Trun smo i tren

„Полако, господине! Почнимо испочетка! Како се зовете?“

„Како се зовем? Звао сам се Адолф, Адолф Хитлер.“

„Како то мислите: звали сте се?“

„Тако што човек са тим именом више нисам ја.“

„Полако, полако! Хајде поново!..“

„Докле више да причам исту причу, малоумни роботе?! Зови свог надлежног да ти поправи ту спржену матичну плочу у глави! И појави се више, да видим барем са ким разговарам! Да могу макар шамар да ти лупим кад ми поставиш тако глупо питање!“

„Полако, полако! Смирите се! Само још једанпут да чујемо. Целу причу. Ево,  попијте ово!“

У празној, светлој соби, по којој се Адолф шеткао, појави се чаша. Он је дохвати, испи течност из ње и поче причу поново:

„Рођен сам у Аустрији. Био сам одличан ђак. Увек сам имао све петице у дневнику. Увек сам био фин. Увек добар. Дете за пример. То је једини део мог живота кога се сећам са осмехом. Мрзео сам што сам морао да одрастем. Волео сам своје родитеље, увек сам желео да им олакшам живот, колико год је то могуће. Са двадесет година сам се осамосталио и уписао студије у Салцбургу. И тад сам схватио колико је свет, са свим људима у њему, одвратан, зао, бесмислен, хладан, и најпре туђ за људе попут мене. Живот је труо. Нисам га таквог више желео, али наравно да ништа нисам могао, због њих...

И онда, једног најобичнијег дана, враћајући се у свој стан пречицом између неких старих зграда, из чиста мира, одвезала ми се пертла на ципели. Док сам је клечећи везивао, осетио сам како се нешто променило у ваздуху. Било ми је много вруће. Осетио сам како ми сваким удахом нешто гребе грло. Нагло се осетио неки мирис сумпора и олова. Укратко, одвратна атмосфера.

Када сам подигао главу, преда мном је стајао Он, велики, црно-црвени, рогати ђаво, и својим стравичним гласом проговорио је: „Адолфе, сад ме добро слушај!“

У секунди сам се ознојио и прогутао највећу кнедлу у свом животу.

„Како знаш ко сам ја? Шта желиш од мене?!, кукавичким гласом сам га питао.

„Твоја душа је бедна, Адолфе. Ти не припадаш овде. Само то изговори и биће тако!“, рекао је он са малим, једва приметним узбуђењем у гласу.

„Шта да кажем? Шта хоћеш?“, питао сам га збуњено.

„Несрећан си овде, а ја могу да ти помогнем. Само изговори да то желиш... Шта желиш, Адолфе?“, рекао је са мало више узбуђења.

„Мрзим овај свет!Ако је горе Рај, сигурно је овде Пакао. Желим да нестанем са овог света, али да будем жив! Да постојим, али да не живим! Да неко други настави да трпи ово мучење. Желим бекство одавде!“, одговорио сам му са сјајем у очима.

„Испуњено!“, вриснуо је он, након чега је пуцнуо прстима и смејао се. Гласно, превише гласно. Толико гласно да сам због бола у глави био принуђен да запушим уши.

Потом је рекао:„Ех, твоја бедна, „савршена“ створења! Ремек-дело јадника је само по себи јадно. Чак су и најсавршеније јединке бедне, скоро као ти!“, након чега се поново смејао и нестао.

Од тада свој живот гледам као у биоскопу. Као трагичан филм са прелепим почетком и фаталним крајем. Ђаво је уништио све у мени. Од оног дечака за пример постао је највећи ратни злочинац свих времена.

„Преварио си ме, ђаволе! Овде ништа није боље. Савест ме не гризе, већ ме је појела, сварила и опет изгризла. Мој живот тек сада нема смисла. Више ни онај осмех, када се сетим родитеља, не постоји на мени. Више нисам онај Адолф. Сад сам нико и ништа!“

„Полако, полако! Како је ђаво само дошао? Јесте ли га ви звали?“

„ Никада нисте чули за Фауста и његово знање, Доријана Греја и његову лепоту?..“

„ Ко су ти људи? Чули смо за њих, али ваше мишљење...“

„Не! Одбијам! Не желим више! Зовите надлежног!“

И тада су се испред мене појавила врата испред којих је стао Он, Бог, и рекао својим божанским гласом:„Сине мој, жао ми је, али тај пут си сам изабрао.“

„ И шта сад? Куда сада идем?“

„Ни у Рај, ни у Пакао, ни у Чистилиште. Живиш између светова, сам.“

„Али...“

„Не, тако пише у уговору. Погледај!“

„ Али, како је Фауст...?“

„Не, погледај!“

И тада видех свој потпис на том папиру. Бог је нестао. Милостив је Бог, али такав потпис не може се обрисати. Никада!

Милош Стјепанић, IV/5

(Слика са интернета)

Кад је некоме нешто потпуно неразумљиво, далеко, или страно, непознато, кажемо обично да су то за њега шпанска села.

Зашто баш "шпанска", зашто не "немачка", "француска" или "поругалска", на пример? И зашто у множини, а не у једнини: шпанска села, а не шпанско село?

На крају, због чега се нешто непознато и неразумљиво веже управо за села, а не за нешто друго (шуму или џунглу и сл.)?

Опширан и образложен одговор на сва та питања даје романист Карло Брудор у једном језичком часопису (1974).

Уз његова објашњења, податке изнесене у књизи Немачко-српскохрватски фразеолошки речник Павице Мразовић и Ружице Приморац и неке напомене проф. Ивана Клајна, могуће је са сигурношћу објаснити порекло и изворно значење израза шпанска сеш, који се, иначе, у нас веома често употребљава.

Пре свега, треба рећи да је то дослован превод одговарајућег немачког израза spanische Dorfer, с истим значењем као и код нас. Брудор тврди да је тај израз у немачком језику први употребио Јохан Волфганг Гете у свом чувеном сентименталном роману Јади младога Вертера (1774).

У најстаријем српском преводу тога Гетеовог дела (Бранко Мушицки, Мала библиотека III-V, Мостар 1905) реченица у којој стоји поменути израз гласи овако:"To су била за послаников мозак шпанска села, и ја се препоручим да се не бих морао још више жучити због даљег неразумног говора."

Ако је овај податак тачан, тј. ако нема ранијих превода Вертера, то би онда значило да је израз шпанска села преузет из немачког у наш језик почетком двадесетог века, тачније 1905. Касније је он из литературе прешао у свакодневни говор тако да је данас широко познат и распрострањен.

Занимљиво је како је израз шпанска села настао у немачком језику, посебно с обзиром на чињеницу да у истом том језику пострји и много старији израз чешка села (bohemische Dorfer), који се појавио негде у другој половини седамнаестог века, након Тридесетогодишњег рата (1618-1648). Немачким војницима, који су у току тога рата пролазили кроз Чешку, словенска имена села звучала су чудно, страно, била су им не-разумљива. Тако је настао израз чешка села (bohemische Dorfer) у општем значењу "нешто страно, неразумљиво". Остаје да се објасни зашто су Немци уместо bohemische Dorfer ("чешка села") почели говорити spanische Dorfer ("шпанска села").

Beћ поменути истраживач (К. Брудор) сматра да је до тога дошло укрштањем двају немачких израза: 1) bоhеmische Dorfer ("чешка села") и 2) das kommt mir spanischfor (дословно: "Tо ми дође шпански", у значењу: "то ми је неразумљиво").

Немци су, наиме, оно што је долазило из далеког шпанског језика осећали као страно и неразумљиво. Такви су изрази, с истим значењем, створени и у другим језицима, нпр. у шпанском esto es griego para mi (буквално: "To je грчки за мене"), исто као и у енглеском: it's Greek to me. Шпанци кажу и esto es arabigo para mi ("To je арапски за мене"), a Французи: c'est du chinois ("To је кинески") или c'est l'hebreu ("To je јеврејски") итд.

Свугде je име слабо познатог језика добило опште значење нечег непознатог, односно неразумљивог. За Немце је стран и непознат био шпански, за Шпанце грчки или арапски, за Французе кинески или јеврејски и тако редом. За нас је, опет, пресудан био немачки узор, јер je у том језику уместо чешка села, укрштањем, настао израз шпанска села, који је, како смо видели, директно преузет у српски језик преко Гетеовог дела.

(Милан Шипка, Зашто се каже, Прометеј)

На улазу у Институт за новију историју Србије стоји необичан позив: неко је, угледавши празну таблу, упутио позив свом драгом.

Да ли се драги одазвао, не знам, али да је позван на оригиналан начин - позван је.;-)

Цртеж који познат под неколико наслова, “Млада и стара жена“, “Девојка и старица“, “Супруга и ташта“, “Стара вештица и млада жена“, представља једну од најпознатијих оптичких илузија.

Наиме, на истој слици су нацртане и девојка и старица, али тако да већина људи у први мах не уочи обе. У зависноти од тога коју од њих две прво угледате, постоје и различита тумачења о томе шта то говори о вашој личности.

Два могућа одговора:

1. Девојка

Девојка је на цртежу окренута лицем од вас, гледајући у даљину, а из профила јој се виде нос и трепавице. Са шешира јој виори бели вео, обучена је у раскошну бунду, деколте јој је дискретно откривен, а око врата има огрлицу.

Тумачење:
Ако сте на слици прво угледали девојку, према популарним интерпретацијама, које, додуше, немају потврду међу психолозима, ведрије сте природе, младалачког духа и склони оптимистичном погледу на свет.

2. Старица

Старица нам је окренута из профила. Оно што је девојкино ухо, то је старичино око, линија њеног образа и вилице представља нос старице, а огрлица су старичине усне, док вео на шеширу код старице више личи на мараму којом је забрађена.

Тумачење:

Ако вам је на први поглед на овом цртежу била старица, или вештица, како је неки називају, могуће да сте по природи песимистичнији и опрезнији, склони скептицизму и старији духом.

Понављамо, ова тумачења су део популарне културе и немају утемељење у теоријама стручњака.

(Слика и тумачење узети су са интернета)

                                                             (Слика са интернета)

„По правној дефиницији, уговор је усаглашавање воља два или више лица. У суштини, ја то и радим са својим клијентима, само што они често нису сасвим свесни на шта пристају. Неки би то назвали заблудом, али нисам ја крив што ме они не схватају озбиљно кад им кажем да ће њихова душа бити моја,“ рече он, прекрстивши ноге.

„Да Вам се представим! Зовем се Милан Жакула, мада ме Ви можда знате под неким другим именом – Господар Пакла, Сотона, Ђаво... То је, наравно, погрешно мишљење. Ја сам само обичан чиновник, при самом дну хијерархије Пакла. Има толико зла на овом свету да нас има довољно да поделимо посао. А да се не лажемо, има и толико грешних душа које треба спровести до њиховог новог дома, да не бих могао сам све то да обавим.“

На господинов запањен израз лица, Милан се насмеја и одмахну главом.

„Не брините, нисте Ви толико лоши, има и горих од Вас. Овде сам из другог разлога. Зар ме се не сећате? Променио сам Вам живот пре тридесет година. Седели сте у оној оронулој кафани, поред главног пута, и опијали се, као и обично. Не, господине, нисам Вас уходио. У очима Вам се видело да једино на дну чаше проналазите спас од живота какав сте за себе исковали. Били сте само пропали архитекта, до гуше у дуговима још од студентских дана. Ако се не варам, било је то недељу дана након што сте изгубили посао. То Ваша жена није знала, зар не? Па, наравно, сиротица, већ се спремала да Вас остави, а то би била кап која прелива чашу. Мада, да сам на њеном месту, отишао бих још оног дана када сте ставили кућу под хипотеку због коцкарских дугова.“

Ужас који виде у очима старијег господина у Милану измами подли кез.

„Ах, сад Вам се враћа! Радио сам као шанкер у то време, и посао је текао савршено. Људи који своју тугу даве у алкохолу увек су расположени да поделе своје муке са особом која им долива ракију. Ви нисте били изузетак. Неколико пажљивих питања касније, и знао сам све о Вашем животу, а то је било довољно да знам да не бисте одбили понуду коју сам имао за Вас. Обећао сам Вам живот какав сте одувек замишљали – успех, новац, признање, жену која Вас воли и прави се да не зна за Вашу љубавницу, децу која неће постати пробисвети... Све то и много више за наизглед ниску цену – Вашу душу. То тада није ни била нека цена, с обзиром да сте већ живели с једном ногом у паклу, али до сад сте се ипак поправили. Испоставило се да сте веома паметна инвестиција.

Елем, Ви сте ме тада погледали као лудака, и смајали сте ми се у лице кад сам Вам рекао ко сам и шта сам, мада Вас то мишљење да нисам нормалан није спречило да прихватите моју понуду. Чак сте ме и назвали пријатељем када сам Вам дао то последње пиће на рачун куће, пиће којим смо закључили уговор. Но, наш уговор није био доброчини, већ теретни, а ја сам своју обавезу према Вама испунио. Добили сте све што сам Вам обећао. Сада је на Вас ред. Умрли сте, господине. Моје саучешће. Сада је време да пођете са мном, Ваша душа припада мени. Нема вајде да се опирете. Кад-тад ћете поћи са мном, а ако то учините сада, биће безболније и за мене и за Вас.“

У шоку и не сасвим свестан шта се догађа, човек устаде и крену за Миланом. На зиду се појавише врата, а сва питања која је сада имао беху угушена болним крицима из таме. Њих двојица прођоше кроз врата препустивши се тами која их прогута.

Ања Стефановић, 4/5

***

Будим се. Не знам који је дан, колико је сати, која је година. За мене је то неважно. Ја сам одувек ту и заувек ћу остати, само мењам облике.

Насупрот свеопштем схватању, немам надљудске моћи. Не пуцнем прстима да створим кафу, кувам је сам. Све радим сам. Чак и у мом послу нема ничег магичног и нереалног. То су само уговори. 

Не живим у језгру земље или где год глупи људи мислили. Моје тренутно пребивалиште је Земун. {та ћеш, нема се пара! Моје тренутно име је Милован, Астарот је одувек звучало исувише отрцано.

Седим у трпезарији и листам списак послова за ову недењу. Двоумим се између посете извесном Дарку или Михајлу. Хм, ипак Михајло. Онај други живи на Алтини, не знам ни где је то. Да је правде на овом грозном свету, ја бих се телепортовао, но ипак се гурам са паорима у седамнаестици. 

Не слуша ме до краја, али већ пристаје. Глупи мали човек. Додуше, то је пречеста особина људи. Не могу ни њега да кривим. И онако обожавам кад ми дају бланко потпис па састављам уговор по жељи. Такви увек испадну најзабавнији.

Михајло је млад дечко. То ме збуњује. Сувише млад да би био толико очајан да посеже за мном. Види се да је неискусан у овоме. Хоће нешто типа: три жеље, брдо пара, девојку и да се факултет сам заврши. Боже, какав кретен! 

„Па добро, дечко, је л' ти ја личим на Милана Тарота?“

Видим да је разочаран. Нудим му неке опције и његов одговор је да, услови га не занимају. У реду, мени рак плућа и саобраћајна несрећа у четрдесетој делују као океј услов.

Идем даље. Дан клизи баш како треба. Људи потписују, не читају уговоре. Лагано. Посетићу после неке свадбе и сахране, тамо увек има потенцијалних клијената. 

Коначно сам код куће. Прија ми овај умор. У последње време и нема превише посла. Људи све више мог посла обављају сами. Још ћу и на бироу да завршим. Седим на прозору и пушим цигарету.

Довољно дуго сам овде, сложићете се да су хиљаде година дуг временски период, да могу да донесем коначан закључак. Мислим да сам схватио. 

Мизерни људски животи су скуп уговора. Кад се родиш, прећутно пристајеш на живот. Онда мало одрастеш, али тад си дете и тад те нико ништа и не пита, и опет прећутно пристајеш на одређен живот. Потписујеш уговор са бедом, јер си лењ да се потрудиш. И на крају, после свега, потписујеш уговор са мном, јер мислиш да ти нема друге.

Све ово не чини да саосећам са вама, људима. Није ми вас чак ни жао. Сами сте криви. Не знам како подносите себе. Па, с обзиром на то какви сте, разумем зашто сте несрећни.

Ана Суботић, 4/5

***

У том 4/5 има врло талентоване деце. Без обзира на друге оцене и из мог предмета и из осталих, неки од њих увек напишу задатак за одличну оцену.

На претходном писменом задатку одлучила сам да једна тема (коју сам одредила специјално за њих, и коју никада до тада нисам давала ниједном одељењу) буде "Уговор".

Нисам дала много сугестија, јер је тема сама по себи врло сугестивна, али сам успут поменула "Шагринску кожу", "Фауста" и "Слику Доријана Греја" (ниједно од наведених дела није у њиховом програму). Неколико ученика је управо ту окосницу о продавању душе непомјанику искористило за изванредне задатке.

За почетак, постављам задатке које су написале две најбоље другарице, Ања и Ана.

Ја сам очарана. А ви?

Има ли Бога?

- Има ли Бога? – упита један надмени газда Светог Саву.

- Има!

- Покажи ми га, па ћу да поверујем да га има!

- А имаш ли ти, добри човече, памети?

- Наравно да имам памети! – одговори изненађено и помало увређено газда.

- Покажи ми је, па ћу да верујем да је имаш.

Постиде се газда, па ућута. После неког времена невољно рече:

- Биће да Бога ипак има, иако се не може показати.

Загрли га Свети Сава радосно, па му рече:

- Е, ко би рекао да ћемо тако брзо показати – ја теби да Бога има, а ти мени да имаш памети!

 ***

Улази ли грех на уста?

Почео неки човек да зида кућу, па кад чу да је у село дошао Свети Сава, замоли га да дође и Свети Сава очита молитву, да би посао што боље завршио.

Оде Свети Сава код њега, кад има шта да види: Домаћин спрема месо за ручак, као да није пост.

– А знаш ли ти, домаћине, да је сад пост?

– А, грех не улази на уста, него излази из уста! – само одмахну руком овај.

– Ко те то научи?

– Неки човек. Још је рекао да то у Светом Писму пише и да је сам Христос то рекао!

– Добро! – рече Свети Сава. – Нека ти је са срећом нова кућа! Темељ си ставио. Сад баци, како било, једну циглу на њега па се усели и у здрављу да живиш у кући довека!

– Шта то причаш, човече Божји, за кућу су потребне све цигле, а не само једна! А и оне морају да буду стављене равно, у четири зида, строго по пропису, а не бачене било како, иначе ништа нема од куће!

– Е, синко мој, тако је и са побожним животом! Ако неко хоће да се спасе није довољно да зна само једну реченицу из Светога Писма, па и њу искривљено и наопако, него све! На много места у Светом Писму сам Христос говори да је пост неопходан и да се без поста не можемо спасти! Ко пости – душу гости!

Светосавско звонце

 

14. 12. 2013.

Полако се спушта мрак. Напреже очи јер жели да прочита остатак књиге, али се помрчина стапа са словима и разлива у бескрај црнила кроз који је тешко пронићи.

Дубок уздах. Лагано устаје и прилази витрини, чије шкрипање разара тишину којом је прожета цела соба.

Са највише полице узима велику свећу. Још само да пронађе шибицу којом ће је упалити!

"Ах, ево једне!", рече, а затим се стресе због језе која ју је прошла нежно као дашак ветра.

Велике беле пахуље су падале полако и прекривале најлепше рељефе. Пришла је прозору са свећом у руци.

Месечевим прахом била је посута беспрекорна белина, али је сав тај призор у њој будио само досаду. Разева се, фркну двапут, а затим врати на своје место не би ли довршила започето читање књиге.

Клатно старог сата је умрло још прошле зиме. Ваљда се уморило од непрестане буке, као старац који је читавог живота звоцао о ономе што никога не занима. Било је време за спавање, али она остаде будна. Заклопила је књигу и загледала се у пламен свеће. Горео је свим својим сјајем.

Некада је и она желела да се уздигне до највећих висина, да стоји право као пламен те свеће. Али не! Истопила се као восак, не одолевајући топлоти којом је зрачила њена амбиција. Управо она ју је сагорела.

Бол који ју је раздирао при помисли на то доба био је снажан као зима са друге стране њеног прозора. Осећала се лоше због тога. Неки терет јој је растао у грудима. У тишини је одзвањало само тупо лупање очајног срца.

Грчевито се подигла са столице, али ју је уназад вукао бол раван убодима ножа.

Борила се за дах, за живот, за нову светлост дана. Борила се као никада у животу. Нагла се над свећу, ни сама не знајући зашто.

Суза је канула. Свећа се угасила.

Христина Веселиновић, 4/1

***

У углу просторије гори мала свећа. Црвена је, слути на радост, као и њен пламичак који повремено поскочи.

Посматрам је већ неко време. Њен облик се мења, али пламен је још увек ту. Гори мирно и усправно, али нешто константно покушава да га одвуче на леву страну.

Да ли је то жеља да његов пламен обухвати још нешто?Да ли у околини тражи нешто запаљиво да гори са њим?

Чудно је када посматрате неку ствар дуже време. У једном тренутку помислите да жели нешто да вам каже. Где год да скренете поглед, опет се враћате на њу и тражите одговор.

На белој површини иза ње осликава се њен сјај, и то је све што се види. Не види се ни да ли је црвена, црна, бела, већ само пламен који осветљава ту површину.

Почињем да размишљам о себи, о свом животу. Моје тело је тај восак који се троши, док у мени гори пламен живота.

Восак није битан све док постоји тај пламен. Само се пламен види, само он говори о мени, као и тај одраз свеће на белој површини, одраз који не одаје њен облик, величину или боју.

И ја, као тај пламичак, тражим нешто што ће горети заједно са мном, да направим већи пламен, па да наш сјај буде још већи.

Биле би то две ствари које везује један пламен. То нико више не би могао да раздвоји, а ако би успео да га угаси, оба пламена би престала да горе.

Свећа још увек гори, али сада је пламен миран и сталожен - као да је успео да ми пренесе све што је желео.

Срећна сам!

Маја Пуповац, 4/1

*** 

Почела је да гори. Исто као моја жеља за тобом. Била је црвена и наизглед мала, али чинила се јаком. Исто као моја љубав према теби.

Стајала је тако мирно, наизглед поносно и спокојно, а опет јој је пламен подрхтавао, иако у соби није било ветра.

Тако смо и ми изгледали јако и недостижно у очима свих. Чврсто смо стајали на земљи са једном истином у коју смо, сигурна сам, дубоко веровали, чак и на крају – да ћемо успети; а са друге стране плашили се и стрепели да нам то живот неће дозволити. Знаш, сад стварно верујем да је страх најгора ствар у људима.

Гледам је и дивим јој се. Између сваке моје мисли и скренутог погледа, она се не мења. Чак и не примећујем да је мања. Тако је и са нашом љубављу, јер након толиких година и свега у њима, она и даље букти и буди оно најлепше у нама.

Чудно. Никад нисам ни размишљала о томе колико свећи треба да догори, или љубави да престане.

Ових пола сата, колико ми скреће поглед и мисли са било чега другог, чине се као вечност, вечност која пружа мир и слободу, и колико год да је оставим саму – она је и даље на свом месту.

Заклела бих се да је исте јачине као на почетку , иако сваки нови поглед буди искрен осећај радости. Нешто наизглед тако мало може да значи много.

Тако си и ти мени био само један од људи које сам волела али, за разлику од свих и свега осталог, тебе никада нисам престала да волим.

Сад се већ видно смањила, премда је пламен истрајан. Пристижу сећања на сам крај и на речи које си тад изговорио. Јављају се редом бес, љутња, сета.

Да, недостајеш ми, али је сада жеља за мирним сном јача. Чудно је и то како си ти некад био синоним за све то.

Полако се гаси. Мислила сам да ћу бити тужна, али заправо сам испуњена и смешим се.

Част је и привилегија што сам имала прилику да уживам у свакој секунди њеног пламена, сјаја, топлине, па и саме сенке. Исто то могу да кажем и за наше године и љубав.

Јелица Ерцег, 4/1

***

Сетих се, разгледајући "архиву", да сам намеравала да објавим и ове радове из некадашњег 4/1 (шк. год. 2011/2012), написане на тему "Прича једне свеће", јер су ми и они својевремено привукли пажњу. Штета је да их, због изобиља лепих радова написаних на неке друге теме, тек тако оставим тамо где су до сада били.

Зато и њих износим на блог, док се са осмехом присећам једног драгог 4/1. :-)

 
(Штрудла за преЦедника)

Са разгласа:

- Моли се млада да не срче супу, смета озвучењу.

- Моле се деца да се не играју ластиш с каблови од музику. Фала !

- Моле се гости да не бацају кости по под, изаћиће торта на колица.

- Замољавају се гости да не бацају бомбе, искаче сарма из тањира.

- Моле се гости да не пипају певаљку с' масни прсти.

- Моли се млада да сиђе с астала, труњави супу.

- Молимо комшије из суседно село да не изувају опанке испред шатру, морете унићи и неизувени. Фала!

- Замољавамо гости да не седају неизбалансирано на клупе, повезане су са столом. Че имамо летеће свињске главе ако се не пази!

- Замољавају се гости да се не пењу по јабуку код свињца, биће после дезертер пита од јабука. Фала!

- Моли се коло да не витла улево од шатру, ће се завали неко у септичку јаму, не ради нам поклопац ! Фала!

- Молимо госте да не соле салату спрст којим чачкају нос! Фала

- Моли се певаљка да се боса не пентра по астали, жале се гости да салата није добро опрана! Проналазе земљу у њојзи! Фала!

- Молимо бабу из леви ћошак д'оде да се пресвуче, навлачи зунзаре на торте! Фала!

- Замољавамо гости да потраже ђеда Станојлову протезу испод астала! 'Оће наручи песме за 100 евра, ал' не разумемо које! Фала!

- Молимо госте да не закачују певаљци паре на трегери од блузу, угрожавају поглед на сисојке! Фала!

- Молимо певаљку да се не лиже с трубачи, иначе ће бидне ногирана из бенд' !

- Молимо деда Живорада да не пуца из стару кубуру, просипа барут по кромпирићи. Фала! 

(Текст са интернета. Аутор непознат) 

 

 

Изненаде нас тако некад неки људи, који су нам познати само по чежњи за лепотом и по откуцајима срца. Учине нешто за нас и чекају да то приметимо.

Одвојили су своје време, ослушкивали наше срце, додали му своју реч или мелодију и - оставили нас у чуду.

Заправо, дали су још један доказ да је живот чудо и да све што мислимо и осећамо утиче на некога, знаног или незнаног, јер "сви смо из исте породице - Човечанства."

Хвала Мустри Бечкој, виртуелној познаници са "Творца града" (мог првог виртуелног дома и места на коме сам се увек осећала лепо) што ми је, упркос мом дугом одсуству са тог дивног места, тамо честитала рођендан, што сам тек пре неколико вечери видела.