Trun smo i tren

Писмо

Трг чуда — Аутор trunsmoitren @ 10:40

О писању писама

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 09:29

 

Одавно не пишем писма. Одговарам (не)уредно на мејлове, коментаришем неке постове или статусе, понешто и лајкујем, али писма, ти непроцењиви отисци душе, углавном остају неисписана.

Некада је било другачије.

Пошто сам веома рано почела да се дописујем са далеким, до тада непознатим пријатељима (неке од њих сам, срећом, имала прилике и да видим и додирнем, а неке не), још у трећем разреду основне школе (захваљујући једној објављеној песми у "Тик -таку"), и та ме љубав према писању писама није напуштала ни током студија, а ни много касније (можда све до открића и-мејлова), добро ми је позната благодат писане речи упућене једној јединој особи која на исти начин узвраћа - искреношћу, непосредношћу, преданошћу пријатељству (или љубави), лепотом.

Међутим, електронска ера, а вероватно и чињеница да сам се пре ње толико дописивала са људима из целог света (о, колико је дражи имало чекање писма од Дине из Бејрута, Слађе из некадашњег Иванграда, Ђурђице из Горског Котара, Сандрин из Париза, Жан-Франсиса из Бразавила, Алесандра из Пизе, Магдалене из једног пољског градића, Рите из Вилњуса, Данијеле из Рима...!), све ме је више одвраћала од тога, ма колико то парадоксално било, јер је већина људи тада почела бесомучно да пише и знанима и незнанима...

Ми смо се дописивали јер нас је везивала љубав према даљинама, према језицима, према поезији или књижевности уопште, према различитости, према слободи чији су они били саставни део...

Везивала нас је и потреба да верујемо како негде далеко уистину постоји неко ко нас разуме више (или бар мало другачије) него они који су нам близу или са којима живимо. Тај неко је то из писма у писмо потврђивао, без обзира на то колико се његов живот разликовао од нашег.

Кад сам била раздвојена од својих драгих пријатељица, које су ми улепшавале тада једнолично свакодневицу, такође сам им писала, као и оне мени. Писале смо једне другима чак и кад нас ништа није раздвајало, али кад смо биле свесне да изговорена реч није тако лепа као писана, јер писање извлачи из нас оне најтананије тајне које ће касније, тако шифроване, њихове очи и срце умети да дешифрују.

Никада оно што смо изрицали није имало снагу онога што смо само написали, без обзира да ли је стигло на праву адресу или је остало код пошиљаоца. 

Сад знам: писање писама било је једна од наших страсти, која нам је надокнађивала све оно што нисмо имали, и чију смо садржину, брижљиво засејану по белини папира и уоквирену ковертом, слали својим пријатељима.

Писање писама отварало нам је срца, ширило видике и оплемењивало нас.

Док су други трошили своје време на нека другачија задовољства, ми смо сатима писали и читали, трудећи се да једнако лепим и уредним рукописима испишемо писма, разгледнице, дописнице или само адресе својих пријатеља на понеком пакетићу, и тиме и себи и њима улепшамо дан, и то не само тај у коме ће пошиљка стићи, већ и многе друге у којима ће то поново бити читано, гледано, ношено...

Никада нећу заборавити тренутке радости у којима би ми поштар уручивао гомилицу писама са разних страна. Мислим да нико у мом родном граду није примао толико поште као ја док сам похађала средњу школу. 

Кад сам дошла да студирам, мењала сам адресе, али су ме неки од тих пријатеља налазили, јер се дописивање настављало и опстајало. Било је утеха, радост, нада, неки други живот.

Наравно, постојала су и тада, а сада постоје у много већем броју, неисписана писма.

Раније се дешавало да штошта испишем, али је вероватноћа да то пошаљем била равна нули, јер су ти записи били упућени некоме пред ким ми је застајао дах.

Сад више таквих писама нема. Контрола дисања је на знатно вишем нивоу, а потреба за писањем на знатно мањем, готово занемарљивом. Ипак се окреће.

Истина, постоје неке дивне особе које волим једнаком љубављу као и раније, али којима више не пишем, без обзира што знам да би се обрадовале мојим писмима онолико колико бих се и ја радовала њиховим. Но, пошто нема гласа (или писма), нема ни одјека (одговора), и то је сасвим јасно и очекивано.

Бесмислено је да их убеђујем у супротно, јер оне верују да су ми постале небитне, али се тешим истином да то није тако, и да ће они који ме заиста познају то протумачити на прави начин, без обзира што се не оглашавам и не пишем им писма. То је ваљда зато што верујем да нас они којима је стало до нас морају разумети и без речи. У противном би били налик на остале, којима морамо вазда да се правдамо, објашњавамо, доказујемо...

Но, то што је Оливера Милошева изабрала баш моју песму "Писмо" за стварање једног посебног видео-записа са рајским призорима и божанственом музиком, подсетило ме је на лепоту писања и читања писама.

Такође ме је подсетило да сва писма која нисмо исписали руком остају записана тамо где и ово о коме говори моја давно написана песма: на левој страни груди. Они чија љубав није слепа (а мислим да се од тог слепила ослобађамо с годинама) видеће је, и знаће истину, упркос томе што је невидљива.
  
Оливера Милошева, ХВАЛА.:-)


Географија

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 11:27
http://img5.imageshack.us/img5/4725/zemljacrtanje2.jpg 
 
Без тебе, моје срце је Чехословачка: растављена
на два дела.
 
Без тебе, мој живот је Маријански ров: 11034 м
ничег посебног.
 
Без тебе, ја сам Суецки земљоуз: више не постојим.
Без тебе, шансе да ме неко разуме једнаке су шансама
да Србија уђе у Европску унију: никакве.
 
Без тебе, ја сам УБ 313: нико не обраћа пажњу на мене. 
Без тебе, ја сам Калахари: мала и напуштена. 
Без тебе, мој живот је померање литосферних плоча:
траје бескрајно дуго, а за седамдесет година се неће
ни приметити разлика.
 
Знај да ћу увек бити поред тебе кад будеш у проблемима,
као што је Калисто поред Јупитера и Месец поред Земље.
Бићу твоје Сунце, обасјаваћу те (само нећу бити
стотинама хиљада светлосних година удаљена од тебе),
 
јер да нема тебе, моје срце би било као радна свеска
сваког другог седмака: празна. 

Волим те више од Земље...
Више од Млечног пута...
Више од целог Универзума...
 
Ти си моја географија.
 
Мила Лукић, 7. разред,
ОШ "Јосиф Панчић",
Београд

***
Победничка песма "Песничких сусретања деце и младих Београда", 2013. године)

"Уздигни се изнад себе и схвати свет"

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 10:18

http://img818.imageshack.us/img818/2962/135153048f0esyr13683599.jpg  

http://img12.imageshack.us/img12/6259/13517288xcllmki13683607.jpg 

http://img33.imageshack.us/img33/5620/135145997tief44c1368359.jpg 

(Наутилус) 

http://img594.imageshack.us/img594/9850/135171383bfvz1368360662.jpg

(Бодље бодљивкавог прасета, оклоп корњаче и фосилизовани пуж конус) 

http://img801.imageshack.us/img801/4497/135157825h6v9fyur136836.jpg 

(Оклопи морских јежева, морска звезда) 

http://img404.imageshack.us/img404/6289/13515202z0cnyzcv1368359.jpg 

(Saturnia pyri)

http://img16.imageshack.us/img16/3504/13515636y9tkvw136836000.jpg 

(Шкриљац, Schist) 

http://img19.imageshack.us/img19/6433/13518034c7rcv1368361044.jpg

(Пустињска ружа, Мароко) 

http://img401.imageshack.us/img401/4985/13517818s1azagv13683609.jpg

(Халкантит, Бор, Србија) 

http://img560.imageshack.us/img560/3724/13517550h2lc1p113683609.jpg 
(Горски кристал и калцит, Трепча, Косово и Метохија)

http://img7.imageshack.us/img7/1730/13515063veirv1368359733.jpg 
(Велики пуж, Dolium sp.)

http://img600.imageshack.us/img600/1757/13516421ipkb0ex21368360.jpg 
(Оклопи морских јежева)

http://img824.imageshack.us/img824/458/13514895w88qi2gu1368359.jpg 

(Familia pieridae) 

http://img199.imageshack.us/img199/8672/135153044hovy1368359828.jpg 

(Жути морски пуж) 

http://img268.imageshack.us/img268/583/13517441wkc5hb136836077.jpg 

(Ћилибарска кугла, Amber ball) 

http://img198.imageshack.us/img198/9396/13516983k0qg21368360587.jpg 
(Gastropoda)

***

http://imageshack.us/a/img24/3073/aleonardo.jpg

(Леонардо: Витрувијански човек, Златни пресек) 

http://imageshack.us/a/img208/293/arhimed.jpg 

***

Мај 2013. био је месец математике, бар за оне који је воле или који су, пролазећи Кнез-Михајловом, застали испред бивше робне куће и ушли у тај објекат. Ту се дешавало нешто врло лепо: млади заљубљеници у математику говорили су посетиоцима о стварима које, како мисле лаици, немају никакве везе са математиком: о шарама на пауновом репу, о тигровим или летировим шарама, о облицима шкољки, пужева, о бодљама бодљикавог прасета, Фибоначијевом низу...

Могле су да се виде и бактерије под лупом, препариране птице, инсекти, мањи водоземци у течности, пролажење криве шипке кроз прав отвор не сећам се ког тела, да опипају предмете разних геометријских облика, да стану у металне  оквире Леонардовог Хомо универзалиса и размисле о пропорцијама, да се играју, ако су млади духом и праве разна геоматријска тела.

Такође су могли да се виде и разни кристали и драго камење. 

То што ја, за коју је математика баук, посвећујем овај пост тој теми вероватно је довољан доказ колико ми је та изложба била занимљива, те одлучих да приложим неке сличице, како бих лепоту поделила са онима који свраћају на мој блог.

Наравно, о томе се писало и говорило и у медијима. Ево једног видео-прилога:
 

Одраз - Далибор Дрекић

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 11:50

http://www.dodaj.rs/f/3B/WW/1sG6Zzto/odraz-dd.jpg

Прича која је иста било да је читате од њеног почетка или од краја.

Мој дубоки наклон аутору коме су палиндроми велика љубав!

http://palindromija.blogspot.com/ 


Први пут :-)

Осмех у речи и слици — Аутор trunsmoitren @ 11:04

http://www.dodaj.rs/f/1L/BJ/xp2IN6j/vkus-uvek-zajedno-res.jpg 

(Слика: Владимир Куш) 

Jедан брачни пар прослављао је двадесетпетогодишњицу брака. Био је надалеко познат по томе што се за двадесет пет година брака муж и жена ниједан једини пут нису посвађали.

Новине и телевизијске куће су пристизале са разних страна да провере на лицу места у чему је тајна тог успешног брака.

Уредник једних новина обратио се мужу:

- Господине, реците нам у чему је тајна вашег складног брака. Просто је невероватно да се ниједном нисте посвађали са својом женом.

Човек се нагну напред и, присећајући се дана проведених на меденом месецу, започне причу:

- Одмах после венчања отишли смо у један егзотични град где је било мноштво забавног садржаја. После краћег договора одлучили смо се за јахање коња. Узели смо свако свог коња и почели да јашемо.

Мој коњ је био миран и послушан, али онај на коме је моја жена јахала био је веома немиран. Изненада, коњ се ритнуо и збацио моју жену која је наглавачке пала на земљу. Она се, потпуно мирна, лагано усправила, потапшала коња по леђима и тихо проговорила: «Ово ти је први пут». Попела се на коња и наставила јахање.

После краћег времена коњ се поново ритнуо и моја жена се опет нашла на земљи. Опет је достојанствено устала и смиреним гласом рекла: «Ово ти је други пут.»

Ја сам то само посматрао и дивио се смирености и сталожености своје жене.

Када ју је коњ трећи пут збацио, она је лагано извадила магнум из појаса и хладнокрвно убила коња на лицу места!

У запрепашћењу сам почео да урлам: «Јеси ли ти нормална, луда жено?!? Како си могла да убијеш јадну животињу?!?

Жена ме је смирено погледала и благим тоном рекла: «Ово ти је први пут.»

То је то. Од тада се у свему слажемо и живимо у складном браку - заврши муж своју причу.

(Са интернета) 


Поклонићу ти једном ту песму

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 10:59

 http://img163.imageshack.us/img163/2976/plavaruza.jpg

Поклонићу ти једном ту песму,
ако је ово љубав,
и ако сви који воле
једном постану песници,
да ми после не пребацујеш
како сам ти нешто ускратила,
како сам те жедног преко воде преводила
и како сам те обмањивала.

Ево, већ данас почињем да је тражим,
мада не знам ни како изгледа,
има ли тако сјајне и топле тамне очи
као ти,
младеже на левом образу
и твоју боју гласа
или бар твој ход.

Мучан је то посао –
тражити оно о чему нико ништа не зна,
а једино ти знаш да постоји,
траћити живот тек тако.

Кад би ми бар рекао 
у које ресторације зaлази,
јеси ли њу водио у „Знак питања“
онда кад сам те видела
са неком девојком за истим столом,
воли ли позориште 
или можда спорт, 
вози ли ролере,
или овако као ја
радије својим стопалима оверава
сваки педаљ Земље.
Има ли она уопште дом
или само тебе непрестано прати у стопу,
као да си јој из ока испао,
као да си баш њу миловао 
читаву ноћ
тим својим дугим уметничким прстима
или си јој шапутао 
оно што се већ шапуће
у тим и таквим успутним комбинацијама?
Бестидниче!!!
Као да ја не знам да би она све учинила 
да баш тебе обрлати! 
А ти, наивко један, 
наседаш на њене трикове!
Није ни она веверица!

И чиме се она уопште бави,
осим тобом?
Има ли неко занимање?

Има ли мужа и децу

или бар кућног љубимца, 

да бар о некоме брине?

Гради ли можда куће или ормаре

или само доколичари 
и сплеткари даноноћно 
са твојим жељама?
Јој, ако је само дохватим 
за оне њене чуперке
или бар рукав,
видеће се одмах ко је ту храбар,
и ко је коме друг!

Баш ме нервира,знаш,
али немам куд.
Видим и сама у шта сам се упустила,
али морам то да урадим.
Морам!
Морам да је пронађем
и да јој кажем 
да се не измотава више
ни са тобом 
ни са мном.
Није она више мала!
И ово што сам јој допустила - 
много је.
Требало би да ми стопала љуби, 
уместо да се прави луда
и избегава ме.
Добро, не мора, али опет...
Нисам ни ја куче од јуче!

Не знам ни зашто ти ово уопште причам.
Толико тога сам ти већ рекла,
а нисам морала.
Ти уопште не заслужујеш
да ти било шта кажем
о себи, о њој или о било чему!
У противном, 
већ би се појавио однекуд
и упитао ме, макар бојажљиво,
јесам ли то ја.
А ја бих се мало правила важна
па бих ти рекла:
„Бог с тобом, Срећо, па ко би био!?!
Познајемо се толико дуго, 
а ти ме свашта питаш.
Ниси ваљда болестан?“

Ако бих видела да си тужан
јер мораш наставити потрагу за Њом,
за коју знаш да је луда за тобом,
али се не усуђује да ти то каже,
него ти годинама само пише некаква тамо писма
а на твоје позиве, кад јој уђеш у траг, 
кад ти остави неки леви број, уопште не одговара,
размислила бих  шта да радим.

Ако те волим, рекла бих ти:
„ Она - то сам ја, млади путниче.
Она - то сам ја“,
а ако те не волим,
и даље бих се правила да сам ти друг,
један од многих које случајно срећеш
јер „оно све што знаш о мени,
то је стварно тако мало.“ 

Идем сад.
Не замајавај ме више
ти, досадњаковићу један!
Наврзао си се на мене 
као смрт на бабу!
Ни стеница ти није равна!
Прођи ме се већ једном!
Имам ја преча посла!

Идем да пронађем ту проклету песму,
ако баш хоћеш да знаш!
Ако је не пронађем, сама ћу бити крива,
а тебе је и онако баш брига.

И да знаш,
ако је не пронађем,
признаћу ти
да сам све измислила,
да никад нисам ни постојала.
И мораћу да ти поклоним ружу,
ону плаву,
о којој сам ти говорила
једног осмог марта,
године 2005,
кад ми се учинило
да живим.

Виолета Милићевић

О једном великом лафу

Франкфурт — Аутор trunsmoitren @ 08:02

http://img254.imageshack.us/img254/1771/bgetenapijedestalu1.jpg
(Goethe platz)

 У највећем граду немачке покрајине Хесен, Франкфурту на Мајни, у коме се данас налази и централна библиотека те покрајине, рођен је највећи немачки песник – Јохан Волфганг Гете (1749 – 1832).

 http://img825.imageshack.us/img825/7011/acrvenastolica.jpg

 http://img534.imageshack.us/img534/9927/ageteovasoba.jpg
(Гетеова радна соба)

„Из грмена великога лафу трудно изаћ` није“, записа пресветли владика Његош.

Добро је што тај Јован има три имена“, додаде на то Нушићев газда –Живота. „ Ако заборавиш једно, остају ти друга два“.

Мени преостаје да прокоментаришем да, за разлику од многих „лафова“који су изашли из грмена (народа) великога, овај „лаф“ није био слеп за мале грмене, јер је, у својој срећи и слави, умео да препозна праве вредности, и да их, с поносом, представи ондашњој ученој Европи која га је, још за његовог живота, сврставала у становнике Олимпа, задивљена његовом свестраношћу.

http://img266.imageshack.us/img266/171/zidnisatusobigmajke.jpg 
(Сат у соби Гетеове мајке)

Тај велики песник рођен је са многим даровима, почевши од здравља и лепоте до  генијалности највишег реда, како су забележили његови савременици.

У имућној и угледној породици стекао је свестрано образовање, ничим ометан и у свему задовољен и слободан.

 http://img593.imageshack.us/img593/9453/portretumetnikagetemlad.jpg
(Уметников портрет из младости)

У мојим белешкама са студија записано је и ово: „Он је био научник, филозоф, песник, сликар, свирач, спортиста; писао је адвокатска акта, министарске одлуке, стручне расправе из природних наука, лирске песме, романе и драме; бавио се практичним уређењем позоришта и уређењем друмова и путева; доживео је успон и пад Француске револуције и Наполеона; био пантеист и паган и платио данак католичком романтизму своје ере, па га је заменио класичним светским стилом; кидао љубавне везе са свим женама, а оженио се вулгарном Кристијаном Вулпијус; живео је у дивљем и у законитом браку; имао и сахранио једино дете; прошао кроз све емоције и страсти и савладао сваку слабост и свакидашњост; нико није колико он узимао и нико није колико он резигнирао; био је онај који највише даје и највише узима. И тек пошто је све то био и све прошао, умро је у Вајмару, као старац од 83 године.“

http://img441.imageshack.us/img441/7739/s5006980.jpg

Један извор са интернета садржи и ове податке: „Гете је живео од 1749-1832, у време када смо ми већ дуго били под Турцима. Онда је дошло до Првог српског устанка 1804. и свет је почео да обраћа пажњу и на српски народ, што је разумљиво, јер је то била борба једног народа против угњетача. Истовремено, Гете сасвим случајно није дошао у додир са нашом народном поезијом. Наиме, у књизи једног италијанског путописца опата Алберта Фортиса о Далмацији, забележена је и једна песма из наших крајева  - „Хасанагиница“. Гете је њом био очаран и на генијалан начин ју је превео у десетерцу.

Тада долази до Првог српског устанка и један други велики Немац - Јакоб Грим - упозорава Гетеа на лепоту наше народне песме. Гете се поново заинтересовао за нашу народну поезију и читао је све песме које му је он доносио. Оне су га толико очарале да је у једној својој рецензији говорио о нашим лирским песмама као о нечему бескрајно лепом, па је пријатељима говорио да су лепе као и „Песма над песмама“ из Светог писма, које слове као бисер светске књижевности. Упоређујући те песме са нашим народним песмама, он је дао највећу оцену нашој народној поезији.

Дакле, уз малу помоћ пријатеља, у овом случају Јакоба Грима, преко кога је упознао и нашег Вука, по кога је слао своје раскошне кочије, Гете је уронио у море српске народне поезије, почео да је преводи, открио у њој нову стилску фигуру, словенску антитезу, коју је потом користио у својим делима, и засновао нову метричку стопу у немачкој поезији, која постоји и данас, а зове се „српки трохеј“.

http://img248.imageshack.us/img248/5295/s5007049.jpg 

 http://img195.imageshack.us/img195/633/s5007042.jpg

На то је српски геније Никола Тесла, који је такође био велики познавалац српске народне поезије и знао много стихова напамет, приметио: „А шта би о тој поезији тек рекао Гете да је био Србин?“

И да није учинио све ово, и да је само пред том ученом Европом  упоређивао српске народне песме са песмама из Књиге над књигама, и то би било много, и то би била савршена претеча најбољих реклама, јер се његов глас далеко чуо и – поштовао, скоро као поменуто Свето писмо.

 http://img9.imageshack.us/img9/3221/geteovabiblioteka.jpg

(Гетеова Библиотека) 

Приликом разгледања Гетеове куће, претворене у музеј, нарочито приликом проласка кроз његову богату библиотеку, надала сам се да ћу, можда, успети да за тих неколико минута пронађем трагове сусрета са нашом поезијом, Вукову збирку српских народних песама, али се то није догодило. На крају крајева, важно је да знам да јесте ту негде, и да је била ту онда када је то било најпотребније – за живота франкфуртског генија.

За крај овог прилога о Гетеу, додајем још један цитат из књиге о Андрићу, јер ми је дивно што имам прилику да спојим та два имена, и да им додам још два из времена романтизма : „У часовима одмора у Мостару читао је Гетеа. Причао је да ће умрети, а неће протумачити како је тај велики писац, господин и вајмарски министар, који у принципу приликом сусрета никоме није пружао своју руку већ ју је држао на леђима, морао бити запрепашћен када су у његов салон ушла два Балканца – један са гломазном дрвеном ногом, у излизаном реденготу, чудовишно великих бркова, са турским црвеним фесом на глави и аустријским  орденом на прсима; и један потпуно излуђени поета, неконтролисаних гестова- Вук и Сима Сарајлија.

Не знам, вели, како се то чудо могло догодити да Гете приђе и пружи им руку.

Да, а Гете је, знајући за њихов долазак, имао на столу „ Српске народне пјесме“ које је Вук управо био објавио.

А Вука је Андрић сматрао највећим и најзаслужнијим писцем нашег језика.

 http://img211.imageshack.us/img211/1875/s5007075.jpg

Виолета Милићевић 


Праве ствари - Ненад Живковић

Пријатељи — Аутор trunsmoitren @ 12:48
http://www.dodaj.rs/f/47/Oh/2pfISx7c/prave-stvari3.jpg

Одлуке и коментари

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 19:31

http://www.dodaj.rs/f/1q/cq/a2CQn5T/mravkap.jpg 
(Слика са интернета, аутор непознат)

Пре осам дана сам, у својству председника жирија, доделила награде деци-песницима.

Издвојила сам, спонтано, три категорије: најлепшу љубавну, најлепшу духовиту и најлепшу духовну песму.

Консултовала сам се са двема колегиницама и обе су ми саветовале да се одлучим за љубавну као победничку, јер са тим не могу погрешити, а песма "Лептиров осмех" садржи ставове који су доказ велике зрелости једне ученице шестог разреда. Обема се та песма много допала. Претпоставиле су да би избор песме о Светом Сави могао да пошаље поруку како је убудуће потребно писати о њему и то ће учесницима гарантовати успех (то ми је рекла добронамерно једна од њих). Узгред, никад до сад ми се није издвојила ниједна песма на ту тему на овом традиционалном конкурсу, али ове године јесте.

Саопштавајући резултате онима који су награђени и похваливши најбоље мале песнике, дала сам образложење о својим слатким мукама и о коначном избору.

Рекла сам да сам се ломила да ли да дам прву награду ономе ко је најупечатљивије  описао љубав, ономе ко је био најдуховитији или ономе ко је писао о духовности и притом показао да је упознат са Попином песмом "Каленић", пошто су уочљиви његови мотиви плаве и златне боје.
 
"Одлучила сам се за духовност", рекла сам, "сматрајући да је она данас најугроженија од свих вредности, те сам је ставила изнад свега што је лично, интимно и духовито."
 
Видела сам блажене осмехе присутних, деце, учитељица и родитеља који су дошли са децом, очигледне знаке одобравања. Лакнуло ми је.
 
Кад се све завршило, неки од њих су прилазили и говорили како је лепо то што сам све темељно ишчитала и образложила (знам и ја да се на таквим скуповима ништа не образлаже иначе, већ се само прочитају имена, а код мене се увек читају и песме и дајем образложења и сугестије).
 
Онда ми је пришао један проседи господин и честитао ми на жирирању (како он то назва). Захвалих се у упитах да ли ли је задовољан мојим рангирањем.
 
-Не, то не! -одговори ми он, једнако смиреним тоном.
 
Помало изненађена након почетне реченице, замолих га да ми каже зашто.
 
- Сматрам вашу одлуку и ваше образложење у најмању руку скандалозним - одговори он, и даље без промене у гласу. - Инсистирање на таквим темама и њихово промовисање шаљу једну поруку која води у клерофашизам, и већ можемо видети како се наша земља претвара у клерофашистичку земљу, а то није добро. Та тема је интимна ствар (закључујем да је притом мислио на веру као тему, односно на духовност, прим.прев.), и то треба да остане...
 
Рекавши то, господин је у госпођи чија је ћерка освојила једну од награда препознао своју пријатељицу (очигледно се дуго нису видели па је то било обострано задовољство), која је иначе мало пре тога била похвалила моје образложење, и са којом сам пре него што је пришао размењивала број телефона.
 
"Клерофашизам, брајко мој! И то на скупу посвећеном дечјем стваралаштву!", пролазило ми је кроз главу.
 
Стигао је још да дода, тоном у коме није било нимало ироније, што ме је уистину изненадило:
 
- Али, без обзира на то, има других тема о којима можемо разговарати. Ви сте имали право избора и донели сте одлуку. 

У целој тој причи било је нешто што ме је апсолутно запрепастило: његов тон, апсолутно смирен и самоуверен. Дисциплиновано је сачекао да се гужва рашчисти, пришао, рекао лепу реч и, тек након мог питања, рекао шта мисли, без жеље да полемише и да прави сцену,`ладан ко шприцер. 

Колегиница с којом сам се консултовала и у вези са избором, те је била упућена у случај, рекла ми је да је то сасвим у реду, да се ту нема шта замерити:да је човек показао да је пристојан, али да има право на своје мишљење.
 
Да је он био на мом месту, никад не би ту песму изабрао за градско такмичење, али је свестан да сам ја имала право избора и да сам га искористила.
 
Још је покушала да ми објасни како он нема ништа против мене, и да то не треба да схватам лично. Психолог ју је научио тој мудрости - да не схватамо лично примедбе тог типа: ако ми неко каже да су вредности које ја промовишем клерофашистичке, то значи да он не мисли да сам ја клеро-фашиста, него да су то неки други...
 
"Не, никако ми није рекао да сам то ја!", покушавала сам да убедим себе.
 
Можда то може и тако да се схвати.Можда сам уистину, као и већина људских бића, склона да штошта схватам лично, али толико тога још морам да научим о свету око себе, без обзира на досадашње веома богато животно искуство. Човек се учи док је...жив, наравно... и шокиран...:-)
 
На крају, бићу сасвим искрена и додаћу да сам била срећна што сам ипак ја била председник жирија јер је духовност ипак победила, а песма о Светом Сави нашла се у овогодишњем зборнику дечјих радова, једина на ту тему.
 
Јеленче, поносна сам на то!
 
Иначе, више него иједне године пре, ове године су у том предивном зборнику биле заступљене љубавне песме, а то говори о много чему. Љубав је победила, а то је најважније. 
***
 
П.С.  
Песма "Географија", која је победила у овој категорији, убедљиво је била најоригиналнија и најчудеснија, једна је од најлепших које сам читала или чула не у последње време, већ последњих година, и она заслужује посебан пост.
Сигурна сам да су сви који су данас били у Римској дворани градске библиотеке сагласни да је прва награда припала најлепшој и најљубавнијој песми, потпуно оправдано. 

Песничка сусретања, 5-8. разред

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 18:48

http://www.dodaj.rs/f/3P/2r/28lbD3d6/andjelcic-zlato.jpg

(Слика са интернета, аутор непознат) 

1. место:

Из Милешеве

 

Са плавих сводова Милешеве

Гледају нас плаве очи Савине.

 

Стојим пред чудесном фреском

И молим се: 

О, свештена главо,

Славни чудотворче Христов Саво,

Велики свече

Са плавих висина,

Спусти се до наших срца,

И уткај у њих

Неколико зрнца

Свога златног сјаја,

И заувек нас испуни

Љубављу према Богу и ближњима,

Као што је твоја душа

Увек испуњена била:

Према сваком бићу, цвету,

Према земљи, роси или трави.

 

Славни чудотворче,

Светитељу српски,

Ти нам своје заступање објави,

Па нас заштити, окрепи, утеши,

Сачувај, заклони, узнеси,

И на крилима Белог анђела,

Молитву Господу нашем принеси.

Са плавих сводова Милешеве

Гледају нас очи златне Савине.

 

Милица Илић, 7/3, «Алас»

***

2. место

Лептиров осмех

 

Немој ми сломити срце.
Требаће ми, да те волим. 

Да, опет сам то урадила,
Играла се са твојим осећањима. 
 
Буди велик за обоје,

Опрости ми и пусти ме

Да одлетим високо, високо,

Весело и слободно.

Овај свет није за лептире,

Златокриле, нежне, варљиве...

Немој ми сломити срце!

Требаће ми, да те волим

Тамо горе,

Тамо горе...

 

Бојана Јевтић, 6/2, «Браћа Барух»

*** 

3. место

Дворска луда

 

Краљ своју ћерку реши да уда, па народу вели:

„Ко моју кћер за жену жели, нека ме развесели!“ 
Али краљ није просто тако своју кћерку дао,

Ником није рекао да месецима не може да се насмеје,

Па то нико није ни знао. 
Покушавао је да га развесели свако,
Али нико није знао како.
 
И кад више није било наде,
У краљевску палату дворска луда упаде
Са шареним остимом, црвеним шеширом,

Великим носом и чупавом косом.

 

Тад се краљ насмеја, јер беше у чуду:

„Зар си мислио да ћу кћерку своју

Удати за тебе, дворску луду?“
 
Све дворске слуге у краља блеје,
А дворска луда пита:
“Зар не добија Вашу кћер за жену онај ко вас насмеје?“ 
И тако краља превари луда,

Те се принцеза за њега уда.

 

Ова је прича препуна чуда,

Јер каже да од луде може да се постане краљ,

А од краља луда.

 

Јелена Лукић, 6/2,

*

Змија

 

Иза седам мора,

Преко седам брда

Пећина је тврда.

У пећини змија

Језиком палаца,

Мисли да је фаца. 

Свако је се боји,

Свако ко је види.

Ником да се свиди.

 

Та је змија чудо право,

Увек гладна, ала једна,

Увек бесна, увек жедна.

Негативна јунакиња

Правила се дуго важна,

Дивља, снажна и баш страшна. 

Али то је само цртеж!
Не плашим се ове змије.
Верујте ми, права није.

Вељко Пешић, 7/2, «Браћа Барух»

Песничка сусретања, 1-4. разред

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 18:05

http://www.dodaj.rs/f/6/te/2i3xLgkP/devojcica-poz.jpg 

(Слика са интернета, аутор непознат) 

1. место

Растимо као једно, бољи смо заједно

 

Кад погледаш по планети,

Где год да ти поглед слети,

Процветале мале главе, 

Црне, риђе, смеђе, плаве. 


Свуда песма одјекује,
Свуд се смех и цика чује. 
За руке се деца држе,

Заједно се расте брже.

 

Ко лептири на ливади,

Ко сабирци у загради,

Свуд се роје мала јата

Од љубави и од злата.


Само дрво може расти,

Једно јагње само пасти,

Али шума свима прија.
Деца расту! Чаролија!
 

Константин Јанковић, 2/4, М.П. Алас

***

2. место:

Да сам малени цвет

 

Да сам малени цвет,

Живела бих на зеленој ливади.
Имала бих божанствени мирис

И стабљику праву,

И нико не би смео да дирне

У моју светну главу.

 

Да сам малени цвет,

Улепшавала бих свет.

Била бих сунцобран за пужа,

Кишобран за мраве

И посластица за краве. 
А моја глава чиста

Била би писта

За бубамаре

И бумбаре.

 

Да сам малени цветак,

То би био почетак

Једног цветног живота

Који се зове лепота.


Софија Пајовић, 3/1, «Скадарлија»

Замислите

 

Замислите, децо,

Ђака трећака

Како пише песму «Замислите». 


Ништа необично!
Замислити се може свашта.

Таква је дечија машта.

 

Али, замислите:

Песма «Замислите»

Већ је написана. 


Не вреди више ни машта

Јер се у поезији

Понављање не опрашта.

 

Софија Пајовић, 3/1, «Скадарлија»

***

3. место

Хтео сам да будем

 

Хтео сам да будем ватрогасац,

Ватру да гасим и спасавам људе,

Али пламен зна опасан да буде,

Па сам одустао тад.

 

Хтео сам лекар да будем,

Да лечим и чувам свачије здравље,

Али се растужим кад лека нема.
Превелика је одговорност та.

 

Хтео сам да будем гувернер банке,

Контролишем паре што шушкају и звече,

Идем на важне састанке

И доносим одлуке без грешке.

 

Хтео сам да будем менаџер хотела

На пешчаној плажи где сунце сија,

Да причам на језицима разним.
То стварно може да прија.
 

За сада ћу да будем само ђак „Дринке“,

Да добијам петице и пишем песме.
Можда ме запазе неке клинке,

А шта ћу да будем - нека остане

За неке друге песме.

 

Реља Војиновић, 2/2, ОШ „Дринка Павловић“ 

 ***

Похвалa:

Добра реч светли у мраку

 

Кад си сам у мраку, уплашен си,

А када чујеш лепу реч у мраку,

Одједном светлост прочисти све.

 

Кад кажем „сунце“ у мраку,

Одједном ми звезда долети са небеса.
Лепа реч у мраку светли,
 

Тако су ми рекли,

А сада знам и ја

Да када сам у мраку сам –

Лепа реч све осветли. 

Матија Вучковић, 4/3, „Вук Караџић“

***

Као и претходних година, и ове сам била председник жирија за децу-песнике са општине Стари град. Из мора стихова изроних, уместо шкољки, пужева и осталих морских красота, ове песме које су данас представљале општину на Градском такмичењу. 
Иако неке од ових песама не звуче као да су их написала деца, ипак сам одлучила да их читам без скепсе, без обзира што домете неких од њих не би могли да надмаше ни средњошколци са којима проводим много више времена.
Као што рекох и на свечаном проглашењу победника пре неколико дана, пошла сам од тога да ми учитељи и наставници не би послали радове за које нису сигурни да су их деца написала. Са тим ставом већ је било лакше да донесем одлуку и чиста образа изађем са својим фаворитима пред осталу децу-песнике и чланове жирија у Римској дворани града Београда.

Жири је имао увид само у првонаграђену песму, чији је аутор мали Константин, али са том песмом нисмо одвојили ниједну награду. Не замерам великим писцима за децу, члановима жирија, што мог фаворита нису наградили јер знам да су имали много тежак задатак, али то ме не спречава да вам се похвалим какво сам благо пронашла. 


Константиново наслеђе у Србији

Уметност — Аутор trunsmoitren @ 09:11

 http://img809.imageshack.us/img809/8718/img7528i.jpg

http://img18.imageshack.us/img18/9269/img7532fc.jpg 

http://img9.imageshack.us/img9/7365/img7521h.jpg

http://img195.imageshack.us/img195/217/img7520u.jpg 

http://img46.imageshack.us/img46/4183/img7530m.jpg

http://img838.imageshack.us/img838/9535/img7523ti.jpg  

http://img855.imageshack.us/img855/5424/img7522k.jpg 

http://img211.imageshack.us/img211/8323/img7529q.jpg

http://img707.imageshack.us/img707/2148/img7525np.jpg 

http://img856.imageshack.us/img856/4386/img7526t.jpg 

http://img14.imageshack.us/img14/2064/img7527vx.jpg 

http://img407.imageshack.us/img407/4477/img7533mi.jpg 

http://img69.imageshack.us/img69/2631/img7531fu.jpg 

У оквиру Ноћи музеја у АКадемији православне цркве за уметности и конзервацију, у Краља Петра 2, имали смо дивну прилику да гледамо (или учимо) како се прави мозаик и сликају и конзервирају иконе и фреске.

Пред нашим очима веште руке су лепиле шарене делиће познатих слика или сликале репродукције великих уметника, а могла се видети и оригинална поклон - слика једног српског краља фрушкогорском манастиру, слика коју је један младић рестаурирао. На слици је била година настанка, а рестаурација се приводила крају. 
Овај догађај је један од бројних доказа колико су на нашим просторима важни и присутни  касноантичка и ранохришћанска уметност, а таленат аутора који су ту академију уписали претходно показавши и добро познавање катехизиса а не само жељу да развију тај таленат, показује да су на правом месту и да ће увек бити оних који ће себе улагати у очување традиције и исконских принципа човечности. 


Panta rei

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 20:17

 

http://img855.imageshack.us/img855/5532/dandeliontattoo4.jpg 
Течем. 
Промичем.. 
И? Шта с тим? 
Као све друго, 
пролазим 
овом долином смеха 
ил суза, 
где осим пораза 
и аплауза 
ништа се друго 
и не броји. 

Течем. 
Не стојим. 
Улићу се 
и сама, знам, 
у ушће исто 
за све реке. 
Па што ме онда 
подсећате 
да сам друкчија 
него неке 
речице брзе 
или хучне, 
кад сви смо реке 
понорнице? 

Неке су реке 
гледаоци, 
а неке глумци, 
сред ове тужне 
позорнице, 
али ниједна 
остати неће 
млада и лепа, 
кад сунце зађе 
и застор падне. 
Сви смо ми реке 
и протичемо, 
с душом у носу 
ил пуној снази: 

Течем.
Пролазим. 
Са осмехом! 
Не дам 
да пакост 
туђа ме згази 
и порази, 
све док сам жива. 
Живим 
без громких аплауза, 
тапшања силних 
по рамену, 
без салви смеха. 
Таква сам река! 

Ћутим и пливам. 
По невремену
бејах и бивам, 
срећна што течем 
и што волим, 
и уживам - 
у протицању.

 

Виолета Милићевић 


Ноћ музеја: Народна банка, Конак кнегиње Љубице, Галерија САНУ

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 19:08

http://img15.imageshack.us/img15/618/img7504i.jpg
Народна банка Србије, Статуа Србије

http://img6.imageshack.us/img6/423/img7509n.jpg 
(Историја новца почиње са шкољкама, шипкама соли, зачинима, израђеним предметима, а завршава се, за сада, електронским новцем, којим људи могу да врше плаћања широм света у реалном времену)

http://img543.imageshack.us/img543/7821/img7513l.jpg

http://img855.imageshack.us/img855/6205/img7512b.jpg 

http://img203.imageshack.us/img203/1494/img7514a.jpg 

http://img20.imageshack.us/img20/8017/img7515g.jpg 

http://img824.imageshack.us/img824/2049/img7517n.jpg 

http://img441.imageshack.us/img441/9139/narodnabankanovcanicavi.jpg 
(Сваки посетилац добија новчаницу са својим ликом, а вредност новчанице, 1884, заправо је година настанка банке)

***

КОНАК КНЕГИЊЕ ЉУБИЦЕ: УМЕТНОСТ ДОБРОГ ИЗГЛЕДА 

http://img16.imageshack.us/img16/9625/img7535v.jpg

http://img4.imageshack.us/img4/4453/img7539u.jpg 

http://img6.imageshack.us/img6/3338/img7540sy.jpg 

http://img21.imageshack.us/img21/2673/img7537d.jpg  

 ***

ГАЛЕРИЈА НАУКЕ И ТЕХНИКЕ САНУ:
Капетани река и мора - Србија и Бока Которска 

http://img543.imageshack.us/img543/9281/img7551c.jpg 

http://img109.imageshack.us/img109/2559/img7553n.jpg 

http://img94.imageshack.us/img94/872/img7552f.jpg 


Powered by blog.rs