Trun smo i tren

Сазрео сам 25. септембра 2013. године у једном дворишту крај велике беле куће. Колико ми се чини, крупнији сам од свих осталих. Имам оца који вуче корене још из давнина, а мaјка ми је непозната. Зовем се Ђорђе, и ја сам орах.

Живот је тежак кад си орах. Иако сам пунолетан само један дан, cхватио сам шта су чудни погледи вршњака и могу вам рећи да нису пријатни. Није ми јасно зашто ме тако гледају. Јесам већи од осталих, али то је ваљда нормално, увек се неко истиче.

Осећам се осуђено, као да не припадам овде. Имам осећај  да сам јабука, а не орах. Волео бих да ме неко однесе и направи ораховачу од мене. Свакако се неће пуно мучити, довољно сам велик за цело буре.

Живео сам тако одбачен од друштва, осуђен на самоћу, чекао судњи дан, кад је у једном тренутку дунуо јак ветар. Откачио сам се од дршке која је све до тада држала целу моју тежину и није одустала ни у једном тренутку. Хвала ти, дршко!

Док сам падао на тло, осећао сам се лоше што је остављам, али то је део животног циклуса.

Дошао је тај тренутак, тренутак среће, када сам дотакао златну површину. Схватио сам да је овај свет мало већи него што сам мислио. Сви су се кретали и журили негде, имали обавезе и задатке, док сам ја лежао и све то посматрао, уживао у погледу.

У једном тренутку, пришли су ми мали црни створови, који себе називају мравима. Прекрили су ми цео видик. Питао сам их да ли желе да се друже са мном, на шта су ми они одговорили: „ Имамо ми паметнија посла. Ко би још хтео да се дружи са тобом, дебељко?!“

Почели су да бацају канапе и окове преко мене, да ме окрећу и везују, покушавајући да ме одвуку у своје скровиште, али моја маленкост ипак није толико лака. Добро су се држали читавих петнаест минута и на крају су, мученици, одустали. Остао сам сам, увезан канапима и окован за златно тло.

Дани су пролазили. Никога није било, сви су ме одбацили, нигде нисам припадао.

Док сам путовао својим мислима, чуо сам пуцкетање гранчица. Пришла ми је веверица!

Учили су нас да су оне опасне по наш живот, али да смо сигурни док смо на грани јер имамо свој зелени оклоп. Е па, ја га више нисам имао!

То је био први пут да сам се сусрео са живим примерком те врсте, осуђен на милост и немилост великих чељусти те горопадне звери.

Покушала је да ме стрпа у уста, али сам био превелик залогај за њу. Има неке користи и од моје величине. Такође је покушала да ме одвоји од моје друге половине, али ни у томе није успела. Превише сам јак!

Почео сам да се осећам супериорно. Мислим да сам једини орах у историји ораха који је преживео напад веверице. После свега је одустала, али не могу да кажем да се није храбро борила!

Шта још неће снаћи овако јак и гломазан орах!?

Као да сам призвао судбину, наишао је човек. Они су најопаснији предатори, најкрволочнији грабљивци. Изгледа да је судњи дан дошао за мене. Постаћу ракија или оброк...Не зна се шта је горе!

Међутим, ово биће није изгледало као нагора ноћна мора. Изгледало је доброћудно и мило. Нешто ми је гворило да ће све бити у реду, да сам коначно нашао свог пријатеља.

Пришло ми је и рекло:„ Ја сам Виолета, и од данас си тема за писмени!“

Јелена Михајловић, 4/5, шк. 2012/2013.

***

Довијамо се како знамо и умемо како бисмо дошли до инспирације и ми и они од којих желимо што боље резултате.

На први писмени задатак, рађен у октобру, донела сам у једно врло креативно одељење - један орах. Дала сам им три теме (једну из градива и две слободне), а онда сам, након петнаестак минута, видевши да неки од њих нису ни почели да пишу, извадила из торбе највећи и најнеобичнији орах који сам видела. Неколико дана пре тога донео ми га је братанац из села, у кеси у којој су били и многи други, углавном обични ораси. Тај је добио почасно место на полици са књигама и драгим успоменама, али сам помислила да би могао да послужи и још једној сврси.

Показала сам им орах и рекла: "Ево ваше четврте теме! Ако има оних које овај орах инспирише, нека напишу задатак о њему! Тема би могла да гласи "Прича једног ораха", али не бих имала ништа против ни да гласи другачије. У том случају, морате сами смислити и тему."

Било је, ако се не варам, седам радова о ораху, и сваки је био занимљив на свој начин. Углавном су биле љубавне приче, једна моралистичка, али је ова била најмаштовитија.

Уверите се и сами у то!:-)

***
П.С. Пре него што је постао тема за писмени задатак, Ђорђе је мало и позирао. :-)

Ово је песма коју најтоплије препоручујем онима који намеравају да прочитају пост о младости, постављен малопре... Заправо, препоручујем је свима јер ће, сигурна сам, сви који је чују, било да су млади, средовевчни или стари, осетити и радост и носталгију...

Будим се с лакоћом. Са осмехом искачем из кревета. На столу ме, као и увек, чека спремљен доручак. Моје омиљено јело. На фрижидеру је цедуљица на којој пише: "Немој случајно да се умараш да переш судове! Тата ће кад дође. Надам се да ти се свиђа доручак. Воли те мама". Оставили су ми педесет евра да ми се нађе за школу.

Иако имам контролни из маркетинга, за који ништа нисам учила, лежерно улазим у Прву економску. Гледам питања на тесту. Ниједно ми није познато. Одједном, некаква струја ми пролази кроз цело тело. Збуњено трепћем. Да ли је то знање? Изгледа да јесте. Знам одговоре на сва питања. Суботић Ана, одличан пет.

Крећем кући. Аутобус ми долази одмах, има места да се седне. Код куће - идила.

"Мама, узела сам још педесет евра. Идем до града, враћам се ујутру."

Умилним гласом ми одговара: "Важи, сине, љуби те мајка, ево ти још три хиљаде за неки алкохол."

Будим се. Око мене су разбацани папири из маркетинга. Опет сам заспала учећи. Напипавам пут до кухиње јер не могу да отворим натекле капке. На фрижидеру је цедуљица на којој пише: " Не излази из куће док не опереш судове. Ако си гладна, како бих ти рекла, не занима ме. Снађи се има можда неког хлеба од прошлог викенда. Мама". Оставили су ми педесет динара да ми се нађе за школу.

Касним. Нервозно утрчавам у школу. Можда извучем два из маркетинга, можда се сетим нечега. Суботић Ана, недовољан један.

Скрушено се вучем кући. Пада киша, а аутобуса нема двадесет минута. Улазим у стан кашљући, мокра до голе коже.

"Мама, је л' могу напоље? Враћам се до десет."

"Не долази у обзир! Па стан се неће сам усисати. Излазићеш кад умреш."

Гледам оронули плафон и питам се "Зашто баш ја?"

Младост је одвратна, једва чекам да остарим, плетем и не радим ништа. Додуше, тад се добијају артритис и другари.

Препуштам се спокоју и тонем у сан, јер мени никад неће бити добро.

Ана Суботић, 4/5

***

Буди ме мајка. Устајем и гледам нашу „кућу“, урушену бараку облепљену картонима од јаја, чију конструкцију држи само један иструлели димњак прастарог „смедеревца“. Са осмехом гледам како ми млађи брат спава на свом „кревету“, гомили картона са маленим сунђером на који и он, тако мален, једва стане.

„Данас радиш обе смене, ја радим трећу, пошто ти је отац и даље болестан“, говори ми мајка док ми додаје „одело за рад“, поцепану тренерку и фарбом умазан дукс са бушним траговима од цигарета и истрзаном капуљачом. „Мораш и Елвиса на аутобус да испратиш у један, тад ти је пауза за доручак...“, наставља она док излазим из нашег скромног дома, немо одобравајући све.

Бацам последњи поглед ка њој. Видим брата иза ње и одлазим.

Стижем на Зелени венац. Ту је вазда велики промет људи. Седам на степеник у пролазу, стављам картонску кутију испред себе и почињем, као и сваки дан, да размишљам о животу: о томе како је тежак, суров, неправедан...

Младост је, кажу, најлепши период живота... Не верујем им. Можда се то не рачуна за нас, Роме.

Прилази ми висок, црн, стасит, човек, са црним шеширом и дугачким црним мантилом и пита ме:

„ Који је твој проблем?“

„ Мој проблем? Не видим проблем“, одговарам му збуњено.

„ Е па, ја видим! Како очекујеш да са својих бедних петнаест - шеснаест година сазриш и постанеш човек, ако овде по цео дан седиш и не радиш ништа?!“, пита ме човек са бесом у очима, због чега  остајем парализован и неспособан да му одговорим.

Након неколико минута једва успевам да склопим просту реченицу: „ То је једини начин.“

„ Није! Иди, бре, да радиш нешто!“, са још већим бесом каже ми човек.

 „ Како да радим? Имам петнаест година, немам завршену школу. Не могу нигде да се запослим. Боље да просим и надам се нечему“, кажем том човеку, кад ме нагло зауставља звук телефона.

 „ Извините, морам да се јавим.“

Мајка је. „Али нема још дванаест сати! Зашто ме зове?“, питам се.

Запрепашћен оним што чујем, почињем да плачем, без стида, без оклевања, па нека сам сто пута мушко. Онај црни човек и даље стоји испред мене и вришти: „ Шта је сад?“

Испуњен мржњом према целом свету, одговарам му:

 „ Шта хоћеш ти од мене? Зашто ме давиш? Мислиш да ја желим овако да живим? Не!“, вриштим,  и са сузама у очима настављам: „ Мислиш да ја хоћу да живим у оној страћари на крају света? Мислиш да желим да ми се мајка проституише како бисмо имали за хлеб? Мислиш да ми је лако да гледам како ми брат пропада и не може нормално да живи? Мислиш да је мени лако, посебно сад...“. Сузе ми се сливају низ лице. „...сад кад остајем и без оца?“, настављам да плачем, не обазирући се на ту црну свезналицу испред себе.

Човек ме гледа и хладним гласом каже: „ Ево! На! Плати такси и иди да видиш оца! Можда га и затекнеш живог“, након чега ми је даје папирић од педесет евра и нестаје у гужви.

Подижем главу, устајем, бришем сузе и одлазим да купим брату нове патике, можда чак и дукс, да има у чему да иде у школу, да се образује, да постане човек.

Ако је мени младост била тешка и унакажена, не мора и њему... То би и отац желео.

Милош Стјепанић, 4/5

***

Свадба је коначно готова. Цигани су се веселили и певали цео дан, а и од мене су очекивали исто. Мој нови муж се тушира, док ја одмарам отечене ноге.

,,Е, Рамадана, још мало па ћеш твој Сафет доћи на свет и све ће бити лакше. Имаћеш свој ослонац. Своју снагу,'' тихо се тешим милујући свој труднички стомак.

,,Жено, спреми ми место на каучу и додај ми пешкир. Брзо! '' виче.

Погрбљено устајем да га послушам. Пре месец дана постао је пунолетан и од тада се променио. Као да је раније био човек, а сада дете. Тама је ушетала у њега и више га не познајем. Можда се предомислио у вези са нама. Можда мисли да сам га дететом намерно везала за себе. А није тако. Ја га заиста волим. Ако и он мене воли, зашто се поред њега сада осећам уплашено и незаштићено? Зашто ме сваки његов поглед боли, а реч убија?

Већ сам напунила седамнаест и мама ми је говорила да је он мој спас, последњи воз. Зашто имам осећај да је дестинација погрешна? Толико ,,зашто'' и ниједно ,,зато''!

,,Сутра иди до поште и плати рачуне, а пре тога ми спреми доручак! Волим да једем чим се пробудим.''

Климам главом и ниједног тренутка не помишљам да га замолим да то учини уместо мене. Одлази на кауч и за неколико минута чујем његово спокојно хркање.

 Ујутру ме буди свекрва. Та ружна жена, ниског раста, никад ме није волела. Данас је посебно нерасположена.

,,Устај, бесрамнице! У туђу си кућу дошла да спаваш! Седам је! Мој јадни син је већ на послу, а ти...''

,,Идем, идем...''

Читаво јутро ми није дала мира. Пеглала сам, прала, кувала, чистила...

Како да изађем са њом на крај? Са целом овом ситуацијом? Већ сам одрасла жена, седамнаест ми је, а не могу ни са старицом да се изборим.

Волела бих да сам се родила као неко други. Да нисам морала да бринем да ли ћу постати баба-девојка ако се не удам. Ишла бих у школу, радила домаће задатке, учила... Све што сам добила јесте зла свекрва, нервозан муж и гомила брига.

А очекивала сам све: љубав, нежност, сигурност... живот.

,,Биће лакше'', шапуће ми свекрва, ,,сада треба да се бориш да сутра буде лакше. Младост за то служи.''

Изненађено извијам обрве, а она поново постаје стара баба.

,,Сад настави тамо где си стала!...'', додаје.

Катарина Младеновић, 4/5

                                                          ***
Волим ову Ћосићеву мисао. Некад давно, читајући "Време смрти", налетех и на њу, односно на читав пасус у коме Ћосић објашњава да младост, коју тако радо називамо најлепшим добом, и није тако слатка, да носи са собом такође једно велико бреме, у коме страхови, неизвесност и неискуство и те како сметају да уживамо у том животном добу.

Памтим шок који сам доживела читајући тај пасус у књизи. Памтим га зато што, без обзира што сам касније увидела да је младост лакша и лепша него оно што следи, нисам умела да јој се препустим и уживам у сваком тренутку.

Нађем ли негде тај Ћосићев пасус, који је врло сугестиван, додаћу га испод ових радова, који су ме одушевили. У архиви имам још неколико врло лепих, али су ме ови посебно дирнули.

Ево како су неки овогодишњи матуранти одговорили на ту тему!:-)

Не бирамо ни родитеље, ни време, ни место свог рођења, ни родбину; не бирамо ни куда ћемо се кретати док још не спознамо ко смо (тада смо само играчке у рукама родитеља), али дође време кад постане очигледно да ли смо попут дрвећа које пушта корење дубоко на једном месту или пак попут биљака које неко најпре посади у једну саксију, па их после пресади у другу, па промени стан у коме живи, па их понесе (или не понесе) у други стан, па промени земљу, па их понесе (или не понесе) у другу земљу, и тако у бескрај.

Није то због малог села у коме сам провела првих неколико година детињства, није ни због варошице у провинцији, у којој сам провела своје нежне године, ни због велеграда, у коме првих година нисам успевала да нађем себе.

Ипак је то у природи, карактеру, нечему неодгонетљивом и неизрецивом, запретано негде дубоко у нама, испод густих наслага тајни, покретано сваковрсним немирима и оним што је у крви записано...

Тек, одувек сам желела више: од себе, од света, од живота.

Желела сам да видим свет.

Мора бити да сам то толико силно и дуго желела да ми је, кад је тај механизам једном прорадио, после стално нудио нове градове и земље, као да сам склопила савез са оним у чијим је рукама моћ, и он је одлучио да стално отвара неке нове путеве, на које се крећемо и кад желимо и кад не желимо (ако је уопште могуће не желети, јер ми се чини да је жеља за покретом једна од најјачих у човеку, једнако снажна као и жеља за љубављу, жеља за додиром, за успехом или за поседовањем). Често та жеља постаје насушна потреба, а укорењеност само пусти сан или тек привид.

Јер човеку, очигледно, није дато да се, за живота, смири...

Или смо само крхке биљке које пуштају корење у плиткој земљи, у нечијој пластичној или керамичкој саксији или жардињери, заваравајући себе да је то башта или непрегледна пољана и да смо на сигурном?

Или смо пчелице које, летећи с цвета на свет и из света у свет, загњуре главу у њихово средиште, покушавајући да у себе унесу што више сласти коју ће, с годинама које прођу, покушати да претворе у мед сећања, као што су, летећи, стварале мед доживљаја? 

 

Normal 0 21 false false false sr X-NONE X-NONE

Јесте ли знали?

Бацила је све низ ријеку

Легенда о песми „Бацила је све низ ријеку” заправо је прича о великој љубави Даворина Поповића и анонимне девојке из Сарајева. Уочи венчања, девојка је абортирала и без трага нестала. Много година касније, на концерту у Шведској, Даворину Поповићу се учинило да је види са бине, оставио је микрофон и сјурио је у публику. Међутим, љубав из студентских дана није нашао и више је никад није видео.

Ђорђе Марјановић 

Ђорђе Марјановић обележио је време када су шансоне суверено владале нашом музичком сценом. Био је родоначелник поп музике. На наступима није марио за тада уврежен став понашања и кретања на бини, већ је акценат стављао на одговорност, према себи, наступу и публици. Ђорђе је први певач забавне музике на просторима бивше Југославије који није само стајао са микрофоном у руци, већ је имао сопствену кореографију, легендарно падање на колена и бацање сакоа у публику. Чим би се сазнало ко је победио на фестивалу у Сан Рему, Ђорђе Марјановић би исте ноћи препевавао песму и сутрадан је изводио на наступима. На првом фестивалу Београдско пролеће, одржаном у Дому синдиката 1961.године, према мишљењу публике неправедно му није додељено прво место. Незадовољни фанови су направили демонстрације и уличне нереде на тргу Маркса и Енгелса (данашњи трг Николе Пашића) тако да је милиција морала да интервенише. Да би некако смирио разбеснелу масу Ђорђе Марјановић се попео на кров аутомобила и одатле певао својим обожаваоцима. По Србији су постојали клубови обожавалаца Ђорђа Марјановића, које је он редовно обилазио. Члан клуба није могао постати неко ко није био узоран и одличан ђак.

Пар - непар таблице 

Због нафтног шока и светске рецесије, Савезно извршно веће (СИВ) крајем 1979. године издало је уредбу о новој организацији саобраћаја, тзв. пар - непар систем вожње. Према тим прописима, једног дана могла су да се возе само возила чији се број таблица завршава парним, а следећег дана непарним бројем. Тако, ако бисте негде заглавили после поноћи, нисте могли да се вратите аутом којим сте дошли. Како би доскочили овој мери, неки су успевали да прибаве два пара таблица, парне и непарне, па их мењали према потреби. Неки су имали два аутомобила, али је већина имала добре комшије и рођаке, с којима се организовала за вожњу по пар - непар систему.

Битка на Неретви

За потребе снимања филма Битка на Неретви режисер Вељко Булајић је наредио да се два пута сагради и уништи понтонски мост како би што верније дочарао минирање. Такође, уништена су и четири посебно конструисана села, као и једна тврђава.

☛ Плакат за филм Битка на Неретви је насликао чувени шпански сликар Пабло Пикасо, који за свој рад није тражио новац, већ је тражио 12 боца вина из Југославије.

Ко то тамо пева/Андерграунд

У последњој сцени филма "Ко то тамо пева" требало је да буде снимљен бег животиња из зоолошког врта, али је граница, због Титове смрти, била затворена па животиње нису ушле у земљу. Сцена је искоришћена у филму Ундергроунд Емира Кустурице.

Мода 80-их 

Осамдесете најављују промену. Бацају нагласак на силуету, па у моду улазе хеланке, уже фармерке високог струка, рамена су наглашена нараменицама уметнутим у сако, или пак, памучне мајице које откривају једно раме.

Тада инаугурисане као модни хит, хеланке ће доживети ренесансу као радна униформа шверцерки 90-тих.

Осамдесете скраћују мајице изнад пупка, тако да је стомак откривен. Све актуелнији су новооткривени материјали - вискоза, спандекс, ликра. Боје су неонске, а све је присутнији и спортски стил одевања, који подразумева знојнице, грејаче за ноге, спортске кратке сукње. 

Фијат / Застава 75

У Крагујевцу је од 18. октобра 1955. до 18. новембра 1985. произведено тачно 923.487 комада фиће. За ових тридесет година са Заставине траке у просеку је на сваких пет минута излазио један нови фића. Највише их је било у боји "слонова кост".

Већ почетком шездесетих година, фића је постао народни аутомобил. Био је приступачан свим радним људима јер је могао да се купи на кредит. 

На југословенским ауто утркама често се могао видети "набуџени" фијат 750. За посебне прилике дотеривао га је лично Карло Абарт, а могао је да извуче чак 120 коњских снага. Један овакав модел возио је и чувени Брана Митровић Флоjд.

Кокта 

Југословенски одговор на Кока-колу има укус шипка, а кад се промућка, прави пену карамел боје.

Вегета 

Од Вардара до Триглава, од Јадрана до крајњег севера Југославије, домаћа кухиња народа и народности одликовала се богатством у разликама. А онда је дошла вегета и постала кохезиони елеменат свих југословенских укуса.

(П.С. Информације су са званичног сајта о изложби)
***
Приредила: некадашња пионирка, такорећи другарица:

(Споменари, лексикони - свеске у којима смо се трудили да будемо искрени и своји)

 

 
Уз шта смо одрастали: Калеидоскоп

Прве калеидоскопе у југословенске школе донела су деца чији су родитељи путовали у иностранство. Убрзо, цев са огледалима, у којој се налазе ситни шарени предмети, каменчићи, перле, стаклена зрнца или шарени папирићи, постала је доступна свима. Најтеже је било правилно изговорити и запамтити име – калеидоскоп. Најчешће, калеидоскопе су добијала деца кад би са родитељима пошла на Првомајски уранак. Забављена игром облика и боја, деца су дуго остајала мирна, а мајско сунце правило је најлепше шаре.

 

Директор

Бити директор у условима радничког самоуправљања значило је имати више главобоља него привилегија. Директор је над главом имао комитет с једне стране, а раднички савет с друге. Имао је притисак да запошљава и притисак да буде продуктиван да би могао да исплати плате. Јесте да је све било заједничко, па тиме и ничије, али ако директор није хтео да изађе из оквира закона, његова канцеларија била је место великих мука и напора. Ипак, директорска фотеља, ма како скромна или похабана, имала је и у време СФРЈ, као и после и свуда, магијску привлачну моћ.

Службеник 

Јесте службеник био службеник, али је био и самуправљач. Кад стигне на посао, морао је да попије кафу. Ако је дуго у фирми, могао је директору да говори ти. Могао је да телефонира деци и да се свађа са женом преко телефона на радном столу. Могао је да се жали на малу плату, на колеге и на директора, а нарочито на директорову секретарицу. Али је могао и да дигне кредит, да води породицу на море и да дрмне вињак с ногу кад изађе на паузу. Зато је службеник сваког дана долазио у своју канцеларију и љубоморно чувао своју столицу, ма како расклимана била.

***

(Напомена: текстови узети са званичног сајта изложбе)

За дервише сам први пут чула захваљујући Селимовићу, наравно, а Ахмед Нурудин, шејх текије мевлевијског реда,  остао је један од најживљих и најупечатљивијих ликова у мору оних које сам срела у литератури.

Проучавајући, сасвим површно, грађу о дервишима мевлевијског реда, наишла сам на податак да се тај ред разликује од осталих, између осталог, и по томе што до свог духовног остварења долази плешући, а не само проповедајући и посвећујући се на уобичајен начин вери. Зато су и названи плешућим/окрећућим дервишима.

Прошле године, на летовању, једно вече у хотелу било је етно-вече. Ми, туристи и гости хотела, могли смо да гледамо плес у коме су играчи били у костимима фараона и њихових робова, у ношњама из појединих крајева Египта, али нам је исто тако дата могућност да видимо окрећућег дервиша. Начин на који је баратао круговима, начин на који је тонуо у занос да би се, на врхунцу заноса, погасила светла и, уместо њих, засветлуцала његова вишеслојна сукња, био је један од најчудеснијих плесних бравура које сам имала прилике да видим.

Плес је трајао петнаестак минута, али је мој апарат са камерицом издржао непуних десет. Да је издржао бар још минут-два, било би боље, али се и овде добро види зашто никада нећу заборавити један јулски уторак 2012. године.

Окрећући дервиш изводи мистичан плес који се претвара у ритуалну екстазу у којој дервиш комуницира с Богом и космосом, све док не спозна највишу духовну сферу и приступи спознаји стварности.

Како би се, иначе, могла другачије објаснити оваква концентрација, вештина, издржљивост и лепота?!?

Имала сам прилике да гледам плес два окрећућа дервиша. Овај је наступао у хотелу, а други, који је наступао у пустињи, на импровизованој бини, био је само бледа сенка онога што се овде могло видети.

Код овог дервиша, тело је било само жива чигра коју је, на малој бини, (п)окретао и надахњивао виши принцип и смисао, док је сценографија била потпуно занемарљива; док је код другог пустињска сценографија допринела упечатљивости доживљаја, али је плес био само добро научена техника и ништа више од тога.

Египат ми, годину дана након сусрета са њим, делује као једна фатаморгана.
Ево делића те далеке фатаморгане која својим постојањем сведочи да светлост може све, и да је игра светлости нешто најтајанственије и најбајковитије у овом свету! 

Нисам југоносталгичар. Одавно. Часна пионирска! ;-) Не, стварно! Давно су прошла та времена.  Gone with the wind. Но, подсетила сам се шта то беше...:-). Јуче још...

Да ми је до хиперболе, додала бих: „вековима“, јер ми се чини да су векови прошли откако сам живела у Југославији, да су ми се детињство и рана младост одвијали у неком другом свету и веку, да се између њих уденуло још неколико мојих живота (или њихових имитација), у којима сам понекад била само посматрач, а понекад један од главних актера.

Oво време и овај век као да су ту само да бих јасно, на својој кожи, осетила разлику између некад и сад, да бих увидела колико је живот једна разноврсна и сложена, из ко зна колико милијарди различитик слагалица сачињена појава, и да га, ако ни због чега другог, бар због те разноврсности и непредвидљивости, вреди живети.

Иако сам се још на дан отварања изложбе „Живео живот“ затекла испред бивше робне куће „Београд“ у Кнез Михајловој, све до јучерашњег дана нисам тамо ушла како бих видела шта су бројни приређивачи одлучили да понуде посетиоцима и чиме ће све покушати да их врате у неке другачије, много мирније, али и наивније (о, још колико!) године.

Некако сам била убеђена да је изложба тог типа направљена из чисто комерцијалних разлога: како би неко згрнуо велику лову и како би оне који су југоносталгични подсетио да су минула времена, као, увек лепша од онога што сад имамо и живимо, а да би оне који су о тим временима слушали од својих ближњих мало насекирао, пошто им није дато да се тада роде и уживају у свеопштем „благостању“. Но, морам да нагласим, због оних који и данас, кад имају преко четрдесет, педесет и више година, величају то доба не као идилично већ као идеално (а разлике између њих има, је л`да?), да ми је смешна, тужна и грешна та њихова идеализација и заустављеност у времену које нас је коштало домовине, идеала и, да не заборавимо, безбројних жртава, људских и свакојаких.

Након посете тој изложби, на којој сам остала три сата (иако нисам планирала да јој посветим више од тридесетак минута), почели су да се одмотавају разни филмови.

Дакле, живео живот, и тада и сада! Живео живот који опстаје, упркос свему, који има фазе детињства, младости, зрелости и старости, у свим временима и просторима! Живело све у нама што је још увек способно да разуме, осећа, разликује, обједињује,  памти и верује, све што је имало своју боју, мирис, укус, значај, и што је нераскидиви део нас!

„ У периоду растегнутом од 1950. До 1990. просечан Југословен. У земљи која се протезала од Вардара па до Триглава и граничила се са Б - Р - И - Г- А - М - А, под тробојком и грбом са чест буктиња, устајући на химну „Хеј, Словени“, просечан Југословен је живео живот.

Просечан Југословен понекад је био грађанин покорни, а понекад као самоуправљач, али се осећао као грађанин света. Имао је слику рудара на новчаници, и пасош са којим је могао свуда, мада је најчешће ишао у Трст по фармерке. 

Обичан човек је устајао у 6.00, прао зубе домаћом пастом, користио “Питралон” лосион, а стан му је мирисао на топло млеко. Возио је новог “фићу”, читао магазин “Старт”, слушао Иву Робића и “Силуете”. Ишао је у Трст да купи оно што није могао у домаћим робним кућама, камповао је без пара са друштвом, радовао се државним празницима…

Просечан Југословен имао је брачну другарицу. Деца су му прво била пионири, а после су пратила италијанску моду, возила веспе и пригрлила рокенрол.

Просечан Југословен пратио је спорт и ватрено навијао за свој тим, а плакао кад „плави“ освоје злато. У биоскопу је гледао партизанске спектакле и светске хитове, а имао је своју Пулу и Фест. 

Просечан Југословен је живео са уверењем да свакога дана у сваком погледу све више напредује."

***

„Живео живот је прва чулна изложба у свету, мултимедијална и интерактивна, конципирана тако да посетиоци могу свим чулима да доживе те четири деценије лепог живота. То је прилика да се седне у возила из тог времена и доживи симулација вожње улицама оновременог Београда, да се многи подсете мириса колоњске воде Пино Силвестре, препознатљивог мириса сваког мушкарца из 70-тих година, или да погледају чувене телевизијске емисије и филмове."

П.С.

Информација о овој изложби има на разним сајтовима, а на јутјубу и фејсбуку има и видео - записа које су гледаоци могли да погледају у биоскопу у оквиру изложбе, тако да и они који нису посетили изложбу могу да буду део ње и да виде добар део садржаја.
Ти филмчићи, који говоре о разним темама: музици, школству, односу према раду, Дану младости, спорту, храни и многим другим темама везаним за живот просечног Југословена, урађени су врло пажљиво и топло их препоручујем својим читаоцима.

(Прилози са интернета, са разних сајтова)