (чак и бројеве, поред неких успеха, неуспеха, могућности, остварења) и да делим (све и свашта, кад имам или желим да имам), а и заграде користим у неким ситуацијама.

Упамтила сам да минус и минус у математици дају плус, мада се у животу то ретко дешава, и упамтила сам да човек увек мора да рачуна на себе (томе ме је научио Мика Антић:„ И увек само себе имамо, и сан пун жеља, недоречен“), а у неким ситуацијама, када је комбинаторика издашна, и на појединце из окружења , јер ипак се у великом мору истих мора наћи и неко другачији, несебичан и добронамеран.

Упамтила сам и да онај ко не уме тако да рачуна, може да рачуна још само на – многобројна непријатна изненађења и репризе разочарења...

Но, најбоље сам упамтила ову, накнадну лекцију, и врло често је понављам, кад ме неко упита како сам.

„Увек добро, увек добро“ , одговорим, и – пустим корак или реч.

Евентуални наставак разговора разоткрио би шта се крије иза те чаробне формуле, која делује на побољшање духовног здравља, у свим смеровима, и умножава одбрамбене механизме, чак и код оних који су изнутра подељени или десетковани.
Уколико до наставка разговора не дође, и ове две речи су довољне.

А Ви, како `те?  

(В. М, 21. 8. 2007)

 Сајам је један велики вашар (што му и име каже). 

(Лагунин штанд) 

(Код штанда Завода за уџбенике) 

(Предивно опремљен "Мали принц" код штанда "Моно и Мањане) 

(Штанд "Легенде" из Чачка, Оскаров најновији роман "Живот је кучка") 

Купљено:

(За посао)

 
(За душу) 

(За душу) 

О религиозности старих Словена стећи ћете реалнију представу ако помислите да реч богат (као и њој супротна убог, где у- има одречно значење) долази од бог: било зато што су од богова очекивали чисто земаљска добра или чак, као што мисли Скок, зато што је првобитно значење речи бог било „срећа“ или „богатство“.

А како долази до богатства или имања? И о томе им је све било јасно кад су позајмили реч роба, од германског raubon, пљачкати.

Монархија је била туђа Словенима, па су од других народа узели и реч краљ (од имена Карла Великог), и цар (од имена Цезар), и кнез (од германског kuningaz, одакле данашње немачко konig и енглеско king).

Посебно је занимљива тврдња да реч витез долази од германског viking, мада за ту реч има и других тумачења.

Исхрана наших предака морала је заиста бити једнолична, судећи по томе што од речи купус, пасуљ, кромпир, лук, кукуруз, рижа или пиринач, трешња, бресква, крушка, кајсија или марелица, уље, шећер, оцат или сирће, вино, ракија ниједна није словенског порекла. А кад већ говоримо о старим позајмицама, можете својим пријатељима поставити следеће квиз питање: од речи поп, сркца, кум, морнар, чамац, мањак, ружа, шљака, крст, криж, ципела, чарапа, подрум, соба, рибати које су страног, тј. несловенског порекла?

Изненађујући одговор гласи – све до једне. Поп, црква, крст и подрум долазе из грчког: прва од „pappas”- отац (одакле и папа), друга од kуриаkон „(дом) господњи“, трећа од имена Христос, четврта од сложеницеhypoдromos (чији други део имамо у облику друм). Кум је од латинског compater, криж од лат. crux ,морнар од лат. marinarius (одатле облик мрнар, употребљаван још у прошлом веку, потом претворен у морнарпо аналогији са море). Ружа је од италијанског rosa, а мањак (мада касније приближен нашем придеву мањи)од италијанског manco. Рибати је германског, a шљака немачког порекла. Чарапа је турцизам, као и чамац (од чам- јела, одакле и чамовина). Ципела и соба су из мађарског.

Ако немате друштво коме бисте поставили питалице, а имате етимолошки речник, можете сами себе испитивати о сродству између речи. Доста се о томе може закључити и на основу сличности облика, мада утисак често вара. Можда ћете и сами, не отварајући речник, моћи да се сетите од чега долази глагол псовати (од пас), или да закључите да су змај и змија два облика једне исте речи.

Већ је теже погодити етимологију речи коцка (одкост-ка, мала кост) или глагола цаклити се (од цакло-стакло). А једино вам речник може открити да биљка долази од глагола бити (који је некада давно имао и значење расти), или да су и цедуља и читуља настале од исте латинске речи грчког порекла, а ћошак и киоск од исте турске речи персијског порекла.

Да ли бисте се икада сетили да лубеница, лубања и палуба долазе од истог корена луб-, који у овом случају значи „кора“ или „покривач“? Јесте ли били свесни да северни и јужни пол (од грчког полос)немају никакве везе са мушким и женским полом, тј. са мушком и женском половином човечанства? Сви знамо да је турцизамбатлија по значењу супротан од турцизма баксуз, али их обично не осећамо као сродне речи: међутим,батлија је онај који има бахт (срећу), а баксуз је бахт-суз, дословно среће-без.

Јесу ли сродне речи елипса и липсати? Којешта, каете ви: какве везе мое имати геометријска фигура са угинулим животињама? Па ипак, обе долазе од истог корена. Грчко еллеипсис значило је „смањивање“, и елипса је тако названа јер су је схватили као умањени круг; од исте основе изведен је и глагол липсати, који је значио „смањити се“, а потом (са истом променом значења као и мањкати, од италијанског mancare) „нестати“, и најзад „умрети“.

Иван Клајн, Разговори о језику