Trun smo i tren

Братислава нам је била два пута успут: први пут, кад смо из Мађарске ишли ка Прагу, и кад је остала по страни, и други пут, кад смо смо се враћали из Карлових Вари, и кад смо видели њене најважније знаменитости.

Кадa смо се искрцали из аутобуса да бисмо разгледали град, приметила сам, десно од аутобуса – Дунав. У стопу нас је пратио, где год смо кренули, само што је некада показивао да је ту, као тада, а некада се вешто скривао где год је знао и умео.

Дунав је, заправо, велико дете, схватила сам, јер деца воле да се играју до бесвести, а да им игра никад не досади.

Народно позориште 

Прво чега се сећам је зграда Народног позоришта (Словенске народне свадло), коју су пројектовали бечки архитекти Фелмер и Хелмер, чији се „потпис“ види и у Прагу и у Карловим Варима, јер су у питању зграде у облику брода окренутог наопако.

Испред зграде Народног позоришта налази се фонтана на којој је приказан велики орао како носи Ганимеда. Прича о Ганимеду потиче из грчке митологије и веома је занимљива:

„Ганимед је био је син Троса, оснивача Троје, и Калироје. Сматрали су га најлепшим смртником. Име „Ганимед“ у преводу значи „радост у зрелости”.

Ганимед је проводио детињство у Фригији, на брду Идa, где је чувао овце, учио, плесао и играо, а како је био изузетно леп, по мишљењу многих људи, а и самих богова, био је најлепши дечак на свету, запазио га је и бог Зевс и одмах се заљубио у њега.

Зевс је послао је орла, своју свету птицу, да доведе Ганимеда на Олимп. Многи верују да се сам Зевс претворио у орла и однео га на Олимп.

На Олимпу, Ганимед је заменио Хебу, богињу вечне младости, и постао уместо ње виноточа богова на Олимпу. Сви богови су се, због Ганимедовог доласка на Олимп, радовали, али је богиња Хера била та која га је презирала и била веома љута на њега. Многи су тврдили да је Ганимед био један од разлога зашто је она у Тројанскоме рату била против Тројанаца.

После отмице, Ганимедов је отац туговао за својим сином, а Зевс је, сазнавши за то, наредио Хермесу да му одведе на поклон два коња који су били тако брзи да су по води могли трчати. Хермес је, подаривши коње, уверио Троса да му је син постао бесмртан и да точи вино боговима са Олимпа, да нема шта више да се брине и да престане да жали сина.

Зевс је поставио Ганимеда као сазвежђе Водолија (Aquarius) које је блиско повезано са сазвежђем Орла (Aquila).

Ганимед је, касније постао симбол плодности, дух реке Нил, симбол хомосексуалне љубави. По Ганимеду је назван и Јупитеров природни сателит - Ганимед.“

Роландова фонтана

Шетња братиславским улицама заправо је била један брзоход, а највише смо се задржали на Главном тргу (Hlavné námestie), на коме се налази и Роландова фонтана (коју називају и Максимилијановом фонтаном), изграђена 1572. године, након крунисања Максимилијана Другог Хабзбуршког за мађарског краља.

Том приликом је један део Братиславе страдао у пожару који је изазвао велики ватромет којим се окончало Максимилијаново крунисање.

Назив „Роландова“, заправо је настао у 19. веку, када су овог краља почели да упоређују са Роландом, витезом и заштитником Братиславе (као што је заштитник Прага свети Вацлав, па се по њему тамошњи главни трг назива Вацлавские намјести).

Легенда каже да се кип који се налази на врху те фонтане окреће на супротну страну (по једнима: на сваких сто година, а по другима сваке Нове године) како би  одао почаст јунацима који су у прошлости бранили град.

На тргу се налази и много ресторана и кафеа, кажу – у бечком стилу, са одличним колачима и кафом, али је општепознато да ја спадам у туристе којима су гладније очи него стомак, тако да сам наставила свој „ лет“ не бих ли што више тога видела, сликала и упамтила.

Лепи Наци

Аустроугарски војник на стражи

Наполеонов војник 

Ћумил 

Братиславу називају, с правом, и градом кипова, јер има много кипова који симболизују људске особине или занимања.

Сликала сам Ћумила (фигуру чији је назив још и „ Човек који ради“), Shoner Naci -ja (најпре сам мислила да је то Фред Астер, који као да је тог тренутка подигао шешир да би поздравио присутну публику, а касније сам открила да је тај Лепи Наци заправо био угледан и углађени братиславски господин кога су  суграђани овековечили тако углађеног), француског војника наслоњеног на клупу, како будно прати дешавања у центру Братиславе, аустроугарског војника на вечној стражи,  као и папараца. 

 
Папарацо у акцији

Поред наведених и виђених и сама сам се сликала јер је изазов био превелик а њихове бронзане фигуре тако инспиративне да сам одлучила да и ја, која не љубим превише себе на сликама, не пропустим прилику да се бар на тренутак „дружим“ са њима и да тај тренутак овековечим.

Такође нисам пропустила прилику да пробам словачки специјалитет који нам је препоручио водич – халушке (халушки) са сланиницом. Халушке су заправо њоки преливени топљеним сиром и сланиницом сецканом на коцкице. О њима ћу рећи само: ммммммм хмхмхмхм мммммм, а ви их пробајте кад вас пут нанесе у Братиславу па ћемо видети хоћете ли имати неки другачији коментар.

Виолета Милићевић 

Никад ме ништа није вукло у Словачку, иако признајем да ме је оно „слов“ у њеном имену мало голицало, јер упућује на неке јаке речи  као што су : словити, благословити, празнословити, насловити, а то свакако опет указује на потребу за (до)говором, одувек присутном у људима.

Словачка је створена 1. јануара 1993. године, када су се састали тадашњи чехословачки председник, Вацлав Хавел, и још неки политичари  и споразумно, без ратова, договорили се о разлазу: 1/3 територије Чехословачке припала је Словачкој, а 2/3 Чешкој. И мирна Бачка!И тачка.:-)

Овом земљом доминирају равнице, иако су на истоку Карпати који се настављају у Ниске и Високе Татре, познате по развијеном зимском туризму.

Подаци говоре и да је 41% словачке територије под шумама, што указује на јаку дрвну индустрију.

Становништво је углавном младо, природни прираштај се увећава (за разлику од ситуације у Мађарској и код нас), а захваљујући високом степену образовања и солидној економској основи, ова земља је једна од земаља са добрим изгледима у Европској унији, чији је члан од 2004. године.

Братислава, највећи град у Словачкој, једини је главни град на свету који се налази нa тромеђи држава: Аустрије, Мађарске и Словачке.

До 1919. године, када је тако названа, Братислава је неколико пута мењала име. Старо име је Пожари, Прешпорок (Пресбурн), као и Претислав , мађарски Poszony, у латинским изворима Bosonium i Posonium, иако се први пут у аналима спомиње 907. године као Brezalauspurch, што, кажу, потиче од имена једног словенског владара. На српском се некада звала Пожун.

Историја тврди да су на простору данашње Братиславе најпре живела келтска племена. После су дошли Римљани, Германи, па Словени, у седмом веку, кад су основали Велику Моравску, нама познату из мисије солунске  браће, Ћирила и Методија, који су у тим крајевима проповедали хришћанство на словенском језику, заснованом на говору македонских Словена из околине Солуна.

Историјски извори говоре да је крајем деветог века у близини данашњег дворца постојало словенско утврђење са великом црквом и гробљем.

Дакле, историја је на овим просторима била врло бурна, нарочито од X-XXI века. У петнаестом веку настало је прво утврђење на брду, а после и град.

По једној легенди, владари и витезови нису могли да одлуче како да изгледа утврђење, а у једном тренутку неко од њих је ударио једну столицу која се окренула тако да су јој све четири ноге биле увис, те су то схватили као знак, и саградили утврђење које подсећа на такву столицу, са своје четири куле које га надвисују. 

Братислава је најпре била у саставу Аустроугарске монархије (од 1563 до 1746. била је престоница  Угарске). После битке на Мохачу, 1526. године, када су Турци потукли Угаре, угарска круна се налазила на територији данашње Словачке, и многи угарски краљеви крунисани су у цркви Светог Мартина (десет краљева, осам њихових жена, краљица, и једна краљица - владарка, Марија Терезија, ујединитељка Хабзбуршке монархије, 1741. године), јер је од 1536. године Братислава била престоница целог царства.

(Црква Светог Мартина у Братислави) 

У овој цркви, код олтара, налази се један сребрни ковчег где су похрањени посмртни остаци александријског патријарха светог Јована Елемозинског, као и остаци Емериха фон Естерхазија, естергомског архиепископа.

Црква Светог Мартина је место на коме су се одвијали неки важни музички догађаји: године 1834. овде је изведен Моцартов Реквијем, а 1835. Бетовенова Missa solemnis.Франц Лист је1840. године ту дириговао оркестром, а 1884. године излазио је на бис са својом Мисом компонованом за церемонију крунисања.

Када је 1741. године Марија Терезија дошла у Пресбург да затражи војну помоћ од угарске властеле, сусрет завршио повицима:“Vitam et saguinem pro regina nostra!” (Живот и крв за нашу краљицу)

(Споменик Марији Терезији у Братислави) 

Први аустороугарски краљ крунисан је 1563. у Братислави, у Катедрали светог Мартина.Занимљиво је да се од 1765. године на врху звоника ове цркве, на платформи 2х2 м, налази позлаћена круна светог Стефана, тешка око триста килограма, за коју је утрошено око осам килограма злата.

У време Марије Терезије Братислава је доживела процват, јер је она обновила зидине тврђаве, увела обавезно школовање и многе друге реформе, али је Јосиф Други напустио ту тврђаву са својом свитом и преселио се у Будим, па у Беч, где је пренео и краљевску круну.

Братиславу није заобишао ни Наполеон. Наиме, 26. децембра 1805. године, после битке код Аустерлица (данас у Чешкој, у Славкову), закључен је Пресбуршки мир, у Сали огледала у Надбискупској палати .

Једна од париских улица, недалеко од Јелисејских поља, названа је и Пресбуршка улица (Rue de Presburg). 

Међутим, Французи нису мировали нити су испоштовали договор о миру – вратили су се 1809. године, запалили град и освојили га.

(Пресбуршки мир, Братислава, Надбискупски двор) 

Године 1919, када је град добио садашње име, припојен је новоствореној Чехословачкој држави.

У Википедији пише и ово:„ За време рата Братиславу су бомбардовали савезници, окупирали Немци1944, и на крају ослободили Совјети, 4. априла 1945. године.“ .

Падом комунистичког режима,1989. године, ова земља је ослобођена својих ослободилаца, а Братислава је од 1993. постала престоница Словачке. 

Пут у Бохемију водио је преко Мађарске (чије смо бисере Будимпешту, Естергом и Сент Андреју видели и у њима провели по неколико сати) и био је пријатан, праћен песмом и смехом који су одзвањали аутобусом, и повременом сменом сунца и кише, у зависности од тога ко је када однео превагу на небеским бојиштима.

Пролазили смо путевима којима су некада ходили Келти, Римљани, Авари, Хуни, Германи и Словени...

Најрадије сам себе замишљала као путника кроз Доњу Панонију, јер сам од оних чија чежња за морем изгледа као да је исконска, те се понекад осећају као панонски морнари који пате за морем које их је чекало па пресушило.

Ђоле, пријатељу, има још много панонских морнара (и морнарки) на брдовитом Балкану!

Кроз Будимпешту сам и раније пролазила. Једном сам чак и боравила у њој три дана, кад сам са ондашњим матурантима такође била на екскурзији коју памтим само по лепим догодовштинама, пре свега оним хотелским, али и по дугим шетњама будимпештанским улицама, трговима и парковима.

Интригантан ми је био податак да се туда својевремено врзмала и Клеопатра, која је лудовала за накитом, нарочито за оним начињеним од зелено-жуте смоле зване ћилибар (за којом и сама лудујем, иако од ћилибара имам само један прстен који се већ дуже време не усуђујем да ставим на руку, јер је његово дејство на мене у најмању руку необично), која се у тим пределима могла наћи.

Знала сам и од раније да је Будимпешта састављена из две целине: али сам тек сада сазнала да име дугује Буди, Атилином брату, али и кречу, јер реч „пест“ значи кречана, пошто су први досељеници, на прелазу из старог у нови век, ту подигли насеља налик на кречане.

Стари Будим се још звао Обуда, и постао је престоница у тринаестом веку, што је био све док Турци нису освојили (после Мохачке битке, 1526. године, Угарска је пала под Турску власт, која је трајала 15о година, до краја 17. века) , када је примат преузела Пешта.

Године 1873. Буда и Пест спојили су се у Будапест.

Била ми је занимљива и прича о Атили, Бичу Божјем, нарочито онај део о сахрани, јер кажу да је сахрањен усправно, на коњу, у речном кориту, а са њим је сахрањено и двеста верних жена (колико ли је имао оних других, неверних? – питала сам се), и о робовима који су, након обављене сахране, побијени да не би одали тајну о месту на коме почива хунски вођа.

Занимљива ми је била и прича о племену Међера, које је дошло са простора данашње Русије, под вођством кнеза Арпада, родоначелника династије Арпадхази, чији споменик доминира Тргом хероја (испод анђела, који је изнад свих седам племенских вођа и изван овоземаљског живота, наравно) и гледа право у зграду некадашње југословенске, а сада српске амбасаде коју је наш Дука, кнез песника, добио од мађарске богате грофице, љубавнице, а онда тестаментом одредио да, после његове смрти, припадне његовој домовини.

Зграда српске амбасаде налази се у булевару којим је некада ходала искључиво угарска аристократија,  и који носи име националног хероја Андраша.

После распада СФРЈ било је повуци – потегни, али је у тестаменту наглашено да је човек био Србин изнад свега веровао у Бога и у српство, те је зграда ипак припала народу и земљи којима је припадао и власник виле, Јован Дучић.

В. Милићевић 

(Астрономски сат у Прагу) 

Постоје места која заволимо много пре него што их сопственим очима видимо; постоје она која заволимо током боравка у њима, али и она која заволимо тек кад одемо из њих.

Кад сам, у мају 2008. године, сазнала да ћу ићи са одељењем на екскурзију у Праг, и кад сам погледала неке слике, ништа се у мени није заталасало. Само сам се обрадовала једном новом путовању, али и застрепела, знајући да ћу први пут водити више од двадесет малолетних лица, трећака,  ван земље.

Матуранти су ипак углавном пунолетни, што ме је тада тешило.

То што се на неким језицима Чешка и данас зове Бохемија било ми је, признајем, интригантно, као и чињеница да се радња Кундерине „Неподношљиве лакоће постојања“, култне књиге за моју маленкост, одвијала на прашким улицама, да су и Томаш, и Тереза, и Сабина ту открили ко су, и то тек кад су открили да нису то у шта су целог живота веровали.

Исто тако, била сам свесна да је Кафка управо ту стварао „Процес“.

Теразије су биле у равнотежи.

Златни град сам заволела тек након дводневног боравка у њему, након искреног признања да је све то лепо, али да и даље осећам равнодушност (пошто је Петроград на листи виђених дивота први, па остављам бар пет празних места пре него што се усудим да било који други геогафски појам шапатом споменем), и након искрено постављеног питања („Оли, да ли сам ја, која себе сматрам љубитељем уметности, а равнодушна сам док ово гледам, нормална?“) на које сам, уместо одговора добила само ћутање и слегање рамена.

Неколико пријатеља из мог најужег окружења видело је Праг и сви су се вратили одушевљени, без обзира да ли су га видели у сунчаним, ветровитим, снежним или кишним издањима, а ја сам, и након што сам прошетала његовим најлепшим деловима, и даље сумњала у своја осећања.

Тек кад сам, дан пред повратак, схватила да се ближи час растанка, осетила сам да ми се увукао под кожу и да је узалудан сваки отпор – заволела сам га.

В.  Милићевић

( Слика са интернета) 

Блог је, званично, дневник који пишемо на интернету. Пошто је 21. век – век интернета, а интернет подразумева сталну комуникацију са светом, то је измишљен и блог како би свако ко има или бар жели нешто да каже (свима)  то и рекао.

Ја сам, међутим, блог замислила мало другачије – као виртуелни простор у који смештам оно што сама стварам или оно што су створили други, а део је мог начина мишљења, вољења, једном речју – света.

Дневнике сам писала у средњој школи и током студија, као и писма, и за тим више немам потребу, али нека мешавина тзв. читалачких дневника (где је избор из онога што смо прочитали и што нам се допало) и повремених сопствених записа – сасвим је прихватљива.

Нешто слично сам већ поседовала, и то много година, на сајту Леонардо, али је једног дана све нетрагом нестало па сам одлучила да нађем неки нови домен који ће постати мој виртуелни дом.

Највише захваљујући Причалици, тј. њеном избору (пошто је њен блог на овом домену, а ја њен блог обожавам), по принципу: „Ако је добро њој - биће сигурно добро и мени“, створих „Трун смо и трен“.

Истина, планирала сам да мој званични потпис буде моје пуно име и презиме, из простог разлога што стојим иза свега што овде поставим, али пошто се нисам баш најбоље снашла док сам укуцавала тражене ми податке – у потпису је остало „трунсмоитрен“, што ће, ако Бог да и срећа јуначка, бити назив збирке песама коју ћу једног лепог дана објавити, пошто сам до сада објавила само једну, 2005. године, а од тада сам написала много песама.

Као и сваки блог, и „Трун смо и трен“ има различите категорије. Већину сам пренела са бившег „Трга чуда“, а додаваћу и нове. 

Моја концепција блога састоји се у објављивању линкова ка музици коју волим, ка сликама које су ми занимљиве и у објављивању текстова које сматрам квалитетним и важним за сентиментално васпитање свакога од нас (мислим првенствено на туђе текстове). 

Но, мислим да ће највећи број објављених постова садржати ауторске текстове, моје, из простог разлога што је ово моја виртуелна кућица и окућница, моја ливада, моја земља и моје небо, и што је свет издаваштва свет који ми се не мили превише, тако да је блог Богом дан да се на њему нађе и оно што можда никада неће стићи до материјализације у виду штампане књиге.

Данас објавих десети наставак, а испланирала сам још шест које још нисам потпуно уобличила. Ваљда те приче чекају своје зрење. Нарочито ми се отима прича о једном писару, која је прилично захтевна, али се надам да ћу је ускоро уобличити. 

Зато данас додајем још неколико постова, пошто пет-шест дана неће бити нових садржаја, тако да путници намерници, уколико им се допадну коцкице мозаика који састављам и који чини мој свет, могу да се зауставе и предахну на овом месту, да  заиграју, запевају или путују са мном, како се коме свиди.:-) 

Остајте ми добро и здраво!

Представљам вам Причалицу и њен блог "Све у причама бива", за случај да сте прво видели овај блог и да је не познајете (мада ми то делује мало вероватно).

Поносна сам што ми је пријатељ и што уме на један једноставан, али изнад свега продуховљен начин да нас дотакне својим причама, било у краткој форми (као што су ове две), или дуже - као што су њене приповетке и бајке. 

На претходном блогу објављивала сам и рецензије Јелениних књига и њене риповетке (што неће изостати ни овде), али за први сусрет са њеним стваралаштвом изабрала сам ове две дирљиве приче које ће вас натерати да се замислите јер својим по(р)укама, као и све друго што је Јелена написала, оплемењују.

Аутор текста и "графике", како се то већ каже у овом виртуелном свету, исти је - Јелена Јергић. 

- Посетићемо и фабрику парфема - рекао нам је водич. - Заправо, реч је о есенцијама које од Египћана купују сви велики светски произвођачи, а онда их продају под разним именима као што су: Шанел, Версаће, Бос, Карера, Шалимар... Од тих есенција се праве, разблаживањем или миксовањем, сви парфеми које купујете по свету. Само реците продавцу који парфем желите, и он ће вам донети његову есенцију.

Пут до мануфактуре парфема у Каиру водио је кроз густо насељени део града, једнако прљав и прометан као и остали делови кроз које смо прошли. Ни трага од ексклузиве.

Зато сам се, ваљда, и изненадила кад сам на натпису видела податке о власнику: Гамал ал Фајед.

- То мора да је рођак оног Ал Фаједа – рекох Зверчици која, кад поменух Додија, одмах направи тужан израз лица јер је осетљива на приче о несрећним принцезама, нарочито на трагичан крај једне од њих, у једном париском тунелу у коме је страдала заједно са својом последњом љубављу, богатим египатским плејбојем (како су тада писале новине).

При уласку у продавницу, ексклузивну али са домаћинском атмосфером, готово да нас је ошамутио пријатан мирис парфема.  Каква разлика у односу на „мирисе“ каирских улица!

Дочекали су нас љубазни домаћини: насмејана промотерка и неколико њених помоћника и помоћница.

Најпре нам је понудила каркаде[1] и кафу, након чега су се пред нама створиле насмејане девојке са тим мирисним ужицима на послужавницима.

Рекла нам је да је власник радње веома цењен у свету и да има свој ланац продавница у Лондону и другим европским градовима, а онда је говорила о самој радњи и о квалитету парфема који се ту продају.

Указала нам је на разлику између есенција (које изгледају као уље, али се растварају у води), и уљаних парфема (чије уље остаје на површини воде), а онда је акценат ставила на постојаност тих парфема (могу да трају и по 48 сати).

Пажљиво сам је слушала, али ми је поглед непрестано скакутао од ње до ормара постављених свуда унаоколо, како бих уживала у бојама, облицима и лепоти бочица разних величина, флакончића у које су се парфеми сипали (у зависности од тога који купац жели). Били су тако лепи, крхки, од танушног стакла за које ми се чинило да би га лако здробио мало јачи стисак руке, иако нам је продавачица рекла да је то стакло врло квалитетно и јако.

Узгред, негде сам прочитала да је стакло, када је тек почело да се обрађује у старом Египту, било вредније од драгог камења, те су из тог разлога прављени разни украси од тог тада драгоценог материјала.

Док сам гледала бочице које су ме очаравале својим бојама и чудесним облицима, чинило ми се да разумем зашто је то тако.

Речено нам је да је Клеопатра користила три капи парфема који је стављала на лице и врат формирајући облик пирамиде: једну кап парфема ставила би насред чела, а друге две испод десног и левог ува.

- И то је било довољно да постане и остане  неодољива - помислих уз осмех, и обећах себи да ћу првом приликом испробати ту „технику“.

Потом су нам понудили неколико типично египатских парфема: са мирисом лотоса[2], јасмина и сандаловог дрвета, а онда и оне који имају терапеутско дејство – за инхалацију или масажу.

Девојке и младићи су нам прилазили и најпре свима ставили по једну мирисну ноту на исто место (онде где опипавамо пулс, или на прегибу руке или где бисмо након тога пожелели) нудећи нам „ Secret of the desert“, “Sandalwood”, “Frankincense”…

Све је ту било налик на извесни ритуал у славу чула, чула мириса пре свега.

Постојбина парфема пред нас је износила своје мирисно изобиље и мирисом преносила нашим чулима причу о својој прошлости:

„На древним египатским гробницама, хијероглифима је исписана прича о првом облику парфема и његовом значају у животима Египћана. 

Познато је да је краљица Хатшепсут, једна од најчувенијих у историји ове цивилизације, слала читаве експедиције у потрази за тамјаном и другим вредним мирисним биљкама. Приче с таквих путовања забележене су на зидовима пирамида њој у част. У њеном храму постојала је ботаничка башта у којој се узгајао тамјан чије су младице доношене с чувених експедиција. Зарезивањем коре тамјана добијала се смола која се такође назива тамјан.

Пре златног доба Египта, парфеми су се користили искључиво у верским обредима, у част богова и фараона. Убрзо су тамјан и остале ароматичне биљке постале доступне многим Египћанима, па је грађанима било наређено да парфем користе у козметичке сврхе, и то једном недељно.

Претече луксузних купатила Грка и Римљана јављају се управо у Египту.

Египћани су тела утапали у воду с ароматичним уљима, што им је помагало да заштите кожу од јаких сунчевих зрака. Купање у мирисној води, некад и до три пута дневно, доносило им је и задовољство па су парфеме свуда носили са собом.

Мириси су се остављали и у гробницама да би покојнику кожа била свиленкаста у загробном животу. Том гесту је покриће поимање Египћана о животу после смрти. Они су, наиме, веровали да је душа везана за небо и да ће преци помоћу мириса моћи да прате њен траг. Парфеми су коришћени и у процесу балсамовања. У Египту су осмишљене мирисне ноте за различите делове тела и прве мирисне креме.

Клеопатра, чувена египатска владарка, веровала је у моћ мириса. Како историја сведочи, на броду Марка Антонија, на којем је била гошћа, једра су била парфемисана.

Просторије у којима је боравила Нефертити, једна од три египатске владарке чувене по својој лепоти (друге две су Хатшепсут и Клеопатра), биле су испуњене мирисом смирне, врсте смоле. Поседовање слатког мирисног биља био је доказ богатства.»

Седели смо као добри ђаци у учионици, мирно и послушно, гледајући пред собом насмејана лица и руке које су држале боце од дебелог стакла испуњене сјајном густом течношћу у разним нијансама жуте. Њихови мирисни чепови додиривали су нам кожу и остављали на њој влажан, сјајан траг који смо осећали и пре него што бисмо сасвим приближили носу тај део руке.  

Они који су пробали више од три парфема узимали би са сточића испред нас, сточића начичканих  бочицама разних боја и облика, шољицу са зрнима кафе, јер нам је речено да нос има ограничен капацитет за примање мирисних сензација, те се после три различита мириса морају неутралисати претходни, а то се најбоље постиже тако што дубоко удахнемо мирис печених зрна кафе.

На том месту је готово сваки парфем деловао очаравајуће, а глас насмејане продавачице мамио попут гласова сирена. 

Не одолех, те понех са собом „Тајну пустиње“, мирис сандаловине и здружене мирисе нане, мирте и још неких мени незнаних састојака. Добих уз плишано паковање краљевскоплаве боје (јер, кажу, нестало им је црвених) и четири лепе бочице, како бих из оригиналних бочица могла да сипам у њих и некоме поклоним ту драгоцену течност.

На излазу из „Ramses perfumes palace- а” сликах се поред једне статуе фараона, за успомену, још једну у низу, али овога пута овијену тајанственим мирисима тог поднебља.    

И само спремање парфема налик је на тајанствени ритуал који захтева много вештине пре него што коначни производ доспе до наше коже. У почетку су се спаљивали тамјан, разне мирисне траве и смоле како би се створио мирис који узноси чула приликом верских ритуала.

О томе сведочи и етимологија, јер реч парфем дугујемо латинском изразу„per fumum“, што значи „кроз дим“. 

Дакле, како то наш народ мудро каже: „Ко се дима не надими, тај се ватре не нагреја“ (и парфема не наужива).;-)

Виолета Милићевић 

[2] У једном миту о настанку света, истиче се да је цвет лотоса био прво што је човек извукао из реке Нун. Управо је ова мирисна нота била омиљена лепој Нефертити.(Извор: интернет)

Нисам ни слутила да ћу имати прилику да, без роњења, посматрам како рак обедује. 

Журно, али и са невероватном слашћу, прождирао је своју жртву, све док је није појео целу.

Журно се и окренуо, као злочинац после почињеног злочина, и вратио се у дубине Црвеног мора. 

Нисам га задржавала. 

У мојим рукама остао је отворени оклоп једне крхке, прелепе шкољке...и овај снимак...

(Слика са интернета) 

'Шта је са тобом, Лаве Николајевичу? Прилично добро проповедаш, али да ли и чиниш оно што проповедаш?'

Ово је крајње природно питање, питање које ми увек постављају, углавном га изговарајући победоносно, као да ће ми њиме запушити уста. 'Ти проповедаш, а како сам живиш?' Одговарам тада да ја не проповедам, да нисам у стању да проповедам иако то страсно желим. Ја могу проповедати само својим делима, а моја су дела рђава... И одговарам им тада да сам крив и зао, и достојан сваког презира због своје неспособности да постигнем добра дела.

У исто време, не због тога да бих се оправдао, већ због жеље да објасним недостатак своје истрајности, ја одговарам даље: 'Погледајте мој садашњи живот и упоредите га са прошлим, па ћете видети да ја покушавам да постигнем таква дела. Истина је да нисам испунио ни хиљадити део њих, и срамим се због тога, али ја сам омануо у испуњавању не због тога што сам то желео, већ зато што сам био неспособан. Поучите ме како да побегнем из мреже искушења која ме окружују, помозите ми и ја ћу их свакако испунити; чак и без те помоћи, ја желим и надам се да ћу у томе успети.

Нападните ме слободно, то и сам радим, али нападните радије мене него ли пут који следим и на који указујем свима који ме питају где мислим да се налази. Ако знам пут до куће, а пијан њиме ходим, је ли он због тога ишта мање прави пут до куће само зато што ја по њему посрћем? Ако то није прави пут, покажите ми други; али ако посрнем и изгубим стазу, морате ми помоћи, морате ме одржати на правој стази, као што сам и ја спреман учинити исто за вас. Немојте ме обманути, нека вам не буде драго што сам се изгубио, немојте узвикивати радосно: 'Погледајте га! Рекао је да иде кући, а ето га пузи у блату!' Не, немојте бити злуради, већ ми пружите помоћ и подршку.

Лав Николајевич Толстој, Трагање за Богом

(Са сајта "Знакови поред пута")