Trun smo i tren

 

Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.

Осим сталних сусрета са старим пријатељем Србином, мој први прави контакт са Србијом био је позив председника Удружења књижевника Србије, који ми је понудио поетски азил, након што је швајцарско удружење одбило да ме прими у своје редове. То је био изванредан потез. Дакле, још постоји земља на свету где се људи подсмевају слици сервираној у свету о њима, земља у којој се људи ангажују за унапред изгубљене ствари и негативце попут мене, не хајући за потенцијалне реакције; дакле, изван Швајцарске још постоји земља која пружа отпор! Било је то довољно неуобичајено да ме нагна да постанем члан Удружења књижевника Србије. Отад, Србија и ја чинимо један необичан пар. Пар везан узајамном фасцинацијом, у којој свако представља у очима оног другог нешто што никад неће бити.

МЕЛАНХОЛИЈА И ПРЕНАТРПАНОСТ

Тако сам се једног дана обрео у Београду. Препешачио сам тај помало сив град, који је сав неодређено мирисао на угаљ и на кухињска испарења. Шетао сам Кнез-Михаиловом, попио кафу у Коларцу. Посматрао сам са тврђаве како протичу Сава и Дунав, и затечен обишао војни музеј где су, на паноима пожутелим од времена, до најситнијих детаља описане епизоде отпора против турског освајача. На крају сам провео неколико сати у невероватном зоо-врту који краси ободе тврђаве.

У очима животиња пронашао сам исту меланхолију присутну у тако лепом и дубоком погледу предивних жена које шетају тротоаром, као богиње небеским подијумом. Меланхолија: то је кључна реч. Она влада свуда, у ваздуху, зидовима, лицима, и покретима људи. Као да нешто сатире град и његове становнике. Нешто што не може издржати једно људско биће, један народ, једна земља. У Београду, као да је цео свет Атлас.

Истражујући дубље, откривао сам узрок те меланхолије. То је осећај оних који посматрају како река тече и како време пролази, и при том остају убеђени да ништа неће изменити њихову судбину, да их нико неће ослободити коби која им се обрушила на рамена. Пролазећи кроз Београд, фрапирани смо зградама које још носе ожиљке рата са НАТО-ом, али нарочито многобројним зградама начетих временом. Овде је све отпор, отпор Американцима, савремености, времену, самом себи.

Да би се тај отпор савладао, простор је невероватно претрпан. Улице, радње, архитектура, саобраћајне осе, све је хаотично, презагушено, ирационално. Овде влада зачуђујућа предиспозиција за сналажење, за бављење свим и свачим. Као да је свему томе циљ да се евентуални освајач изгуби у кривинама лавиринта, у којима би после бескрајног кружења изгубио и жељу за освајањем.

Меланхолија и претрпаност: то су моји најснажнији утисци о овом малом балканском народу док газим по његовом тлу. Његова историја је почела једним поразом који су Срби носили у себи вековима, придајући му сакрални карактер моралне победе, на којој су изградили национални идентитет.

УХРАЊЕНИ РОБ У ЕВРОПСКОМ КАЗАМАТУ

Окрутни векови су довели освајаче са свих страна, са севера, југа, па чак и истока. Турци, Аустријанци, Немци, Енглези и Французи протутњали су овим просторима јурећи у рат на северу или југу. Ти господари рата су само пролазили, несвесни постојања српског народа, сем ако не би засметао. А Срби су то чинили све чешће, да би потврдили своје постојање и приказали се свету као народ: испречили би им се на путу. Временом је то постао доминантни став: Србин затрпава улице, радње, главу, чак себе самог оптерећује собом. Због тога се чини да је све у овој земљи у радовима и у ишчекивању, упркос њеној дугој прошлости и богатој култури. Србин је отпораш, шампион Пирових победа, нарочито над самим собом. У том отпору има извесне узвишености, несаломиве воље да се изазове судбина, иако се зна да је неминовна. Али тај потез је тако племенит, тако леп и узалудан да постаје узвишен.

Волим овај народ јер се опире свету, коби, времену које протиче, самом себи. Волим ту меланхолију у очима људи који, знајући да не могу изаћи као победници из једне неједнаке борбе, истрају у борби, зарад лепоте самог геста, зарад рехабилитације чина слободне воље, племенитости узалудног.

Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.

Србија је одувек у рату са непријатељем који се налази унутар њених зидина и запоседа живот, невидљив и непобедив. Као Зангара у својој тврђави, и Србин се нада најгорем и најбољем што му може доћи споља. Али донекле је свестан да оно што га тишти лежи дубоко у њему самом, и да му не може утећи. Као узвишени осуђеник, посеже за другим затворима, ширим, светлијим, чистијим. Европска унија му један такав затвор представља у лепом светлу, под финансијском подршком Централне европске банке, уређеног тако зато што су Немци пожелели да постану Европљани, да не би били упамћени као потомци нациста. Ако би Србија прихватила ту превару, ако би пристала да прода свој понос будзашто, ступила би у један стерилан, функционалан, шаблонски простор, без оптерећења, у којем би остала анонимна. У њему би стекла статус добро ухрањеног роба, али би сем територије изгубила и историју и корене, а понајвише душу.

Оскар Фрајзингер

http://www.pecat.co.rs/2010/11/oskar-frajcinger-ako-jednog-dana-srbija/

Ево и исечка из другог чланка овог чудесног човека, највећег песника и писца међу актуелним политичарима и најбољег политичара међу писцима (ценим ја, В.М):

"Кад империја хоће јаку муслиманску Босну, Европска унија државу босанских Срба на силу одваја од матице и утапа у сарајевски вилајет; а кад империји годи слаба православна Србија, онда та иста Унија албанској покрајини у Србији признаје државност. А притом балканске народе навлачи на мамац ”Европе без граница”! Очигледно, ни у тој Унији логика и доследност не представљају кључне врлине.

А, за то време Нерон са оне стране Атлантика посматра како гори западнохришћански свет! Они малобројни народи који данас одбијају да учествују у тој великој фарси, себи су поштедели једно болно буђење. Својим одбијањем да абдицирају, да своју судбину предају у руке наднационалним органима, па да је после трпе уместо да њом владају, они заузимају авангардну улогу. Они су се определили за тежи пут - пут засебности, независности и суверености. Они одбијају да сами себе издају уласком у неку велику анонимну машину која искључиво служи интересе неколицине привредно-индустријских трастова.

Моја ће симпатија увек ићи малом који се дрзнуо да крене на великог, појединцу који сме да противречи маси, машти која се спрда са стереотипима и потрази за истином која пробија свој путељак кроз лавиринт јавног мњења.

Србија је имала петљу, и зато још увек постоји. Швајцарска је увек истрајала и данас још траје. Ето шта зближава ова два народа на раскрсници... док још има путева који се укрштају изван царских друмова."

Остатак чланка (као и још неке занимљивости у вези са његовим животом и радом) налази се овде:  http://www.poetabg.com/htm/clanovi/fraysinger_oskar.html

*** 

Никада нисам западала у малодушност нити говорила како цео свет има лажну представу о Србији, коју белосветски медији сатанизују већ деценијама. Увек сам веровала, и та се вера показала оправданом, лековитом и окрепљујућом, да постоје људи који знају истину и који о томе не ћуте, а притом им - гле чуда!- нико у породици нема српске корене.

Један од оних чији се глас далеко чује јер својим (понекад ексцентричним) понашањем привлачи светске медије, а својом виспреношћу, ученошћу, речитошћу и мудрошћу уме да порази све своје саговорнике, или их задиви ако је у питању конструктиван разговор, без обзира да ли говори на енглеском, немачком, француском или италијанском језику, јесте Оскар Фрајзингер.

Неколико пута ми се догодило да, лутајући каналима, на француском ТВ 5 видим неки прилог о њему, а интернет је пун и текстова са његовим изјавама, и видео - записа поводом разних политичких дешавања.

Наравно, мене посебно радују они прилози који говоре о његовом стваралаштву, јер ми се чини да о њему није обавештен онолики број људи колико то аутор заслужује, а он заслужује много, будући да је подједнако занимљив као  говорник и као писац, о чему год говорио или писао. 

Сви српски родољуби чули су за Арчибалда Рајса и његову љубав према нашој земљи. Ако још има оних који нису чули за Оскара Фрајзингера, који једнако срчано и храбро наставља одбрану Србије где год му се за то укаже прилика, чујте и почујте, Срби, то име, и упамтите га, јер је драгоцено!

Пет Оскарових књига преведено је на српски: "Спирала шаха"(роман), "Крхки светови"(приповетке), "С оне стране мисли"(приповетке), "Маслачак"(роман) и "Живот је кучка"(роман), чији је издавач "Легенда" из Чачка.

За објављивање последње три заслужна је делимично и моја маленкост, али то је најмање вредан разлог због ког треба да их читате. Горенаведени разлози су много битнији јер сви они само потврђују да је реч о изузетном човеку, каквих данас мало има.

Упознајте ову живу легенду бар кроз писану реч и увидећете да, кад имамо овакве људе на својој страни, Србија не може пропасти, шта год њени политичари потписивали и шта год медији писали!:-)

Препознај разлику између коња и жабе! 

Можеш ли да пронађеш три жене? 

Видиш ли једно лице? 

Видиш ли бебу?

Видите ли загрљени пар који се љуби? 

 

 

Има људи о којима тако радо и жељно слушам да би се могло помислити да о њима напослетку знам више него што они сами знају – али зазирем од њихових слика и клоним се сваке визуелне представе о њима, баш као да постоји посебна и оправдана забрана да упознам њихов лик.

Исто тако, има људи које годинама сусрећем на истом месту, о којима размишљам, који ми изгледају као загонетке које управо ја треба да одгонетнем, а ипак им се никад не обраћам. Пролазим ћутке мимо њих као што они пролазе мимо мене, само се упитно гледамо држећи уста чврсто затворена. Замишљам како би текао наш први разговор и узбуђујем се при помисли колико бих неочекиваних ствари тада дознао.

И најпосле, има људи које годинама волим а да они о томе појма немају.

Ја старим и мало - помало постаје све испразнија илузија да ћу им то икада казати, премда вечито замишљам тај прекрасни тренутак. Не бих могао да живим без тих темељних припрема за будуће догађаје и, кад добро промислим, чини ми се да су ми те припреме исто толико важне колико и она изненађења која ме погоде као гром из ведра неба тако да станем као укопан."

Елиас Канети

Та четири јануарска дана провела сам на релацији болница - стан, гледајући са великом пажњом станице франкфуртског метроа, углавном оне на којима сам започињала или завршавала путовање подземљем, мада је станица испод Лајпцишке улице, она на чијим су зидовима слике метроа из разних европских градова са годинама настанка (претпостављам), била једна од успутних, али мени драгих јер памтим тај део града по стану у коме су моји боравили кад сам била средњошколка.  

 

 

(Слике из Андрићевог живота, Београд, Аеродром "Никола Тесла") 

Велика несрећа, као и велика срећа, долази изненада и са собом носи велике промене: отвара нам неке нове путеве и, привремено или заувек, затвара старе. Тада нас савест, дужност, радозналост или жеља одводе на нове путеве, на којима остајемо онолико колико је потребно или онолико колико желимо, у зависности од околности. Нове околности доказују нам да је преко ноћи могуће напустити све на шта смо навикли и што смо били и, у складу са тим, наставити живот на неки други начин и чак на неком другом месту, привремено или трајно.

Дана 18. јануара, у петак, моја мајка је, идући на посао, у 5. 15 ујутру пала и сломила ногу. Није сломила ни кичму, ни кључну кост, чак ни кук, али је сасвим лепо и јасно чула како је нешто пукло. Био је то само скочни зглоб.

Франкфуртске улице биле су хладне, а пошто је претходне ноћи, као и претходних дана, падао снег, ухватио се и лед и она се, иако не спада у трапаве и неопрезне, оклизнула, готово направила шпагу, савивши притом леву ногу у колену и, упркос томе што је чула, упркос болу, отишла на посао у оближњи хотел, у коме је њен део посла припремање доручка  и сервирање. Радила је до 7.30, када је нога већ прилично отекла а болови постали несносни, због чега је рецепционерка позвала хитну помоћ.

Дежурни лекар прописно је изгрдио несавесног пацијента, нарочито када је чуо да жели да оде до стана по спаваћицу и остале потрепштине за ситуацију звану „недајбоже“, те је одвезена у болницу. Због дијабетеса је морала да сачека до понедељка, како би се организам стабилизао и како би анестезија била за њу што безбеднија.

Наишла сам на апсолутно разумевање надређених кад сам објаснила да морам да будем крај ње пре операције и, нарочито после, кад (ако) се пробуди. Никад у животу се нисам радовала нечијем буђењу као њеном тада, и никада нисам више стрепела, знајући све околности.

 

(Франкфуртска зима 2013) 

Сутрадан у подне већ сам била у авиону за Франкфурт, а увече у болници. Значило ми је то што сам имала коме и да се обратим јер је у тој болници радила „наша“ сестра, са простора бивше Југославије (тј. из Хрватске), која ме је чак и позвала након мајчине незгоде и дала све потребне информације вече пред полазак. Рат је променио њен живот, али не и племениту душу, као ни језик, језик нашег детињства и младости, лишен модерних кованица карактеристичних за њену нову домовину. Свакодневно је обилазила моју мајку и давала нам све потребне информације које, евентуално, нисмо добиле од других.

Операција је, хвала Богу, протекла добро и пацијент се пробудио, на моју велику радост. После је све било лакше, јер је у болници добијала све што је потребно у постоперативном периоду. Лекари су намеравали да је пошаљу кући четири дана након операције (јер је болница била пуна), али пошто су јој медицинске сестре, навлачећи „скијашку“ чизму (како ја од миља зовем ту пластичну шклопоцију са којом је морала да спава осам недеља), повредили рану, остала је целих недељу дана, након чега је прешла на кућно лечење.

 

(Чекаоница за посетиоце) 

Ништа горе од људске немоћи! Истина, мени ништа није било тешко, али гледајући свакога дана њу, која је могла само да лежи, и то све време само на леђима, и да се помоћу штака креће само до тоалета, видевши колико јој тешко пада то што сама не може да уради ништа за себе и што је у потпуности препуштена неком другом, по хиљадити пут сам себи постављала реторско питање зашто људи попут ње нису у стању да прекину са радом онда кад се јаве озбиљни здравствени проблеми, па макар пензија била минимална, већ чекају да их несрећа заустави и тек онда пристану, силом прилика, на мировање. Но, она је само један од безброј таквих случајева и моје речи никада нису биле довољно убедљиве, као што то није била ни несрећа пре две-три године, када ју је скоро на истом месту, такође у свитање, ударио аутомобилом један неопрезни возач, те је пала с бицикла, угрувала неколико ребара, задобила модрице и огреботине и била присиљена да одлежи неколико дана.  Надам се да ће се на овоме зауставити и да треће озбиљније повреде неће бити.

У среду, пети дан након доласка, поново сам била у Београду. Први пут сам сама отишла до аеродрома и обавила све формалности око повратка, те се и овога пута показало да су сва наша чула будна и све наше снаге и знања удружени онда када знамо да смо препуштени себи и да све зависи од нас, те ни добар исход није изостао.

(Београдски аеродром, атерирање, 23. јануара 2013)

Следећег четвртка опет сам била у Јатовом авиону, а поподне сам постала „флегединст“, неговатељица и домаћица, и ту сам дужност вршила месец дана, колико су ми околности дозволиле.

Тај период, четири јануарска дана и цео фебруар, послужио ми је да повучем нову паралелу између живота у Немачкој некад и сад, али и између живота тамо и овде, у Србији – о људима, нашим и странцима, о начину и квалитету живота, односу према раду, забави и тв програму. Наравно, то је само делић мозаика, али све што нам се дешава и иначе је само делић неких мозаика чију величину и лепоту (или ружноћу), ма колико се трудили, никада нисмо кадри у потпуности да сагледамо помоћу јединих „инструмената“ који су нам дати, а то су два ока, један ум и једно срце. 

(Слика са интернета) 

Алберт Ајнштајн је често обилазио универзитете и на њима држао предавања о теорији релативности.

Једнога дана возач му је, за време вожње, рекао у шали:

- Господине професоре, ваше предавање сам слушао више од тридесет пута. Знам га напамет. Могао бих чак да вас заменим.

- Одлично! - одговори научник. - Ево вам прилике! Тамо где путујемо не знају како изгледам. Дајте ми вашу капу и бићу возач, а ви се представите као професор Ајнштајн!

Возач је одржао одлично предавање. Кад је хтео да оде, један професор му је поставио веома компликовано питање.

Возач се није збунио већ је мирно одговорио:

- Изненађен сам што ми постављате тако једноставно питање. Одговор зна чак и мој возач. Питајте га!

 

Добро је што се не појављујеш,

ма како те ја звала :

урлајући  да се оре брда,

говорећи тихо у слушалицу

или нечујно сплеткарећи

са силама невидљивим.

 

Истина,

можда би се нешто  и догодило

кад бих те дозвала.

Но, нема ничега јаловијег

од размишљања о томе

шта би било кад би било.

Оно што треба да буде,

свакако ће и бити.

 

Добро је што се не појављујеш.

Овако ми се чини

да је сва слобода овога света

моје власништво.

Зато је и продајем у бесцење

за сваки наговештај твог доласка,

иако ме време непрестано обмањује

и плаши,

а места на која долазим изгледају

као да си их управо напустио

уз обећање да ћеш се брзо вратити.

 

Зато тако пажљиво посматрам

сваки трг,

сваку уличицу,

тек посађено стабло

и птицу у лету,

тражећи у њима

бар сенку твоје сенке,

јер знам да ћеш и ти

стати пред њих,

овако као ја,

и да ће их твој поглед упитати

јесу ли ме видели.

 

Боље је да прећуте истину

јер није лако признати

да су видели само сенку

онога што уствари јесмо.

 

Зато је боље што се не појављујеш.

 

Овде ме не би ни затекао.

Овде је само моје тело,

бледа сенка моје душе

која се ни на тренутак не одваја од тебе,

јер кад би се то десило -

било би равно смрти.

 

Не напуштај ме

када се будеш појавио!

 

Виолета Милићевић

 
(Слика са интернета)

Сударају се и мешају појаве у природи, као да се губе и утврђене границе годишњих доба.

Осване сунчан дан, а већ око подне почне да се јавља неки оштар и танак ветрић који носи беле и румене латице бехара, али очигледно је да долази из неких предела где још владају зима и лед. Са цветним латицама мешају се и ретке пахуље снега.

Човек склапа очи, закопчава сва дугмета на капуту и осећа се као слабо, угрожено створење, изложено невидљивим опасностима и изненађењима нереда који га окружује споља и испуњава изнутра.

А кад за тренутак отвори очи, види да је у овај ковитлац од снежних пахуљица и цветних латица упао и мали бели лептир, и спасава се грчевитим ударцима слабих крила који личе на самртне трзаје.

Треба казати и то да је сва ова игра светлости и боја на сивој позадини мартовског предела праћена и тихим али оштрим цвиљењем студеног ветра у гранама ретких четинара.

Посматрајући све то, осетих танак али дубок дрхтај целог тела, нешто од оног нејасног великог страха који нас повремено испуни од главе до пете и заустави у месту, и пред којим морамо да се запитамо: шта смо ми људи, где уображавамо да живимо, а где нам уистину пролази тај наш кратки век?

Иво Андрић

(Слика:Владимир Куш) 

Човек живи све док не умре. То сви знају. Али шта се дешава после тога? То нико не зна. Ово је прича о човеку који је гледао смрти у очи и није јој се опирао него молио за објашњење.

Било је то давне 1947. године. Рат је већ увелико био готов и свуда је владао мир, осим у души овог старца. Звао се Едвард, имао је осамдесет и четири године, и био је највећи ратни пионир свог времена, у краљевској Британији. Иако је преживео оба рата и живот провео на бојишту, био је неочекивано образован и паметан човек. Могао је да објасни све, од тога како су настале бебе, до теорије релативитета, али цео живот га је мучило питање шта се дешава после смрти. Да ли се човек роди поново, или само остаје да лежи у ковчегу два метра под земљом? Kо то може да зна?

Био је то дан као сваки други. Едвард је био на путу ка пекари да купи векну хлеба, баш као што је то чинио и сваког јутра, али ово јутро се разликовало. Испред пекаре Едвард је видео високу, човеколику статуу која је била црна са некаквом косом у руци.

„ Ко ће разумети модерну уметност?“, помислио је Едвард, наствивши своје путовање.

Био је још ближи статуи када му се учинило да се померила. Стао је неколико корака испред ње и следећег треутка нашао се у некој соби која је личила на самницу. Статуа је идаље била испред њега.

„ Едварде, време је“, проговорила је статуа.

Збуњен и преплашен, гледао је како она почиње да се помера и шетка по соби.

„ Је л' знаш ти шта је ово? Је л' знаш ти ко сам ја?“, питала је статуа.

Едвард је само помахнитало тресао главом лево-десно.

„ Ја сам Смрт, Едварде. Ти сада умиреш.“

Едвард је најзад проговорио: „ Шта ће бити са мном? Шта се деси човеку након што умре?“

„ Прво упозна мене, а потом му ја објасним како је и зашто умро“.

„ Мене то не занима“, одговорио је Едвард, на шта се Смрт збуњено окренула ка њему. „Мени није жао да умрем, да жртвујем све што сам створио. Мене занима само где ћу сада отићи“.

„ Још један мислилац! Само ми је још то фалило! Ти си паметан. Kако не разумеш? Објаснићу ти. Пре тебе сам објаснила још једном човеку. Звао се Данте, Данте Алигијери. Само немој то да злоупотребиш као што је он злоупотребио“.

„ Пакао, Рај, Чистилиште…Tо је истина?“, питао је Едвард.

„Видиш како си паметан, журим сада, морам још много људи да убијем. Имаш среће, живећеш!“, рекла је статуа и нестала.

Следећег тренутка Едвард се пробудио у болници.

„ Имамо пулс, буди се! Добро је, жив је! Господине, да ли ме чујете?“

„ Молим? Не, нећу никаква осигурања, рекао сам вам сто пута“, рекао је Едвард успаниченој болничарки.

„Шта? Господине, доживели сте саобраћајну несрећу. Имате среће  да сте уопште живи“.

„ Ипак се треба фокусирати на живот пре него што одлутате у смрт“, рекао је Едвард са осмехом на лицу, и умро.

Милош Стјепанић, 3/5

***

„Изашао сам из куће, бесан као змај. Сара уме да ме изнервира као нико.

И због чега? Због тога што нисам опрао судове. Па то је посао за жене, колико сам ја упућен, a ја сам мушкарац. Бар сам то био док ме она није увукла у колотечине брака.“

„Какве сам среће, данас нико није умро. Зашто? Да ли сам лоше почео да обављам свој посао или сам се само улењио?

Било како било, посао мора да се обавља како треба, поготово када радите као Смрт! Можда одем и одиграм једну партију шаха са оним господином Митом. Човек има 89 годинa, али добро игра за једног маторца. Али каква би то партија била ако не постоји награда за победника или казна за губитника? Па да, ја њему узмем живот ако изгуби, и то је крај приче, а да се чисто зна – Смрт никад не губи!“

„Шетам улицом, и даље бесан због глупих судова. Свратићу до драгстора да купим флашу водке и опустим се мало, заборавим на све.“

Три сата касније

„Тетурам се, улица ми се помера. Људи лете ка мени као ласте. Хоће да ме убију. Покушавам да их избегнем. Ударам у бандеру. ПЉАС! Пао сам.“

„Одлучио сам да не идем код Мите. Добар је он човек, нека живи још мало. Прошетаћу се па шта ми Бог да.“

„Лежао сам на поду добрих 45 минута. Покушао сам да устанем, али глупава гравитација ме није пуштала. Одлучио сам да јој се препустим још који минут и уживам у њеном загрљају.“

„О, да ли ме очи варају или неко седи на крај пута, покрај бандере? О, да, неко стварно нема среће данас, уочио сам га!“

„Мало сам задремао. Нема везе. Устајем, тетурам се и даље, али то није битно. Ходам...Ја ходам!“

Гледам испред себе не бих ли видео неку клупицу, али уместо тога уочавам човека у оделу са шипком. Чини ми се да је Гучи или Армани. А можда је ипак црна рупа која је кренула да ме прогута?“

„Приближава ми се, ово је мој тренутак. Могу само да га саплетем или ипак покосим, као што обично радим. Све је ближи, а ја још нисам одлучио. Поставићу му питање: ако ми одговори како ваља може да настави са тетурањем, а ако не - онда један човек мање на планети. Где би овим људима био крај да им живот зависи од једног простог питања?!?“

„Ипак није Армани одело, има капуљачу и косу. Чини ми се да сам га виђао негде, познат ми је. О, не, па то је..!“

„Ћао, ја сам Смрт! Да ли волиш лазање?“

„Хм, ам, овај, па ја волим лазање.“

„Онда си слободан. Можеш да идеш.“

Михајловић Јелена, 3/5

*** 

Крајем новембра, приликом израде другог писменог задатка, неки ученици су написали вансеријске приче. Била сам одушевљена њиховом креативношћу и имагинацијом, а ова два рада сам издвојила и замолила ауторе да их пошаљу на један конкурс, што су они и учинили. Резултати конкурса нису још објављени, иако је требало да се то деси крајем јануара, а у фебруару је требало да се доделе награде. Због тога нисам до сада објавила ове радове, јер бих дисквалификовала ова два изузетна рада, што сам објаснила и младим ауторима. Но, како до данас нема никаквих објава резултата, одлучих да бар својим читаоцима ставим на увид Јеленин и Милошев задатак, па нека сами процене вредност прочитаног. Што се мене тиче, највећа награда којом ја располажем зове се "Одличан (5)", и знам да је то мало за овакве приче, али бар могу да их објавим и учиним познатим имена њихових аутора бар десетини или којој стотини читалаца (после извесног времена).  :-)