Trun smo i tren

Чекање (Тијана и Емилија)

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 11:33

koleginice-u-veroni 

Персијски песник је рекао: „Живот је пролазни ветар“, а ја кажем да је вечито чекање у кругу.

У том кругу једна ме стално гони мисао: „Чекам те, чекаш ме, ми се чекамо, они се чекају...“

Баш сада, у овим благо поподневним сатима неко неког чека: неко чека аутобус, неко у реду за бесплатне новине, неко чека тему за писмени.

И ја чекам, а надам се и ти.

Кажу да чекање убија, гризе наша осећања и живце као мољци стару дедину јакну.

Ја волим ту неизвесност...вероватно зато што сам волела када ми деда прекрије стопала том јакном...И мислим да ће се увек исплатити...Мислим...

Сећам се, као кроз маглу, када сам чекала да се огласи мој телефон, да позовеш...Само да засветли (а да то није тбог празне батерије)...! И тако даноноћно...

И морам да признам – светлео је, што због горег, што због бољег разлога...Али не због најбољег!...И таман кад помислим:„Нема ништа од овога“, мама каже:„ Хоћеш ли се више јавити на тај телефон?!?“

И онда кажем: „Хвала ти што сам те чекала!“, и уместо оног „Чујемо се“, рекла бих: „Чекајмо се“, али плашим се да ћеш се можда уплашити...

А онда – тишина...И опет: „Нема ништа од оног“.

И то траје, и наравно да ме је страх (помало), али... Још увек те чекам!

Чекам те у прошлости, у будућности...Чекам те у међувремену...

Неко чека резултате, неко чека бебу, неко „звонка спасића“.

Ја чекам, а надам се и ти...

Волим када планирамо чекање, када га понављамо. Волим када се играмо са њим, када се такмичимо...И волим када касниш, јер и то је део игре.

Тако те чекам  и чекам...Али зато што знам да ћеш доћи, и зато што је на тебе ред да победиш. А мислим да волиш и ти (ја редовно касним). За сада је 10:9, резултат у моју корист,  а игра је до плус бесконачно...

Да, да...Чекаћемо се ми...

Неко чека госта, неко да падну маске, неко оног правог.

Ја чекам, а надам се и ти...

Тијана Јонев, IV/9, 2009/2010.

*

Рука високо испружена...Последњи трзаји махања, влажни образи од кише суза, мутан поглед ка хоризонту и последњи одсјај тог покретног метала који замиче за брег.

Не постоји више ниједан траг њиховог присуства...Отишли су. Опет су отишли.

Тешким корацима својих болесних ногу и повређеног кука враћа се кући...И чека...Чека...Зна да ће они опет доћи. Овај пут ће доћи пре зимског распуста. Обећали су, и бака чека.

Улази у кућу и иза телевизора, на бојанкама својих млађих унука налази календар. Броји дане до славе. Тада ће доћи.

„Брзо ће и то проћи“, теши себе.

Цео тај дан испуњен је бригом о породици која је на путу. Увече, иако уморна, не успева да заспи. Опет ће морати да попије лек како би заспала. И тако већ годинама, још откако јој је умро муж. Од тада је усамљена у својој кући, али неће је напустити све док је жива. Њена деца се томе противе, али она неће погазити своје принципе и убеђења. Да остане кућа сама и да пропада?!?

И зато она чека...И чека...И годинама тако...Чека слободне дане своје деце и нада се њиховом доласку.

У кући све подсећа на њих: слике на полицама, телевизору, изнад кревета; разгледнице са путовања већ одрасле деце њене ћерке, илустроване књижице  млађих унука....Она прича сликама, свеже опраним и сложеним стварима.

И опет  чека...

Крије своју тугу, али њена деца је осећају чак и преко телефона. Понекад се намерно не јави мислећи да ће тако сакрити тугу, али онда изненада осети потребу да се чује са њима и јави се са изговором: „Вероватно ме је ударио ветар на пољу“.

У раду и чекање лакше подноси, а има много посла око куће, штале, говеда. Каже да има занимацију. И ево, остало је још само неколико дана до њиховог поновног доласка.

Она чека.

На оном истом месту на којем их је испраћала стојећи непомично, са погледом упереним ка хоризонту, сада лагано поскакује са све болесном ногом и...тихо...чује звук...

„То су сигурно они!...Не, нису...! То комшији Ралу долазе деца...!“

Али она и даље чека. Јер њена ће деца доћи...И опет – чека...

Емилија Краковић, IV/9, 2009/2010.

*

Други писмени задатак. Једна од тема је и „Чекање“, како би могла да се обради и као тема из градива (због Борхесове истоимене приповетке) и као слободна.

Много лепих радова. Много различитих приступа. Ипак, издвојих ова два.

Лексика је једноставнија, понекад баш лепршава, спонтана, као и мисли; интерпункција прати ритам искрених и неспутаних мисли и осећања; размишља се о чекању драгог и чекању драгих бића...

Њих две седе у истој клупи. Ословљавам их у шали са „колегинице“, јер су у „То су били дани“ играле професорке. Нема смисла да их овде раздвајам јер их је ђачко доба спојило и везало нитима искреног и трајног пријатељства.

Биће још „Чекања“, али за почетак нудим ова два, од којих ме је прво насмејало и разнежило, а друго баш растужило јер у њему видим и своју бабушку.   


Мели

Моји видео-записи — Аутор trunsmoitren @ 13:49

 

Много сам волела Мели, не само зато што најдуже од свих Леиних и Јоциних чеда била са мном, већ зато што се својим изгледом и понашањем разликовала од осталих зека које сам имала прилике да видим.

Мели је, како рече једна колегиница кад ју је видела, била Елизабет Тејлор у зечјем свету, пошто је имала љубичасте очи.

Растале смо се тужно пре три месеца, када је умрла покушавајући да донесе на свет своје зеке (што сам тек тада и сазнала, пошто се кобна авантура десила у мом одсуству, док сам била на летовању, а како је иначе била дебељуца нисам ни знала да носи бебе), али се често и радо сетим те мале чистунице која ми је, с времена на време, радо "намештала" кревет, покушавајући да поравна неравнине на које је наилазила (неке од њих је, успут, и сама правила, али то се не рачуна;-), а то је, признаћете, вредно пажње и љубави. :-) 

Надомак циља

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 11:56
Nadomak-cilja

Било је, брате, крајње време

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 17:24

http://www.dodaj.rs/f/17/CF/4Ge4kuCQ/brate.jpg 

(Радња се збива ових дана у једној  београдској спортској свлачионици)

 – Брате, душа ми је у носу! Утакмица, па још договор после...

– Ма, брате, стварно. Што ти лупа срце? Брате, требало би да провериш пулс. Ево, ту је данас и кардиолог. Немој да се шалиш, брате. Утакмица је, брате, била више него напорна.

– Ало, докторе! Брате, може један е-ка-ге? Срце ће, брате, да ми пукне.

– Лези на клупу...

– Брате, стварно је било лудило. Само туча и гурање. Могу ли и ја на е-ка-ге?

– Може...

– Брате, кад помислим колико имамо утакмица до краја лиге! Све више и више. Дај дезодоранс ’вамо. А виде ли како је географичарка, брате, екстра одвратна? Кажем јој културно, брате, имамо важну утакмицу, она неће да ми оправда. Још ме и пита! Брате, кец! То, брате, стварно нема смисла!

– Брате, и ови су, брате, дресови много дебели. Претерано се знојим. Стари су, брате, били тањи.

– То су ти, брате, неки нови материјали.

– Брате, пожури, тренер у сали већ сигурно шизи.

– Не могу, брате, цео дан, брате, да јурим ко мува без главе: брате, ово, брате, оно. Не знам, брате, како се зовем.

– Исто, брате!

– Ију! Брате, ето видиш шта ми се све дешава кад журим! Заборавих да обучем брусхалтер! Какав блам!

– Брате, стварно...

(После неколико тренутака у сали)

– Драге моје девојке, видим да сте уморне, сутра ћемо мало лакши тренинг! Дакле, дамски... А онда кад се одморите, опет по старом. Сада ћу вам само дати распоред утакмица.

– Брате, било је крајње време да се умилостиви. А не, брате, као да смо мушкарци!

– Тако је, брате.

(Слика Добросава Боба Живковића и текст узети са сајта Политикиног забавника:

 http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/bilo-%D1%98e-brate-kra%D1%98nje-vreme)


Случајни сусрет

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 22:15

apstrakcija.jpg 

(Слика са интернета) 

Париз - град љубави и романтике, а ја сам сама...

Диван дан. Изашла сам из хотела како бих летње поподне провела на улицама. Данас је дан за обилазак ресторана.

Седим сама за столом и пијем дивно вино. На шта сам мислила кад сам у Париз дошла сама? Око мене цвета љубав!

Наређујем себи да истрчим на улицу и бацим се у наручје првом човеку кога угледам. Седим...

,,Смири се, Катарина'!'

Већ је пало вече. На путу до хотела ме је ухватио пљусак. Одећа ми се прилепила за кожу. Почела сам да трчим. Приметила сам да црни аутомобил иде великом брзином ка мени. Крв ми се следила, тело није реаговало на моје наредбе да се склони. Судбина.

Не знам како, али лежим на калдрми. Жива. Неко лежи преко мене и говори на француском.

,,Не разумем... Жао ми је...'', одговарам на српском. Одмахујем рукама и убацујем мало енглеског. Не вреди, младић ме и даље гледа.

,,Ви сте из Србије'?', пита ме.

Помаже ми да устанем и тек тада схватам колико је леп. Смеђа коса му пада преко ушију, усне су му пуне, а руке јаке. Очи... Никад нисам видела такве очи.

Време стаје. Сви људи планете су у могућности да чују откуцаје мога срца.

,,Да, из Београда сам'', враћам се у стварност.

,,Дозволите да Вас одведем до свог пријатеља, он је лекар. Колено Вам крвари''.

Како да одбијем те очи? Климам главом.

И тако, све је постало једноставно. Имала сам осећај да га познајем годинама.

Причао ми је о свом детињству у Београду, шалили смо се, смејали... Нажалост, стигли смо до ординације, а мене колено више није болело.

Његов пријатељ, Француз, заиста је вешт. Осмехује ми се док превија колено. Одбија мој новац и прати нас до врата. Поздравља нас.

Опет смо сами.

,,Да ли желите да идете са мном на плес вечерас? У једном сокаку у центру отворен је танго клуб. Свидеће Вам се''.

Из неба па у ребра или како већ каже наш народ, али мене је ово питање... не знам... оживело?

,,Ја не знам да играм танго, жао ми је'', одговарам несигурно.

,,Ја ћу Вас научити''.

(Две године касније)

Сама. Летње вече. Београд.

Мој дивни град живи, а ја сам мртва. Или се тако осећам. После Париза ништа не може да ме усрећи.

Где ли је он? Да ли памти оне прелепе дане које смо провели? Не знам.

Шетам Скадарлијом. У пролазу ме неко случајно удара раменом. Окрећем се.

Сунце. Песма. Лето. Звезде. Месец. Вино. Плес. Париз. Београд. Он!

Гледа ме и знам да се осећа као ја.

,,Свуда сам те тражио'', трчи ми са осмехом у сусрет. Грли ме и поново сам жива.

Катарина Младеновић, 3/5

***

Ново јутро, нови дан, али као и обично летња врелина пржи.

Устао сам нерасположен и нервозан. На леву ногу. Прве уобичајне, устаљене, јутарње егзибиције. Да ми је бар нешто променити!

Исцрпљено корачам. Вучем ноге за собом. Осећам: земља ће се сурвати испод мене јер сам и самом себи тежак. Тражим слободан купе. Узалуд.

Најзад! Старо, излизано седиште, пуно устајале прашине. Остављам торбу и без поздрава заузимам своје место.

Некултурно је, знам, али није ми до приче. Није ми ни до чега. Пролазе станице, ваздух у купеу је све лакши. Сами смо, дама и ја.

Изгледа пристојно, мада је та хаљина коју носи некако... хмм...

Наравно да не узимам цигарете које ми нуди, ни марамицу, такође. А она-упорна. Села до мене и ставља руку на моје колено. Као гром из ведра неба.

Јежим се од људи чији су животни мото паре. Не знам, можда зато што их никад немам. Али једно знам: и сиромаштво, када га имаш са ким поделити, постане слатко.

Удала се због новца, желела је лагодан живот. Добила је старца и бригу о туђем детету. Од те приче постајало ми је све теже.

Устао сам да средим амбијент око себе. Прво-избацити кроз прозор стари похабани шешир! Грчевити стисак ми је зауставио руку: ''То је моје!'

Морам да се искупим. Мало се фолирам и правим се да ме њена прича занима. Сав сам се претворио у уво.

Спомињала је слугу, нотароша, љубоморног мужа, а ја сам само климао главом.

Ех, па да! Запамтио сам да је спомињала коње, само не знам да ли су се две кобиле ождребиле или су угинуле.

Ноћ...Чуо сам да се ноћу дешавају чудне ствари...

Части ми, ни данас не знам како крај ње легох. Срце је лупало у ритму њене косе која се таласала на промаји. Плашио сам се да ветар не науди њеном прамену, ниједној њеној власи.

Јутро..Нестала је. Од ње ни трага ни гласа. Не желим да мислим о њој.

Нема говора да сам се заљубио. Она је потпуни странац за мене. Случајно је сретох, случајно јој име заборавих.

Из торбе вадим неку књижицу. Свеједно коју. Морам да заборавим.

Отроваћу се. Што да не? Испушићу целу кутију цигарета.

Вучем последњи дим прве цигарете и већ ми је мука. Прилазим прозору.

Мирис кочења. Воз нагло стаје. Из руке испаде књига. Стигао сам да прочитам само да се главна јунакиња зове Сара. Лепо име, зар не?

Дејана Милијaшевић, 3/5

***

Ево још два занимљива, младалачка писмена задатка о случајним сусретима: један је романтично-полетан, а други романтично-тужан.

Два у којима је на посебан начин обрађена тема смрти, оба настала у истом одељењу, 3/5, чувам до фебруара, када ће бити објављени резултати једног конкурса, за који је услов да нису нигде претходно објављени.

До тада ћу објавити још неке на исту тему, пошто је била врло инспиративна, што се, надам се, види  и из приложеног.:-)


Сретан сусрет

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 20:10
sretan-susret

Спирала шаха (одломак)

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 19:06

sah-senke.jpg 

(Слика са интернета) 

Москва, 1937.

Под немилосрдим електричним светлом које није дозвољавало да дан постане ноћ, Владимир је мислио на Машу.

Када би склопио очи, искре светлости које су наставиле да светле иза његових капака претварале би се у трепераву светлост свећа.

Владимир се присећао иконе коју би она свако вече вадила и пред којом би при светлости свећа клечала. На почетку се веома чудио њеном понашању. Онда му је она, у разговорима који су трајали сатима, објашњавала шта значи бити верник.

Он је зачуђено слушао како му тумачи постојање једне више силе са које на људе струји тајновито чудо љубави.

У први мах све му је то личило на сујеверно брбљање, јер није могао да замисли да би могло да постоји нешто изнад људске воље, а камоли воље Лењина и Стаљина. Осим тога, био је неспособан да верује у нешто што се није могло нити схватити чулима нити доказати, у нешто што није поседовало никакву конкретну супстанцу.

„Поседује ли онда твоја љубав према мени неку конкретну супстанцу?“, питала га је Маша.

„То не“, одговорио је,“али тебе могу да опазим, да те дотакнем, могу да се с тобом сјединим кроз љубавни чин. То је ипак нешто конкретно, зар не?“

„Шта код мене волиш: нос, уста, груди, стомак?“

„Једноставно све“, одговорио је. „Јер све иде једно уз друго, зато што даје целину.“

„“Хоћеш ли ово тело волети и онда кад буде старо и ружно?“

“Ти да будеш ружна?!?“, узвикнуо је. „Стара да, али не и ружна.“

„“Одакле долази онда ова лепота која не пролази са старошћу?И зашто волиш управо ово тело? Па има насвету милијарду других тела од којих су многа привлачнија од мог.“

„У то не верујем“, рекао је кроз осмех и свалио се са њом на кревет.

Али она је остала озбиљна и није попуштала:“Зашто баш ја, Владе?Ниси договорио на моје питање.“

„То ниједан човек не може да одговори“; рекао је. „Ја те једноставно волим. То је довољно.“

Тада га је подругљиво погледала и рекла:„Гле!Управо оно што те чини најсрећнијим ти ниси у стању да објасниш. Какав си ти чудан материјалиста!“

И он је морао да призна да у животу изгледа има ствари које га превазилазе, и које једноставно мора да прихвати као дате.

„Али све друго је променљиво“, додао је.

А она: “Ако постоји нешто што не подлеже промени, нити логици, зар ти онда та околност није довољна да почнеш да размишљаш о томе како иза сталне промене постоји нешто из чега је све проистекло и у шта све увире? Да то велико непознато гледа кроз моје очи у твоје и да ти се јавља из сваког пупољка, сваког кристала леда на прозору и шапуће ти сваким дашком ветра?“

Влад није тачно знао шта да јој на то одговори.

„Слушај, Влад“, наставила је Маша уверљивим тоном, „постоје неписани закони на овој земљи које ниједан човек не може некажњено повређивати. Они воде нашу судбину на невидљив начин. Ко их поштује, ко се према њима отвори с пуно понизности, тај на крају живота може да баци поглед на један испуњен живот. Ко им се супротставља, они ће му приредити неподношљиве муке и страхове који ће га прогутати пре или касније."

„Тешко могу да замислим нешто довољно јако да прогута бољшевизам“; проговорио је.

„Бољшевизам ће прогутати самог себе“, одговорила је, „и то је један неписан закон, јер његова највећа слабост лежи у његовој жељи за тоталном влашћу. Ниједан зид на свету није толико висок, а да не постоји олујни талас који је још моћнији, при чему су најјачи олујни таласи углавном сасвим невидљиви. Само сачекај, Владе! Цар је свој рачун платио, комунисти ће и свој морати једног дана да поравнају.“

(Одломак из романа Оскара Фрајзингера „Спирала шаха“, Легенда, Чачак, 2007)

***

"Спиралa шаха", роман Оскара Фрајзингера, говори о једној несвакидашњој партији шаха, која је за неке њене јунаке - борба за живот (вођена идеалима као што су љубав, правда, истина) а за неке - борба за моћ.

Изабрала сам овај одломак јер он некоме коме је идеологија донедавно била једино у шта је веровао (окорелом црвеноармејцу, Владимиру) супротставља неписане законе засноване на љубави и правди, оне због којих бројни борци за правду страдају, знајући да је "боље изгубити главу него своју огрешити душу".


N`oubliez jamais

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 21:32

Умовати или (умо)творити

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 11:28
umovati-ili-tvoriti 
(Илустрација: Мустра бечка)
 
Давно је све
замишљено
отелотворено
или створено 
негде у глави 
или у свемиру
у нечијим сновима 
или на јави

а сви се понашамо 
као да је још нешто 
остало
недоречено
недовршено
или нестворено
па говоримо
пишемо 
градимо
мењамо облике
пресипамо 
из шупљег у празно
рушимо 
да бисмо стварали
стварамо 
да бисмо рушили
зидове
поретке
теорије
завере
измишљамо 
топлу воду
млатимо 
празну сламу
празнословимо
умујемо 
или
умотворимо

а земља смо 
и у земљу 
вратићемо се
неразумни
заумни
или
умни

и сви смо 
само
играчке
у рукама 
Уметности.
 
Виолета Милићевић 

Да је жив Марко...

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 20:59

http://www.dodaj.rs/f/2W/p9/1eL5CcV4/marko-kraljevic.gif 

Да је жив Марко Краљевић,

ево због чега би му се данас могло судити у Хашком трибуналу:

 

1. СРБИН (довољно)

 

2. Злочин против човечности:

(Ману сабљом с десна на лијево,

Те он Мини одсијече главу) 

 

3. Злочин према несрпском живљу:

(На Маџара јуриш учинио,

Његову му сабљу уграбио,

Те га њоме Марко ударио,

Удари га по десну рамену,

Раздвоји га на седлу бојноме);

 

4.Наношење тешких телесних повреда:

(Потеже се буздованом Марко

Пустимице, добро нештедице,

Белу вилу међ' плећи удари,

Обори је на земљицу чарну,

Пак је стаде бити буздованом,

Преврће је с десне на лијеву...);

 

5. Нарушавање путне инфраструкуре:

(Ал' не оре брда и долине,

Већ он оре цареве друмове)

 

6. Навођење животиње на алкохол:

(Пола пије, пола Шарцу даје!)

 

7. Злостављање и приморавање животиње на блуд:

(Добро Шарцу колане потеже,

Шарца коња и грли и љуби)

 

8. Говор мржње, уцене, претње и позивање на линч животиња:

(Ако ли ми не достигнеш виле,

Оба ћу ти ока извадити,

Све четири ноге подломити,

Па ћу т' овде тако оставити...)

 

9. Зверско убијање животиње:

(Па повади Краљевићу Марко,

Па повади сабљу од појаса,

И он дође до коња Шарина,

Сабљом Шарцу осијече главу,

Да му Шарац Турком не допадне,

Да Турцима не чини измета,

Да не носи воде ни ђугума...)

 

10. Tрговина белим робљем:

(А мени је жао, беже, било,

Жао било двеју сиротица,

Па ја узех до две сиротице...)

 

11. Уништавањe доказа:

(А кад Марко бритку преби сабљу,

Бојно копље сломи на седмеро,

Па га баци у јелове гране;

Узе Марко перна буздована,

Узе њега у десницу руку,

Па га баци с Урвине планине)

 

12. Ратно профитерство:

(Те он поби Турке јањичаре,

Пак узима три товара блага)

 

13. Прање новца:

(Пак узима три товара блага,

Однесе их својој старој мајци:

"То сам тебе данас изорао!")

 

 (Текст и слика са интернета) 


Туризам и емиграција

Осмех у речи и слици — Аутор trunsmoitren @ 18:46

http://www.dodaj.rs/f/3f/Rr/1O29yCK7/oblaci-u-boji.jpg 

(Слика са интернета) 

Један човек умро и доспeо у рај. Међутим, у рају му је убрзо постало досадно. Анђели су непрестано певали, свирали на харфама, све је то било лепо и красно, али он је одувек био човек од акције. Зато се обратио Светом Петру и замолио га за премештај.

“Где си то мислио да одеш?”, упита га Свети Петар. “Осим ако нећеш у пакао? Не бих ти то препоручио.”

“Може ли бар на кратко?”, замолио га је човек.

“То се никад није радило, али направићу изузетак – пустићу те на месец дана.”

И Свети Петар му отвори врата пакла.

Човека је на улазу сачекала лимузина која га је одвезла до јахте. Уследило је путовање какво никад није доживeо, уз обиље најдивнијих јела, најбољих пића, прелепих дјевојака, ноћни риболов итд. Месец дана прошло је као у сну.

По повратку у рај, човеку је било још досадније него пре. Убрзо се поново обратио Светом Петру и замолио да га опет мало пусти у пакао.

“Такве шетње тамо-амо никад нису практиковане. Ако толико желиш у пакао, можеш да одеш, али без могућности повратка.”

“Пристајем!” ускликнуо је човек, већ се наслађујући оним што га је чекало тамо.

Али авај! Чим су се тешка врата пакла мукло залупила иза њега, човек је почео да пропада у понор на чијем дну је угледао гомилу ужасних ђавола, који су чекали да га кукама убаце у огроман лонац у коме се већ кувала гомила несрећника чији су јауци све гласније допирали до њега.

“Шта је ово!?”, крикнуо је.

“Пакао, брате”, одговорио је један ђаво. “Ти изгледа не разликујеш туризам од емиграције.”

(Са сајта Мудре мисли)


Насмешите се, молим

Младост пише срцем — Аутор trunsmoitren @ 19:48

http://www.dodaj.rs/f/46/OU/1lcxMtls/autoportret.jpg 

Седећи у удобној фотељи, Лана је размишљала о свакодневним стварима. Покушавала је да одговори на питања која су се нагомилавала, као што су: шта правити за ручак, колико је напољу степени, шта обући...

Тишину је парала тиха музика са радија. Мирис тек испечених колача испунио је собу. Тај слаткасти мирис отворио је кутију пуну лепих успомена из детињства.

Убрзо, Ланино лице је украсио осмех. Испунила ју је радост, за њу давно заборављено осећање.

Схватила је да је постала само део слагалице коју чини хладан и сив град. Покушала је да се сети шта јој је последњи пут измамило осмех. Тај тренутак је био тако давно да је готово постао део прошлости, заборава.

Одлучила је да „пробуди“ људе, желећи да их подсети какву лепоту осмех носи. Изашавши из стана, удахнула је мирис свежег јутра. Упутила се ка продавници играчака. Журећи, случајно је ударила жену која је испустила све папире.

Лана је почела да се извињава и скупља папире са којима се ветар играо. Изненађена Ланином добротом, као и извињењем које није очекивала, жена је тихо изустила: „Хвала“ и насмејана кренула даљље.

Пожурила је желећи да претрчи улицу док се није упалило црвено светло на семафору, кад ју је зауставио снажан мирис ружа. Окренула се и угледала погрбљеног, старог човека како продаје цвеће. Од хладноће је једва изговарао: “Руже! Само педесет динара!“

Лани је изгледало као да разговара сам са собом, пошто људи нису обраћали пажњу на њега. Сви су као негде журили. Желећи да купи неколико ружа, дала је деки новчаницу у толиком износу да је он само жалосно одговорио: „Али ја немам да вам вратим кусур!“

Лана се само насмејала и рекла му да задржи све. Дека није могао да верује шта му се управо десило. Од среће је почео да игра, а осмех није могао да сакрије.

На путу до продавнице помогла је једној баки да пређе улицу, као и једној жени са колицима за бебу да уђе у аутобус. Заузврат је добила осмех, који је и представљао њен циљ.

Напокон, купивши играчке, ушла је у дом за незбринуту децу. Радост, песма, смех је само део чаролије која је испунила простор.

Последњи зраци сунца давно су красили небо. Задовољна, Лана је почела да размишља како је мало потребно да човек буде срећан, само што се људи не труде довољно, како човек својим делима може да улепша неком дан, и без гласа поручи:“Насмешите се, молим!“

Склопила је очи и утонула у сан.

Зорана Вучићевић, 4/1

***

 Свете, зашто си тужан? Где је нестаo тај непроцењиви осмех са твога лица? Куда су отишли сви лепи тренци који испуњавају твоју душу? Чему тај мрки и зао поглед? Шта је то што те мучи и што је заробило твоје мисли па ти ниједног тренутка не допушта да мирно размишљаш и машташ?

Све је било другачије. Ти ниси био овакав. Сети се оних трнеутака када си се смејао са мном. Била сам мала и волела сам да сањарим. Тада си ме охрабривао и давао ми идеје. Причао си ми само о лепим стварим и догађајима и нкикада ме ниси критиковао нити допуштао да ме други повреде. Тада сам у теби видела ризницу доброте, неискварености и среће. Радовала сам се сваком новом тренутку.

Али данас као да је све то нестало. Твој израз лица ми више не одаје жељу за неким новим открићима и дечјим играма. Постао си превише озбиљан и мрачан.

Никада раније ниси причао о обавезама које ми сада задајеш. Сада ми причаш о одговорности, учењу и сазревању, а некада нам је најважнија била успаванка за лаку ноћ и дуга играња са луткицама.

Не бежим ја од тога и не одбијам да извршим обавезе. Схватам да одрастам и да сада треба да  имам нека нова интересовања, али не схватам зашто си ти морао да постанеш тужан.

С годинама си се удаљавао од мене. Не желим да те изгубим и заувек заборавимо све те тренутке среће које смо заједно проживели. Желим да ти покажем да у мени још увек има љубави коју сам спремна да ти пружим.

Смеј се са мном када постигнем неки успех! Осмех је бесплатан, не боли нити може да смета другима.

Нека те радују ситнице! Буди задовољан оним што имаш, јер је то највеће богатство! Схвати да сце оно што прође не може да се врати. Морађ улепшати садашљицу како би имао бољу будућност и лепу прошлост. Знам да тежиш највишим циљевима, а тамође знам да оваквим понашањем нећеш успети да их оствариш.

Промени се! Поново крени са мном! Заједно  ћемо све обавезе лакше завршити, а онда ћемо, као и пре, наћи времена да одлутамо у земљу снова. Пружи ми безбедност и допусти ми да заувек останем мала девојчица која сањари и којој је осмех најважнија ствар у животу!

Гордана Аксентијевић, 4/3

***

Ово су два задатка које сам већ објављивала (на Тргу), али пошто је Трг нестао, и они су отишли с њим. Но, пошто наша потреба за осмехом никада неће нестати, одлучих да поново објавим ова два рада, за чије сам објављивање прошле године добила дозволу од тадашњих матуранткиња, а садашњих студенткиња, Зоране и Гордане.
Овакве текстове треба често читати јер су покретачки и подсећају нас на неке заборављене навике и лепоте. 


M3NI 53 DOP4D4. 4 V4M4? :-)

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 09:12
http://www.dodaj.rs/f/1Y/Ly/2d0A9uGH/pisanje-brojevima.jpg

Улов

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 00:01
 
Силом је рекла "Да",
једва процедила кроз зубе
та два словца.

Горак укус
у устима оста.
Крај себе виде њега -
вештог ловца
на срне
њених будућих дана
и јелене ноћи младих.

Никуд му побећи неће
ниједан дан,
ни ноћ,
а цвеће,
донето у њену част,
умреће
колико сутра.

Кроз прозор погледа
брзо
и виде
поворку јутра
како прти
кроз снег,
убога,
бледа.

И бол,
велик као оближњи брег,
на груди се свали.

Па ипак,
рекла је "Да",
многи су то чинили пре
(Зар сад због тога да жали?),
а оно немушто "Не",
што само она чу,
вриштало је у њој.

Пуцало је подне,
рафално,
у птице њених
последњих снова. 

Беше то страховит бој.
Без преживелих.
Зар је важан и број?
Барем су ловци на броју. 

Улов је данас добар.
Време је ручку.

Виолета Милићевић 

Анегдоте о познатима

Осмех у речи и слици — Аутор trunsmoitren @ 09:31

http://www.dodaj.rs/f/W/OZ/3TSgLW19/za-anegdote-o-poznatima.jpg

Аристотел

Аристотелу је познаник причао да има пријатеље који иза његових леђа о њему лоше говоре.

Аристотел је на то одговорио:

- Ако ме клеветају у мом одсуству, ништа ме не боли. У мом одсуству могу ме и изударати. 

100 против Ајнштајна

За време Другог светског рата, против Ајнштајна је била подигнута велика научна кампања у Немачкој,

што је резултирало изласком књиге „Сто научника против Ајнштајна“.

Чувши то, Ајнштајн је рекао:

„Да нисам у праву, и један би био довољан“.

*

Марлен Дитрих

Филмска глумица Марлен Дитрих присуствовала је једном предавању о интелигенцији мушкараца и жена.

После предавања предавач се обратио “најлепшој баки на свету” и упитао је има ли шта да дода.

Марлен му је одговорила:

- Можда је истина да су мушкарци интелигентнији од жена, али ја још нисам видела жену

која би трчала за глупим мушкарцем и само се дивила његовим лепим ногама.

*

Петер Аскурти

Peter Asqurtee je написао и у штампу пустио свој први роман. Али, купаца романа није било.

Непрекидно је размишљао што да уради како би продао штампане примерке књиге. 

Наједном му сину идеја – дао је у новине оглас следећег садржаја:

Милионер, висок, елегантан, образован, музичар, радо би се оженио госпођицом која би била у свему слична

јунакињи романа “Љубав је победила” који је написао Петер Аскурти.

Роман је убрзо распродат.

*

Па није међед!

На улицама многи пролазници су се заустављали, гласно узвикујући:

“Гле, Бранко Ћопић! Ено Бранка! Погледајте, оно је Бранко Ћопић!”

То је Ћопића страшно нервирало.

Једном није могао да се уздржи и онако нервозан љутито је одговорио једној средовечној жени:

“Па шта ако је Ћопић, није међед!”

*

Југословенска књижевност

За време Првог светског рата Дучић је био у Атини. Падала је киша и он се шетао с Ивом Ћипиком испод једног кишобрана.

Наишла је Јелена, жена Милана Гавриловића, и Дучић ће јој тек рећи:

- “Видите ли, госпо-Лела, испод овог кишобрана налазе се три четвртине југословенске књижевности.”

После неколико година, иста се сцена понавља у Београду. На Теразијама, стоје испод једног кишобрана

Дучић, Ћипико и Војислав Јовановић – Марамбо.

Марамбо, који је знао за ову Дучићеву доскочицу, тек ће рећи:

“Испод овог кишобрана налазе се три четвртине југословенске књижевности.”

“Потпуно тачно! – узвратио му је Дучић. – Ви сте нам пришли, али се проценат књижевности није повећао.

*

Данте Алигијери

Прича се да је Данте имао невероватно добро памћење.

Једнога дана срео је човека који га је упитао:

- Које је најбоље јело?

- Једно јаје – одговори песник.

Годину дана касније, исти пролазник срете Дантеа и упита га:

- Са чиме?

- Са сољу – спремно одговори Данте.

*

(Анегдоте са сајта Мудре мисли) 


Powered by blog.rs