Trun smo i tren

Љубави која долазиш, љубави која одлазиш...

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 16:08

Quei giorni perduti a rincorrere il vento

a chiederci un bacio e volerne altri cento

un giorno qualunque li ricorderai

amore che fuggi da me tornerai

un giorno qualunque ti ricorderai

amore che fuggi da me tornerai

e tu che con gli occhi di un altro colore

mi dici le stesse parole d'amore

fra un mese fra un anno scordate le avrai

amore che vieni da me fuggirai

fra un mese fra un anno scordate le avrai

amore che vieni da me fuggirai

venuto dal sole o da spiagge gelate

perduto in novembre o col vento d'estate

io t' ho amato sempre , non t' ho amato mai

amore che vieni , amore che vai

io t' ho amato sempre , non t' ho amato mai

amore che vieni , amore che vai.

Fabrizio De Andre

*** 

 Тих дана прохујалих са вихором,

У тражењу пољупца и жељи за стотинама њих,

Једног дана сетићеш се.

Љубави која бежиш од мене, вратићеш ми се.

И ти која ми, са очима друге боје,

говориш исте речи љубави,

за један месец, за годину заборавићеш их.

Љубави која долазиш, од мене ћеш побећи.

Дошла са сунца или залеђених плажа,

изгубљена у новембру или летњем поветарцу,

увек сам те волео, никад те волео нисам,

љубави која долазиш, љубави која одлазиш...

Умор

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 22:43
http://www.dodaj.rs/f/1K/121/3YhArr2o/umorvmdt5.jpg
(Хвала мом дивном пријатељу Хогару што је још 2006. осликао мој романтични "Умор")

Код кројача

Пријатељи — Аутор trunsmoitren @ 20:19

 http://www.dodaj.rs/f/T/Ht/35H33Mf0/ukrstenice.jpg

Добар дан! Да ли је ово кројачница љубавних прича?
Наравно. Добродошли! - уз осмех на лицу  одговори кројач Љупри подижући поглед са електронског  сокоћала за шивење.

Желела бих једну страствену љубавну причицу, причу за сваки дан, за увек.

Желите нешто модерно, провокативно, свечано? Имамо дивних прозирних материјала, провидних прича, модела који у потпуности разоткривају истину.
Нешто лелујаво или припијено?

Не, ја бих нешто посебно, заводљиво, романтично, али да буде за сваку прилику и стварно. Мало да скрива, више да открива, нешто што прошлост може да покрива.

Изнад колена, испод колена, испод сваког нивоа?

Па не знам, важно је да оставља без даха, да плени. Да се издваја као прва од свих наредних прича, а да не открива да је последња након свих промашених.

Смем ли препоручити ову са дубоким "V" изрезом? Ову дугачку која ће се сасвим сигурно још дуго вући за вама?

Не, то је већ виђено, а ја бих невиђено. Не желим белу, свечану... Имате ли неку кежуал варијанту?

Разгледајте! Љубавне приче израђујемо типски, у конфекцијским бројевима. Мада додајемо шљокице, епитете, кратимо, продужавамо, подвијамо, увијамо, струкирамо по жељи и потреби.

Желим да буде скројена само за мене. Уникатна. Да истиче моју - личност.

Како сте само дивни, божанствени, истанчаног укуса! Знате шта желите. Ту смо за вас. Само... То ће, бојим се, скупо да вас кошта.

Не питам за цену.

Онда ћу морати да вам узмем меру.

Тако сте лепи.
Хвала.

Будите мирни! Таааааако. Сада ћу можда морати мало да вас убодем.

Јаоj, ово голица..!

Ништа ви не брините, свршиће ово мајстор Љупри очас посла.
Готово.

Желите ли да вам пришијем још нешто, за крај?

Аутор: Јанакис 

http://pogledizugla.blogspot.com/2012/10/kod-krojaca.html#ixzz28vCRwBbF


120-годишњица рођења И. Андрића

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 21:55

http://www.dodaj.rs/f/3s/7s/39T40YDw/ivoandric-2012-gugl.jpg 

Србија је ове године обележила два јубилеја – 100 година од објављивања Андрићевог првог књижевног рада (у часопису “Босанска вила”) и 50 година откако је добио Нобелову награду, а данас и 120 година од његовог рођења. 

" Док год има мрака, има и сванућа!"

" Сви прави животи су лепи и тешки."

" Све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи потпуно исправити, али и никад не смемо престати да их исправљамо."

" Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напред,

али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућим и подношљивим."

Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава."

"Та жена се је звала Непомућена Радост Живота,

али то је у језику којим је моја душа говорила била једна једина звонка ријеч. 

С том женом сам урекао састанак, усред града, у по бијела дана.

Ја сам дошао. Она није дошла.

Чекао сам је. Чекао сам је најприје стрпљиво и весело, а онда све немирније и теже.

Сати су пролазили, а ја сам као уклет шетао на углу гдје ме је рочила невјерна жена.

Моје чекање је прелазило у очај.Заклињао сам се да ћу отићи не окренувши се, али сам се са угла враћао:

само још једном! И шетао сам поновно.

Стало ми се привиђати. Жена која је долазила имала је њен ход. Друга је ималa њену хаљину. У треће сам видио њен накит на врату.

Али ње, ње није било.

То је страшна жена. Ја мислим да она ужива у туђим мукама и да стотинама људи заказује у исти сат састанке

и да је на стотину углова чекају, носећи мучне сате као жеравицу у утроби;

она стоји, негдје на крају града, иза прозора,

и спокојна лица укочено проматра поља која се мраче. "


Школа

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 12:35

http://www.dodaj.rs/f/2F/ea/27zit9oA/skola-kako-je-vidimo.jpg

(Slika sa interneta) 

"Сви знамо шта је то школа и шта се у школи ради. Ту се учи, стиче знање потребно за живот, решавају тешки и озбиљни задаци, савладавају разне науке и вештине: од науке о језику до физичке културе. То је, дакле, веома важна и озбиљна установа. Очекивали бисмо, стoга, да тако важна и озбиљна установа има и важно озбиљно па чак и строго име. Али – ништа од тога!

Изненадићете се кад сазнате шта, у ствари, значи реч школа, или боље рећи, шта је некада значила.

Вероватно сте већ чули да школа није наша реч. У наш језик преузета је из латинског (стари Римљани говорили су схола) са значењем „ училиште“, које и данас та реч има.

Но, пре тога стари Римљани преузели су је од Грка, а у грчком језику реч схоле, у почетку, кад је настала није значила „училиште“ већ нешто сасвим друго;чак, могло би се рећи, и супротно од онога што данас значи.

Схоле је у старом грчком језику значило – „ доколица“, „беспослица одмор“, „забава“!

Питаћете се, сигурно, како то. Зашто су стари и мудри Грци своја училишта сматрали беспослицом, доколицом и забавом?

Ево како је то било.

У почетку, школа у Грчкој није била оно што ће касније постати – у тој земљи и другде по свету: установа за образовање омладине.

То је испрва било место где су се окупљала докона деца робовласника да заједнички проведу време у игри и забави. Отуда онда и назив „ доколица“, „забава“.

Школа је, дакле, у почетку била – забавиште. Касније се ту почело озбиљније радити и учити.

Нарочита пажња посвећивала се телесном вежбању – гимнастици. И управо по томе што су се ђаци у старим грчким схолама бавили гимнастиком, једна врста школе, која и данас постоји, добила је назив - гимназија. Гимназија је, дакле, „школа гимнастике“, мада се у наше време ученици најмање баве гимнастиком.

Гимназија је потекла од речи гимнос, што значи – „го“, „наг“, „неодевен“.Стари Грци, наиме, изводили су телесне вежбе голи без одеће. Према томе је онда и настала гимнастика, што је у слободније преводу значило „ голишање“.

Тако су, ето, од „ доколице“ и „ голишања“ настале две озбиљне речи и две у животу свакога човека веома важне ствари: школа и гимнастика."


Kрик - Б. Црнчевић

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 21:27
http://www.dodaj.rs/f/1i/Z6/1qiZPrdO/krik-crncevic2res.jpg

Мегдан деле два јунака силна: дели-Цонга и дели-Новаче

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 11:33

http://www.dodaj.rs/f/3S/Qr/2SALLaut/novak-as.jpg

Мили Боже, чуда великога,

кад cе шћаше у Мелбурну граду,

на Земљиној јужној полулопти,

кад се шћаше Земља да окрене,

да се врти од сад наопако!

Све због једне жуте лопте мале

што се туче лопатом по пољу,

од спортиста – светских великана!

 

Намери се јунак на јунака,

Дели-Роже од Швајцарске стране

на нашега Типсаревић Јанка.

Гонише се летњи дан до подне

усред зиме 2008.

по тениском пољу великоме.

Гонише се пет сетова целих,

у свакоме по дванајест гејма,

у петоме још и више беше.

 

Лопту туче Роже Федереру,

где удара ту трава не расте!

Враћа Јанко колко има снаге,

неку врати а неку батали!

Лопту туче Типсаревић Јанко,

где удара ни судија не зна

а камоли јадни Федереру!

Трче оба по целом мегдану

кано да ће једва останути,

својој деци образ сачувати. 

Гонише се летњи дан до подне

да ниједан победио није!

Дојадило вили Приморкињи

те намигну двапут Федереру,

не били се мегдан окончао!

 

Аој, вило, нигде те не било!

Што превери српску веру тврду,

католичку загризе јабуку,

католичку јали протестантску!?

Дабогда ти у грлу запало!

 

Него Роже јунак од мегдана,

и сам рече Типсаревић Јанку

да је штета што нијесу оба

на трон славе једнако попети –

јер је тако устројено било.

Оста мегдан да се овај памти,

Од сад, засад, сутра и довека!

 

Него вила Федерера клела,

заклињала Светим Антонијем,

и шиптарском матером Терезом:

„Са Србима не замећи кавге,

јер ти више помоћи не могу.

Срби су ти лоптице јунаци

каквих нигде у Јевропи није

А камоли у земљи кенгура!“.

 

То Рожеу врло жао било,

не могаше срцу одолети,

нити срцу нити доларима,

те на мегдан опет изилази,

ником другом него Ђоковићу,

млађаноме српскоме јунаку,

кој’ од себе гради комендију

не би ли се забавила раја

која гледа како се он спрда

са Надалом или Шараповом.

 

Како Роже на мегдан изађе

Новаче му потеже рекета,

растури га у три сета равно.

Није вила ни макла се била

А Федерер пропануо славно.

 

То се прочу кроз сва четир’ царства

да Новаку више премца нема.

Закукаше светске главешине,

од бизниса велики мудраци.

Ето њима јада изненада,

де Новаку противника нема.

 

Но им вила опет добра била!

Показа им црног Арапина,

Из Ле Мана францускога града.

Силан јунак на овоме свету,

Вилфрид Цонга од оца из Конга!

Разбио је Едија Мареја

и великог Надал Рафаела,

који прсте у дупе завуче

пре него ће лоптицу да туче.

Лукави га Саркози послао,

не бил’ Србу мог’о наудити!

 

Мегдан бију Цонга и Новаче

у недељу кад им време није,

у недељу на Светога Саву,

у Мелбурну насред стадиона,

где се сјати сто хиљада душа,

многи Срби и многи Французи.

Сви у дреку, сваки за својега!

 

Залуд вика повелика беше,

не могаше Цонга одолети

Ђоковићу – планинском соколу!

Озноји се црни Арапине,

ударајућ’ и здесна и слева

и свакакву лопту више главе.

Ал’ Ђоковић на све одговара,

кад у ћоше а када у мрежу!

 

Време мало затим потрајало,

борише се три-четири сата,

Оста Новак јунак од мегдана! 

Стаде цика широм стадиона.

Радује се и старо и младо

Што је Србин најбољи на свету.

Још се више по Србији слави!

 

Светог Саву Србљи прослављају,

и уз њега Ђоковић Новака!

***

Пре четири године и ова је умотворина непознатог песника красила мој блог. 
Видевши да данас Новак и Цонга опет изађоше на мегдан,
одлучих да и ову песму ставим на увид онима и који је до сада нису прочитали,
да се подсетимо славнијех времена и призовемо нова, ништа мање славна.

Излож(б)ите се, молим (илити: хомо хомини хомић)

У почетку беше реч — Аутор trunsmoitren @ 15:52
 http://www.dodaj.rs/f/6/4W/2Y6rF7IN/stanje-nacije.jpg 
(Слика са интернета) 

У мојој малој, поносној земљи на брдовитом Балкану отворена је једна изложба. Отворили су је неки много поносни људи. Они се поносе, а мене обузима стид.

 

У име тобожње уметности и уметничке слободе ова изложба вређа пре свега верска, а потом и национална  осећања бројних становника земље у којој је отворена: ово прво зато што су највеће светиње, Бог, Богочовек и Богородица, извргнуте руглу, а ово друго - зато што се изложба догодила у мојој отаџбини и у граду коме припадам више него било ком другом на свету.

 

Волим своју отаџбину и домовину (и те две помало старомодне и све ређе коришћене речи) зато што има традицију, зато што је православна и зато што, како каже Љ. Симовић,"није шака пиринча да је позоба свака врана".

Волим и оне неписане, Божје законе који постоје откако постоји човек и откако нам је Бог дао слободу избора. И ја сам изабрала.

 

У мојој домовини верује се у Бога и у човека, а то подразумева и веру у спајање две раздвојене половине, мушку и женску, које се стапају у љубавном чину како би дале Богу Божје и цару царево.

 

Вера у Бога, наравно, проповеда љубав: љубав према Богу, а то значи и љубав  мушкарца и жене, пре свега супружничку љубав, љубав према деци, пријатељима, човеку уопште, природи.

Љубав према Богу, међутим, искључује истополне бракове, јавно промовисање разврата и парадирања те врсте.

Прави верник, чак и ако не иде редовно у цркву, али осећа присуство Бога свуда, гнуша се истополне љубави и не може је ставити у исти ранг са љубављу према особама супротног пола. Заправо, може, све до тренутка кад тај однос прерасте у сексуални, али после тога – не.

 

Без обзира што хомосексуалне склоности одувек постоје, никада та "популација" није оволико нападала традиционалне, исконске вредности човечанства, и никада јој политика и медији нису у овој мери помагали. Ми, у чијим рукама нису медији, о томе можемо се изјашњавамо ређе и тише.

 

Радост једног хришћанина, муслимана, Јевреја и осталих верника не подразумева медијску промоцију, већ лично задовољство које верујући човек  осећа због сједињења са Богом, због чега не захтева оглашавање на сва звона нити организовање којекаквих парада, jер љубав није парада, нарочито не парада на којој се велича истополна љубав.

 

Актуелни заговорници тзв. демократских вредности (они који, говорећи о слободи, уништавају свет физички, економски и морално) замењују тезе и провоцирају људе који желе да живе онако како су живели њихови преци, бранећи породицу и достојанство. 

 

Зар није један од највећих проблема данашњице то што господари света промовишу власт мањине над већином, примењујући оно познато "завади па владај", тако што омогуће да свуда завлада мањина (коју држе у шаци)? 

Принцип је једноставан: од јабуке се одузме један гриз (пре него што се претвори у залогај), завади се са остатком јабуке и одреди се да тај гриз управља оним већим делом?

Проста рачуница, без обзира што ту нема логике, морала, смисла, зар не?

И то се онда сматра храброшћу и подвигом.

 

Храбро је – зар?- признати да си другачији, макар пропагирао накарадне вредности.

Дођи јуче па да ти поверујем!

 

Храброст је, кажу, признати да си геј или лезбејка.

 

А шта ако ниси храбар, тј. ако ниси геј?

Стиди се и ћути ако ниси модеран и храбар да волиш особу истог пола! Шејм он ју!

 

Шта ћу, онда, на пример ја, која нисам толико храбра па сам стрејт, кукала ми мајка, и не сматрам да је нека храброст признати свету своје хомосексуалне аспирације?!?

 

Ја, ето, мислим, да то није храброст, већ егзибиционизам. Или, можда, и јесте  храброст, али ако то признаш онима које поштујеш, а не тамо неким Америкама, Европи, разним унија(ти)ма и њиховим саветима који ће здушно да те бране од твојих "примитивних" и недемократски настројених сународника, па макар и бомбама или отимањем свете земље.

 

Зар нису једнако храбри кад другима признају истину и они који воле некога ко им по годинама или по социјалном статусу не приличи?

Зар није храбра, на пример, жена која признаје своју љубав према знатно старијем или знатно млађем мушкарцу или према некоме ко је ожењен?

Зар није храброст признати да нема љубави у браку, уколико је тај брак склопљен на брзину или због других? 

Зар није храброст прекинути било коју фарсу?

Зар није једнако храбро рећи да није уметност оно што вређа морал?

Зар није једнако храбро рећи истину у очи онима који бране и намећу другима лаж?Зар није храброст волети искрено и непрорачунато? 

Зар није храброст не возити скупа кола, не облачити фирмирану гардеробу, не заводити никога из чистог хира или због рецке, не обмањивати никога због сопствене добити, и то у свету у коме се све мери скупим колима, фирмираном гардеробом, изиграним осећањима и злоупотребљеним поверењем? 

 

Зар данас није највећа од свих храбрости - живети мирно, часно и поштено, и то од сопственог рада?

 

Нико не брани никоме да у своја четири зида води љубав с ким хоће и како хоће, све у шеснаест - уз кама сутру, фенг шуи, тумачење хороскопа, медитирање, шармирање, са или без шампањца!

Љубав није естрада, већ интимни чин. Све телесно што се дешава између два бића која воде љубав - треба да виде само они и - Бог, и нико више.

Све друго је егзибиционизам, лечење фрустрација и комплекса. Зато и постоји јавни морал, који је успостављен ради очувања људског достојанства. А људско достојанство је лепо. Нешто најлепше у човеку.

 

Лепота је  врхунска вредност и у уметности. Лепота са великим Л.

 

Обожавање Лепоте никоме не ускраћује право да призна како је лепота присутна и у бићима истог пола. 

Елизабет Тејлор, Ава Гарднер, Софија Лорен, Моника Белучи и многе друге познате и непознате жене изазивале су безброј пута у мени дивљење, могла бих рећи и занос.

«Како су Бог, Природа и родитељи били издашни стварајући такву телесну лепоту!», често би ми пролазило кроз главу. »Боже мој, могла бих сатима да гледам та лица или тела, исто као што посматрам море, планину прекривену снегом, житна поља како се таласају, или пак лице, руке или очи мушкарца због којег ми се, како би то Ракић рекао, "сваки живац растресе и надме и осећају надођу ко плима», па «затрепери сва моја снага". Могла бих сатима да горим и да не жалим што ћу изгорети. 

 

Но, опијеност нечијом лепотом није исто што и сексуална жеља за њим, а камоли сам сексуални чин, и ту почиње разлика између мене и оних који бране свим силама ове срамне параде у чији су назив уденули и дивну реч - понос, која би се, да је људско биће, ни крива ни дужна себе постидела.

 

Мој понос је другог кова. Ја се, ето, поносим тиме што сам део већине у Србији, оне већине која је против парада. Део већине, али не део масе, јер маса не мисли својом главом, већ део оне већине која је привржена тлу са којег потиче, његовим коренима и традицији, његовом моралу, и која не тражи друго небо и друго сунце.

То значи да већински део становништва ове земље сматра срамотном и тзв. параду поноса и изложбу тзв. уметнице којој ништа није свето, па ни уметност којом је дошла да и нас просветли.

Ако ћемо право, ни Микеланђело ни Леонардо, чије је опредељење, кажу, било  хомосексуално, нису се подсмевали Богу нити су га представљали као хомића, већ су стварали у његову славу, и остали су упамћени највише по уметничким делима на којима су призори из Библије.

На тим сликама, цртежима и скулптурама нема богохуљења, већ само дивљења Божјем делу – природи, људима, грађевинама.

Зато су они и данас, и увек ће бити – велики уметници, за разлику од «уметника» чији Христос носи штикле и чија је Богородица представљена као блудница.

 

Нека ти уметници стичу слободу у земљама у којима Бога више нема, јер су га сахранили! Ако има таквих земаља, нека тамо излажу јер, како рече Достојевски, «тамо где нема Бога, све је дозвољено», па и оваква уметничка слобода, коју својим присуством не ограничавају нити понижавају српски полицајци.

За такве уметнике и њихове обожаваоце двери Србије су затворене.

Свет им је – гле милине, ширине и слободе!- отворен, и ја им желим срећне путе! Нема љутиш!

 

А ја ћу остати у Србији у којој су пожељне изложбе класичних школа и понеке модерне, изложбе чије поставке не вређају ни човека ни уметност на какву смо навикли – јер уметност и постоји да би у нама будила оно што је најплеменитије и најлепше.

 

Ово је земља у којој дете има два родитеља, и ниједно од њих не ословљава са «родитељу», већ са «мајко» или «оче», или пак, савременије, «тата» и «мама», и тако треба и да остане, па макар цео свет, у име тзв. равноправности полова, избрисао из својих речника те две најчудесније речи за ословљавање бића која су једино способна да природним путем продуже људску врсту.

 

Ово је Србија, драги Срби!

Ово је земља у којој су рођени и којој су мишљу и срцем припадали Свети Сава, кнез Лазар, деспот Стефан Лазаревић, владика Николај, краљ Петар, Никола Тесла, Михајло Пупин, Милутин Миланковић, Мирослав Антић, Десанка Максимовић, Новак Ђоковић...

Ово је земља у којој је рођен и онај који је дозволио да хришћанство смени многобоштво и обожавање идола - цар Константин.

 

У овој земљи нису рођени они чију мисао и стваралаштво заиста ценим и чијој се уметности, генију или лепоти бескрајно дивим: ни Сократ, ни Платон, ни Александар Велики, ни Микеланђело, ни Леонардо, ни Оскар Вајлд, ни Артур Рембо, ни Чајковски, ни Пол Верлен, ни Шекспир, ни Лорка, ни Одн, ни Алмодовар, ни Бој Џорџ, ни Фреди Меркјури, ни Елтон Џон, ни Рики Мартин, ни Киану Ривс, ни Кенан Имирзаглиоглу, ни Сапфо, ни Џоди Фостер, ни Вирџинија Вулф...

 

У овој земљи нису рођени ни Клинтон, ни Обама, ни Вестервеле, ни Меркелова, ни Саркози, ни Ештонова, ни Мејџори, ни ини.

 

Ову земљу волели су К. Јиречек, Ј. В. Гете, А. де Ламартин, браћа Грим, А.С. Пушкин, Л. Ранке, Х. К. Андерсен, В. Иго, М. Горки, С. Бекет, Г. Аполинер, А. Рајс, пуковник Н. Рајевски, Ф. Д`Епере, П. Хандке, О. Фрајзингер...

 

Ово је земља која је одувек кућа на путу и као таква, бременита недаћама.

 

И ја је волим. Свим срцем. Такву каква јесте.

 

Волим је јер трпи и оно што мора и оно што не мора; и оне који је воле и оне који је не воле; и оне који је псују и оне који је величају; и оне који би да оду а никад неће отићи и оне који би да у њој оставе кости; и оне који је унапређују и оне који је уназађују; и оне који је куну и оне који је благосиљају; и оне који је бране и оне који је нападају; и оне који се воле и оне који се мрзе; и оне који је уништавају и оне који је спасавају; и оне који је насељавају и оне који је расељавају; и оне који су другима вуци, и оне који су другима људи, и оне који су другима – други.

 

Избор постоји, у сваком случају.

Без обзира да ли сматрате да је хомо хомини лупус или је хомо хомини – хомо (једна наша пословица управо тако гласи - да је човек човеку човек, за разлику од оригиналне, латинске, која каже да је човек човеку вук), једно је извесно: хомо хомини хомић нон ест.


Мили Боже, чуда великога!:-)))

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 21:10

stopala-uspavana.jpg 

(Слика са интернета) 

Мили Боже, чуда великога!

Или грми ил се земља тресе

ил` удара море о брегове?

Нити грми, нит се земља тресе,

нит удара море о брегове,

већ то трамвај иде Немањином.

 

Како иде, весела му мајка-

по три троле у даљину скаче,

по три у даљ, по две у ширину,

а по једну сад горе сад доле.

На станици свакој битка славна

ко ће први ући у трамваје.

 

А кад човек у тај трамвај уђе,

на улазу кондуктер- девојка:

на глави јој капа умазана,

испод капе косa нечешљанa.

Блуза масна, руке неопране,

те издаје карте натенане.

По две карте на минут издаје,

сваки други минут се одмара.

 

Да је коме стати па гледати,

имао би зашто да се чуди:

места има за шездесет људи

а унутра три стотине душа.

Измеша се и старо и младо,

изукршта и ноге и руке.

Џепароши раде на све стране,

под клупама ситна деца седе,

на клупама по петоро људи

а остали на ноге лагане.

Једно другом газе на жуљеве,

испод ребра лактове гурају.

 

Ту се један јунак задесио

десном ногом на левој платформи

(лева му се још по задњој вуче).

Други гурну ноге кроз пенџере,

трећи јунак и ноге и руке.

Једном само глава у трамвају-

тело му се по ваздуху клати,

а четврти све је надмашио -

зубима се за мигавац држи.

 

У трамвају цика, плач и вика.

Сви путници очи избечили,

мислиш: судњи дан им одзвонио.

 

У трамвају, стари људи памте,

беху некад шипке за држање,

али сада од силнијех шипки

само једна здрава останула -

држи шипку сто педесет људи.

 

Трамвај шкрипи, трза, цима,тресе,

па настаје звека и звоњава.

То путници губе равнотежу,

јуначким се главам сударају.

 

А кад стигне последња станица,

тужно ти је очим погледати :

кад излазе људи из трамваја,

неком нема на ципели ђона,

једном фали лева ногавица,

а другоме и оба рукава;

један уђе у новом оделу,

а изађе у гаће купаће. 

Остала му од целог одела

два-три конца танка, дуга,бела.

 

И то тако бива сваког дана,

све до мрака, а од јутра рана.


Аутор непознат
Давне 2007. године, када сам на "Тргу чуда" почела да објављујем "Чуда језика"; ово је било прво: песма створена у духу народне књижевности, у десетерцу и са епским елементима. Ни тада, као ни сада, нисам знала име аутора који је, судећи по свему, у жељи да песма буде што аутентичнија, можда и желео да остане анониман.

Било како било, песма није изгубила на актуелности од дана кад је настала до данашњих дана, и судећи по свему - увек ће бити актуелна. 


Сатови за математичаре

Осмех у речи и слици — Аутор trunsmoitren @ 17:17
sat-za-elitne-matematica.jpg
http://www.dodaj.rs/f/2a/10h/3tc5tPZf/sat-matematika-devetke.jpg
(Слике са интернета) 

Време које се скаменило (илити: пирамиде) (11. део)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 22:53

http://www.dodaj.rs/f/3S/uM/2AzO3kw5/giza-piramida-res.jpg 

Постале су да би биле место починка великих фараона, и остале су ту да би, као њихова постојбина, сведочиле о снази, прецизности и несагледивој лепоти људског ума, али и о вештини људских руку и истрајности у раду.

У њима су наталожени вера, нада и оданост египатског народа свом владару и врховном божанству; зној фелаха и генијалност пројектаната; камен довучен на волшебан начин из египатских планина и исклесан као да су древни Египћани имали снагу дивова  и механизацију савременију од оне коју сматрамо најсавременијом.

Пирамиде – споменици и уметничка дела, опипљиве а несагледиве, трошне а неуништиве, подсећање и тајна, вечита су инспирација и неизбрисива успомена свих којих су икада ишта о њима чули и, нарочито, оних који су их видели. Зато је неко и рекао да се човек боји времена, а време древних пирамида.

Као и сваки просечан туриста, била сам на платоу у Гизи, до кога сам стигла пратећи Шарм ел Ахрам[1] .

Од стотинак пирамида које су некада постојале на седамдесетак км од Каира до пустиње остале су четири: Кеопсова (највећа), Кефренова ( Кеопсов син) и Микеринова.

http://www.dodaj.rs/f/3Z/98/42yhdown/gizasfinga3res.jpg 

Над њима бди Сфинга која и данас својим каменим погледом улива страх и изазива  дивљење.

Сусрет са Сфингом посебна је светковина. Приђемо ли јој, осетимо се сићушним и немоћним јер она својим лављим телом од 73, 5 м апсолутно господари тим простором, чувајући гробни сан фараона.

Неки научници сматрају да је је антропоморфни део њеног тела, глава, заправо глава фараона Кефрена, а други да је то кип Амона Ра са кобром на врху главе. Тело лава симболизује снагу фараона.

Сфингин нос је окрњен. Има оних који тврде да су га окрњили Наполеонови војници који су вежбали гађање, а има и других који сматрају да је то резултат температурних разлика, смене топлоте и хладноће, услед чега долази до скупљања или ширења кречњака.

Иако је за Кеопса чуо готово сваки иоле образован човек, чињеница је да се о његовом животу и изгледу мало тога зна.

У каирском музеју чува се његова једина статуета висока целих седам центиметара, и то је све о великом фараону коме је посвећена највећа пирамида, дугачка и широка по 230 м и висока 146. Када се ти бројеви помноже са милион, добија се магични број који означава раздаљину Земље од Сунца, оличеног у Амону Ра.

Ово камено здање тешко је 6,5 милиона тона и начињено од 2, 3 милиона камених блокова између који се не може ставити ни лист папира.

Немачки научници су 1993. пронашли четврту просторију у пирамиди, али до данас није није из ње ништа изнео, иако није немогуће да се тамо налази Кеопсова мумија и његово благо.

http://www.dodaj.rs/f/1L/Kc/1HRzJy5g/giza-piramideres.jpg 

Кажу да је Наполеон проценио да би од камења уклесаног у ове три пирамиде могао да се сагради три метра висок зид око Француске.

Кад смо већ код Наполеоновог царства, ред је да кажемо да је управо ова, Кеопсова пирамида, била највећа грађевина на свету до изградње Ајфелове куле, 1889. године, а од 1931. године њену “владавину” је потиснуo Емпајер Стејт Билдинг у Сједињеним Државама. Сада је и он малi у односу на неке огромне зграде од челика, гвожђа и новца.

Научници тврде да је у време грађења пирамида Нил протицао близу платоа Гизе,и да је због тога било лакше довожење материјала из Горњег Египта, али ми никако није јасно какви су морали бити ти бродови и какви су били ти људи који су утоваривали и истоваривали онолике громаде камена, и након тога их постављали на ову величанствену грађевину.

Пирамиде је градило преко 100 хиљада људи, а унутар њих налазе се бројни лавиринти како би спречили пљачкаше да лако дођу до блага. Иначе су углавном грађене од пешчаника који се могао наћи у оближњим мајданима.

Бројне су приче о проклетству египатских фараона:Улаз у Микеринову пирамиду откривен је 1922.године. Постоји легенда да је Микерин бацио проклетство да ће првих двадесет и двоје који уђу у пирамиду умрети страшном смрћу. Сам Дејвидсон, научник који је открио улаз у пирамиду, умро је у болници у страшним мукама, а у том тренутку је нестало струје у целом Каиру.“

Ове пирамиде некада су биле обложене алабастером, захваљујући коме су ноћу светлеле и виделе се издалека. Захваљујући том сјају биле су једно од три места која су космонаути могли да виде из свемирских пространстава (поред Кинеског зида и Свете Горе, иако Света Гора нема струју) .

Но, то више није случај. И владари и обични људи скидали су алабастер са врха пирамида како би га ставили на џамије или приватне куће (кажу да је алабастером прекривена и највећа џамија у Каиру, џамија Мухамеда Алија, копија цариградске Аја Софије.

http://www.dodaj.rs/f/h/8K/2oVjRhR3/giza-brod.jpg  

Поред Кеопсове пирамиде видели смо и велико удубљење у коме је некада био огроман сунчани брод који се и данас може видети у засебном делу за који се улаз плаћа, као и улаз у ту пирмиду.

Уместо тога изабрала сам да уђем у пирамиду чије је стражаре било лако потплатити - свако је дао по неколико фунти и могао је чак и да слика онај бљештави мермер унутра.

Улазили смо чучећи, милећи и бауљајући, а тако је једино могло и да се изађе. Не би ме изненадило да је неко том приликом добио и упалу мишића.

Надала сам се да ћу унутра видети неки саркофаг, цртеж или неколико хијероглифа, али ништа од тога - само глатка испрљана белина камена и изненађена лица туриста који је гледају и осврћу се око себе, сликају се и једва чекају да изађу напоље, на тропску врелину и сунце.

http://www.dodaj.rs/f/18/qo/2bx16Tnq/giza-unutrasnjost-pirami.jpg 

(Унутрашњост пирамиде) 

Неки тврде да ваздух у пирамидама има чудесно дејство, да подмлађује и има посебну енергију, те да управо због тога многи долазе на то место. Но, ја нисам приметила да ме је тај боравак подмладио, али је сигурно да ми је пружио једно несвакидашње искуство и мирис вечности – устајали, згуснут, тежак, онај од кога се може изгубити (или бар отежати) дах.

Помишљам на то како је поред тих истих пирамида некада прошла и Света Породица када је из северног дела пустиње левог крака Нила, прешла на десну обалу реке, о чему сведоче отац и син Драган и Стефан Дамјановић, први хришћани из Европе у истраживачком ходочашћу на целом библијском путу Свете Породице (http://svedok.rs.mali-isus-rukom-zadrzao-planinu), а како сада пролазе хорде туриста којима је циљ да фотографијама овековече присуство на том месту, не зато што би желели да ту векују, већ зато што су се ту дешавала чуда, и што су призори који се и данас могу видети – подсетник на некадашњих седам светских чуда старог света, или пак зато што су туда прошле и свете стопе.

Помишљам на то колико сам далеко од Победника, Калемегдана, Авалског торња и осталих чудеса Београда и Србије, а како постоји нешто што видим, мислим и осећам и на том месту – тајном овијена Лепота, свест о важности свих путева на којима смо били и свих сазнања која смо стекли и повезаност времена прошлих и тренутка садашњег, чији сам и ја делић.

Виолета Милићевић 

[1] Пут којим се иде до пирамида.


Ружа и лептир

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 21:55
http://www.dodaj.rs/f/3M/E/3RmmRSmJ/leptir-res.jpg

Момо о очекивању чуда

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 21:40

http://www.dodaj.rs/f/21/zl/2E8saFeG/alisa628.jpg

(Слика са интернета) 

Стално се надам да ће се догодити чудо.

Сваког јутра будим се са осећањем да ће се догодити нешто невероватно лепо. Обично се и догоди. И када се не догоди, добро је да се то чека.

Ја сам господар свог чуда: лепо чудо о којем говорим зависи искључиво од мене. Оно се дешава на платнима на којима сликам. Када сте у тој причи, чуда су увек могућа.

Када станете пред празно платно, са четком и бојама поред себе, имате исте шансе какве је имао Тицијан, Моне, било ко. То је увек један квадрат белог платна и иста четка у руци.

Онда чекам да се догоди чудо, да се боје распореде на одређени начин који ће открити лепоту и суштину мог бивствовања на свету, који ће сведочити о неком обојеном тренутку мог живота и када мене више не буде, са зида нечије собе, не мора са музејског зида по сваку цену.

Ако направите чудо, оно ће увек бити чудо.

Ако ме питате да ли сам успео у том чуду, рећи ћу вам да, наравно, нисам. Али лепо га је очекивати.

 Момо Капор

(Национална ревија, бр.19)


Последња игра лептира

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 11:01
http://www.dodaj.rs/f/16/1C/3DZXLd94/posldnja-igra-blippor.jpg

Братислава: писмо, глава, круне и НЛО (5)

Процес — Аутор trunsmoitren @ 10:28

http://www.dodaj.rs/f/3X/YY/KARh3De/paparacor.jpg 

Лево од Главног трга на коме се налази бронзани француски војник, налази се и натпис са именом Људевита Штура.

За словачку књижевност, а посебно писменост, Људевит Штур је оно што је за нашу књижевност Вук Караџић, с тим што је поље Вуковог деловања било много шире, али по питању увођења народног језика у књижевност – сличност ова два културна прегаоца из времена романтизма је очигледна.

http://www.dodaj.rs/f/3F/aK/3HLdW4xv/ljstur.jpg

Људевит Штур, филолог, окупио је око себе бројне културне посленике који су били носиоци националног препорода, и који су поставили основе савременог словачког књижевног језика, утемељеног на средњословачком дијалекту.

Штур je написао 1846. године Граматику словачког језика и бројне филолошке расправе из словакистике.

Скренемо ли поглед са тог натписа, угледаћемо испред себе мноштво круница боје злата утиснутих у камене плоче. Те крунице показују пут којим је некада пролазила поворка која је пратила управо крунисаног владара.

Први угарски краљ крунисан у Братислави, тадашњем Пресбургу, био је Максимилијан Други, 1563.

Крунисане главе имале су величанствене и свечане церемоније приликом крунисања. Том чину претходили су витешки турнири на коњу или борбе на Дунаву, позоришне представе и уличне забаве за широке народне масе.

После церемоније, краљ је пролазио градом  све до Главног трга и фрањевачке цркве, где су га дочекивали војници на коњима. Након тога краљ је на коњу јахао до порте катедрале светог Мартина, где је полагао заклетву. Затим је одлазио до Дунава, где се, попевши се на узвишицу и подигавши мач на све четири стране света, заклињао да ће бранити земљу од непријатеља. Тиме се завршавао званични и почињао је свечани део.

http://www.dodaj.rs/f/3r/nh/2OnQeimz/krunice.jpg

Трагове тог свечаног дела могу пратити и данашњи посетиоци уколико следе крунице посејане по пешачкој зони.

Традиција се одржава и данас, једном годишње, увек прве суботе у септембру, и хиљаде људи из разних делова света присуствује тим бајковитим призорима који евоцирају  историју, витешке игре и борбе, крунисање.

Видели смо и Михаљску брану (капију), која подсећа на Прашну брану у Прагу, кроз коју путник намерник може ући у град са било које стране света долазио. Приликом крунисања, краљеви су најпре пролазили кроз Црну капију, затим ишли у катедралу светог Мартина на крунисање, а онда долазили до Михаљске бране, како би се руковали са бискупом.

http://www.dodaj.rs/f/2f/TX/16W1WmkD/mihalska-brana-r.jpg

У центру града налазе се још неки објекти које треба видети, као што је Надбискупска  (примацијална) палата, испред које се налази статуа светог Георгија који убива аждаху (волим да користим те архаичне облике, кад год се помене тај светац и његов подвиг).

Данашњи изглед добила је 1871. године.На њеној фасади може се видети 150 кг тежак гвоздени бискупски шешир .

То је данас палата у којој обитава градоначелник Братиславе.

Њена унутрашњост грађена је по узору на „Дворану огледала“ у Версају, у којој је потписан чувени Пресбуршки мир (о коме сам писала).У њој се налази и збирка ретких енглеских гоблена из 17. века.Ту су некада наступали Моцарт, Бетовен, Барток и Лист.

svgeorgije

Занимљива је и прича везана за статуу Свете Елизабете, заручене када је имала четири године. Тај део приче подсетио ме је, наравно, на причу о нашој краљици Симониди, византијској принцези обећаној нашем краљу Милутину.

Наиме,  Елизабетин отац, Андрија Други Мађарски, обећао ју је Лудвигу Четвртом 1211. године. Четворогодишња Елизабета однета је у дворац у Вартбургу, где је обављено венчање 1221.Међутим, пошто је радно остала удовица, одлучила је да напусти дворац и да посвети свој живот сиромашнима и болеснима, због чега је проглашена 1235. године светицом.

Ван тог градског језгра налазе се још и Грасалковића палата, садашње седиште председника Словачке. Испред се налази велика земаљска кугла.Тај гроф, Антон Грасалковић је такође био „зверка“, саветник Марије Терезије, један од најмоћнијих људи тог времена.

У једној од тих соба је, кажу, чувени Јохан Волфганг фон Кемпелен, дворски механик и саветник, показао свој изум – справу за играње шаха, а говори се да је и сам Наполеон играо у Шенбруну тај шах.

На палати се налази и словачка застава, која има црвену позадину, а на њој, у дну, насликана три плава планинска врха, на које се надовезује двоструки бели крст. Када је председник у земљи, застава се вијори на врху палате, а када је ван земље – спуштена је. Нешто слично смо, после видели, и у Прагу.

http://www.dodaj.rs/f/1h/Cf/209a4OQ2/ufo-r.jpg

Атракција Братиславе је и Нови мост, на чијем је врху ресторан у облику НЛО –а, тј. летећег тањира. Порушено је око четрдесет кућа и велика пијаца да би се саградио мост који је заиста необична и ултра модерна креација.

Десно, преко пута, налази се Братиславски храд (тврђава), који смо посматрали само издалека, преко Дунава, као и НЛО, у који је свако од нас пожелео да уђе, али смо то оставили за следећи долазак, ако нас пут буде нанео опет тамо.

Вечност је пред нама, те је сасвим оправданa нада да ћемо једном попити кафу у НЛО – у, одакле се пружа, кажу, савршен поглед на лепоте Братиславе.

В. Милићевић 


Powered by blog.rs