Trun smo i tren

Прича о једној љубави (вечној и обичној...)

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 09:48
 "Mon histoire
C'est l'histoire d'un amour
Ma complainte
C'est la plainte de deux coeurs
Un roman comme tant d'autres
Qui pourrait être le vôtre
Gens d'ici ou bien d'ailleurs

C'est la flamme
Qui enflamme sans brûler
C'est le rêve
Que l'on rêve sans dormir
Un grand arbre qui se dresse
Plein de forces et de tendresse
Vers le jour qui va venir

C'est l'histoire d'un amour éternel et banal
Qui apporte chaque jour tout le bien tout le mal
Avec la roue l'on s'enlace
Celle où l'on se dit adieu
Avec les soirées d'angoisse
Et les matins merveilleux

Mon histoire
C'est l'histoire qu'on connaît
Ceux qui s'aiment
Jouent la même, je le sais
Mais naive ou bien profonde
C'est la seule chanson du monde
Qui ne finira jamais
 
C'est l'histoire d'un amour
Qui apporte chaque jour tout le bien tout le mal
Avec la roue l'on s'enlace
Celle où l'on se dit adieu
Avec les soirées d'angoisse
Et les matins merveilleux..."
*** 

Одлазак

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 14:56

Срце, киша 

(Слика са интернета) 

 

Оде

и претвори се у вечност.

 

Срце ти се распрсне у парампарчад,

иако те заварава да и даље куца.

Земља отвори своја недра

и испуцалим, храпавим длановима

прихвати још једно тело,

а ти наставиш да корачаш

и грлиш оне који су преостали,

све тише, тише.

 

Коме да кажеш да не знаш

како да заборавиш

и да се ниси нагледао

једне непоновљиве лепоте? 

Сви су некога изгубили.

 

Говориш,

а знаш да су изговорене речи

само празне шкољке -

бисери су дубоко у теби.

 

Наставиш да гледаш

у то непостојеће, бистро око,

да милујеш ту непостојећу, драгу главу

и љубиш те хладне дланове,

певајући у себи камену успаванку.

 

И чини ти се и даље да ће ти,

чим отвориш врата,

кренути у сусрет,

а знаш:

 

можете се опет срести

само кад и ти одеш

и претвориш се

у нечију вечност.

 

Виолета Милићевић


Теорија релативитета

Осмех у речи и слици — Аутор trunsmoitren @ 17:40
Теорија релативитета
(Слика са сајта "Вукајлија") 

Откривање Тутанкамонове гробнице (8.део)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 17:40

 Тутанкамон

Тутанкамонова златна маска (Каиро, музеј)
(Слика са интернета) 

„Када су Картер и Карнавон најзад ушли у прву гробну комору, обузело их је дубоко узбуђење, јер је протекло преко три хиљаде година откад је ту последњи пут ступила људска нога. Оно што су угледали потпуно их је ошамутило. 

Соба је без икаквог реда била претрпана безбројним предметима изузетне лепоте. Чим су им се очи привикле на тај хаос, почели су да разликују редом оне веће примерке.

Поред зида су стајала три позлаћена кревета, чије је оквире резбар украсио обличјима спљоштених животиња с главама лава,  краве или фантастичних створова који су подсећали на нилске коње или крокодиле.Поред зидова лежала је гомила растављених делова четирију ратних двоколица, потпуно окованих златним лимом и украшених украсним фигуралним орнаментима.  Чак и точкови и осовине имали су златне окове.

Највећи утисак оставиле су ипак две фигуре природне величине, које су стајале као на стражи са обеју страна зазиданог улаза. Дрвене појаве, најочевидније Тутанкамонови ликови, држале су у рукама дуге штапове и биле обучене у ланено одело, златне кецеље и златне сандале. На челу су имале знак краљевског достојанства: змију исковануод тешког злата.  Узвишене,  несхватљиве у својој отуђености,  те су појаве будиле немир и сујеверно поштовање.

У једном од бочних зидова Картер је открио још један скривени улаз.  Кад су га отворили,  ушли су у цешто мању комору,  такође испуњену најразличитијим предметима.  Лежали су у таквом нереду да се чинило да их је разбацао неки земљотрес.  Несумњиво су ту некад продрли пљачкаши,  но ипак су били уплашени или ухваћени на делу.

Само набрајање нађених уметничких дела испунило би целу књигу: довољно је казати да је начињена листа бројала чак седамсто јединица. Стога се ограничимо на кратки опис највреднијих налаза.

Пре свега, налазио се тамо велики број најразноврснијих шкриња, мајсторски израђених од злата,  сребра,  слоноваче, алабастeра, као и од абоносовог и кедровог дрвета.  То су прави бисери златарске и резбарске уметности, богато украшени инкрустацијама, интарзијама и сликама које представљају ловачке и даталистичке сцене. Те шкриње садржале су краљевеку одећу извезену златом и опшивену перлама, златне сандале,  дијадеме, украсне лукове, стреле и тобоце, свештеничку одећу од леопардове коже обрубљену златним и сребрним розетама, и мноштво других предмета.

Неизмерну вредност представљали су уз то пехари од алабастера, злата, бронзе, вазе у којима је била храна као, на пример, печене патке, као и свећњаци од злата и бронзе, у којима су се још налазили стењци од плетених ланених влакана.  Били су тамо кревети од абоносовине, позлаћени балдахини, капелице са статуетама од ливеног злата, скарабеји инкрустирани бојеном глазуром, безбројна количина накита од злата и фајанса, краљевско жезло од масивног злата обложено камењем лазурита.

Посебну пажњу заслужују многобројне раскошне столице и хоклице на склапање, које представљају права ремек-дела дуборезачког заната, украшене златом, слоновачом и шареним вулканским стаклом, са седиштима од коже с мајсторски утиснутим шарама. Међу тим столицама блистао је раскошношћу Тутанкамонов престо, инкрустиран одозго до доле златом, сребром, вулканским стаклом, фајансом и полудрагим камењем. Стајао је на лављим ногама, а приручје је имао извајано у облику крилате змије.

Засењујуће, ваљда најизворније дело египатске уметности које је икад нађено, јесте ослонац престола.  Видимо на њему у злату утиснуту престону дворану са стубовима обавијеним гирландама. На светлости сунчевих зрака који упадају кроз отвор на таваници, Тутанкамон седи слободно и природно на престолу покривеном јастуцима, ослањајући се једном руком о приручје. Пред њим стоји краљица девичанског изгледа и маже супруга уљаним мирисима. То је сцена израђена техником инкрустације, која игра суптилном гамом боја. Тела супружника израђена су од ружичасто-риђе глазуре, украс главе од фајанса боје топлог тиркиза, а одећа од сребра које се од старости превукло племенитом, пригаслом патином.  Краљевски накит блиста од злата или се прелива различитим тоновима бојеног фајанса.

Картер је био свестан колики га је огроман, одговоран рад чекао да би се обезбедило ово баснословно благо.  Поједине предмете ваљало је најпре фотографисати, прецртати и измерити на месту, испитати њихову издржљивост на додир, изнети с највећом пажњом из гробнице, упаковати и пренети у лабораторију у Каиру да би одмах били подвргнути неодложним хемијским конзерваторским поступцима. Морао је да има поред себе читав штаб научника, египтолога, историчара уметности, хемичара, огромну количину сандука, хемикалија,  аутомобила и материјала за паковање. Стога је гробницу затворио и отпутовао у Каиро да организације лабораторију и изабере сараднике за овај велики задатак.

Међутим, вест о открићу муњевито се проширила по свету. Штампа је бучним насловима саопштавала о проналаску Тутанкамонова гроба, распредајући о томе сензационалне домисли и маштарије. У Долину краљева су као скакавци долетели туристи, репортери и археолози који су за Картера постали права напаст.

Радови на пражњењу предсобља и побочне собе трајали су преко седам недеља. Срећом, за време пресељења ниједан предмет није оштећен, што Картер с поносом у извештајима подвлачи као заслугу својих сарадника и арапских радника.

Најзад је дошло на ред да се отвори главна крипта, која је крила највећу тајну гробнице.  На тај велики тренутак Картер је позвао најистакнутије научнике из целог света и представнике египатске владе.  Док су они у свечаном расположењу седели на столицама, размештеним дуж зидова предсобља, Картер је лично приступио отварању зазиданог улаза.

Када се на улазној прегради указао први отвор, присутне је обузело велико чуђење. На раздаљини мањој од метра заблистао је позлаћени зид, покривен рељефним орнаментом и украсима од плавог фајанса.

После извесног времена отворен је улаз, и тајна овог баснословног зида је објашњена. Била је то огромна шкриња, налик на параван с кровом, и у њој се крио фараонов саркофаг. Картер је опрезно ушао у комору. Показало се да је шкриња толико велика да је између ње и стеновитог зида крипте остао само узак пролаз, кроз који је с тешкоћом могао да се провуче, утолико пре што су тамо били најразличитији погребни поклони:  жбанови(?) за вино,  свећњаци,  вазе,  пехари од алабастра и друго ритуално посуђе. Зидови коморе били су покривени фигуралним сликама и хијероглифима. На једној страни шкриње налазила су се двокрилна врата, незапечаћена и затворена засуном од абоносовог дрвета. Картер их је отворио и загледао унутра. Показало се да је унутра стајала друга, слична шкриња. Њена врата била су снабдевена краљевским печатом, чему се Картер неизмерно обрадовао, јер је то значило јемство да пљачкаши нису оштетили краљев саркофаг.  Значи,  од двадесет и осам фараона сахрањених у Долини краљева једино је Тутанкамонов гроб остао нетакнут током више од тридесет и три столећа. 

Картер је поново притворио врата и разгледао уски ходник. У једном зиду приметио је зазидан улаз у другу собу. Кад је прекорачио праг, уверио се да је то ризница, дупке испуњена веома вредним споменицима културе. На супротној страни била је дрвена капелица, сва окована златним лимом и украшена златним светим змијама. Окруживале су је четири богиње-чуварке, са заштитнички раширеним рукама,  као да бране светињу од уљеза. Њихова лица била су природно жива, пуна саосећања и нежности. Капелица је - како се уверио - служила за чување срца, мозга и утробе покојног краља, извађених за време балсамовања тела.  На позлаћеној лектици снабдевеној салинцима(*) лежао је, као погружен у сан,  бог-шакал Анубис, обучен у рухо од ланене тканине.  Поред зидова стајало је мноштво шкриња од слоноваче, алабастера и дрвета, инкрустираних златом и плавим фајансом. У њима је, сем многих предмета за свакодневну употребу, било и неколико статуета од чистог злата, које су представљале Тутанкамона; била је ту и лепеза од паунових пера,  зачудо добро очувана. У комори су биле још једне двоколице и низ модела једрењака. Насупрот осталим собама, овде није било никаквих трагова пљачке: предмети су стајали на истим местима на којима су их оставили египатски свештеници за време погребних свечаности. Тек после дугих припремних радова приступило се отварању златних гробних шкриња. Одваливши краљевски печат,  Картер је отворио прва и друга двокрилна врата.  И ту га је чекало ново изненађење: унутра су се криле још две друге, мање шкриње, не мање лепе од двеју претходних. Отворивши их редом, стајао је најзад пред краљевским саркофагом,  испуњен дубоким узбуђењем и дивљењем. Саркофаг, исклесан од жутог кварцита, почивао је на дебелој плочи од алабастера и био покривен капком од руменог гранита. На четири угла виделе су се извајане богиње са заштитнички раширеним рукама и крилима.

 
(Слика са интернета)

Пре отварања саркофага требало је уклонити четири шкриње-паравана.  То им је одузело готово три месеца,  јер су се шкриње састојале од осамдесет тешких и ломљивих делова, спојених кукама и жљебовима. Да би их могао изнети из гробнице, Картер је морао разрушити цео зид који је делио главну крипту од предсобља. Том приликом откривени су ваљда најстарији трагови фушерског рада у историји човечанства.  Иако су поједини делови били нумерисани, египатски радници су их саставили погрешним редом, тако да нису ваљано приањали једни уз друге. Уз то су на неколико места оштетили позлату и орнамент, а поред саркофага су оставили гомилу шушки и комадића дрвета.

Тешка плоча саркофага дигнута је помоћу ужади и чекрка. Мртвачки ковчег је почивао под покровом од ланеног платна,  које је од старости добило боју мрке рђе.  Чим је скинут,  показао се заиста засењујући призор.  Мртвачки ковчег,  извајан у облику мумије, био је дрвен и обложен златним листићима, док је Тутанкамонову главу и руке древни уметник исковао од дебелог, златног лима. Спокојна лепота главе, загонетно лице пуно замишљености, очи од вулканског стакла и обрве и очни капци од глазуре тиркизне боје стварали су жив и дубоко дирљив утисак.  На челу је мозаиком боја светлео краљевски грб - змија и суп -  који симболизују Доњи и Горњи Египат.

Картерову пажњу привукла је ипак наизглед ситна појединост. „Оно ипак", пише у успоменама, „што је сред тог засењујућег богатства стварало најјачи утисак, био је венчић од пољског цвећа, који је на ковчег ставила млада удовица; при погледу на тај венчић човеку се срце цепало. Сав краљевски блесак, сва краљевска наочитост, бледели су поред ове скромне увеле прегршти цвећа, које је још сачувало трагове својих некадашњих свежих боја. Оно нас је неодољиво речито подсећало на то како су миленијуми само ништаван тренутак."

После уклањања капка показао се други ковчег који је фараона приказивао у лику бога Озириса. Бокови ковчега просто су вређали очи позлатама и украсима од лазурита и тиркизне глазуре. Било је то дело чудесне резбарске и златарске уметности, дело од непроцењиве уметничке вредности.

Највеће откриће чекало је Картера тек при отварању другог поклопца. Под њим се крио и трећи ковчег у људском облику, цео израђен од дебелог златног лима и тако тежак да је осам радника једва успело да га дигне. Сам метал употребљен за његову израду представљао је колосалну вредност. Ковчег су украшавали полудраги камени, а фараонов лик био је окићен огрлицом од жутих,  плавих и златних зрнаца. Није тешко замислити какво се благо морало крити у осталим краљевским гробовима, ако је овако снабдевен млади фараон који није стекао велики значај. Мумија која је почивала у ковчегу била је угљенисана и обливена неком ароматичном масом која је подсећала на смолу. Али главу и рамена мумије покривала је златна маска која је приказивала тужни и замишљени лик младог фараона. Руке, такође извајане од златне руде, биле су скрштене на грудима. Кад је уклоњена маска и развијени завоји,  показало се право лице мумије. И тада је постало јасно да су све маске, статуе и слике нађене у гробници показивале несумњиву сличност с фараоновим ликом, што сведочи о томе колико су се египатски уметници трудили да реалистички израде лик умрлог краља.

Анатомист доктор Дери одмах је приступио прегледу краљевских телесних остатака.  Током одвијања завоја нађено је у појединим слојевима сто четрдесет и три предмета неоцењиве уметничке вредности: дија деме, бодежи, амајлије,  огрлице, нарамници и прстени. Прсти ногу и руку почивали су у златним тобоцима, на којима су сечивом обележени нокти. Највеће узбуђење побудила су ипак два железна предмета, наиме, бодеж и узглавље, јер су они представљали најстарији доказ да је у Египту употребљавано железо. Доктор Дери утврдио је да је Тутанкамон умро у осамнаестој или деветнаестој години, но није ипак могао да утврди узрок његове преране смрти."


(Картеров проналазак, Из књиге Зенона Косидовског "Кад је сунце било Бог") 


О хвалоспевима и покудама

Трун смо и трен — Аутор trunsmoitren @ 15:13
О хвалоспевима

Староегипатска уметност-лепота пред којом је време немоћно (7.део)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 14:25

Каиро, музеј, сфинга испред музеја 

(Каиро, Сфинга испред музеја) 

 

Приближавање центру Каира није ми личило на приближавање центру једне велике престонице, већ на пролазак кроз неко предграђе које су заборавили и градоначелник и Бог. Нека ми опросте они чије су очи виделе нешто друго, али ја то нисам умела.

 

Успут нам је водич рекао да се због сопствене безбедности нећемо задржавати на главном тргу, где се обично одржавају протести, па и онај кој је део „арапског пролећа“, а чији је резултат свргавање председника Мубарака и постављање Морсија.

 

На улазу у музеј дато нам је неколико минута како бисмо сликали оно што се налази у дворишту, а након тога су нам одузети фото-апарати јер је унутра строго забрањено сликање. Водич нам је рекао да не покушавамо да било шта сликамо ни мобилним телефонима јер би, у противном, чувари могли да буду врло непријатни.

 

Помишљам како су то добро смислили они који знају да широм света постоје људи очарани древним Египтом, јер су многа његова блага однета у Париз, Лондон, Берлин и ко зна где све, а оно што је остало потомцима фараона или освајачима њихове земље - не може се тек тако износити, чак ни помоћу апарата или камера.

 

Поштено! Заслужена казна за потомке и симпатизере бивших освајача, и све потенцијалне освајаче који би приграбили туђе само кад би им се указала прилика.

 

На разним сајтовима постоје информације о староегипатској уметности, као и бројне фотографије, али пошто смо ми, људи, често оно што видимо својим очима, онда се треба помучити и доћи баш на то место, у Национални музеј, јер то је једино место где се може догодити прави сусрет са прошлошћу.

 

Испред музеја налазе се статуе сфинги и божанстава, али и омањи базен по коме се, елегантно и поносно, шепуре лотоси. Лотос је, заједно са папирусом, света биљка у Египту.

 

Марија, наш водич, опремила нас је техничким помагалима, слушалицама и пријемницима, како бисмо могли све време да слушамо њен глас и причу о појединим експонатима. Након обавезног дела оставила нам је извесно време да сами погледамо оно што нас занима.

 

Најпре смо се зауставили код копије чувеног камена из Розете захваљујући коме је Шамполион, то чудо од детета (са тринаест година, он је већ говорио грчки, латински, арапски, хебрејски, сиријски,  халдејски,  коптски,  старокинески и санскрит), дешифровао хијероглифе. На камену је исти текст исписан на три језика: хијероглифима- на староегипатском, грчким алфабетом - на грчком, и абецедом – на латинском.

 

Заокружени су картуши који су му помогли приликом дешифровања. Оригинал се налази у Лондону, јер су у то време Енглези успели да га се докопају, иако су се они и Французи утркивали ко ће више националног, непроцењивог блага изнети из Египта, а локална власт била је лако поткупљива.

 

Потом смо се заустављали код статуа фараона, о којима нам је Марија износила  најразличитије податке. Занимљива ми је била и прича о Хатшепсут, фараонки, и митовима везаним за њено порекло, удају, владавину, а статуе на којима је представљена у различитим ситуацијама, а које наглашавају њено божанско порекло - посебно су занимљиве, живописне и лепе (и, наравно, као да су јуче направљене).

 

Пролазили смо ходницима и улазили у просторије у којима је извршена периодизација уметности, и све врло пажљиво обележено и класификовано: безброј предмета различитих величина, облика, оних који представљају владаре, писаре, свештенике, народ; мноштво оруђа и оружја и предмета за личну употребу; саркофази, шкриње, вазе, кревети, столице, штапови, скарабеји, свећњаци, пехари, и све то од најразличитијег материјала – злата, сребра, дргаог камења, слоноваче, кедровог и абоносовог дрвета, вулканског стакла, коже; одевни предмети и накит, мноштво статуа обојених живим бојама и нашминканих тако да би им данашње генерације могле позавидети. Ту је и мноштво списа и цртежа на папирусима на којима су боје сазреле на лакој грани времена, како би рекао наш Попа, и свићу на ивицама незаборава.

 

Чудесно је колико су боје старе неколико хиљада година и данас постојане и колико сваки експонат делује живописно и животно!

 

Постоји и посебан део са мумијама, али тамо нисам залазила (осим што сам видела мумије животиња, за које се не плаћа посебно) страхујући да ћу се изгубити негде или да ћу пропустити да видим многе друге експонате (мумије сам видела једном приликом у франкфуртском музеју, и то ми је било довољно, па сам одлучила да се вратим статуама писара, о којима ћу накнадно писати).

 

Садржај Тутанкамонове гробнице такође се чува у овом музеју. То пљачкаши нису успели да пронађу и однесу.

Зенон Косидовски у својој књизи „Кад је сунце било бог“ каже да би само набрајање нађених уметничких дела испунило целу књигу: довољно је казати да је начињена листа бројала чак седамсто јединица.  

 

Срећом те је Хауард Картер, енглески археолог, био поштени налазач, одговоран и  према прошлим и према будућим генерацијама, те је то благо оставио онима којима припада, али то ни њега ни чланове његове експедиције и многе друге који су на било који начин учествовали у ископавању није спасло необичне смрти, те су новине биле пуне прича о фараоновом проклетству које ће стићи свакога ко узнемири вишемиленијумски сан египатског владара који је умро у деветнаестој години, али је оно што је остало иза њега овијено велом бесмртности.

 

Наш Дука је, међутим, неким чудом избегао то проклетство, а његово је тело, и много година након погреба, остало целовито, што доводи до само једног закључка – да је знао тајну нетрулежности, односно да је, очигледно, и са његовим телом учињено оно што и са телима фараона како би остало целовито.

 

Занимљиво ми је и Дучићево сведочанство о посети гробници неколико година након њеног проналаска:

 

Био сам једног дана са самим енглеским археологом, мистер Картером, у гробници младог фараона Тутанкамона, коју је сам пре неколико година открио. Изгледало ми је да сам са Колумбом који ме води за руку да ми покаже Америку, сутрадан пошто ју је пронашао. Овај човек срећне звезде први је открио саркофаг од злата, и објавио фараона који непуне четири хиљаде година спаваше свој младићки сан у блеску који засењује као сунце, и чекаше свој повратак међу људе, обучен како није никад био ниједан владар ни Европе ни Азије.

 

Човек, гледајући златарске и вајарске радове из његове гробнице, постане горд на своје људско порекло, и горд на ово ново сведочанство колико је људство одувек живело у трагању за лепотама и величинама.

 

Ја сам истински одвећ мало био охол на своје европејство, стојећи поред мумије овог младића у Долини краљева, или поред раскошне посмртне опреме изложене у Каиру.

 

Зар је било могућно, питао сам се, да је изнад старе Атине било ишта љупкије и отменије, изнад старог Рима ишта поносније, изнад краљевског Париза ишта раскошније?

 

Међутим, ко није видео Египат у његовој фараонској магији, тај нема целу идеју о животу. И ко није на месту видео египатску уметност, тај није имао целу идеју о људском генију.“

 

Овај је музеј толико богат да, кажу, кад би се посетилац задржао поред сваког експоната по три минута, морао би да проведе у музеју 33 године, а ја нисам имала толико на располагању у датом тренутку. Но, идеја о људском генију указала ми се у свој својој величини и лепоти, и то је утеха коју сам понела са овог драгоценог места.

 

В.М, 31. 8. 2012.


Хармонија

Сентиментално васпитање — Аутор trunsmoitren @ 17:48

Сусрет природе и човека

(Слика са интернета) 

Посматрајте дрво у шуми! Видећете како његови листови, његове гране и његови корени раде хармонично да би развили његов живот.

Ниједан од његових цветова не тежи да засени друге, јер они знају да су лепи само у јединству са својим друговима. А ако их истргнете са гране, они ће увенути и умрети. 

Гледајте како плод мисли само на то да се сам преда, како би с љубављу испунио дело које му је наменило дрво које га носи!

Посматрајте делове свога тела: прсти раде са прстима, рука помаже руци, горњи зуб сарађује са доњим. Сваки део ради за добро целог тела.

Посматрајте капљицу воде изгубљену у океану чији глас доприноси великој песми таласа, а која такође има свој удео у лаганом и непрекидном раду који чини да се једног дана одроне громаде стена са обале.

Када то схватите, осетићете дубоку солидарност која сједињује сва бића; схватићете да су мисли и жеље које вас стављају насупрот и наоружавају једне против других у ствари само варљива илузија и да се зло које се наноси другима чини самом себи, свом суштинском бићу, које је само делић једне велике целине свих бића света.

Пјер Сале


Од Каира два путића: "И смрт и живот једнаки су оба" (6.део)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 17:38
Kairo, ulaz u grad
(Каиро, Мухамед - Алијева џамија) 
 

"Египат остаје, пре свега, земља смрти. То је смрт која стварно испуњава сваки део простора, и сваки тренутак пустињског времена. Смрт се овде на сваком кораку испречила између света и  човека: смрт тиха, резигнирана, безмерна, осунчана. Зато су стари Египћани имали идеју о смрти огромнију него икакву другу идеју. Човек би рекао да су идеју о смрти уопште измислили Египћани. Таква идеја је постала затим обожавање сасвим природно: јер је смрт одиста једино што је ненадмашно, једино апсолутно, једино коначно, једино решено...“[1]

Сама помисао на „Египатску књигу мртвих“, на те безбројне свитке папруса који су се стављали у саркофаге покојника, били они фараони, краљеви, градитељи или обични људи, помисао на натписе на зидовима пирамида и других староегипатских грађевина, одувек је у мени изазивала страхопоштовање.

Указивала је на непоколебљиву веру у загробни живот, у богове, у важност и моћ ритуала.

 

Читав овај живот заправо је припрема за вечни живот, тј. постојање, или за вечну смрт, непостојање – поручују нам стари Египћани, они који су веровали како су њихови представници миљеници или потомци богова, те су своје животе свесно и радосно приносили божанству, величајући владаре и у зноју тела свога градећи дела непролазне лепоте.

 

Зар није оваква несебичност обичног човека заправо доказ његове неуништиве вере у Бога (или, у овом случају, богове)?

 

Кад сам први пут прочитала Дучићеве реченице : „Мојих десет година проведених у Атини и Египту, то је златни век моје мисли. Отад сам најдубље поверовао да Бог постоји“[2], помислила сам како су оне још један апсурд у низу оних које Египат ствара кад размишљамо о његовим тајнама.

 

Како би захваљујући једној многобожачкој религији, која се служи чак и магијом и чинима, неко могао да дубље верује у једног Бога? Зар није природно да се то догоди негде где је монотеизам већ присутан, и где је религија строго одвојена од магије, врачања, сујеверја?

 

Логика није увек у спрези са стварношћу. Важно је само спознати сопствену, људску ништавност пред временом и Оним Који Свиме Управља, и потом чинити оно што је у људској моћи, бити зрно песка у пустињи времена, али зрно песка које је ту с рзлогом, и бити захвалан на томе.

 

Египћани су, верујући у вечни живот,  веровали и у моћ знања. Зато су умрлима стављали у саркофаге свитке са упутствима за савладавање препрека на путу ка вечном животу. Уколико поседују потребна знања о свету мртвих, постићи ће циљ. У супротном, незнање ће их одвести у ништавило, у тмину подземни свет. А ко би то себи пожелео?

 

Но, док се не превали пут до вечног живота, ваља открити шта нам то још нуди овај овоземаљски, који вијуга кроз Каиро.

 

Стресох се приликом уласка у тај град. После импозантне Мухамед-Алијеве џамије, грађене по угледу на цариградску Аја Софију, кроз прозоре аутобуса на супротној страни улице угледах дугачки зид.

 

-Зна ли неко шта би ово могло бити? – упита нас водич.

 

Неко из позадине самоуверено, али и некако сабласно, добаци:

 

Град мртвих.

 

- Мртвих?-прође ми кроз главу. - Зар у двадесетомилионском граду може постојати нешто што се тако зове? Зар тај број становника не подразумева жагор, цику, вриску, једно стално врење и превирање свега и свачега?

 

- Тако је - одговори водич, након чега нам објасни да на том месту језивог назива живи, по неким претпоставкама, око два милиона људи који ту проведу цео свој животни век и не мешају се са остатком света. Ти људи живе у остацима старих гробница.

 

Наиме, некада су на том гробљу сахрањивани они који су погинули далеко од својих домова, бранећи своју земљу од страних завојевача, а родбина би, кад би већ превалила дуг пут, ту градила трошне кућице како би провела неколико дана крај гроба покојника. Временом је та градња узела маха, те су и врло сиромашни људи, бескућници нарочито, почели да се досељавају у тај део града, стварајући поред гробница картонске кућице или станишта од приручних материјала.

 

У Град мртвих не долази ни полиција, а прича се да су пре десетак година његови становници појели двоје туриста који се нису плашили да зађу у тај део Каира.

 

Да иронија буде већа, на само неколико десетина или стотина метара одатле налазе се резиденцијални делови Каира (они које ја не видех, било да је реч о онима прожетим француским духом, било о оним енглеским).

 

Све што видех беше уједначених боја, у неколико нијанси пустињског песка, и уједначеног изгледа, и све је указивало на неминовно, брзо и незаустављиво пропадање: и кућице сиротиње, и виле богаташа, и огромни (углавном недовршени) солитери, и џамије и минарети.

 

Куће без фасада, палме којима недостаје лишће а које нико не уклања већ штрче као осакаћени прсти уперени ка небу,  градске четврти без воде, друге без канализације, издувни гасови који чине Каиро једним од најзагађенијих градова на свету, прашином засути покварени аутомобили остављени на милост и немилост времену, избачени ормари који стоје испред зграда, мириси ужеглог уља, сумпора, бензина, прашине – то је слика данашњег Каира који је доступан просечном туристи.  

 

Застрашујући ми је и градски саобраћај у престоници у којој, како нам рече водич, постоји само један семафор (а ни он углавном не ради). Све и да ради, никакве вајде од њега, јер нико не поштује прописе: на свим улицама возила су начичкана једна до других, сви се истовремено крећу, претичу једни друге, престројавају се по принципу: „Ко пре другом ауту-тај се успешно престројио“, свирају, машу рукама кроз прозор, довикују се.

 

„Мали број аутомобила је без огреботина или удубљења од судара“, рече нам водич, „ а за те ситније прекршаје нико и не зове полицију. Све је то нормално.“.

 

Пешаци се такође боре да остваре своје пешачко право. Не знам да ли је шала или истина да на семафору пешак не стоји као на нашем семафору, већ трчи, али се не бих зачудила да је истина, јер нема другог начина да се пређе улица.

 

„Само да се вратим у Србију! Нема тог возача коме ћу, кроз прозор аутомобила, добацити:“Ко ти даде дозволу, коњу један?!?“ нити помињати списак имена чланова његове породице. Србија је мајка!“- дође ми да викнем и да замолим Каироса да ме на тренутак пребаци у моју отаџбиницу, док ме још држи одушевљење.

Лотос, света биљка у Египту

(Лотоси испред Националног музеја у Каиру) 

 

Каиро, дакле, врви од живота, и као такав је умањена слика целе своје земље.

 

Зато ћу овај запис о њему завршити још једним Дучићевим цитатом:

 

За Европљане, пресићене својим безбројним лепотама грчког  хришћанског света, Египат најпосле постане земљом самих парадокса и апсурдума, најбогатије тло, а најсиромашнији народ! Најстарија култура, а најнекултурније људство!Најбоља клима, а сви људи болесни! Земља са највише воде – пошто цео свет живи поред Нила- а најпрљавија чељад! Највише сунца, а највише прозеблих и реуматичних! Сви побожни, а сви зулумћари! Инајзадсвуда пустиња а нигде самоће!

 

Јер где год има пута, не можете се пробити од навале људи, бивола, кола, камила, магаради. Ова зелена трака, бачена на жуту пустињу, а што се зове Египтом, то је најужурбанија земља на свету. А све ово изгледа да траје одувек, и да траје вечито. Све у праисконској граји и збрци, у дрању људи и крику животиња.[3]“

 

Некада су, дакле, од Каира водила два путића: један у живот, други у смрт.

 

Данас, како ми се чини, живот је однео победу, упркос томе што га Црна Госпа у стопу прати; граја је однела превагу над тишином, а садашњи тренутак над вечношћу.

 

С`est la vie, my friend!

 

В. М, 31. 8. 2012.

 

("И смрт и живот једнаки су оба" - стихови из Петраркиног"Канцонијера")

 

[1] Јован Дучић, Градови и химере, Писмо из Египта

 

[2] Јован Дучић, Градови и химере, Писмо из Египта

 

[3] Јован Дучић, Градови и химере, Писмо из Египта

 

 


Ни трага од Каироса, Марс је закон (5.део)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 19:53

Kairo, muzej
(Каиро, музеј) 

Кад год се срећем са нечим новим, за шта знам да је значајно и велико, волим да сазнам што више о његовом настанку, али и о настанку његовог имена.

 

Оно латинско „Omen - nomen[1]“ увек ме подстакне на разна истраживања.

 

Занимало ме је откуд египатској престоници то име, да ли оно има везе са Каиросом[2], грчким богом срећног тренутка, или са нечим другим.

 

Навијала сам свим силама за тог младог бога који хода на врховима прстију и никуда не жури, а све престиже, и који има на ногама крила, како би летео са ветром.

 

Питала сам се колико је пута прошао поред мене, и колико пута сам пружала руке ка његовом несташном чуперку на челу, понекад успевајући да га бар додирнем, ако не и шчепам, а понекад ништа од тога: тужна, гледах му само леђа и голу главу, јер од срећног тренутка, кад прође поред нас, остане само љуштура чија нас празнина погађа.

 

У „Кармини бурани“ налази се можда најлепша химна Каиросу као срећном тренутку: "Verum est quod legitur, fronte capillata, sed plerumque sequitur occasio calvata“ (Истина је оно што кажу: Срећа има чуперак на челу, али када прође поред нас, постаје ћелава.“

То је јасна алузија на чињеницу да, у часу када се срећни тренутак приближи, можемо да га зграбимо за чуперак косе који му се налази на челу, али у тренутку кад се удаљи – он покаже своју голу главу, што значи да је губитак неминован, тј. да се срећа не може задржати“.

 

Каиро је, међутим, добио име по планети Марс, како тврди етимологија. Легенда каже да је та планета била у зениту у тренутку када је генерал Jawhar ту почео да подиже град, 969. године, у име  калифа фатимида, који су градом владали од 973. до његовог пада 1171. године. Пошто је Марс (арапски: Al- Qahira) планета која управља ратовима, име би, према томе, значило: ратнички, ратоборни, онај који припада Марсу.

 

Можда је тиме била одређена судбина овог града у свим временима: да много и често ратује и да, чак и кад у њему званично завлада мир, његови становници, потомци славних фараона, буду принуђени да живе на ивици сиромаштва, да се стално боре за голи опстанак, док странци профитирају од њихове муке и блага које им је остало од давнина.   

 

Каиро, иако највећа престоница у Африци, сасвим је споредна ствар у Египту. Чаробни град на Нилу, између две жуте пустиње, Либијске, и Арабијске, то је звоно живота у једном пределу смрти...//

 

Овде је сусрет Истока и Запада, значи онај апсурдум  који увек у нашој памети и пред нашим очима направи збрку какву ништа друго није у стању направити.

 

Постоји половина Каира са познaтим муслиманским компонентама: џамијама, безистанима, текијама, чесмама, небројеним широким гробљима...Али постоји и европска половина Каира која се састоји од енглеских компонената: клубова, тениса, дансинга, вискија, викенда, и затим презирања свакога ко није Енглез. Додајте још и да овде живи двадесетина разних других народа, и толико исто раса, са свима нијансама њихове епидерме...

 

Каиро данашњи није стога град као други градови, него једно случајно људско насеље. Стари Каиро, у коме је некада живео и умро филозоф јеврејски Маимонид, и у који је чак и Наполеон ушао, налази се, запуштен и безначајан, на истој обали Нила, неколико километара удаљен, где још Грци и Копти имају своје цркве и нарочито своја гробља...“

 

У Каиро смо из Хургаде кренули у 2.00 ујутру, неколико сати након што нам је агенција понудила излете. Рекоше нам да се путује шест-седам сати у једном правцу.

 

Тада сам први пут видела пустињу, кроз коју смо пролазили сатима пре него што смо угледали јутарњим сунцем окупану египатску престоницу. Разређено растиње, налик на мало жбуње, искрсавало је и нестајало из нашег видокруга. (слика ветрењача)

 

Ветрењаче у пустињи 

Велико изненађење усред пустиње биле су ми и ветрењаче, оне које производе струју. Стотине хектара пустињске површине прекривено је ветрењачама које машу својим белим дугачким рукама, разбијајући монотонију пустињског предела. То је један контраст више у овој земљи контраста - спој тековина новог доба, и  старог, вишемиленијумског наслеђа: модерне, витке ветрењаче налик су на пушке уперене у небо и забодене у бескрајна таласаста пространства пустињског песка.

 

Видели смо успут још неколико приморских градова и њихових плажа; много довршених, а још више недовршених кућа (јер Египат је, као што већ рекох у једном од претходних записа, једно велико градилиште), а сви виђени призори су ме уверавали да је Хургада дефинитивно била најбољи избор.

 

Због високих температура, туристички аутобуси су климатизовани а клима појачана максимално, што свакако утиче и на здравствено стање појединих путника. Неудобан, а крцат аутобус, клима и непријатни мириси (за које смо најпре мислили да су последица ознојених ногу изувеног младића, а после смо се уверили да нису) били су наша стварност на путу ка Каиру. Но, били смо убеђени да све то треба издржати јер ће оно што ћемо видети бити вредно претрпљених мука: музеј, аутентична мануфактура парфема, вожња Нилом, пирамиде...

 

Ибн Халдун, арапски средњовековни филозоф, историчар и социолог, који је умро у овом граду, рекао је:“ Оно што човек може да замисли обично превазилази оно што види, будући да машта превазилази стварност, осим када је у питању Каиро, где човек види оно што не може да замисли.“

 

Истина је, у Каиру сам видела оно што нисам могла да замислим.

 

Оно што се налази у Националном музеју превазишло је сва моја очекивања - обасјало ми је очи својим сјајем и лепотом, а оно што сам видела као свакодневницу тог града, такође је превазишло моја очекивања, бацивши тамну сенку на моју веру у бољу будућност света, нарочито земаља Трећег света, а то значи и тамну сенку на веру у човека као круну Божјег стварања.

 

Човек- како то гордо и истовремено понижено звучи!

 

30. 8.2012.

 

[1] Име је знамење.

 

[2] Каирос (grč. καιρός, Kairós) је најмлађи Зевсов син, бог срећнога тренутка. Представљен је као младић који на глави има само један чуперак косе.

Кад се нађе у нашој близини, постоје три могућности: 1) да га и не приметимо ; 2) да га приметимо, а не учинимо ништа ; 3) у тренутку у коме пролази пружимо руку да га ухватимо за чуперак, што значи да ћемо зграбити прилику, тј. срећу.


Љубав не побеђује - Ђорђе Балашевић

Музика је... — Аутор trunsmoitren @ 19:32

Љубав не побеђује, ниједна од стотине.

То су само древне заблуде, више измишљотине;

масло лудих песника, превејаних лисаца,

разних музиканата, глуматала и писаца.

 

Знам, љубав руши зидине поноса и таштине,

али бајке да побеђује - то су будалаштине.

Лако је изиграју, као трску сломе је.

Никога не порази сем онога у коме је.

 

Ромео и Јулија правила су кршили,

ситним словом почели па крупном тачком ту причу завршили.

На верност се заклели, само срца следили...

Да је тужно - тужно је, ал' нисам убеђен да су победили.

 

Љубав је тек акростих, рефрен старе арије,

(такви никад не побеђују, то су којештарије).

утврда без стражаре, похарама круњена,

наивна и рањива, занесена и збуњена.

 

Орфеј се оглушио о претње и придике,

давни хадес прошао па опет остао без Еуридике.

Несретна Карењина, црни жар на аури...

Иницијал Пушкина зором угравиран на кобној чаури.

 

Окрај ока тињају мали златни грумени...

Дај ми, Боже, стих да утешим један носић румени!

Па да! Љубав носи доламу од вилинског предива,

и можда не побеђује, али је зато - непобедива.

 

Ђорђе Балашевић 

Египат на први поглед и додир ( 4.део )

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 00:54
Фатаморгана
(Фатаморгана) 

Зар ми, који смо пецали ситну рибу у каквом потоку нашег завичаја, или ловили ракове по нашим малим шкољевима, зар можемо сад без узбуђења помислити како нас у Африци чекају реке у којима живе коњи и крокодили?

 

И зар ми, који смо гледали мирне заласке сунца над нашим малим долинама, где зачас смркне, можемо сада овде без извесног страха да уђемо у пустињу са њеним фатаморганама и самумима? Све је у Африци најпре неизмерно и стравично; све у обести сунца и у понорима дубоких ноћи..“ 

 

Не, нисам се уплашила када сам ступила на египатско тло. Нисам, зато што сам знала да ништа није препуштено случају, али је једно извесно: сама или са још  једном особом својих година не бих се осећала сигурном.

 

Страх, то исконско осећање присутно у сваком бићу када се нађе пред непознатим, свакако би се пробудио и широм отворио своје огромне очи. У овом случају, радовала сам се што корачам простором који је колевка цивилизације и што су ту некада људи својим подвизима били равни боговима.

 

За људе који нису некад открили Америку, а који ни сада не откривају сваки дан по један континент, овај проналазак Африке у пустом мору јесте велики празник срца. Већ сама помисао да за леђима остаје један свет, а да сад пред нама почиње други свет, јесте доживљај који омађијава.

Тако исто и осећање да далеко иза нас остаде, прошле ноћи, такозвани стари свет, а да се пред нама појављује још старији и најстарији свет људски, представља за нашу памет неупоредиво збивање.

Не помињем и чудно осећање које човек има мислећи да далеко већ осташе за нашим леђима бели људи, а да сада улазимо међу људе црне, са њиховим наравима првог човека.“[1]

 

Египат треба видети, упркос ономе што савременом, помало размаженом и у сопствено (не)задовољство уљуљканом Европљанину може да смета.

 

Треба оставити све добро познато, један стари свет, и открити нови.

 

Треба видети та насмејана лица људи којима живот протиче у непрестаној комуникацији са странцима из целог света, у непрекидној смени лица и језика, у сталној борби за опстанак, јер је земља врло сиромашна.

 

Треба видети Египат како бисмо схватили у каквом благостању живимо и шта све имамо у односу на становнике тзв. трећег света.[2]

 

Њихове прљаве уџерице и исто тако прљави, прашином и песком засути солитери, стари модели аутомобила (наш југо и остали “Заставини“ модели често се могу видети на улицама), намештај који је стар и служи све док се потпуно не распадне, неуморно убеђивање туриста да баш код њих купе нешто што ће понети у своју земљу, уздржавање од хране и пића и на температури преко 40 степени (јер је време рамазана) сведоче о издржљивости и неуништивости људи који се одмалена уче трпљењу и уздржљивости.    

 

Треба видети Египат како бисмо схватили колико су драгоцена наша природна богатства: шуме и свакојако растиње, вода, ваздух, и колико смо немарни према њима.

 

Можда тек када видимо свуда око себе само пустињу, њене безбројне пешчане дине и таласасте наносе по којима јуре џипови са туристима жељним авантуре и нечега несвакидашњег, а у којима могу опстати само шкорпије, змије, камиле и ретко растиње;кад уђемо у бедуинско село и упознамо се на извору са таквом организацијом живота; кад видимо на улицама аутомобиле који се возе и по тридесет-четрдесет година, или који се уопште не возе, али их нико не уклања са места где су издахнули; кад видимо улице без семафора и навикнемо се на угашене фарове и стални звук сирена ноћу; кад видимо са каквом лакоћом се превозна средства престројавају из траке у траку, из улице у улицу; кад испред марине угледамо дечаке који се брчкају у баруштини пуној блата, и смеју се као да им се дешава нешто најлепше у животу; кад помислимо да у престоници једне државе постоји Град мртвих, део у коме живе хиљаде изопштених људи који никада неће напустити ту насеобину у којој су стари гробови – њихови једини домови; кад у пустињи угледамо фатаморгану која нас опомиње да ништа није онако као изгледа; схватимо да је живот у Србији миран, сређен и известан, за разлику од онога којим живе милиони људи у тој и у другим афричким земљама.

 

За једног Американца, видети први пут Европу, то је као доћи у посету своме деди и својој баби.

За Азијата, каквог Кинеза или Индијца, доћи у Европу, то је доћи код оних који су покрали све њихове стилове кућа, цркава, прозора, тканина.

За Африканца, доћи у Европу, то је пре свега ужас од белог човека.

Међутим, за Европљанина, ући у Африку, то је вратити се у доба препотопско, скоро предисконско. То је почети све изнова.“

 

Има нешто у менталитету тих људи што ће вам се чинити, упркос сумњама, чисто и искрено. Онда када вас питају како сте, увек изнова, чиниће вам се да их то заиста  занима и да је једино што желе да чују: Харашо, фајн, гут, добже, супер, екселант...

Када затражите помоћ, учиниће вам се да за њих нема ничега важнијег на свету од тога да вам изађу у сусрет, а да за узврат не очекују ништа осим вашег задовољства.

После два-три дана сви ће почети да вам личе једни на друге и чиниће вам се да све о њима знате, али тек после неколико дана схватићете да сте опет били у заблуди и да вам је оно најважније промакло, и да сте и даље на почетку.

 

Сам Египат, у првом додиру, ничим нарочито не изненађује. Са равнице мора закорачимо у равницу земље, и то мирно као да се тиме није ништа ни догодило. Египат изгледа земља без своје границе; где не улазимо на нека врата; где видимо неку земљу која нема, као све друге земље, свој почетак и свој свршетак. Већ са првим погледом чини вам се да сте у Египту све одједном сагледали, обухватили и објаснили. Одиста, ова земља нема него свега два-три предмета, који се, увек истоветни, понављају до накрај света. Нешто неизмерно, једнолико и празно, то је прво човеково осећање у Египту.“

 

Срећом, то прво осећање брзо нестаје, и замењује га задовољство због тога што сте део тог света и што је све баш онако како треба да буде.

20.8.2012. 

 

[1] Јован Дучић: Писмо из Египта

 

[2] Трећи свет је појам који се односи на све земље које су економски неразвијене, али су у развоју. Потиче из времена Хладног рата, када су ове земље формирале покрет несврстаних (првим и другим светом су се сматрали САД, СССР и њихови савезници). Окончањем Хладног рата и падом социјализма, појам је проширен на све земље у развоју.(Википедија)


Шекспир, 18. сонет

Илустрована поезија и проза — Аутор trunsmoitren @ 00:50

Незаборавно летовање = море + сунце + х (3. deo)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 19:55
 
(Хургада, Ројал палас, Поглед са терасе)
 

Живела сам у заблуди и годинама убеђивала себе да, кад мислим на летовање, мислим само на море и сунце, тј. да су та два састојка довољна за мој савршен одмор. А нису, и никад то нису ни били.

 

У раној младости, море и сунце су били само подлога на којој су се оцртавали моји снови о романтичним доживљајима, занимљивим саговорницима, новим местима и световима, вечној љубави или страственој авантури, изненадним преокретима праћеним заласцима и изласцима сунца и звуцима гитаре. Чезнула сам за добрим друштвом и сматрала да се само тамо негде, где се спајају море и копно, дешавају чудесне ствари које ће ме заувек удаљити од једноличне свакодневице и испунити ми срце радошћу. На море сам, разуме се, ретко ишла.

 

Након тридесете ситуација се променила. Због мојих синуса, бронхија, грла и осталих беспомоћних „радника“ на мојим дисајним путевима, лекари су ме редовно подсећали да постоји море и да би требало да сваке године проборавим на њему неко време. Кад сам схватила да су у праву, дала сам се на посао, тј. море.

 

"Море, сунце и ја, то је добитна комбинација! Море је једино што ми је потребно", говорила сам себи, и морам признати да је у томе било много искрености и истине.

 

Сва светска мора отворила су конкурсе и молила ме да се пријавим за стални радни однос или бар често дружење, али ја, ето, и дан-данас прихватам само привремене ангажмане и увек изнова и изнова потписујем уговоре на одређено време.

 

На почетку је био – Јадран, са својим плажама пуним каменчића и каменчина, са огромним стенама, са ћудљивим временским приликама, Јадран на коме се говорило језиком мога детињства, Јадран уоквирен братством и јединством.

 

Године 2000, испред Плаве шпиље, након искакања из брода, утонула сам дубоко, дубоко...Да не би лепог капетана и мог драгана, сва би ми друга мора и копна остала непозната.

 

После сам открила Средоземно, Црно, Егејско, а на крају и – Црвено море.

 

То су мора на којима је језик мог детињства сличан ударима таласа о обалу: тек се повремено чуо и повремено сам у њему уживала. Звуци других језика имали су своје дражи, као и комуникација са другим туристима, и збир свих тих шумова и звукова стварао је оригиналне и приличн лепе симфоније незаборавних лета.

 

Црно море памтим по соли коју сам могла да стружем са тела и по великим, усковитланим таласима. И  дан-данас се чудим својој храбрости да им идем у сусрет упркос црвеним заставицама које су у Несебару истицали на осматрачницама.

 

Памтим и медузе које су остављале косе трагове на нашој кожи кад год би нас својим телом, као бичем, ошинуле. Тада сам први пут видела медузе.

 

Слике Медитерана и Егејског мора преплићу се у мојој глави, и на површину испливава Бодрум, из кога смо кренули на крстарење и урањали у кристално бистру плавет на местима на којима се, кажу, спајају два мора (да не заборавим чувену Клеопатрину плажу на коју сам кренула из Мармариса).

 

Медитеран ми је поклонио предивну зелену јежеву кућицу, а памтим и слике малих хоботница које би вешти рониоци изронили из мора, ставили у неки надувани базенчић у коме су се до малопре дечица љуљушкала на таласима, а онда их враћали у море.

 

Памтим и дечака који је на обали продавао шкољке: у једној кошарици држао њих, у другој руци лимун и тако продавао пролазнцима свеже плодове, а они их онако из љуштура исвраћали у уста и гутали, правећи задовољан израз лица, док су се мени уста скупљала кад бих само помислила на тај чин.  

 

Црвено море остаје најтоплије и најлепше од свих (топло ме је дочекивало сваког дана, а из њега сам понела неколико драгоцених трофеја: велику белу, спиралну шкољку из које сам извадила тело и данима је чистила; мали, шарени шкољкин оклоп који је остао у мојим рукама након што је рак појео њено месо; преполовљени каламари са Рајског оства; зека од некадашњег корала, Рашин поклон, итд). Једино ми је жао што нисам умела да роним, већ само да посматрам са површине воде тај шарени подводни свет.

 

Дакле, једначина изгледа овако: летовање = море + сунце + х.

 

То „х“, та непознаница коју дуго нисам могла да спознам, заправо је, то ми је сад сасвим јасно, у спрези са оним чиме земља у којој летујем располаже, а што није новијег датума.

 

Х“ = излети. И то је сва мудрост.

 

Није било летовања а да нисам отишла бар на два излета за тих десетак дана. Без отискивања на море и без препешачених километара по непознатим земљама, ниједно море и ниједно сунце не би имали своје благотворно и непролазно, у лековите успомене и незаборав претворено, дејство.

 

Ове године, сасвим неочекивано, схватила сам да желим да видим Египат.

Мајка је најпре одбијала (наслушала се прича о прљавштини, агресивним трговцима, отмицама белог робља и којечему) и рекла да потражим нешто боље. Но, како ме није напуштала жеља за откривањем новог континента, за авантуром која би ипак мало усталасала мој прилично миран живот (а једна колегиница се у мају вратила из Египта и одушевљено ми говорила о свом боравку тамо), упорно сам тражила аранжмане за ту земљу.

 

Схватила сам: није ми било само до мора и сунца. Хтела сам нешто необично, исконско, посебно. Просто сам предосећала да ће ме Египат изненадити, мада нисам била сигурна хоће ли утисци били позитивни или не.

 

Почетком јула, кад сам се активирала, наше проверене агенције су већ продале Египат за цео тај месец и та прву декаду августа („Као да смо Египат давали бесплатно“, рече једна жена из агенције), а ја сам имала временски оквир у који је требало сместити Веркин одмор и мој распуст.

 

И овог лета ишла сам, дакле, са мајком. Навикле смо једна на другу лети и, док је жива, мислим да нећу тражити боље друштво или да, ако се појави још неко неизоставан, нема разлога да нас не буде троје.

 

На дан уплате целог износа сазнала сам да наше путовање не организује агенција у којој сам све уплатила, већ агенција «Тринити», једина којом сам, откако сам туриста, незадовољна.

О њеним пропустима нећу писати опширно, али ћу рећи да смо, изгледа, имале среће јер, како јучерашње новине пишу, више од 170 њихових путника преседело је цео дан на аеродрому у Хургади зато што агенција није платила «Ер Каиру» оно што је требало. То што су нас заборављали кад је требало ићи на излете, што су нам наручивали буђење кад није требало, што «ол инклузив» није био «ол»; што диск са сафарија нисам добила иако сам га платила, што смо могле да останемо без педесетак еврића, мање је битно од немогућности да дођете кући после једног занимљивог летовања, а пешачење из Африке ка Србији и није препоручљива дисциплина, све и да сте маратонци.  

 

Срећом, изабрала сам добар хотел са прилично отменим називом, «Ројал палас». Бирала сам нови део града, Мемшу. Од хотела се за десетак-петнаестак минута се таксијем стиже и до старог дела, Сакале, што значи да сам добро проценила ситуацију, као и увек када сам одлазила у иностранство на летовање. Изгледа да имам посебно чуло за то.

На пријем у хотел чека се и по сат времена, јер рецепционери раде полако. Упозорени смо на то да Египћани никуда не журе, да су стрпљиви, и да би требало да се на то навикнемо, те и сами будемо/постанемо стрпљиви. Лекција бр.1.

Соба је била огромна и прелепа, са погледом на море. Никад лепши поглед ниоткуда нисам имала: испред и десно од терасе - раскошни врт препун палми (а палме начичкане урмама) и живе ограде које су вредне руке градинара обликовале на различите, врло маштовите начине; а лево – поглед на плажу и бродове укотвљене недалеко од ње. Рај надохват руке. Очи пуне раја.

 

Бродови, море, песак, сунце, палме, урме – слика је која, док се гледа и док је се сећам, изгледа вечна и непроменљива.

 

«Најзад, Африка то је од свега најчудније, најпримитивније, најудаљеније: ничег нема више овде од ранијег свакодневног човечјег живота и размишљања.» (Ј. Дучић)

 

Виолета Милићевић 

 


Etna gigante

Чуда језика — Аутор trunsmoitren @ 10:05

Etna gigante

Палиндроми су једно од највећих чуда језика, а један од највећих заљубљеника у то чудо код нас јесте Далибор Дрекић.

Уз то, ови стихови су доказ да се палиндроми могу, захваљујући вештини песника и састављача, уклопити и у форму хаику поезије.

Драго ми је што сам имала прилике да и сама гласам за ову песму јер је она врло заслужено освојила прву награду на једном међународном конкурсу.

Иако је аутор, Далибор Дрекић, овенчан и јапанским наградама за хаику поезију, мени је ова некако нарочито мила: кад је хаику, нека је и палиндром!:-)

Дакле, "Etna gigante"" је, после три месеца гласања за најбољи хаику на италијанском  језику, на конкурсу "Cascina Macondo 2012" освојила ПРВУ награду у конкуренцији од преко 1250 хаикуа.

Трун смо и трен вам представља песника и приповедача Далибора Дрекића!

http://palindromija.blogspot.com/ 

 Честитам, Далиборе!


Египат је...(2. део)

Египат је... — Аутор trunsmoitren @ 09:26

(Сфинга: приближавање) 

ЕГИПАТ:

Е јер је егзотичан;

Г, јер је Гиза његов драгуљ;

И, јер је Изида неприкосновена;

П, јер има пирмиде и папирус;

А, јер се поноси Александријом, Абу Симбелом и Асуаном, Амоном Ра;

Т, јер је Тутанкамон тајна.

 

Египат је одувек мамио и оне који су жељни авантуре, и оне који су жељни мира, и оне који су жељни знања. А он је  био и остао тајна.

 

Иако постоје бројни материјални докази о духовној надмоћности старих Египћана и о знањима која превазилазе остатак света, чији су резултати, између осталог, и невероватне грађевине и бројна уметничка дела која почивају у престижним европским музејима (првенствено у Француској и Енглеској), мада је много тога, срећом, остало и у земљи порекла, оно што је у Египту највредније и најважније остаје непознаница.

 

Гледамо пирамиде и Сфингу, застаје нам дах од Тутанкамоновог златом уоквиреног погледа, златне маске, накита који нема цену, оружја и оруђа,задивљени смо лепотом и величином храма у Луксору и осталих тебанских красота, плаши нас оно о чему размишљамо док посматрамо мумије и остатке прастарих животиња, али оно што је њихова суштина – остаје нам недоступно и недодирљиво.

 

Јављају се нове претпоставке и теорије, модерни приступи старој цивилизацији, али ова земља, библијски Мисир, из које је Мојсије извео свој народ после четрдесетогодишњег лутања пустињом, земља у којој су своје краткотрајно прибежиште нашли и Богородица и Богочовек и у којој и данас Копти чувају успомену на своје хришћанско порекло и живе у слози са већинским, муслиманским становништвом, остаје привлачна за безбројне туристе из целог света.

 

У Хургаду, кажу становници, највише туриста долази из Русије, а у Шарм ел Шеик, друго најпознатије летовалиште, има више Италијана и западњака.  

Уживах слушајући на сваком кораку руски језик. О, како лепо и меко Египћани говоре руски, да само знаш, а како набадају инглиш...!

 

Извори кажу да су египатску земљу која је плодна, ону која је давала живот онда када се Нил излије, називали црном земљом, црницом, за разлику од пустињске земље, која је названа црвеном.  Црвено и црно – две су боје које су се нашле и на застави ове земље.

 

Иако се симболика боја на египатској застави другачије тумачи («Застава је подељена на три хоризонтална дела, црвене, беле и црне боје. На белој подлози се налази египатски национални симбол: Саладинов орао (златни орао прекривен штитом на којем арапском словима пише име земље).Црвена боја се односи на период пре револуције који је био окарактерисан борбом против окупације Велике Британије. Бела је симбол револуције из 1952. која се завршила без крвопролића, а црна је симбол краја британског колонијализма и монархије. Ове боје су постале традиционалне панарапске боје и налазе се и на заставама Јемена, Сирије и Ирака. Заставе ових земаља се разликују по амблему у свом центру», каже Википедија), мени се чини да те две боје, између којих стоји бела, нису случајно на том месту.

 

Египат је други/другачији континент- црна, тајанствена, дивља, динамична, пуна изненађења Африка.

 

Египат је други/другачији свет (тачније, спада у земље тзв. Трећег света), менталитет, исхрана, ритам...

 

Египат  је друга/другачија клима (суптропска).

Киша и магла су ретке појаве. Сунце, песак, море, небо, гранит - много чешће.

 

Египат  је земља контраста: величанствена и чудесна историја наспрам сиромашне, неизвесне и, чини ми се, тужне садашњости...

 

Египат је сјај фараона и беда потомака.

 

Египат је сунце на небу и топлота на земљи, у земљи, око нас. Мој наклон, Амоне Ра.

 

Египат је Нил, Сфинга, папирус, хијероглифи, пирамиде, камиле, Луксор, Абу Симбел, Асуан, Александрија, Књига мртвих, Амон Ра, Озирис и Изида, Хорус, Анубис, Птах, Тутанкамон, Нефертити, Клеопатра...

 

Египат је више од деведесет посто пустиње, мање од десет посто копна и осамдесет милиона становника.

 

Египат је деведесет посто становника муслиманске вероисповести и десет посто хришћана, Копта.

 

Египат је Црвено море, најраскошније и најтоплије море које видех. Пред полазак на пут, рекох у себи: «Ако треба да је крај, нека буде у црвеном.»

О. Памук ми објасни: »Значење је бојâ да буду пред нама и да их видимо.Ономе који не види, није могуће објаснити што је то црвено.« Видим и не треба ми објашњавати.

 

Египат је песак, прах, запуштеност и немар на све стране; велелепни хотели и рајски вртови наспрам безбројних започетих зградетина и хотела које прекрива прашина и који можда никада неће бити завршени (јер би власници морали да плате велики пораз). Оно што доврше, већ је начето зубом времена, топлим ветровима, засуто песком и прашином. Читав Египат је једно велико градилиште.

И кал (изузев то мало хотела уз море).

 

Египат је сиромаштво. Месечна плата хотелских радника је око 50-60 евра, и од ње треба да исхране бројне породице. Да није бакшиша од туриста, на чију неопходност нам указују водичи, ко зна шта би било...А сви насмејани, дружељубиви, жељни приче (и нарочито белих жена).

 

Египат су камиле. Бај д веј, највећа понуда дата онима са којима бејах (за мене) је- 500 камила. Срећа те ме моји «чувари» воле па ме не дадоше, мада размишљаху;-).

 

Египат је непрестано удварање белој жени и удовољавање туристима

 

Египат је непресушни осмех, трпљење, достојанство у беди.  

 

Било како било, вредело је проћи кроз пустињу, видети фатаморгану, возити се џиповима и посетити бедуинско село; вредело је гледати плес окрећућих дервиша (што је нешто потпуно невероватно и прелепо), уронити у Рајско острво, па макар корали разрезали десно стопало, и пливати по Црвеном мору; вредело је видети Каиро и његов музеј (безбројне драгоцености у музеју, рачунајући и садржај Тутанкамонове гробнице, али и оно што ме је нарочито дирнуло – статуе писара изложене у музеју, лепше од оне најпознатије која почива у Лувру, писара чије ме  живе очи и сада гледају); вредело је возити се Нилом...

 

Вредело је све!

 

Nota bene, човече - путниче:

Египат је на карти твог срца и твоје мисли condizio sine qua non!

 

Виолета Милићевић 


Powered by blog.rs