Trun smo i tren

Сјај сафира, сјај сузе у оку, сјај прве капљице јутарње росе на трави... Није ли наш свет сјајан, у сваком смислу те речи?

Што га више упознајем, мојим телом путује узбуђујући осећај при помисли на његову бесконачност. Једноставно осећам да нема границу и да ми десет живота не би било довољно да упознам све његове чари.

Одувек сам се трудила да посветим довољно пажње свим, чак и оним најситнијим детаљима овога света. Јер то је оно што сви заборављају – ситнице чине наш живот лепшим.

Али ево, док посматрам ову бубамару која ми мили по длану, онај цвет тамо већ je  процветао и под сунчевим зрацима се приказао свету у свој својој лепоти. Онај беличасти облак већ je наставио своју пловидбу небеским плаветнилом. Надам се да га је неко видео и посветио му бар минут размишљања о његовој величанствености.

Када нам овај свет већ дарује читав спектар боја, треба увидети још неке, поред црне и сиве. Треба препознати лепоту. Све је у тој вештини.

Сунце је покретач свега: лепоте, среће, света. Оно одувек постоји и зрачи својом мудрошћу. Оно нам дарује нови дан и са своје висине посматра све што је створило, све те процесе који су ме одувек фасцинирали: рађање, одрастање, умирање; буђење, одлазак на спавање; падање кише, повратак ведрине; пролеће, лето, јесен, зима...

Оно што ме највише одушевљава и чему никада не бих могла да посветим довољно пажње је живот лептира. Од сасвим ружне и обичне ларве постаје магично биће чије шаре на крилима причају читаву једну причу. А онда, на врхунцу свог живота, у тренутку која се сва лепота природе своди на њега самог, он умире. А сунце се само осмехне јер зна да ће се сутра родити нови. И то никада не престаје. Све док је сунца и осмеха.

Бојана Петровић, 2/4

***

Е, баш је леп овај свет! Баш јесте! У инат свима који кукају и стално се жале, те на сунце, те на снег, мени је овај живот веома леп.

Гледа ме. Свиће дан. Прилази ми. Цвеће се буди. Додирује ме. Сунце почиње да сија.

Насмеје ми се. Сунце пржи. Нема везе што је -17 и што је пао мрак, мени сунце сија и топло ми је. Он је ту. И то је једино битно.

Можда ја немам довољно пара за ону фенси хаљину, можда немам неко згодно тело, или боље рећи сигурно немам, можда немам памет, сигурност, лепоту, али имам њега. И шта ће ми више ?

Имам обасјане и топле дане, насмејано и ведро лице, живот пун наде, среће и храбрости. Да ли ми и треба више?

Само осмех његов ми треба. Ја сам срећна кад је и он срећан.

Шапуће ми нежне речи, речи пуне љубави, дивљења. Летим три метра изнад неба. Поклања ми цвет, велику црвену ружу. Обузима ме срећа.

Узимам ружу. Јој, бодем се на трн!

Будим се. Налазим се у свом кревету. Устајем. Свет је леп.

Налазим се са другарицама у оближњем кафићу. Живот је леп.

Видим њега. И њу. Он је леп.

Кажу, срећа је када не можеш да заспиш јер је тада коначно стварност лепша од снова. Ја немам толику срећу, али срећом имам дар да сањам. Да замишљам неку другу, лепшу стварност. И докле год будем имала тај дар, мој свет ће бити леп.

Марија Јовановић, 2/3

***

Свет - чаролија пуна шарених боја, простор на коме има места за сваку особу која жели да живи и ужива у његовом окриљу; отац који нас чува и брани од сваког зла; сунце које нас обасјава и пружа нам светлост и топлину.

Бескрајно пространство у коме се свакодневно рађају нова лица а стара умиру, води рачуна о својој деци. Учи их првим корацима и води их кроз непознате крајеве.

Свако од нас је слободан и попут птице шири крила ка новим путевима, сазнањима и лети пространим плаветнилом.

Природа се сваког јутра изнова рађа у новим бојама и раскоши, и пружа човеку мир док ужива у њеним лепотама.

Цвеће се огледа у својој раскоши и ствара нове мирисе док му благи ветар милује косу.

Све је тако лепо, пуно живота!

У ваздуху се осећа срећа насмејаних лица.

Иако свако од њих има проблеме, труди се да их преброди и нада се да ће сутра бити боље.

Радујемо се сваком тренутку и уживамо у свакој ситници која нам пружа радост, јер у свету свако доживљава падове и успоне, али и пад је лет и чини да не поновимо исте грешке.

Свет је леп када поред себе имаш пријатеља који ће ти у сваком тренутку пружити утеху и који ће учинити твој свет бољим...

У свету царују пријатељство, љубав и поверење које нас чине људима.

И када се заврши дан и падне мрак, светом влада пријатна тишина. Наше сенке постају звезде које нас верно прате и осмехују нам се док уживају у бескрајно плавом кругу.

Рајка Ковачевић, 2/3

***

Прелиставајући "архиву" са писменим задацима, приметих да на овом блогу још нисам објавила задатке настале у претходној школској години, када су ауторке биле другакиње и када су написале лепе задатке на тему "Ала је леп овај свет". Знајући да никад није касно, а нарочито подстакнута неодољивим мирисима и утицајима пролећа, одлучих да данас објавим ова три задатка.
Наравно, и млади, као и ми, знају да се око нас дешава толико тога што никако не можемо назвати лепим, али је веома важно на који начин излазимо на крај са тим и где налазимо снаге да све пребродимо. Ево одговора!. :-) 

(Slika sa interneta) 

Одрекла бих те се ја,

коначно,

да то зависи од мене,

али од мене не зависи

ништа

осим, можда, да ли ће сутра

гранути сунце

или ће се просути дажд

из мојих очију.

Отишла бих ја,

далеко,

у потрагу

за Атлантидом

или за Недођијом,

у Легију части

или у ходочаснике,

кад бих била сигурна

да те бар тамо

нећу срести.

Заљубила бих се ја,

поново,

да је то у мојој моћи,

да није сваки део овог тела

обележен мојом чежњом

за тобом,

па запечаћен са девет печата

које једино твоје усне

могу растопити.

Предала бих се ја,

другом,

да сам те бар у сну пољубила,

да ме је твоја рука миловала

бар једну ноћ,

и знала бих,

ма где била,

коме припадам сва,

од врха до дна,

од настанка до нестанка.

Оставила бих те ја,

заувек,

кад би се они голубови

већ једном одселили

са суседног крова,

јер би са њима

одлетела и моја душа

која једино због тебе

на земљи обитава.

Виолета Милићевић 

*
У међувремену, након Костиног питања, дошло је до промене.
Нема их на суседном крову, али их има на мом прозору и клими:

(Слика са интернета) 

      Свако женско са:

      3 године : погледа се и види Краљицу;

      8 година: погледа се и види Пепељугу;

      15 година: погледа се и види Ружну сестру (мама, не могу у школу оваква !);

      20 година: погледа се и види: предебела/ премршава, прениска/ превисока, превише равно/ превише коврџаво, али одлучи да изађе у сваком случају;

      30 година: погледа се и види: предебела/ премршава, прениска/ превисока, превише равно/ превише коврџаво, али одлучи да нема времена да то поправља и излази у сваком случају;

      40 година: погледа се и види: “Чиста сам”, и излази;

      50 година: погледа се и види: “То сам ја”, и излази где год  жели;

      60 година: погледа се и подсећа се свих људи који се више не могу видети у огледалу. Излази и осваја свет;

      70 година: погледа се и види: мудрост, весеље и способност; излази и ужива у животу,

      80 година: не гњави се гледањем. Само стави црвени шешир и излази да се забави.

(нећемо ићи у далеку прошлост већ од Христовог рођења када је Београд под влашћу варварског племена Синги)

91 г.Сингидунум је римски војни логор са IV Флавијевом легијом.

441. Хуни руше Сингидунум

после 450. Сингидунум је под влашћу Сармата .

око 470. Источни Готи протерују Сармате из града.

488. Гепиди освајају Сингидунум.

504. Готи заузимају град , али мировним уговором...

510. ... град припадне Византији.

535. Византијски цар Јустинијан I обнавља Сингидунум.

584. Авари освајају и разарају антички Сингидунум.

592. Византија га је повратила.

596. Авари руше бедеме града, али је византијска војска задржала град.

око 630. Словени освајају Сингидунум.

827. Бугари преузимају власт над тврђавом.

878. Јавља се град са словенски именом – БЕОГРАД .

896. Угарска војска напада Београд.

971. Византија осваја Београд , а од Византије ...

976. ... преузима га цар Самуило.

1018. Цар Василије II руши македонско царство и Београд опет постаје византијски.

1071. Угарска опседа Београд.

1072. Византија преузима Београд .

1096. Угарска војска разара Београд, али га је Византија задржала.

1127. Мађарски краљ Стеван II руши Београд  и његовим каменом гради Земун .

1154. Византијски цар Манојло I узвраћа истом мером. Руши Земун и београдским каменом поново гради Београд.

1182. Угарска напада и пљачка Београд.

1185. Византија повратила Београд - дипломатским путем.

1230. Београд је у саставу Бугарске.

1232. Град припада Угарској.

1284. Србски краљ Драгутин добио је од угарског краља власт над Београдом, и тако Београд први пут постаје СРБСКИ.

1316. Краљ Милутин оружано осваја Београд.

1319. Угарски краљ осваја и спаљује Београд.

1382. Противници угарске круне – браћа Хорвати - освајају Београд.

1386. Угарска је повратила Београд.

1403. Деспот Стефан Лазаревић добија од угарског краља власт над Београдом.

Обновио је тврђаву и градско насеље и учинио га СРБСКОМ ПРЕСТОНИЦОМ.

1427. Угарска преузима Београд.

1440. Турска напада Београд , али ће град (уз велика разарања ) бити одбрањен.

1456. Угарска и крсташка војска одбраниће Београд од турске војске. Град је разрушен.

1521. Угари предају Београд Турцима.

1688. Аустрија преотима Београд од Турака.

1690. Турци истерују Аустријанце из Београда .

1717. Аустријска војска осваја Београд .

1739. Турци враћају Београд.

1789. Аустријанци су поново у Београду , али га ...

1791. ... уступају Турцима мирним путем .

1806. Србски устаници заузимају Београд који постаје центар нове Србије.

1813. Турци поново заузимају Београд.

1830. Султанов хатишериф о аутономији Србије.

1867. Михаилу Обреновићу предати кључеви Београда.

1878. На Берлинском конгресу призната независност Србије.

1882. Србија постаје Краљевина , а Београд престоница.

1914. Аустријска војска улази у Београд и остаје само три месеца , да би ...

октобра 1915. ... поново ушла и остала три године.

1918. Првог новембра Београд опет постаје србски, али децембра исте године постаје југословенски.

1941. Немци бомбардују Београд 6. и 7. априла, и 12. априла улазе у њега тако разрушеног.

1944. Американци бомбардују Београд .

1992. Београд постаје главни град - Савезне републике Југославије

1999. Нато бомбардује Београд.

2003. Београд постаје главни град –Државне заједнице Србије и Црне Горе.

од 21. маја 2006. Београд је поново главни град Србије.

Сочињеније: хаџи Милан Арсеновић

*

Од 16-19. априла одржана је манифестација "Дани Београда". 
Њоме су обележена два битна датума у историји града: 16. април 878 (када се појавио први писани документ са овим именом града), и 19. април 1876 (када су Турци предали кључеве града кнезу Мијхајлу).
Прослава је обухватила низ изложби, концерата, радионица и организованих обилазака значајних локација. Захваљујући тој манифестацији, која је установљена 2003. године, имала сам прилике да уђем у обе Скупштине: савезну и народну, да посетим Бели двор, као и да, бар успут, видим изложбе и чујем разне извођаче.
Ове године сам само прошла Кнез - Михајловом и присуствовала делу концерта на Пашићевом тргу.

 СЛОВО МАЊЕ ИЛИ ВИШЕ

* Носеће снаге су по/д/ бациле.

* Власт мора народ да /з/ бије. Не може свака вашка обашка.

* Мас/к/ е падају пред свршеним чином.

* Сиромашни смо због великих д/р/угова.

* Досадише народу /п/разним обећањима.

* Власт је /о/ купила део народа око себе. Злу не требало.

* Не к /р/ адите само ви. Постоје и други свеци.

* Шта да /к/ријемо. Продали су нам земљу.

* Оставили су нам огромну ба/ш/тину. Дуго ћемо их памтити.

* На /п/ редно друштво ће нас извући из кризе. Народ добро вуче.

* За /о/ стали смо у развоју. Много смо радили.

* /К/ ради, ако хоћеш да се обогатиш!

* Власт је за се /о/ бе. Зато мења положај.

* Србима није потребан с /а/ вет. Они су најпаметнији.

* Лопови су се /с/ нашли у затвору. Сад копају по прошлости.

* Знају они да по /д/ мажу народ кад затреба.

* Не можемо власти п /р/ оверити новац. Не знамо ни како изгледа.

* Власт чини све да пензионери буду /с/ покојни. Да се више не муче.

* Избори не решавају питање пр /а/ вог човека. Најчешће су промашени.

* Од /л/ учили смо и да једемо. Много је било поста.

* Народ се не мири са каз /а/ ном. Доста је понижења.

* Кога преваспитава полиција тај не /п/ остаје човек.

* Када је густо политичари се вешто п /р/ овлаче. Користе зак /л/ оне.

* Политичари ће пре с /т/ ићи до дна, него у народ.

* Власт није задовољна својом  п/а/ латом. Тражи већу.

* Много нас коштају њихови п/р/ опусти. Превише су затезали.

* Знамо ми одакле /п/ отичу та средства. Појавиле су се пукотине.

* Свет је задовољан нашим рас /п/ адом. Никло је много држава.

* Нису мот /и/ ке само за народ. И власти би добро дошле.

* Очајни смо. Штампа све више пише о њиховим му /ћ/ кама.

* Паметни нису на /с/ цени. Ту имају предност глупаци.

* Лица им говоре да су з/а/бринути. Шта ће са толиким новцем?

* Шта/м/пом постижу циљ. Многе оцрне.

Даница Машић

***  

   Франкфурт у априлу мирише на јоргован.

   У парку иза зграде Земаљског суда јоргован се расцветао као душа девојачка у пролеће, и мирише, мирише опојно и непрестано, ујутру и у току дана толико да човек не може да одоли његовим дражима, на шта год мислио пролазећи поред парка, а увече мирише опоро, подсећајући да и оно што је најслађе и најлепше има време кад његова сласт прија и време када постаје тешка чак и ономе ко истински ужива у њој.

   Зечеви и голубови, као и бројни косови, дивље патке, чапље, лабудови, врапци и птичице чија имена ми нису знана живе сложно и смењују се на зеленим, травнатим или воденим франкфуртским површинама, којима скакућу, пливају или лете, непрестано тражећи храну или одмор, све док не дођу људи или пси, када им, невољно, уступају простор.

   Људи ређе необавезно шетају тим стазама (осим када су са својим љубимцима), а чешће су ту због свог здравља, пошто воде рачуна о здравом животу, те у свако доба дана неко брзо хода, трчи  или вози бицикл ради одржавања кондиције.Трче припадници оба пола и свих узраста. Чак сам виђала и родитеље који трче, истовремено гурајући колица у којима се налази њихово дете (једно детенце, чије сам само ножице видела са терасе, очигледно је толико уживало да су се оне непрестано ритмично померале као да игра док је његов отац полако трчао, држећи обема рукама ручку колица).Могу мислити како је то дете лепо спавало после таквог кондиционог тренинга!

  Ја најчешће туда возим бицикл, било да сам у пролазу, онда када је мој циљ кеј на Мајни, Гетеов трг, нека од огромних робних кућа, метро-станица Борнхајм мите, оближњи маркет или кинески парк иза ћошка.

   Улице су, осим рано ујутру, прави мравињаци којима врве пролазници свих боја и узраста. Још увек је језик који се најчешће чује – немачки, иако, наравно, у Франкфурту, као и у многим другим немачким градовима, има много Турака, Африканаца, Азијата, припадника језичких заједница бивше Југославије, Италијана, Шпанаца, Португалаца...

   Категорија бициклиста – туриста попут мене око 8 – 8.30 ујутру може сасвим лепо да прође Цајлом, центром града, својим превозним средством, а да притом нема осећај да је на слалому или велеслалому, што је случај од 9 – 9.30 па надаље.Но, оно што ме фасцинира је – да су у Франкфурту сви који се нађу на улици свесни да, заједно са њима, многи други корачају, гурају колица или возе бицикл, и свако има право на свој избор и начин којим ће прећи тај део пута, у зависности од потреба или обавеза.

   У Србији то није случај. Бициклисти су тамо људи нижег реда, осим на Ади или дуж кеја, где постоје стазе специјално за њих, и то је све.На сваком другом месту њихово присуство није уобичајено.

   Франкфурт је град у коме свако може наћи своје место, било да у њему ради или је само гост, случајни или намерни.

   Нема тога ко у овом граду неће пронаћи нешто за себе, јер Франкфурт нуди све: онима који живе да би своје домове опремили најлуксузнијим или само најнеопходнијим стварима, онима који су ту због историје и онима који су ту због забаве, онима који су у посети родбини или пријатељима и онима који желе да бар успут пробају немачке специјалитете, онима који су ту због пословних, нарочито  банкарских трансакција, онима који су ту да би се обогатили на брзину и на недозвољене начине (продајом дроге, препродајом или крађом најразличитијих производа) и онима који стрпљиво остављају на страну сваки евро који не морају потрошити, онима који ће ту заувек остати и онима који су ту тек у пролазу.

   Једино не знам какав је ноћни живот овог града – гиганта, те о томе не могу да говорим, али знам да у Франкфурту има много кафића, клубова, дискотека (а најпознатија српска дискотека је, колико знам, у Офенбаху, који је Франкфурту оно што је Земун Београду).

(В. М, април 2011) 

Све то прекрије, ипак, прашина,

и то је тако од давнина:

 и златни дворци, и куће од прућа,

и шарене лаже од папира,

и храст столетни покрај реке

у коме птице су гнезда свиле,

и коњи врани у планини,

и усред мора далеке барке,

све је то само одсјај варке

што нaм се трајно понекад чини.

Све то прекрије, ипак, прашина,

и све обгрли страсно тишина:

нечујно тече понорница,

без гласа трепере јабланови,

уморне ћуте казаљке сата,

без струне занеми виолина,

утихне и шкрипа улазних врата.

Само тишине чује се јека

во вјеки вјeков, од памтивека.

Све то прекрије, ипак, прашина,

од земног кала до рајских висина:

и незасите и сите свега,

и скромни јелек и одоре царске,

и раскош душе и срца празна,

и адску тмину и сунца зраке.

Све то обгрли, ипак, тишина,

и све је само одсјај варке.

На крају остане само празнина,

једни исход свега чег има,

и усред ње сићушно биће

ког стигне награда или казна.

Све то прекрије, ипак, прашина,

“У моје време, док још није пронађен пубертет, нисмо ни знали да смо у кризним годинама. Стискали смо прстима приштиће по лицу и мазали косу бриљантином.

Фотографије голих дама биле су права реткост и могле су се видети једино у књизи доктора Александра Костића 'Полни живот', у којој су један безлични мушкарац и једна разблудна госпођа испробавали чудне гимнастичке позе, потпуно равнодушних лица.

У моје време, секс је био чиста пропаганда, мада смо сви помало лагали како већ поседујемо нека искуства. Ко је већ спавао са неком девојком, био је најславнија личност у читавој гимназији. Можда смо се и осећали помало необично, али нико није смео да призна да је у пубертету, а још мање су то примећивали наши родитељи, којима је било главно да смо сити и обувени. Да ме питате како сам преживео пубертет и остао здрав и читав, заиста вам не бих умео објаснити.

Данас је лако бити у пубертету. Према деци у том прелазном периоду понашамо се на научној бази, као према малим пацијентима. Сви се брину да им не остану неке трауме. Псссссссст! Они су у пубертету! Још мало и дечацима ће се на лекарски рецепт додељивати прве женске, а том свечаном чину вероватно ће присуствовати оба родитеља и дежурни психолог. Па опет, никад више педера!

У моје време, док још није био пронађен климактеријум, жене у извесним годинама мислиле су да их глава боли због преморености. Јесу ли наше баке изненада мењале фризуру и навлачиле прозирне спаваћице да поново привуку свога мужа, који је почео да запоставља брачне дужности? Да су уопште одлазили на летовање, да ли би баба и деда ишли одвојено, ради освежења брака, како то данас новине саветују? Ко зна, можда би им брак у том случају био много складнији и трајао знатно дуже, а не само педесет и шест година?

У моје време, док реч секс још није била пронађена, људи су се волели потпуно дилетантски. Није било никога да им покаже ерогене зоне, нити да им одреди биоритам. Добри смо и овакви какви смо, како смо аматерски долазили на свет!

У моје време, ко је имао купатило, свађао се у купатилу. Ко није, није се ни свађао! Ћутао је и трпео!

У моје време, никоме није падало на памет да има притисак. Питам се да ли су га људи,у моје време, уопште имали, или је пронађен тек касније, када су амбициозни сељаци позавршавали медицинске факултете?

И како смо, уопште, живели у моје време а да ништа нисмо знали о кретању антициклона над северозападном Европом, нити о влажности ваздуха, брзини ветра, водостају на рекама и температури, да не говорим о изгледима за наредни викенд?

Мада волим своје време, никада се не бих вратио у њега. Данас се много лакше живи. Али умире се исто тако тешко као и у моје време.

Још само да и то некако решимо!"

Момо Капор: "Скитам и причам"

***

 У Дому војске отворена је (и трајаће још неколико дана, до 10. априла) изложба слика Моме Капора, "Успомене једног цртача". Лепа је и права је радост за свакога ко је иоле познавао Мому.  
У "моје" време, Момина дела су била омиљена литература адолесцената (и студената). Изненадила ме је ових дана чињеница да већини данашњих адолесцената из престонице, коју је Момо овековечио и до небеса уздигао, његово стваралаштво није познато.
Тужно ми је то. Баш тужно.
Ја сам упознавање са његовим стваралаштвом започела од "Бележака једне Ане" и "Скитам и причам". Зато и одлучих да баш овај одломак поставим на блог, да и ја дам малецки допринос успомени на легенду која је ходала Београдом и оставила (у) њему своје срце и дело. 

Не знам по који пут РТС репризира серију „ Бољи живот“, али знам да сам и сама бар једном рекла: „ Докле више, аман, људи?!“, и да сам умела и да искључим телевизор, само да не бих поново гледала оно што ми је добро познато.

А опет, кад бих се препустила некој епизоди, схватила бих да истовремено гледам неколико паралелних серија, и то најмање две.

Како? Врло једноставно!

Док гледам ту серију, сећам се и неких важних догађаја из свог живота, јер је серија први пут емитована од 1987-1991. године, а тај период обухвата моје прве године у Београду, у који сам стигла у јесен 1987.

Памтим да сам епизоде од те јесени до следећег лета гледала у Делиградској 22, са Сашком и Миленом, код „кује Видосаве“, након чега су уследиле епизоде у Улици Раде Врањешевић, са тетка-Драгицом и чика Мијом, а потом и са цимеркама, које су се смењивале овим редом: Милинчица, Вики и Д. која је завршавала археологију и говорила ми у поверењу о својим разговорима са ванземаљцима; а потом – епизоде у Студењаку, гледане на малом Сименсовом ТВ-у постављеном у већој соби апартмана  број 666...

Сећам се паралела које сам повлачила, због којих сам се поистовећивала са неким јунацима и проналазила се у неким ситуацијама, и сећам се породичних догађаја, и свог Гиге, и свог Бобе и Саше који су се час стапали у један лик, чак удвостручавали или умножавали, и младалачких лудости и заноса, правих и погрешних корака, својих и туђих...

Тако се преплићу епизоде из мог живота и епизоде ове серије и, као из тродимензионалних слика, из сваке сцене израњају и неке друге сцене.

Вечерас је емитована епизода у којој је Кока почела да живи као подстанар код неизлечивог хипохондра; у којој је Саша зарадио на коцки огромну суму, у којој Јатаганац прави пословне комбинације типа: „Дођеш ми-дођем ти“, али и она у којој је војник Боба изашао у град како би купио жицу ге за гитару, а онда присуствовао крају концерта Нине Андрејевић, у коју је био заљубљен онако како се заљубљујемо кад нас неко, хтео - не хтео, уздрма до темеља, након чега ју је чекао испред Дома културе у коме је наступала, негде у унутрашњости.

Боба је у маслинастозеленој униформи,  која је тада изазивала у обичном становништву посебна осећања, јер је војник био неко ко је подвргнут строгој дисциплини и кога није било стид да носи униформу кад би излазио у град, због чега се много пута дешавало да га неко ко има сина војника части или угости. Остајање у граду дуже него што је било дозвољено подразумевало је строгу казну, често и затворску, а незакопчано дугме на униформи такође је повлачило казну...И све је било по ЈУС-у.

Због сусрета са оним ко је због ње био и у затвору и ко је на разне начине показивао да љубав не зна за године и остале границе, естрадна звезда одлучује да проведе још један дан у неком неважном градићу и да буде члан жирија на такмичењу војних оркестара. Иако удата, и то за једног од оних који ведре и облаче, захваљујући коме јој каријера креће узлазном путањом, иако свесна да су „ давно прошла та времена када је некога волела и кад је живот могла дати за један горди поглед...“, како пева у песми, не заборавља драж љубави коју је осећала, иако је није није узвратила.

И сетих се времена у коме сам била тако млада и веровала да неке границе не постоје, времена у коме су се људи много више поштовали, у коме се знало где је коме место и шта коме приличи; у коме је војник знао своје дужности; у коме су ученици за своје поступке и награђивани и кажњавани, а родитељи су били свесни да је дисциплина важна ставка у формирању нечије личности, иако је то деци понекад било неподношљиво; у коме су људи били срдачнији и увиђавнији; у коме сам често виђала оне који су ми драги, у коме је рат био само мисаона (а не заједничка) именица () у сваком смислу, а не само граматичком), у коме је толико тога било неизвесно, у коме сам сањала о бољем животу, али у коме нисам могла замислити да ће он изгледати овако...

А данас сам прегледала тестове са пријемног у једној београдској школи, и у њима нашла овакве одговоре: да је „азбестни“ – угљени сугласник; да постоји аурист; да песма може бити дескретивна; да је компаратив од „ мек“ – тврђи; да је компаратив од „ врућ“ – топлији, па чак и врућији, а од „ далек“ – далекши; да постоји иструментал, као и инструметал; да је Бранислав Нушић написао приповетку „ Међу својима“, итд...

А сутра ћу сређивати дневник, просеке, пресеке и све што иде уз то...

А живот...?...

“ Ја хоћу живот, бољи живот, да га зграбим попут тигра...Живот није дечја игра...“

( Написано 23. јуна 2009)

Нађох овај запис па се нешто разнежих...Вратио ме је и у 2009, и у деведесете године прошлог века и у - себе, па одлучих да га објавим. Неке репризе су ипак врло инспиративне. 

Кад сам била мала, хтела сам да будем

Бановић Страхиња.

Онда би дрвеће попадало када прођем

од страха од мог имена.

Хордама јунака би кичме крцкале

под баластом моје осуде,

а опет, још увек би могла

да ме потресе ћорава мачка.

Кад сам порасла, хтела сам неког као

Бановић Страхиња -

ко ће да ми исцеди кости из меса

и ишчачка каурина из мог ока,

да падне од мог мача у својим леђима,

а онда устане

и мртав ми целива прсте.

Сад хоћу да живим као

Бановић Страхиња,

вулканско острво у мору туђих таштина,

стамен храст сав сув од самоће,

камен – жрвањ што у брашно мрви

јалово зрневље под собом

и распада се у песак под једном сузом.

Јелена Радовановић

*

Бановић Страхиња ми је омиљени епски јунак.

Јунак који прашта. Јунак који воли. "Нетко".

"Помало је такијех јунака ка што беше Страхињићу Бане."
*
Песма Ј. Радовановић достојна је једног таквог јунака и идеала.

Она је попут доброг црног вина: подједнако разгаљује, снажи и заноси и дух и тело.