Trun smo i tren

Прича једне свеће, I

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 20:11

http://www.dodaj.rs/f/12/rH/3oA0PYeB/sveca-koja-gori.jpg 

(Слика са интернета) 

„Пепе, дођи овамо!“

„Нисам ја Пепе, ја сам Петар!“, јогунасто узврати дечак.

„Знам, соколе, ја то теби тепам“, нежно одговори деда. „Хоћу да ти дам нешто.“

„Шта то?“, радознало упита дечак.

„Једну свећу.“

„А шта ће ми?“

„Хоћу да је узмеш и да упамтиш добро шта ћу ти рећи. Узми је, али је немој користити! Ма колико мрачно било, немој је палити! Само оног тренутка када твој пут постане превише стрм, мрачан и безизлазан, ти је упали.“
Дечак га је гледао широм отворених очију и, иако није разумео дедине речи, оне су се дубоко урезале у његову главицу.
Године и године су прошле од тог чудног разговора. Наш Пепе је порастао, оженио се и за месец дана очекивао рођење првог детета.

Можда ово није идилично, али стварност се сурово поиграла са нашим јунаком. Тог магловитог поподнева је пожелео да се није ни вратио кући.

Откључавши врата, стропоштао се, онако обувен, на кревет и бесциљно зурио у слику преко пута. У руци је држао полуотворени папир, уредно пресавијен на пола. Од свих речи које је прочитао, њему су се по глави мотале: решење, технолошки вишак, хвала на доприносу, колектив, управни одбор.

Од шока није ни приметио да му супруга није код куће. Непријатну тишину је прекинула звоњава телефона.

„Љубави, ја сам. Само да ти се јавим да сам у болници. Немој ништа да бринеш! Доктор је рекао да...“

Испустио је слушалицу. Шта му се у том тренутку мотало по глави, само он је знао. Да ли од немоћи, да ли од умора, чврсто је зажмурио.

Учинило му се да чује неки глас. Отворио је очи, али никог није било. Поново је зажмурио и, овога пута јасније, чуо је глас који шапуће: „Сети се, упали!“

Глас је био толико познат, толико близак...

„Деда!“, повика наглас и као опарен скочи с кревета. Иако је у том тренутку имао  да обави важније ствари, он се, не размишљајући, инстинктивно спусти у подрум и извуче свећу.

Дрхтећи је извукао упаљач из џепа фармерки и, готово хистерично, упалио свећу.
Очи су му грозничаво колутале. Није разумео ништа. Тада је приметио нешто чудно. Свећа уопште није сагоревала. Како, зашто, није знао, али се восак није ни загревао, а камоли топио.

Трепнуо је и, на своје изненађење, лагано се осмехнуо. Разумео је.

Полако је подигао поглед и прошапутао:“Хвала!“

Кратким покретом руке угасио је свећу, одложио је и, са осмејком, изашао напоље.

Зашто свећа није сагоревала, никада није разумео. Оно што је он разумео било је много важније. То што је схватио те вечери у подруму постало је његов мото. Свима га је говорио. И мени га је рекао: „Огањ живота ће те прогутати само ако му то дозволиш. Упамти: нема огња који се не може угасити, и нема искре која се не може разбуктати.“

Када би га питали где је то чуо, са осмејком би говорио: „Испричала ми једна свећа“.

Стефан Сикимић, 4/3, 2011/2012.

***

Шибице! Где су? Не, боље узми упаљач, лакше ћеш створити пламен. Неће па неће! Не вреди, било је влаге ових дана. Чекај, чекај, ево! Успело је, свећа гори! Погледај тај мали пламен који несигурно трепери! Неће се угасити, неће! Само да се навикне на своје окружење, ништа више.

Дечак је. Честитам, мама! Порођај је био тежак, али успели сте. Плаче, навикава се. Први пут удише ваздух, гледа те чудне људе око себе. Неће мама помоћи, ово морам сам.

Гледај, више не трепери, није се угасио! Пламен је стабилан. Додуше, мали је, али то није битно. Св док гори, добро је. Е, то је живот!

Дечак спава. Миран је. На сигурном је. Има већ месец дана како је код куће, у свом топлом дому, са родитељима. И тек понекад пламен затрепери, постане немиран. Треба му нешто. Жедан је, гладан је, можда хоће да се игра. Мама је ту да помогне, да врати стабилност пламену.

И тако, из сата у сат, пламен  је све већи, Стубови свеће се смањују. Восак се топи. Пламен нестаје.

Не, није нестао. Не види се. Треба узети нож и исећи део свеће који заклања пламен, улепшати свећу.

Младић има нову фризуру, своје прво свечано одело, и сада је спреман да започне свој први дан на послу. Настају  нови проблеми, али сада нема маме.

Младић мора сам да се потруди и да заустави треперење пламена свеће, да врати стабилност пламену. Он то може, исто као и онда давно, давно, кад је дошао на свет, кад је први пут удахнуо ваздух  и осетио чари живота. Пламен је стабилан.
И све тако у круг. Свећа и даље гори, пламен је стабилан па је немиран, потребно је исећи део свеће који заклања пламен.

Она гори, живот иде даље, али једног дана пламен ће се угасити, ветар ће однети све њене тајне и остаће само восак.

Марија Ђурић, 4/2, 2011/2012.

***

Гледам у свећу. Црвена је, а на њој је фигурица пчеле. Свећа је запаљена. Док гледам у пламен, размишљам о начину на који се пламен извија у ваздух, као спретна балерина на сцени: час је усправан, час иде на једну, час на другу страну
У тренутку када помислим да ће се свећа угасити, пламен као да поново оживи, постајући све већи и заноснији.

Свећа може да буде леп украс, али може да буде много више од тога. У временима када струја није постојала, свећа је била једини извор светлости у мраку. Људи су, захваљујући том разиграном пламену, могли да читају књиге, да пишу, да се крећу кроз мирне ходнике или да само седе и рзмишљају.

Данас се свеће најчешће пале у лепим и свечаним тренуцима, на романтичној вечери или у току празника.

За рођендан се на торту стављају свећице и онда дете прво замисли жељу, дуне у свећицу и тек тад се осећа да је годину дана старије.

Та игра коју пламен изводи изгледа тако невино и лепо, али може да буде опасна. Може да опече, а може чак из тог пламена да се роди велика ватра, да настане пожар и направи велику штету.

Живот се може посматрати као једна свећа која гори. Свећа брзо изгори, док живот траје много дуже. Ипак, живот је сувише кратак, иако је то нешто најдуже што човек уради – живи. Што је виши пламен и што се више увија, то је живот узбудљивији и лепши; што је пламен слабији, живот је досаднији и као да у том животу не постоји нада.

Тај пламен за мене представља наду, коју налазим у тешким тренуцима. Подсећа ме својим лелујањем на то да у животу могу наићи и на успоне и на падове, али да не смем да очајавам, већ морам да наставим да живим, као што и пламен наставља да гори.

Само ми је жао што пламен мора једном да се угаси. Ветар ће јаче дунути или ће неко просути воду. Чак и ако се то не деси, свећа ће се истопити и пламен ће се сам угасити.

Волела бих да људи буду као свећице које сам једном ставила на рођенданску торту. Те свећице су биле посебне: нису могле да се угасе, без обзира колико пута дували у њих. Биле су непоколебљиве, баш као што желим да свако од нас буде.

Ксенија Живковић, 4/1, 2011/2012.

***
Ови писмени задаци су својевремено били објављени на "Тргу чуда",али сматрам да, пошто Трга више нема, они заслужују да буду стављени на увид и старим и новим читаоцима, јер сам уживала у свакој реченици младих аутора који су сада вредни студенти економије. Радо се сећам и њих и њихових писмених радова, а ово је, надам се, најбољи начин да то и докажем.

Типогликемија

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 19:48
http://www.dodaj.rs/f/h/Ej/4jVJXzO7/citaj-koga-briga-za-grek.jpg

Није сваки дан Бадњи дан, али неки су му налик :-)

Пријатељи — Аутор trunsmoitren @ 22:11

http://www.dodaj.rs/f/3w/o1/38FuY44H/jelenine-rukavice.gif 

http://www.dodaj.rs/f/2W/Wb/1MibKaIl/img6626.jpg 

Неко још увек чека Божић Бату, а мени је он још јуче донео предиван поклон од Божић-Секе, моје Јелене, 

наше златоусте и златопрсте Причалице, 

чије су златне руке исплеле овај предиван поклон за мене.

ХВАЛА, Јелена, на заиста јединственом поклону који неће грејати само моје руке, већ и срце. 


"Крилата прича" или: исцелитељска моћ речи

Есеји — Аутор trunsmoitren @ 13:35

http://www.dodaj.rs/f/2R/y4/YNIMutG/krilata-prica.jpg

 (Цртежи и идејно решење за корице: Маја Д. Недељковић, графичко обликовање: Марко М. Урошевић)

Запожарило свуда у нама и око нас, а воде која би донела спасење - нема па нема. Пламен се разгорева, а ми, изгубљени по шумама својих илузија и морима незадовољства, тражимо кривца уместо да пронађемо извор – јер извори нису пресушили чак ни у пустињи - и настављамо свој огреховљени пут.

Они који имају среће или, боље, они који имају очи да виде и уши да чују, приметиће један путоказ на коме пише „Крилата прича“ и зауставиће се крај њега. Након тога, њихово корачање путевима земаљским биће лакше и лепше, јер ће и њихове ноге, и њихова мисао и њихово срце окрилатити.

„Крилата прича“ је пета објављена књига Јелене Јергић, која је до сада објавила две збирке приповедака („Све у причама бива“ и „Причом да ти кажем“), и две бајке („Језерску принцезу“ и „Бајку о Сејачу“).

Заједничко свим овим књигама јесте човекољубље, а оно произилази из љубави према Створитељу и свим његовим делима, а с обзиром на то да је човек круна Божјег стварања и да је створен по Божјем обличју, то значи да је брига о човеку и његовој души – брига о свему што постоји, јер је све повезано и потребни смо једни другима.

Зато нас књиге Јелене Јергић уче несебичности и мудрости: „Један дом не сме да почива на оном што је „моје“, већ на оном што је „наше“. Да уграђујемо, дакле, а не да зазиђујемо! Више зла може нанети оно што је у нама него оно што нас напада споља. Памтимо зато: домом се може назвати само оно чији смо и ми део и што је део нас“.

Чак и кад останемо без дома, не треба да заборавимо да је он део једне целине за коју смо одговорни, део света створеног „за ход наших ногу и за живот речи“, како би то рекао песник. Зато сова, јунакиња „Крилате приче“, након што је остала без дома који је изгорео у пожару, каже: „Али је ово и даље моја шума, за чију сам будућност и те како одговорна.“

Зато су књиге Јелене Јергић истовремено и књиге о родољубљу, јер је љубав према родној груди сливена са свеукупним доживљајем људи, природе, Бога и живота.

„Крилата прича“ садржи неколико слојева, што значи да је могу читати и на свој начин разумети читаоци различитих узраста и интересовања: деца као причу о животињама, а одрасли као причу о путевима и странпутицама на које ступамо, односно као причу о потрази за истином у овом свету привида. А само је један пут, једна истина и један живот, и једно је име за све то – Исус Христос.

Читате ли „Крилату причу“ очима детета, биће вам, најпре, занимљив приповедач, јер он је Земљин и Сунчев брат, онај који је свуда био, све видео и има потребу да приповеда о томе. Приповедач је ветар.

Он је на почетку представљен као роб пустоловина, онај коме није страна ни вода, ни земља, ни небо. Упознајемо га приликом боравка у воденом царству, из којег израња и бежи на земљу, а након испричане приче, поново ће уронити у морске дубине: „Летео сам по облацима без икаквих стега и обавеза, а изговоре сам тражио, и налазио, у својој незаситој жељи и неутољивој глади за ужицима. Препуштао сам им се на милост и немилост, а оне су ту ватрену приврженост њима и те како зналачки умеле да награде. Из дана у дан односиле су моја крила у све чаробније и неслућеније пустоловине, тако да сам, и не слутећи, постао њихов роб.

Он је сведок великог пожара у шуми, али и нехотични кривац за његово распламсавање.

Ветар прати најпре лисицу и сову, а потом и остатак шумског живља које је остало без дома. Ту су још и: птице, корњаче, јежеви, веверице, срне, јазавци, перад,  змије, жабе, жирафе, зебре, слонови, носорози, мајмуни, кенгури, биволи, медведи, али и лав, краљ животиња, о чијој ће се смрти изненада пронети вест која ће окупити све животиње, а састанку ће председавати сова и лисица.

Човек се помиње као евентуална опасност из угла лисице и других брзоплетих животиња, али и као пријатељ из угла сове.

Све ће се добро завршити, али ће та два немила догађаја, пожар и дезинформација о смрти краља, показати природу свих живих бића, и указаће на неопходност памћења таквих ситуација, како се не би понављале.

„Крилата прича“ је и прича о пријатељству које оплемењује и уноси светлост истине тамо где влада тама и неразумевање.

Ево како сова објашњава настанак ветра, а самим тим и промене које настају у људском друштву, у зависности од наших мисли и жеља: „Према потреби се наместе уста, па из њих излази каткад ледени северац или топли јужњак, те путнички источњак или њему супротни западњак. Он, ветар, нашим је мислима вајан. Стога је то највећа неписана књига-прича, коју сами собом исписујемо и у којој се огледамо: где смо били, где јесмо па и то куда идемо. И премда се чини да је он тај који доноси промене, истина је да смо ми узрок томе.“

То је и прича о понављању неких догађаја-искушења, који служе да би опоменули и освестили  људски род: „Много пута до сада дешавало се нешто слично као ово овде са нама, мада, истина, у мањим размерама, с тим што је тих дешавања било и са добрим и са лошим завршетком.“

Свако од нас треба да нађе своје место у овом свету, да схвати ком јату, тору или царству припада: да ли жели да на зло у овом свету одговори својом питомошћу, незлобивошћу и отвореним срцем, или пак ничеовском „вољом за моћ“. Зато средишње место у „Крилатој причи“ заузима „Повест о Пастиру“: „Постоји предање о томе да ће завладати страшно време, где се неће човек и животиња разазнавати, и у којем ће такви самозвани богови као крдо нападати на све који им се буду противили, отимајући и својатајући туђе. А онда ће, кад земља закука и небо зарида, сићи с планине Пастир, који ће доћи да тражи изгубљену овчицу.“

Упитате ли аутора шта се, заправо, крије у најдубљем слоју ове занимљиве и надасве поучне приче, чућете објашњење које ће вас и изненадити и обрадовати, али ће вам се учинити јединим могућим, иако сами до таквог закључка нисте могли да дођете: „Тајна ове приче крије се у томе што то није басна, нити прича о животињама, попут многих, већ, заправо, о животињама које су служиле за обожавање код незнабожаца и идолопоклоника, односно време пред долазак Христов, након чега  је он дошао да нађе изгубљену овцу.

У неку руку, то је прича о свему ономе што се покушавало, у непознавању Бога, пронаћи у природи, с тим што се предање о доласку Христовом ширило и било је познато многима, што знамо из многих епова или онога што налазимо у појединим религијама, aли нико сем Христа није нашао ништа вредно у овци, то јест у кроткости и послушности, већ су се величале дивље звери. Сем тога, споменух и да је стално лето, придодавши то као култ сунца, и шуму и море као народе. Људи су ту споменути као народ изабрани, као они који преносе мудрост онима који мудрости теже.

Са доласком Спаситељевим, људи су прогледали: „Видели су и разумели да све твари у свету, које су они до тада обожавали као богове, као истину и стварност, нису ништа друго до приче о јединоме, вечноме и живоме Богу.

И ето нас пред кључем ове приче, а то је: одбацивање идолопоклонства, чије очи воде дух и ум, уместо да буде обрнуто.

Антоан де Сент-Егзипери је у „Малом принцу“ ту истину рекао на свој начин: „Очи су слепе, треба тражити срцем“; а Јелена Јергић у „Крилатој причи“ каже: „Не храни се ум стомаком, већ стомак умом јер, где главе нису сите и на месту – без њих се лако остаје.“

Иво Андрић је записао: „На крају, и најбољи писац може у читаоцу да изазове само оне асоцијације које читалац већ носи у себи а није их дотле био свестан, односно да отвори пред читаоцем  само оне видике које је он, читалац, способан да сагледа.“

„Крилата прича“ вођена је лепотом људског духа, срца и ума, а таква лепота нуди нам утеху за све патње и има исцелитељску моћ. Препустите јој се и спознајте себе! То ће бити једна од најпотребнијих и  најдрагоценијих спознаја до које свако од нас може доћи.

Виолета Милићевић    

(Причалица: Све у причама бива)


Кнез - Михајлова и залазак сунца у Београду, 3. 1. 2013.

Моји видео-записи — Аутор trunsmoitren @ 12:34

http://www.dodaj.rs/f/s/VC/2DBz1O23/knez3131.jpg

Кнез-Михајлова 

http://www.dodaj.rs/f/1y/yT/VUxA7r2/zalazak-sunca-3113.gif 

Ватрени плес 

http://www.dodaj.rs/f/3f/KF/3urRCnaN/zalazak31131.jpg 

Поглед са Теразија 

http://www.dodaj.rs/f/24/Mf/2KPfxrEO/zalazak3113f.jpg 


Платон и мост на Ади

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 23:31

http://www.dodaj.rs/f/1U/xC/Ud8UYDH/mostnaadi1.jpg

Календарска нова, 2012. година, беше тек почела. Њен први дан беше свеж, сунчан, без ветра, али његов највећи део ипак проведох у топлини свога дома. Предвече одлучих да прошетам новим мостом, који је свечано отворен дан пре.

Због медијске подршке и нерадних дана, многи дођоше из свих делова града како би се нагледали тог чуда о коме се из месеца у месец писало и причало све више.

Пријала ми је шетња и тај рески ваздух који сам удисала, али ми је нарочито пријао боравак на мосту.

Застајкивала сам често и, попут радозналог туристе који се први пут среће са неком атракцијом, гледала на све стране задржавајући поглед час на Ади и њеној марини, час на новобеоградским солитерима,  потом на куполи Сајма или на аутобилима који би пролазили поред мене и јурили као ветар преко новог моста, или пак на облацима који су се огледали у Ади.

Сви који су имали фото-апарате желели су да овековече прве тренутке проведене на новом мосту, како би и другима показали да су међу првима оверили тај нови заштитни знак српске престонице.

Река аутомобила јурила је мостом, док је река људи шетала оном страном која је предвиђена за пешачење, и свако се радовао што је ту.

http://www.dodaj.rs/f/14/Zv/3yU0yO3c/mostnaadigif.gif 

Стајала сам на средини моста, испред огромног пилона високог 200 м, на чијем је врху светлео плавичасти ореол сачињен од десетак тачкица. Тај малени плави круг личио ми је на главу каквог анђела, а челичне затеге са обе стране пилона асоцирале су ме на привремено спуштена крила тог анђела, увек спремна за лет.

Иако је било много људи около, чинило ми се да смо сами на свету тај високи бетонски стуб и ја, и та плавичаста светлост на подлози све тамнијег првојануарског неба. 

Одједном сам зачула непознат мушки глас: 

- И, шта кажете? – упитао ме старији господин.

Изненађена и његим обраћањем и питањем, као да сам била прекинута у неком интимном чину, тражила сам речи, али је он био бржи:

- Чудо једно, зар не? Право чудо!

Насмејала сам се, истовремено одобравајући и чудећи се.

- Платон је рекао да постоје четири врлине. Знате ли које су...?

Било је то реторско питање, очигледно.

 http://www.dodaj.rs/f/3v/lj/4e4x348m/mostnaadi.jpg

- То су: мудрост... храброст... правичност...али је највећа...умереност, тј. скромност...Да, скромност...А како човек да буде скроман кад стане овде, погледа у висину, види овај пилон од 200 м и каже: Па ово је моје дело! Ја сам раван Богу...?!?...Зар ово није доказ да је раван Богу?

- Није то баш тако, господине – успела сам да изустим...-Ово јесте подвиг, али...

Тражила сам или, боље, пребирала речи како бих му одговорила да је и то „чудо“ ту захваљујући надахнућу које није људима тек тако дато, а он, пошто је рекао своје, као да се тргао и додао:

- Ох, опростите ако сам вам досађивао...Опростите...!

Док се он, уз благи осмех, удаљавао, још једном сам погледала у висину и опростила се од плаве светлосне кугле, а онда лаганим корацима, застајкући и правећи још неколико снимака, кренула ка свом дому.

Облаци се више нису огледали у Ади, румене пруге више нису шарале далеки запад нити је бакрено небо распаљено сијало. Ноћ је падала на Баново брдо, ка коме сам се запутила, а нови мост се, у свој својој раскоши и светлости, горд и елегантан, шепурио над Адом. Огледао се у њој и шеретски намигивао пролазницима. 

Не хаје тај ни за скромност ни за умереност, мој Платоне! Може му се!

http://www.dodaj.rs/f/21/kz/4ukCFSLr/mostnaadi2.jpg

Виолета Милићевић, 2. јануара 2013.  


"Сматрај сваки дан као један цео живот..!"

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 10:34
http://www.dodaj.rs/f/3m/Yi/1pTCw3Tc/smatraj-svaki-dan.jpg

Опклада

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 10:17

http://www.dodaj.rs/f/w/gv/4aaSAddW/za-opkladu.jpg

(Слика са интернета) 

На крају једног поља стајаше Љубав и Самоћа и посматраше млади заљубљени пар.

Самоћа рече Љубави:

- Кладим се да ћу их раставити!

Љубав узврати:

- Сачекај само мало! Дај ми шансу да проверим само једнo код њих, а после тога можеш да идеш код њих колико год хоћеш пута.

Самоћа се сложи са тим. Љубав се приближи заљубљенима, додирну их, погледа их у очи и спази у њима сјај.

Врати се и рече Самоћи:

- Хајде, сада је ред на тебе!

- Не – одговори Самоћа. – Сада ништа не могу да урадим, сада су њихова срца испуњена љубављу. Доћи ћу мало касније.

Прође неко време и Самоћа наврати покрај куће оног заљубљеног пара и виде младог оца и младу мајку са новорођеном бебом. Надала се да ће их до тада напустити љубав и, нестрпљиво ишчекујући, прекорачи преко њиховог прага. Но, погледавши им у очи, она виде само Захвалност.

Окрену се и рече:

- Доћи ћу касније…

Протече још доста времена. Самоћа се појави поново пред њиховим вратима и зачу дечију вриску. Отац се тек вратио са посла уморан, а мајка је успављивала децу. Самоћа се опет понада да ће овог пута моћи да их растави јер, како рече:”Прошло је толико времена, и Љубав и Захвалност би досад већ требало да напусте њихова срца.” Но, погледавши им у очи, она сада спази у њима Поштовање и Разумевање.

- Доћи ћу касније - рече и овог пута, окрену се и оде.

Протече опет много времена. И Самоћа се, по обичају, још једном појави пред домом заљубљених. Примети сада да су им деца већ порасла. Седи отац је нешто објашњавао синовима, а мајка је припремала вечеру у кухињи. Загледавши им се у очи, Самоћа се још једном разочара, видевши овај пут у њима Поверење.

Протече највише времена од тада. И Самоћа још једном сврати у исти дом. Запазила је сада да унучад одлазе од куће, а да крај камина остаје да седи растужена и онемоћала старица. Самоћа је погледа и славодобитно рече:

- То је то, дошао је коначно и мој тренутак!

Хтеде затим да јој погледа у очи и да се увери, но истог трена старица устаде и изађе из куће. Самоћа крену за њом. Ускоро, некада млада девојка а сада стара жена стиже до гробља и седе поред једног гроба. Беше то гроб њеног супруга.

- Изгледа да сам ипак закаснила – рече Самоћа. – Време је довршило оно што је био мој задатак.

Тек тада се Самоћа загледа у расплакане очи старице, и у њима виде први пут УСПОМЕНУ: Успомену на Љубав, Захвалност, Поштовање, Разумевање и Поверење.

(Прича са интернета. Аутор непознат) 


Чуда уметности: свирање на чашама

Уметност — Аутор trunsmoitren @ 10:58

Поезија

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 18:55

 http://www.dodaj.rs/f/1B/WV/49eZ7DMq/dvoje-zvezde.jpg

(Слика са интернета) 

Једна те је девојка питала: 
"Шта је поезија?"

Желео си да јој кажеш:
"Већ чињеница да постојиш,
ах, да, да ти постојиш,
и да, у дрхтају и запрепашћењу,
који су сведочанство чуда,
патећи, постајем љубоморан
на твоју бескрајну лепоту,
и да не могу да те пољубим 
нити да починем с тобом,
и да немам ништа, 
и да је онај ко је лишен дарова
принуђен да пева..."

Али ниси јој то рекао.
Ћутао си
и она није чула ту песму.

Владимир Холан

(Превела са италијанског: Виолета Милићевић)


Радни дани

Осмех у речи и слици — Аутор trunsmoitren @ 18:50
(Слика са сајта Вукајлија) 

О талентима

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 11:55

http://www.dodaj.rs/f/1q/dL/4gDOeXPO/ruke-slike2.jpg

(Слика са интернета)

...Таленат је „урођена способност за нешто (за музику, науку, књижевност, спорт итд.)“.То је „надареност или „даровитост“.

У старом грчком језику талантон ( од чега је и настала реч таленат) означавала је 55 фунти, тј. новчану јединицу вредности отприлике 26 килограма сребра. А то није била баш мала вредност!

Уз промену значења речи таленат -новчана јединица у таленат -обдареност везана је и једна прича из Светог писма.

 

У "Новом завјету", у Jеванђељу по Матеју, пише:

„ Краљевство је небеско као и човек који, полазећи у туђину, дозва слуге те им предаде имовину своју.

Једноме даде пет талената, другоме два, трећему један: свакоме према његовој способности. И затим отпутова. Одмах онај који је примио пет талената оде и поче радити с њима те заради и других пет. Исто тако онај који прими два талента заради друга два. Али онај који прими један таленат оде, ископа земљу и ту сакри новац господарев. 

Послије дуго времена дође господар тих слугу и затражи од њих рачун. 

Онај који је примио пет талената приступи и донесе пет других талената те рече: „Господару, предао си ми пет талената, а ја сам, ево, зарадио и других пет.“ Тада му рече господар: „ Добро, ваљани и вјерни слуго! Био си вјеран над малим, зато ћу те над великим поставити: Уђи у весеље господара свога!“

Кад приступи онај који је примио два талента, рече: „ Господару, предао си ми два талента, а ја сам, ево, зарадио и друга два.“ Тада му рече господар: „ Добро, ваљани и вјерни слуго! Био си вјеран над малим, зато ћу те над великим поставити: Уђи у весеље господара свога!“

Кад приступи онај који је примио један таленат, рече: „ Господару, знајући да си човјек тврд, да жањеш гдје ниси сијао и купиш гдје ниси вијао, побојах се, одох и сакрих свој таленат у земљу. Ево ти што је твоје“. Тада му рече господар: „Неваљали и лијени слуго, знао си да жањем гдје нисам сијао и да купим гдје нисам вијао, према томе си морао мој новац уложити код мјењача, како бих ја након повратка узео своје камате. Дакле, одузмите му тај таленат и подајте га ономе који има десет талената!“

Сви знамо шта је писац хтео да каже овом причом. Јер под талентом овде не треба схватити само новац него и способност уопште да се нешто учини, створи. Отуда и друго значење ове речи (способност, обдареност) с којим она и данас живи у европским језицима, па тако и у српском.“

("Приче о речима", Милан Шипка) 


Буди ми Дунав да будем ти Сава

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 11:08

Момо Капор о Улици краља Петра Првог

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 11:59

ulica_kralja_petra_prvog.jpg 

Кад год неко оптужи Београд за наводну нетрпељивост ка другим народима, верама и језицима, дође ми да га ухватим за руку и поведем до једне, на први поглед сасвим обичне улице, у којој ће много научити о толеранцији.

То је Улица 7. јула, која се све до после рата звала улицом Краља Петра Првог, како се и данас поново зове.

Улица краља Петра, на известан начин, спаја две реке: са њеног почетка види се питома, домаћа Сава – на њеном завршетку осећа се европски дах белосветског Дунава. Две реке и једна улица инаџијски пребачена преко хрбата града, као напети лук између две цивилизације...

Најпре, ту нам је Саборна црква, коју је 1845. подигао кнез Милош, а извели је панчевачки мајстори у барокном стилу, за 31.000 сребрних форинти.

Патријаршија и Теолошки факултет заокружују портрет овог српског Загорска – центра православља у нашим крајевима.

Одмах преко пута, налази се трошна старинска крчма, којој је нимало побожни власник, дао у своје време име „Код Саборне цркве“ на шта су се црквени оци побунили и скинули ту бласфемичну фирму, тако да се од тада, па све до данас, зове најчудније на свету - „?“, јер се газда питао какво име да јој да.

Код „Знака питања“, иначе седе не мање чудни гости, последњи београдски боеми, млади уметници и студенти оближњег Факултета примењених уметности.

Специјалитет куће: кувана ракија и вино, салата од киселог купуса, пихтије и држање за руке са младим уметницима у дангубљењу.

Тачно на оном месту, где отмена Кнез Михаилова пресеца Улицу краља Петра, стајао је некада легендарни Пеливанов хан (данашња „Снежана“), са удобним миндерлуцима, пространим шиљтетима, бесплатним дуваном из мешине, и чибуцима, који су се палили на вечито горућим мангалима.

Стари хроничари пишу са сетом да је у Пеливановом хану било увек одличног, лојавог пилава са овчетином, а у саханима јаније, шкембића, бурека и сушене такуше.

Крај оријенталне епохе означило је рађање једне од првих европских кафана-хотела у Београду; звала се „Код јелена“ и у њој су се приређивали први балови са дошљацима из Европе.

Но, преварићете се ако помислите да је „пусто турско“ заувек ишчезло из ове чудне улице...

Спуштајући се ниже, наилазите на стару Бајракли-џамију, чији се зидови ослањају на Улицу краља Петра.  Ова исламска богомоља, складних лукова, пружа могућност свим Београдјанима мухамеданске вере да обављају своје молитве. То је својеврсни мали исламски центар, који успешно води муфтија Хамдија Јусуфспахић, нека му Алах подари добро здравље и дуг живот!

На стотинак корака даље, налази се Јеврејска општина, са културно-уметничким друштвима и дворанама за предавања и окупљање – где се брижно негује и чува дуга хебрејска традиција дорћолских Јевреја, који су Београду поклонили посебно драгоцен, племенит и чулан звук у поезији и сликарству.

Прекопута је хотел „Ројал“, донедавно „Топлице“, у коме су углавном, одседали наша браћа Руси и путници из источно европских земаља. Испред хотела, у његовом холу и по оближњим бифеима, било је могуће у пола цене купити оригиналну вотку, кавијар у стакленкама и дрвене лутке-бабушке, у којима су друге бабушке, а у другима треће, све до најмање бабушке у којој је сасвим мала бабушка, у којој се....

Луксузни „Бенетонов“ бутик налази се у непосредном суседству оријанталне посластичарнице, који води вредни Горанац, док се италијанска пицерија „Кошава“ налази пет корака испод предратног, ексклузивног Аеро-клуба и галерије слика Петра Добровића.

Има ли чудније и толерантније улице на свету?!?

Она се, на крају, улива у Дорћол (на турском Дорт-јол значи: раскрсница четири пута или четири сокака), ишчезли јеврејски кварт, у коме су живели у пријатељству Срби, Македонци, Цинцари, Грци, Јермени, Бугари-баштовани и Румуни – прави мали београдски Вавилон!

Због свега тога, скромна Улица краља Петра, за мене је лекција из трпељивости и пријатељства, коју је често немогуће савладати у многим богатијим, главним улицама просвећене Европе.

Момо Капор: Београд за пола сата


Чекање - В. М.

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 11:52
cekanje

Powered by blog.rs